Devedesete sad i nekad
Ukidanje osuđujuće presude Mirjani Marković još je jedan podsetnik da Srbija zaboravlja užase devedesetih, abolira glavne aktere tadašnje politike i vraća se ondašnjem sistemu vrednosti.
Slavljenje haških optuženika, promovisanje ideje da Slobodan Milošević i politika zvaničnog Beograda nisu krivi, već je NATO bombardovanje SRJ bilo neizbežno, sve se češće čuju i od zvaničnika u Beogradu.
Na političkoj sceni glavnu ulogu imaju isti akteri kao devedesetih – od Aleksandra Vučića, Ivice Dačića, Vojislava Šešelja… do Milovana Bojića, Mihalja Kertesa, Nikole Šainovića…
Ne vraćaju se 90-e zato što su na sceni isti akteri kao i pre 20 godina – Vučić i Dačić tada nisu, niti su mogli donositi nikakve odluke, ali su kao portparoli svojih tadašnjih stranaka promovisali politiku od koje je danas neophodno distanciranje na sve načine ako Srbija želi u EU.
Evropska unija nije sama po sebi cilj, ona je sredstvo za uspostavljanje ispravnog sistema vrednosti – barem zbog budućih generacija.
Za raskid s takvom politikom neophodno je zločince nazvati zločincima, zato je važno da društvo ne „amnestira“ i ne zaboravi ko je Mirjana Marković, ako je već pravosuđe zakazalo... Optužnica zbog dodele stana dadilji je besmislena u zemlji u kojoj je javna tajna da je bračni par Milošević-Marković odlučivao o životu i smrti. Brojni dokazi za to isplivali su i u raznim sudskim postupcima za politička ubistva, brojna su i svedočenja, ali izostaju prave optužnice za zločine koji ne mogu zastareti.
Distanciranje od takve politike je suviše tiho.
Potrebno je izričito i nedvosmisleno reagovanje, a ne ćutanje na presudu doživotnog zatvora Radovanu Karadžiću. U prilog ograđivanju od politike ne ide ni pravljenje skupa koji nalikuje slavlju na godišnjicu početka stravičnog bombardovanja SRJ ili priče o onima koji su ostavili nerešeno pitanje Kosova i prećutkivanje zločina koji su na Kosovu rađeni u ime i pod zastavom Srbije.
Do bombardovanja je dovela tadašnja politika koju je vodio Slobodan Milošević. Završilo se Kumanovskim sporazumom. Do sporazuma je moglo doći i bez bombardovanja – uz manje žrtava i nižu cenu koju su platili svi građani.
Građani Srbije povratku devedesetih svedoče i kroz neskriveno razumevanje za odluke i poteze tadašnjeg rukovodstva i nedostatak ograđivanja od zločina.
I u društvu je očito vraćanje sličnim vrednostima – lažnom patriotizmu, kulturnom obrascu koji je nekad predstavljala Ceca, a danas Ceca i njena punoletna deca, naslovne strane gotovo svih dnevnih novina posvećene su promociji nasilja i kiča, rijaliti zvezdama, spinovanim vestima i „ulivanju“ patriotizma. Evidentno je izbegavanje debata i polemika i tema koje su od istinskog značaja za društvo.
Od 2001. godine kada je film o Srebrenici pušten na RTS, Srbija se kreće obrnutim vremeplovom koji nas sve više udaljava od evropskih vrednosti. Termin genocid, što je potvrđeno međunarodnom presudom, se ne spominje.
Ako se i govori o „tuđim“ žrtvama to se čini uz obavezno „ali“ i minimiziranje. Srbija se dovodi u ulogu žrtve, lažno optužene i kažnjene nepravednim sankcijama… Haški optuženici se promovišu, dobijaju status heroja, predaju na vojnoj akademiji i drže tribine pod zastavom Srbije…
Proces se kretao od antievropske politike DSS vlasti, preko „istorijskog pomirenja DS i SPS… i korak po korak ka ponovnom veličanju sistema vrednosti devedesetih godina prošlog veka.
U porodici Milošević-Marković niko nije osuđen. Mirjani Marković je suđeno tek zbog toga što je podstrekivala da se dadilji njenog unuka da stan, kao da su svi zaboravili da je u vreme vladavine ovog para u Srbiji dobro živela samo nekolicina bliskih vlastima, dok su svi ostali građani trpeli bedu zbog sankcija i ratova. „Mali Marko“ je pravio Madonu i Bambilend uz pomoć prijatelja, roditelja, poneke gajbice, i kako je pokazala akcija Mreža, šverca duvana.
Uprkos svim zločinima devedesetih za koji su odgovorni Milošević-Marković, oni se danas amnestiraju, krivi su neki drugi. Umesto njihovih nedela, anatema se stavlja na njihove političke protivnike.
Revizija istorije, nipodaštavanje petooktobarskih tekovina, promocija sistema vrednosti devedesetih… daleko su od puta i vrednosti Evropske unije. Ili to više nije put kojim Srbija želi da se kreće, ali građane o tome niko nije obavestio?