Srpska posla u Libiji, Insajder bez ograničenja (EMISIJA)

Trgovina oružjem jedan je od naunosnijih poslova na svetu. Ti poslovi se dogovaraju u tajnosti. To nije zabranjeno, ali zbog manjka informacija ova trgovina je često predmet nagađanja i sumnji da se radi o nezakonitim poslovima. Svaka sumnja u zakonitost, baš zbog toga, bi morala da bude do kraja istražena.

U Srbiji se poslednji put trgovina oružjem pominjala čak i kao moguć motiv za otmicu dvoje srpskih državljana zaposlenih u Ambasadi Srbije u Libiji. Takva nagađanja, koja su dolazila i od državnih funkcionera, nisu do danas ni dokazana, a ni istražena.

Prema zvaničnim podacima, Libija već godinama nije na vrhu liste uvoznika oružja iz Srbije, a u poslednje tri godine u tu zemlju nije izvezen nijedan metak iz Srbije.

Međutim, prema istraživanju Insajdera, bilo je nekoliko pokušaja da se poslovi izvoza oružja iz Srbije u Libiju aktiviraju i pre ali i nakon svrgavanja Muamera el Gadafija. Poslove su dogovarali i država, ali i privatni trgovci.

SRPSKA POSLA U LIBIJI

Državna Kompanija SDPR je već decenijama nosilac poslova izvoza naoružanja, ali se poslednjih godina pojavilo nekoliko manjih, privatnih kompanija, koje su svojim delovanjem privukle pažnju međunarodnih organizacija za kontrolu prometa robe specijalne namene, odnosno naoružanja i vojne opreme.

Trgovina oružjem je legalan posao i razne privatne i državne kompanije širom sveta bave se uvozom i izvozom oružja. Ova trgovina, međutim, postaje krivično delo ako oružje ilegalnim kanalima, menjajući između dve države brojne posrednike, na kraju dođe u ruke terorista ili ako se isporuka oružja dogovori i realizuje bez pisanih tragova.

Pre pada Muamera el Gadafija, zbog dobrih odnosa iz vremena Jugoslavije, i poslovi srpskih kompanija u vezi s izvozom naoržanja i vojne opreme išli su neometano. Ipak, ti poslovi nisu bili ni izbliza unosni kako se pričalo. S obzirom na to da je Gadafijev režim bio veliki kupac oružja u svetu, i Srbija i srpske kompanije pokušavale su da povećaju izvoz. Takva situacija trajala je sve do 2009, kada se prvi put dogodilo da veliki izvoz oružja bude zaustavljen.

Tadašnji ministar ekonomije Mlađan Dinkić rekao je da je izvoz zaustavila BIA zbog sumnji da je posrednik u tom poslu firma čiji je vlasnik na crnoj listi Ujedinjenih nacija.

Jedini vlasnik kompanije za trgovinu oružjem iz Srbije koji se našao na listi Ujedinjenih nacija za zabranu putovanja je Slobodan Tešić. Tešić je na tu listu dospeo 2003. i to zbog, kako se navodi, kršenja sankcija UN za izvoz oružja u afrički zemlju Liberiju.

Tešić je pre toga imao kompaniju Temeks i legalno je sklapao poslove o izvozu naoružanja. UN su 2003. pokrenule istragu zbog oružja nađenog u Liberiji, u koju je, zbog građanskog rata i brojnih ratnih zločina nad civilima, izvoz bio zabranjen. Tokom istrage je utvrđeno da je firma Temeks oružje koje je prema dokumentaciji o izvozu bilo namenjeno Nigeriji u stvari završilo u Liberiji. U tom trenutku ista firma priprema isporuku oružja u Kongo. UN sumnjaju da će i to oružje završiti u Liberiji i zbog takvog poslovanja stavljaju Tešića na listu za zabranu putovanja. 

