Mladi i Anoreksija: Razumevanje i podrška na putu ka izlečenju

Nakon gotovo 10 godina borbe sa ovim opasnim poremećajem Magdalena Miković Pistolić svoje iskustvo pretočila je u knjigu Plava, upisala i diplomirala psihologiju i sada radi na osnaživanju devojaka da prevaziđu najveće strahove kod anoreksije - strah od hrane i strah od gojenja.

“Prva stvar koju pitam nekoga ko sumnja da ima anoreksiju je: da li se plašiš hrane i da li se plašiš gojenja? Najčešće odgovor na oba bude da, i za mene je već to signal da je nekome potrebna pomoć”, otkriva Magdalena.

Psihoterapeutkinja Irena Đorđević anoreksiju definiše kao samovoljno psihološki izazvano samoizgladnjivanje koje podrazumeva jako niske vrednosti telesne mase, tako da je Body Mass Index (BMI) 17.5, pa i manji od toga.

Magdalena ima dodatno objašnjenje: “Cilj osobe koja ima anoreksiju nije da smrša, nego da uporno mršavi i da bude ekstremno mršava. Po meni anoreksija predstavlja bukvalno nekontrolisano mršavljenje, dok mi imamo utisak da smo u kontroli [jer kontrolišu svoju telesnu težinu].”

Kad perfekcionizam postaje opasan

Dr Đorđević ukazuje da anoreksija najčešće dolazi iz ogromnog perfekcionizma te da su osobe koje dođu u to stanje najčešće mladi koji su preokupirani time da sve rade na najbolji mogući način. “Često su jako dobri đaci, imaju visoko postignuće u svim aspektima života, zapravo mnogo toga zahtevaju od sebe i nikada se ne zadovoljavaju onim što je optimalno dobro, uvek se nekako traži još bolje i perfektnije.” Kada se takva težnja prebaci na kilažu onda se osoba konstantno meri ne bi li proverila koliko je izgubila na kilaži: “I oseća se dovoljno dobro tek kada vidi da ta kilaža pada i nekako stalno ima doživljaj da nije dovoljno mršava da bi joj bila zaista potrebna pomoć”, ističe doktorka.

Magdalena nam je potvrdila to nepisano pravilo objašnjavajući da je odmalena išla na balet i da joj je to pobudilo želju da bude što savršenija, a to je njoj značilo i što mršavija. “Oduvek mi je bila motivacija da budem glavna, da budem u prvoj liniji, da imam što manje kila i tako negde sa 14 godina krenula sam na tu svoju prvu dijetu, gde sam potpuno izbacila hleb, slatko i sve to što generalno smatramo za nezdravo i od čega se mršavi lakše, tako da sam kroz nekih 4-5 meseci uspela da izgubim skoro 10 kilograma”, seća se kako je to izgledalo u početku.

Period puberteta upravo je najčešći kada se ulazi u anoreksiju. Naša sagovornica sa svega 14 godina prvi put je završila u bolnici zbog problema izazvanih anoreksijom. “Bila sam hospitalizovana jer mi je bilo jako, jako teško da jedem. Već sam izgubila bila ciklus na nekih 5-6 meseci, te opsesivne misli vezano za hranu i za izgled su postale baš glasne, i prosto nisam mogla da funkcionišem normalno jer se ceo dan svodio na to šta sam jela, kad sam jela i kad ću ponovo da jedem i zašto ne mršavim malo brže”, priznaje.

Brojanje kalorija, besomučno sređivanje kuće i druge manipulacije

U samom prepoznavanju problema od strane okoline velik problem je što ti mladi ljudi postanu, kako kaže Magdalena, veoma manipulativni. “Često devojke ili momci koji imaju anoreksiju racionalizuju to zašto ne jedu, u smislu majci kažu: eee, nisam gladan, muka mi je ili tako nešto. E sad dovoljno dugo kad se to radi niko neće zaista to ozbiljno da shvati ako osoba ranije nije imala problem neki sa ishranom”, otkriva Magdalena.