Ime Slobodana Tešića nalazilo se na takozvanoj crnoj listi 10 godina, sve do kraja novembra 2013, kada je takođe odlukom UN skinut sa liste. Skidanje sa liste je veoma komplikovano, a pokreće se na zahtev pojedinca, organizacije ili države.

Slobodan Tešić odbio je razgovor za ovu emisiju. U kratkom telefonskom razgovoru samo je rekao da nema potrebe da ga zovemo.

Kada je 2009. BIA zaustavila izvoz oružja u Libiju zbog toga što se vlasnik posredničke firme nalazio na crnoj listi UN, predstavnici sindikata fabrike Zastava u medijima osporavaju takvu odluku države jer je Zastava imala ugovoren posao vredan 37 miliona dolara.

Insajder: Godine 2009. sprečen je izvoz jednog, odnosno zaustavljen je, jedan ugovor o uvozu oružja. O čemu se tu radilo? Jel znate vi šta se dogodilo te 2009?

Milojko Brzaković, direktor Zastave oružje: Ja mogu da kažem jedino da je taj izvoz sprečen jer bi bio nepovoljan za državu. Država nije dala izvozne dozvole. Ono sto je sigurno je da je u prošlosti promet naoružanja i vojne opreme iz države Srbije izuzetno kontrolisan. Tu spadamo i mi. Mi ne možemo nijedan rezervni deo oružja, a kamo li oružje bilo koje, izvesti bez dozvole za izvoz koju izdaje država , tj. Vlada.

Pošto je 2009. zaustavljen izvoz, Srbija je opet 2010, ali na državnom nivou, pokušala da napravi dogovor o vojnotehničkoj saradnji s Libijom . Vođeni su i pregovori o gradnji vojne bolnice u Tripoliju, po ugledu na VMA. Tada se i predsednik Srbije Boris Tadić sreo s Gadafijem.

Boris Tadić: Povodom vojno tehničke saradnje učinjen je ogroman napredak i tu smo pred potpisivanjem novih ugovora. Tu pre svega mislim na Jugoimport SDPR

Međutim, u februaru 2011, na početku pobune protiv Gadafija i stravičnog nasilja režima protiv demonstranata, Srbija se priključila osudi zločina i prekinula sve poslove s Libijom.

Dragan Šutanovac: Moram da kažem da smo mi zaustavili svaku vrstu vojno-ekonomske saradnje sa Libijom na osonovu odluke UN i da ne postoji nikakva šansa da mi izvozimo bilo kojoj zemlji u svetu koja je pod sankcijama UN. Tako će ostati do daljnjeg.

Posle ovakve odluke Vlade sva pradstavništva kompanija u Libiji su zatvorena, a zaposleni su evakuisani. Srbija je tada odlučila da se ne stavlja ni na jednu stranu u sukobu i svi poslovi s Libijom su prekinuti. Godinama se u medijima navode brojne nezvanične informacije da je Srbija ostala dužna Libiji za neke plaćene, a neizvršene poslove. To pitanje otvoreno je i nakon otmice dvoje državljana Srbije u Libiji. U razgovoru za Insajder, Stevan Nikčević, bivši direktor SDPR-a, državne kompanije za izvoz oružja, ove navode demantuje i tvrdi da je situacije obrnuta.

Insajder: A jesu li oni tada iz Libije sugerisali da mi imamo neki veliki dug, kad je reč o naoružanju u prethodnom periodu?

Stevan Nikčević, državni sekretar u Ministarstvu za trgovinu i bivši direktor SDPR-a: Mi prema Libiji ili ona prema nama ?

Insajder: Mi prema Libiji.

Nikčević: Ne. Takva saznanja nemam, da mi imamo prema Libiji bilo kakav dug, u oružju prema Libiji.

Insajder: A Libija prema nama jel imala neke dugove?

Nikčević: Libija, koliko znam, ima određena finansijska dugovanja prema našoj kompaniji Jugoimport.

Insajder: Za izvoz oružja?

Nikčević: Da. Iz prethodnog perioda, iz perioda pre 2011.

Insajder: Govorilo se da mi imamo dugovanja, da su oni nama nešto platili, a da mi nismo isporučili.

Nikčević: Ja takva saznanja nemam.

Da bi se iz Srbije izvezlo naoružanje neophodna je dozvola koju daje Ministarstvo za trgovinu uz pribavljene saglasnosti Ministarstva odbrane, Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva unutrašnjih poslova. Svoja mišljenja daju i bezbednosne agencije. Izvoznik mora da dostavi sertifikat end user. Taj sertifikat treba da predstavlja dokaz o krajnjem odredištu oružja. Stevan Nikčević danas je državni sekretar u Ministarstvu trgovine, zadužen upravo za izdavanje dozvola.

Nikčević: Postoje zemlje koje su pod specijalnim režimom UN, određenih tela i komiteta, kao što su Libija, Demokratska Republika Kongo, ali i za te zemlje poštujemo proceduru ako se pojavi tamo neko ko je zainteresovan da izvozi isključivo to, dajemo u saglasnosti specijalizovanih tela UN.

Insajder: Šta znači taj sertifikat? Smatra se jednim od najvažnijih dokumenata u trgovini oružja.

Nikčević: To je dokument kojim vlada određene zemlje potvrđuje da će to oružje biti kupljeno i da se kupuje za njene potrebe, koriščeno u toj zemlji.

Libija je od 2011. i izbijanja sukoba pod sankcijama UN koje dozvoljavaju izvoz oružja u tu zemlju, ali uz prethodnu saglasnost posebnog tela UN pod nazivom Panel eksperata.

Izvoz oružja iz Srbije nije ni pokušan od 2011. do proleća 2013. Tada se situacija u Libiji naizgled smirila, ali ni izbliza nije bila uspostavljena jedinstvena vlast. U martu 2013. u Beogradu se sastaju delegacije Srbije i Libije.

Tada u posetu Srbiji dolazi zamenik ministra obrane vlade u Tripoliju Kaled al Šarif. Poseta Ministartsvu odbrane, Vojsci Srbije i fabrikama namenske industrije ponovo je predstavljena kao velika šansa da se Srbija i nakon pada Gadafija vrati poslovima s Libijom.

Al Šarif zvanično u to vreme bio je zamenik ministra odbrane vlade u Tripoliju. U međuvrenu se ispotavilo i da su ga snage SAD 2003. uhapsile kao pripadnika islamističke grupe bliske Al Kaidi i da je proveo dve godine u tajnom zavoru CIA, nakon čega je izručen Libiji. Iz zatvora izlazi tek po svrgavanju Gadafija 2011.

Dve godine kasnije Al Šarif u Srbiju dolazi na poziv Ministarstva obrane. Na tom sastanku se nalazi i Slobodan Tešić, koji je u tom trenutku na crnoj listi UN. Činjenicu da se na zvaničnom sastanku delegacija Srbije i Libije u prostorijama Ministrstva odbrane nalazio i Tešić otkrili su novinari Insajdera zahvaljući fotografiji koja je objavljena na sajtu Ministarstva odbrane, ali i Ambasade Srbije u Libiji.

Dok je Al Šarif davao intervjuje Tanjugu i Politici, ime Tešića nije pomenuto ni u jednom saopštenju.

Na slici i snimku sa sastanka on se ne vidi dobro. Tešić je inače čovek čijih fotografija nema ni u medijima, ni na internetu, pa ga nije ni lako prepoznati.

Kako bismo proverili da li je moguće da se čovek sa crne liste UN nalazi na zvaničnom sastanku, Insajder je, po zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, tražio od Ministarstva odbrane zapisnike sa pomenutog sastanka, kao i spisak učesnika.

Zapisnici su, kako nam je rečeno, pod oznakom poverljivo, kako se ne bi ugrozili odnosi dve zemlje, a s obzirom da su u njima i podaci koje je iznela libijska strana. U istom dopisu, na pitanje ko su sve bili učesnici sastanka, Ministartsvo odbrane navodi i ime Slobodana Tešića, i to kao predstavnika kompanije Partizan arms. U istim odgovorima navodi se da je libijska delegacija na sopstveni zahtev tokom posete Beogradu obišla i Tešićevo preduzeće.