“U početku te osobe negde kriju hranu, kažu da su jeli u školi, kod prijatelja, negde van, a ustvari nisu uzeli obrok ili negde sklone obrok, kažu da će pojesti u sobi pa onda to bace, tako da traži sve moguće načine ustvari da izbegnu da unose hranu, a onda vrlo opsesivno recimo vežbaju ili sređuju kuću, bave se različitim aktivnostima upravo zbog toga da bi što više izgubili telesne mase. To ih dodatno čini zadovoljnim tako da imaju i dodatnu energiju upravo iz tog zadovoljstva što taj proces nekako ide ka gubitku telesne mase, tako da izuzetno dugo najčešće to ne bude prepoznato, pritom taj proces gubitka telesne mase im dodatno daje zadovoljstvo tako da onda bivaju podjednako uspešni u školi kao i do tada ili čak negde i uspešniji, tako da to sve ostaje često ustvari nekako u pozadini i roditelji to vrlo često ne mogu na vreme da primete. Onda kada primete već je došlo do nekog ozbiljnog gubitka telesne mase, često gubitka menstrualnog ciklusa i već je sam poremećaj uzeo maha”, precizira dr Đorđević.

Magdalena: “Momenat kad sam shvatila da mi je potrebna pomoć je momenat kad sam shvatila da te opsesivne misli vezano za hranu, za težinu, za izgled, nekako pune moj dan u potpunosti, tako da nije bilo mesta za druženje i za neko uživanje, znači najveći fokus je bio na hrani.” Na pitanje kako izgledaju te opsesivne misli, kaže da se sve svodi na hranu i telesno: “Opsesivne misli izgledaju tako da se po ceo dan gledate u ogledalo, da se štipate za ‘salo’ ili tamo gde bi salo trebalo da bude, onda brojenje kalorija, gledanje na sajtovima - recepti koji imaju najmanje kalorija i generalno konstantno vođenje računa koliko sam jela, šta sam jela i šta ću da jedem sledeće.” Ipak, priznaje da glad i krčanje creva divide do nervoze, nezadovoljstva i da dopaminski efekt zadovoljstva počinje da traje sve kraće i da se mrzovolja sve više povećava.

Zdravstveni problemi postaju sve brojniji, ali Magdalena kaže da im to baš postaje potvrda da su na “pravom putu” i zato zapravo bivaju zadovoljni. Praktično, što im je lošije to su zadovoljniji time, što je samo deo ovog kompleksnog problema. Dolazi do endokrinoloških problema, organi za varenje se oštećuju, pojavljuju se nesvestice i javljaju brojni drugi simptomi. U kasnijoj fazi javlja se i maljavost na neuobičajenim mestima, zatim dolazi do problema sa kožom, kosom i noktima ali i problema sa svim drugim sistemima organa. Iako se u obolelom tek dosta kasnije sukobljavaju strah od hrane i gojenja i istovremeni strah od smrti, psihoterapeutkinja dr Đorđević pocrtava da anoreksija nosi najveću stopu smrtnosti od svih psihijatrijskih bolesti.

Nikad dovoljno mršava

Interesantno je da iako teže da budu što mršaviji to uporno kriju, ukazuje dr Đorđević: “Mi znamo dae iako je osobama koje boluju od anoreksije često jako važno da budu što mršavije retko kad ističu tu svoju mršavost, čak naprotiv, često će oblačiti vrlo široku garderobu i na neki način to dodatno pokušavati da maskiraju a ne pokazivati ustvari svoje telo, opet imajući doživljaj da nikada nije dovoljno dobro i da nikada nisu u dovoljnoj meri ustvari smršali.” Upravo zato misle da njima još uvek nije potrebna pomoć, već je potrebna nekom drugom. Zato je važno da okolina, prijatelji budu upoznati kako da prepoznaju problem i kako da priđu osobi koja ima anoreksiju.