Domaćin sastanka državnih delegacija kom je prisustvovao Tešić bio je tadašnji državni sekretar u Ministarstvu odbrane Aleksandar Nikolić, a sastanku je prisustvovao i Zoran Đorđević, tada takođe državni sekretar, danas ministar odbrane. Ministar obrane u to vreme bio je Aleksandar Vučić, ali on nije bio učesnik sastanka. Aleksandar Nikolić, koji je danas privatni preduzetnik, nije želeo da govori za Insajder i uputio nas je na Ministarstvo odbrane. Iz Ministarstva odbrane dobili smo odgovore po Zakonu o dostupnosti informacija, ali je ministar Zoran Đorđević odbio da odgovori na pitanja.

Pet meseci nakon ovih sastanaka Ministarstvo trgovine izdaje dozvole za izvoz oružja u Libiju, što znači da su posao odobrili i Ministartsvo odbrane i Ministartsva spoljih poslova i MUP, a da ništa sporno nisu videle ni bezbednosne službe.

Po zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, Insajder je u vezi s ovim dozvolama dobio odgovore od Ministarstva za trgovinu, koje je dozvole izdalo. Dokumenta pokazuju da je dozvole tražio i dobilo preduzeće Jugoimport SDPR, koje je u stopostotnom vlasništvu države. Za ovaj posao SDPR je dao i sertifikat end user koji potrvđuje da je krajnji korisnik Ministarstvo odbrane Libije. Međutim, taj sertifikat otkriva i da postoji posrednik, i to u svim nabavkama, preduzeće sa Kipra Karso limitid, koje je navedeno kao kupac.

Na osnovu svih informacija, kontradiktornih izjava i istraživanja Insajdera ostalo je nejasno da li je Slobodan Tešić bio učesnik razgovora u Beogradu kao predstavnik Srbije ili Libije, kao što je nejasno čemu posrednik u izvozu oružja između dve države.

Insajder: Kome su izdate dozvole?

Nikčević: Dozvole su izdate Jugoimportu. SDPR je aplicirao za osam dozvola za izvoz za Libiju, te dozvole su u skladu s procedurama i saglasnosti svih nadležnih ministarstva koja u tome učestvuju. Dobili smo saglasnost, preko Ministarstva spoljnih poslova i Komiteta SB UN za sankcije, njihovog ekspertskog panela,  koje se bavi pitanjem Libije. Oni su poznavali učesnike u poslu i mi smo izdali tih osam dozvola. Nakon toga, po isteku dozvola, nakon godinu dana, kada nam kompanija dostavlja izveštaj o realizaciji, mi smo obavešteni da četiri dozvole uopšte nisu iskorišćene. One su vraćene, a četiri dozvole su delimično iskorišćene, i o tome smo dobili izveštaj kompanije.

Insajder: Taj izvoz, prema našim saznanjima i zvaničnim informacijama koje smo dobili po Zakonu, je realizovan preko kupca koji se nalazi na Kipru, privatne firme, a oružje je išlo ka Ministarstvu odbrane Libije. Zašto je uveden kupac? Zašto to SDPR nije uradio sam?

Nikčević: To nije pitanje za mene. To je pitanje komercijalnog odnosa, Jugoimporta, SDPR-a, kupca njihove robe, odnosno korisnika, tako da ne znam odgovor na to pitanje.

Insajder: Da li se u vreme kada ste vi bili direktor SDPR-a koristila ta vrsta bajpasa, kupca koji se uvodio u posao, a direktno se izvozilo? Dakle država državi , izvozi Srbija Libiji, preko državne kompanije.

Nikčević: Mi taj model nismo koristili. Ne znam kakve su okolnosti bile u tom momentu, ali mi prema Libiji nismo radili tako. Radili smo direktno.

Insajder: Jeste li prema nekim drugim zemljama radili tako?

Nikčević: Trebalo bi da se prisetim, ali preferirali smo model direktne saradnje.

Na osnovu odgovora koje smo dobili može da se zaključi sledeće - dozvole za izvoz oružja iz srpskih fabrika u Libiju dobija državno preduzeće, robu kupuje neko privatno preduzeće sa Kipra koje onda oružje prodaje Ministartsvu odbrane Libije.

Činjenica je da ovo nije protivzakonito, ali jeste neobično da državna kompanija SDPR, koja je godinama imala i svoje predstavnike u Libiji, trguje preko posrednika.

Nalazi istrage UN tek 2015. prvi put zvanično povezuju učesnike sastanka u Beogradu Slobodana Tešića i libijsko Ministarstvo odbrane s odobrenim izvozom oružja.

UN navode da je kupac robe Karso limited, pod kontrolom Slobidana Tešića, koji je u to vreme na crnoj listi UN zbog kršenja sankcija za trgovinu oružjem, ali je istraga pokazala da su preko te firme sklapani poslovi i između Libije i Belorusije.

Citat iz izveštaja panela UN 2015: Karso limited sa Kipra posredovala je u sklapanju ugovora za izvoz oružja između različitih kompanija i vlasti Libije u poslednje dve godine.

Transferi vezani za ove ugpovore potvrdile su vlasti Srbije i Belorusije. Predstavnik kompanije Slobodan Tešić, po nacionalnosti Srbin, nekoliko puta je 2013. putovao u Libiju i sastajao se s predstavnicima Ministarstva odbrane Libije. U to vreme on je bio na listi za zabranu putovanja po rezuluciji 1.521 iz 2003. koja se odnosi na Liberiju. Panel je poslao upite Kipru u vezi s ovom posredničkom kompanijom. Kipar je kontaktirao direktorku kompanije. Ona je u pismu tvrdila da ne poznaje Tešića, da kompanija nije tražila nijedni izvoznu dozvolu za bilo koji transfer vojne opreme i da o tome nema nijedan dokument.

S obzirom na to da su prema dokumentu UN i Srbija i Belorusija i Libija potvrdile da je u nabavci oružja posredovala kompanija Karso, UN konstatuju da to pokazuje kako trgovci oružjem koriste slabosti regulative i kontrole kako bi sproveli svoje poslove.

Insajder: Nikome nije bilo neobično što se kao kupac u tom poslu, kao vrsta brokera, pojavljuje čovek koji se nalazi na crnoj listi UN? I to baš zbog šverca naoružanja nekim pobunjeničkim grupama.

Nikčević: Mi dozvolu izdajemo onome ko podnosi zahtev. U ovom slučaju stoji izvoznik Jugoimport SDPR. Kažem, da smo imali bilo kakva druga saznanja koja su ukazivala na to da postoje od bilo koga problem, verovatno bi i ministarstva koja učestvuju u davanju saglasnosti reagovala, mi takvu vrstu problema nismo imali. Zvanično smo od komiteta UN obavešteni da su određeni državljani Grčke ili Kirpa, ne mogu tačno da se setim, vlasnici te kompanije i zato nam je posao odobren.

Insajder: Jeste li imali informaciju o tome da je iza te kompanije Slobodan Tešić?

Nikčević: Ne. Nijednog momenta nismo učestvovali ni u kakvim razgovorima na osnovu kojih bismo mogli da potvrdimo da je on vlasnik u tom poslu.

Zbog kontradiktornih informacija srpskih vlasti i UN, Insajder je pokušao da proveri ko je vlasnik kompanije Karso limitid, registrovane u Limasolu na Kipru. U zvaničnom registru, međutim, navedeno je ime direktorke kompanije koja je i suvlasnica, kao i to da je kompanija osnovana 2012. Iz tog registra vidi se i da je traženo zatvaranje kompanije, ali da je ona idalje aktivna. Ime Slobodana Tešića se ne pominje.