Magdalena iz iskustva zna koji je pristup dobar: “Mislim da pre svega treba da sedne sa njim, da ima polako razgovor na tu temu, da kaže da se brine, da vidi da ne jede hranu koju je ranije voleo da jede, da su porcije sve manje i manje i prosto možda da kaže nekome da ne mora da bude kost i koža da bi potražio pomoć.” Upozorava da kritika nekome da je premršav zapravo se najčešće doživljava kao kompliment, jer osoba sa anoreksijom baš to želi. “Znači bilo kakav komentar na temu prevelike mršavosti, zabrinutosti zbog toga da je neko premršav, osobi koja ima anoreksiju je kompliment, jer to znači da upravo ono šta je ona krenula da radi - radi. Cilj osobe koja ima anoreksiju nije da smrša, nego da uporno mršavi i da bude ekstremno mršava.”

“Kada prepoznamo da neko ima ovaj problem jako je važno da razumemo šta je u suštini problema. Dakle, nikako nećemo pomoći ukoliko osobu ucenjujemo da jede. Ukoliko govorimo iz perspektive ukućana - ne postoji ništa što možete obećati toj osobi, bilo šta što im možete kupiti, gde je možete voditi, a da ona zauzvrat jede jer je taj strah toliko jak da apsolutno ne postoji ništa čime bi ona mogla da umanji taj strah, sem da ne jede, da izbegne obrok ili da na neki drugačiji način ustvari gubi na telesnoj težini.”

Kako pomoći osobi s anoreksijom?

Iskustveno, Magdalena ima ideju kako prići osobi sa anoreksijom. “Mislim da je možda najbolja stvar koju neko može da radi je da kaže: hajde možda da odemo zajedno na picu pa ti pojedi koliko možeš, i onda da tako testira tog nekog u smislu da ga natera da proba da pojede i kad se desi, a najčešćeće će se desiti da neko [ko ima anoreksiju] ima prosto panični napad ili veliki nalet stresa i straha, pa onda može da joj se kaže: ‘Vidiš da nisi dobro, vidiš da ti ova pica koju si do pre mesec, dva, tri jela normalno sad predstavlja veliki problem, to nije normalno’, i mislim da onda na taj način se vrlo brzo dođe do toga da nešto nije baš skroz kako treba.”

“Važno je pre svega osobu razumeti, biti tu. Možemo reći da prepoznajemo da postoji problem, da vidimo da ima strah, da možemo negde možda da razumemo kako se ona to oseća, da brinemo zbog toga i da bi nam bilo važno da potraži pomoć kako bi se pomoglo na najbolji način jer je nama život te osobe toliko dragocen, i upravo to treba i reći - da je nama njen život i ona kao biće beskrajno dragocena, i da polazimo upravo od toga, dakle od jednog prihvatanja, mnogo ljubavi i razumevanja, ali pre svega moramo da razumemo o čemu se radi mi sami da ne bismo osuđivali. Ono što je problem jeste što okolina najčešće ustvari osuđuje osobu koja je anoreksična, da je ustvari to sve recimo zbog toga što želi da bude mršavija, atraktivnija, ili ne znam zbog toga što eto gleda možda neke mršave manekenke i tome slično pa zbog toga, a ustvari ne razume koliko je dramatično u svetu te osobe i koliko je toj osobi ustvari teško i koliko je ona usamljena zbog svega toga”, apeluje dr Đorđević.

Obraćanje psihijatru jeste jedan veliki i važan korak jer je upravo ovo stručnjak koji će pomoći u lečenju i uključiti i ostale specijaliste u tim koji će zajednički raditi na izlečenju.

“Što se samog lečenja tiče, ukoliko se ovaj poremećaj detektuje u počecima samim mnogo toga može da se uradi već ambulantno, već odlaskom kod psihijatra koji će adekvatno napraviti dobar terapijski savez sa tom osobom. Dakle, neće govoriti o tome koliko osoba treba da se ugoji i nekako staviti akcenat ka tome. To će naravno da se dogodi ali će se dogoditi na jedan vrlo delikatan način, upravo kroz taj savez, gde će i sama osoba da učestvuje u donošenju odluke šta je to što ona može da uradi sa svoje strane da bi joj bilo bolje, ali uz jedno veliko razumevanje. Tu je empatija beskrajno važna. Bolničko lečenje ustvari omogućava da se čitav taj tim kontinuirano bavi osobom, da prati sve ono što se dešava, da se uvodi i dodatna terapija, sve ono što je moguće uvesti dodatno u tim bolničkim uslovima, pa i uključivanje naravno lekara drugih specijalnosti, svih onih koji mogu da pomognu u tome”, kaže dr Đorđević.

“Tu je jako važno da kažemo da je potrebno uključiti i nutricionistu koji će adekvatno isplanirati ponovno uvođenje hrane, s obzirom da to može biti izuzetno opasno za samu osobu ukoliko nije dugo uzimala hranu pa sada čak i ako regularno krene da uzima ono što je nekada davno uzimala a da to bude odjednom može da bude problem, zato je važno da se vrlo postepeno uvodi. Naravno, tu su i psiholozi koji su takođe deo tima. Moramo da posebno naglasimo značaj porodice, dakle uključivanje čitave porodice u lečenje, porodična terapija je nešto što je nužno, a ukoliko je već poremećaj uzeo maha i već došlo do komplikacija, onda je neophodno i bolničko lečenje”, zaključuje dr Đorđević.

Dužina lečenja je individualna a dr napominje da čak i osobe koje su lečene od anoreksije u nekim kriznim situacijama mogu da imaju ponovne epizode, zbog čega je kontinuirana psihoterapija veoma važna.

Opet iskustveno Magdalena zaključuje da je za njeno izlečenje glavna stvar bila sređivanje emocija kako bi mogla da reši pitanje ishrane. “Zapravo srž bilo kog simptoma poremećaja u ishrani je emotivni otpor. Znači ako mi sad se plašimo da pojedemo, ne znam ni ja, burger, mi imamo strah od burgera zbog toga što imamo strah od gojenja. Mislim da je mnogo bolji način da se neko reši tog problema ne da uzme da na silu i uprkos tom strahu koji je najčešće dosta preplavljujuć, da jede burger, nego da prvo reši taj strah koji onda kad se oslobodi moći će, da kažem, burger da jede bez straha. Dok se ne reši ta emotivna srž mislim da ne može neko da postigne totalnu slobodu.”

Na pitanje kako se oseća nakon ove dobijene bitke, kaže: “Definitivno se sad osećam i slobodno i dobro i srećno i ispunjeno i zadovoljno u svojoj koži. Nikad ne bih htela da se vratim na to što je bilo pre. Sad mogu slobodno ako mi se prijede neka palačinka ili ne znam ni ja šta sad već, pica, mogu slobodno i u ponoć da je naručim i da pojedem celu i sledeći dan ću da budem skroz, da kažem, normalna i biću čak i srećna, što mi je ranije bilo u potpunosti nezamislivo.”

ŠikŠok: “A kako sad to rešiš? Je l’ sutradan malo vežbaš ili kako?”

Magdalena: “(smeh) Neeee, ni ne rešavam. Ma nemam ja vremena za to. Šalim se. Ne, ne, ne, ne rešavam, mislim mene uopšte sad više panika vezano za hranu apsolutno ne hvata. Mislim moja misao i sve to na kraju dana će da se izravna. Neki dan čovek prosto ne stigne da ima 4 ili 5 jela, nekad jede manje, nekad malo više. Prosto u nekom zimskom periodu je normalno da čovek jede malo više, pa onda leti samo to prirodno ne može čovek non stop da jede tako puno i onda se to nekako sve izniveliše na kraju.”

Na kraju razgovora psihološkinja Magdalena Miković Pistolić ima poruku za sve, ne samo anoreksične devojke: “Moj savet svim ženama ikada je da izbace vagu iz kuće i da se ne mere nikad, jer je odraz u ogledalu najbolji za to da vidimo da li smo sebi lepi ili nismo, tako da vaga i broj na vagi neće ništa da nam kaže.”

Izvor: Insajder