Insajder je uputio i pitanja SDPR-u, državnoj komapniji za proizvodnju i izvoz naoružanja i vojne opreme. S obzirom na sumnje da je ta kompanija sklopila posao s firmom koju je predstavljao trgovac oružjem sa crne liste UN, tražili smo da u interesu javnosti SDPR odgovori s kim je u kompaniji Karso sa Kipra dogovaran posao i s kim je potpisan ugovor. Da li su proveravali ko je stvarni vlasnik kompanije. Od SDPR-a smo po Zakonu o dostupnosti informacija tražili i da nam dostavi ugovore, kao i informaciju koliko je sličnih ugovora s posrednicima ta kompanija sklopila za poslednjih 10 godina.

Odgovore od SDPR-a nismo dobili, iako je rok po Zakonu istekao. Direktor te kompanije Jugoslav Petković nije želeo ni da razgovara s novinarima Insajdera, ali ni da odredi neko drugo odgovorno lice iz kompanije.

Samo zbog susreta s Tešićem u jednom sarajevskom restoranu, koje su otkrili mediji, 2011. suspendovan je državni tužilac BIH Milorad Barašin. Protiv Tešića je tada u BiH vođena istraga koja nikada nije okončana. Godinu dana posle susreta u restoranu, institucije BiH utvrdile su da Barašin nije uradio ništa protivzakonito, ali nikada se nije vratio u fotelju glavnog tužioca.

S obzirom na to da je Tešić bio na crnoj listi UN u vreme dok je sedeo na zvaničnom sastanku državnih delegacija u Beogadu, postavlja se pitanje zašto su predstavnici države ignorisali crnu listu UN.

Insajder: Da li je država mogla da posluje s njim dok je on na crnoj listi? Da li su tu postojala neka ograničenja?

Nikčević: Ograničenja u smislu nekih zaključaka odluka UN? Za bilo kog našeg državljanina koji je učesnik u tom poslu ne postoje direktna, ne postoje nikakve instrukcije, direktive UN, nekih specijalizovanih tela. Tešić nije bio vlasnik, niti osnivač, niti direktor, odgovorno lice u bilo kojoj kompaniji koja se u Srbiji registrovala. Pre no što sam ja bio na ovoj poziciji, da bih mogao da govorim o tome, nije mi poznato ko je bio formalni vlasnik. Da li je on bio učesnik u takvim poslovima, svakako jeste, to je opštepoznato i ne sporim, ali da li je postojao neki način i razlog da se zabrani tako neka aktivnost, to svakako nije postojalo. I on je od 2013. koliko je meni poznato…

Insajder: U decembru 2013. Skinut sa liste.

Nikčević: Skinut sa liste UN.

Insajder: I posle toga on može formalno da…

Nikčević: Po našim zakonima da.

Posle afere s izvozom oružja u Liberiju koja je bila pod sankcijama UN protiv Tešića je vođen jedan postupak u Srbiji, i to za falsifikovanje službene isprave. Od istrage se odustalo i protiv njega se ne vodi nijedan postupak.

Slobodan Tešić skinut je sa liste UN za zabranu putovanja 29. novembra 2013, devet meseci nakon sastanka u Ministarstvu odbrane, i od tada može normalno da putuje, pa i da bude vlasnik kompanije za trgovinu oružjem.

Prema zvaničnim podacima, on je vlasnik dve firme - Partizan Tech i Tehnoglobal sistem. Međutim, i pre skidanja sa liste Tešić je putovao i prema potvrdama UN imao najmanje tri različita pasoša Srbije i pasoš BiH. Srpski pasoši izdavani su mu 2008, 2009, pa 2010. To su registrovale UN s obzirom da se s tim dokumentima pojavljivao na različitim graničnim prelazima.

Insajder: A znate li da je pre toga koristio tri pasoša koja su izdavana godinu za godinom? Godine 2008. s rokom trajanja 2018, 2009. s rokom trajanja 2019. i 2010. s rokom važenja 2020. Kako je moguće da neko ima tri pasoša?

Veljko Odalović, generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova: Pa dobro to, morali biste da proverite kod službi koje izdaju dokumenta i meni je logično da je on morao da menja te pasoše. Pretpostavljam da pasoš važi 10 godina. Ako je dobio 2008. do 2018, ako je eventualno izgubio ili popunio pasoš, po pravilu bi trebalo da se taj prethodni poništi jer mi ne možemo biti nosioci dva pasoša. Možemo imati civilni i diplomatski. Znači eventualno službeni, to je ono zbog posebnosti izdavanja ova dva dokumenta. Inače, civilno dva pasoša meni se ne uklapa da je to moguće.

Nakon skidanja sa liste UN Ministarstvo spoljnih poslova gotovo odmah, početkom 2014, Tešiću daje diplomatski pasoš. Ministar spoljnih poslova u to vreme bio je Ivan Mrkić.

Insajder: Ali vi morate da znate zašto je njemu dat diplomatski pasoš.

Odalović: Pa ne znam, to pitajte onog ko je dao. Zašto bih ja to morao da znam?

Insajder: Da, ali i dalje važi taj pasoš.

Odalović: Pa važi i dalje, ali nismo ga dali mi sigurno. To je bilo dosta medijski... i po Zakonu o dostupnosti informacija mi smo dostavili i kad je izdat i celu tu proceduru koja je... jer to je diskreciono pravo ministra koji je u tom trenutku doneo takvu odluku. Znači to nije Ivica Dačić, to nije prethodna saglasnost moja, koja po pravilu proceduralno, kada takav zahtev dođe, obrade moje službe, a ja napišem dole šta i spuštam dole ministru.

Insajder: Dobro, vi niste bili u ministarstvu u tom trenutku, ali danas jeste u ministarstvu. Moje pitanje je da li on i dalje ima diplomatski pasoš?

Odalović: Ima i dalje.

Insajder: A koliko trgovaca oružjem ima diplomatski pasoš?

Odalović: On tamo nije naveden kao korisnik pasoša kao trgovac oružjem.

Insajder: Nego?

Odalović: Ne znam koja je funkcija njegova tamo. Ali nije sigurno, prosto bilo bi glupo da trgovac oružjem ima diplomatski pasoš.

Insajder: Ali da li je moguće da neko nije znao da je to čovek koji trguje oružjem?

Odalović: Ja dok nisam došao u Ministarstvo i dok se nisam upoznao, nisam znao čoveka, niti sam znao čime se bavi.

Ukupna vrednost traženih dozvola za izvoz oružja iz Srbije u Libiju 2013. bila je veća od 95 miliona dolara, ali većina ugovorenih poslova nije realizovana. Isporučena je roba vredna 3.700.000 dolara, četiri odsto od ugovorenog. Ostale dozvole su vraćene u roku od godinu dana. Ovaj posao u medijima najavljivan je kao ogromna izvozna šansa srpske namenske industrije, pa i fabrike Zastava oružje. I zaista, prema dozvolama iz te fabrike je trebalo da bude nabavljeno oružje vredno 57 miliona dolara, ali kupljeno je za svega tri miliona dolara.

Milojko Brzaković, direktor Zastava Oružja: Negde 2013,2014. je sklopljen ugovor preko SDPR-a i taj ugovor je realizovan. Jedan ugovor je realizovan. Drugi ugovor je realizovan delimično,

Insajder: Dobro, a da li ste te 2013. i 2014... objasnite mi, fabrika je sklopila ugovor sa SDPR-om i znali ste ko je krajnji korisnik.

Brzaković: Ja vam kažem. Nisam bio tu u farbici, ali fabrika, poslovodstvo koje je bilo, i nadzorni odbor i ministarstva, su znali ko je krajnji korisnik. Ja ne mogu stvarno o tome da kažem zašto i kako su date dozvole i kako je to realizovano. 

Insajder: Ali ono što ja vas moram da pitam je, hajde da zanemarimo taj slučaj, ali recite mi - vi znate ko kupuje od vas, ko vam donosi end user i znate ko je krajnji korisnik. Da li znate i sve one posrednike?

Brzaković: Ne znam.

Insajder: A da li je potrebno da znate?

Brzaković: Pa u suštini za nas je najbitnije da znamo ko je krajnji korisnik i koji je kupac od nas prvi i da imamo dozvolu od države. Što bismo se mi bavili drugim stvarima?

Srpske vlasti su pomenute dozvole za izvoz oružja u Libiju dale SDPR-u u avgustu 2013. Gotovo istovremeno, prema nalazima UN, u julu te godine iz Belorusije je u Libiju stiglo oko tri miliona tona municije između ostalog i za lako naoružanje i mitraljeze, i deo te municije koriste upravo puške iz Zastave. Posao je takođe, prema istrazi UN, išao preko Kompanije Karso limitid, a potvrde krajnjeg korisnika u ime Libije potpisao je Kaled Al Šarif, zamenik ministra odbrane, koji je bio na sastancima u Beogradu. Deo tog naoružanja, opet prema nalazima UN, završio je u rukama neformalnih policija.

Upravo uloga Al Šarifa u nabavci oružja za Libiju pokazuje kako je u Libiji u stvari oružje doturano određenim grupama. Al Šarif je prema istrazi UN potpisivao end usere, odnosno naručivao oružje zaobilazeći zvanične procedure. Kako navode UN, on je koristio svoj položaj da obezbedi oružje snagama koje je on favorizovao. Al Šarif je 2014, pošto se ponovo rasplamsao građanski rat, ostao na strani islamista i danas ga povezuju s Al Kaidom.

Insajder: Tada smo izdali, 2013. Ti end useri o krajnjem korisniku su izdati u libiji. Potpisao ih je čovek koji se zove Kaled al Šarif, koji je bio i u poseti Srbiji. Da li je država Srbija znala s kim sarađuje u Libiji? Ko je taj Kaled?

Nikčević: Ministarstvo trgovine izdaje dozvole samo u slučaju kada je korisnik end usera neko ko je verifikovan, da potpisuje taj sertifikat u toj državi. Svaka država strogo ograničava. I ovlašćena ko će moći takav end user da potpiše. Taj gospodin kog pominjete, nisam ga nikada ni video ni sreo. Bio je registrovan od Libije da takav end user potpiše. Takav original iz end usera i svi njegovi elementi su predstavljeni UN baš s potpisom tog gospodina i s tom saglasnošću i s tim svim elementima smo mi od Komiteta za sankcije dobili saglasnost na osnovu koje smo izdali dozvolu. Šta se desilo posle i zašto to nije realizovano, da li je taj gospodin i do kada bio nakon toga vlasan da potpisuje end usere, to je drugo pitanje.

Trgovina oružjem bi trebalo da bude strogo kontrolisana, iako međunarodna tela na svetskom nivou konstatno upozoravaju na kršenje sankcija i činjenicu da oružje ipak dospeva u ruke terorista. Najveći problem je u građanskim ratovima, kakav se vodi i u Libiji, što akteri često menjaju strane.

Kaled al Šarif samo je jedan primer koliko je opasno sklapati ugovore s bilo kojom od strana u građanskim ratovima širom sveta jer akteri lako menjaju strane. Rat u Libiji s prekidima traje više od pet godina. Nijedna vlada ne kontroliše celu teritoriju, gotovo svaki grad ima svoju policiju i svima treba oružje. Pitanje je da li je moguće da države koje trguju oružjem, pa tako i Srbija, uopšte mogu razdvojiti one koji bi oružje koristili da se brane od onih koji bi ga upotrebili za napade. U takvoj situaciji svaka trgovina oružjem može biti zloupotrebljena jer isporuke i pored zakonske obaveze nije moguće do kraja kontrolisati.