Dijalog gde mu mesto nije
Godinama poslanici Narodne skupštine Republike Srbije traže da se održi sednica o Kosovu i pregovorima koji su katkada u toku, katkada u zastoju. U onoj Skupštini koja u imenu ima i narod i republiku – dakle u njoj bi trebalo da sede predstavnici naroda, a sekularnost se podrazumeva.
Predsednik Republike, kao osoba koja vodi pregovore s Prištinom, dosad nijednom nije odgovorio na brojne pozive (najčešće opozicionih) poslanika da se o ovoj temi razgovara. Nije iznet plan koji su kao takav – nepoznat – prema oceni predsednika, građani odbili, pa sad nema šta ni da se iznosi.
Najvišem telu Republike nije podnet izveštaj o tome kako su se kretali pregovori, niko nije dao odgovor zašto su pregovori nastavljani i kada nije ispunjena glavna stavka na koju su se obavezali predstavnici
Prištine – formiranje zajednice srpskih opština.
Skupština nije odlučivala ni o nastavku ni o prekidu pregovora, a kamoli o konkretnim stavkama. Poslanici su iz medija saznavali o integrisanom pravosuđu, o pozivnom broju, tablicama… između dve rečenice o spavanju na podu i neprijatnom osećaju koji pregovarači imaju tokom državničkog posla. Samo nisu dobili informaciju o čemu se u ime građana koje predstavljaju, pregovara i kako. Raspravu o Kosovu najavila je predsednica parlamenta, ali od puke najave – dalje se nije došlo.
Društveni konsenzus o ovom pitanju nikada nije postignut, a vremenom su se razlike između vlasti i opozicije samo produbljivale – pri čemu je teško reći da su stavovi svih i uvek bili konzistentni. Oni koji su do juče tvrdili da pitanje Kosova mora da se reši, sada predsedniku poručuju da će biti izdajnik ako do konačnog rešenja dođe.
Predsednika Srbije birali su građani Srbije, pobedio je većinom glasova, ali je Ustavom obavezan da bude predsednik svih građana. Ne samo Srba, pravoslavaca… već i ateista, agnostika, pravoslavnih, katolika, muslimana, reformista… svih onih čiji predstavnici sede u parlamentu.
Nije uobičajeno da predsednik države govori na crkvenom saboru. Još je neobičnije da se crkvenim velikodostojnicima obraća povodom teme o kojoj nije govorio na drugim mestima.
Uz divljenje koje je primio od patrijarha, bez reči obrazloženja, osim o važnosti da se o Kosovu razgovara - predsednik Srbije nije dao ni reč obrazloženja zašto razgovara samo s predstavnicima većinske crkve koja se identifikuje s nacijom, zaobilazeći predstavnike građana u parlamentu. Zašto se o pitanju ključnom za državu govori iza zatvorenih vrata, zašto se „pravda“ Crkvi i traži blagoslov Crkve, a ne građana. Žaleći se na težinu ovozemaljske odluke koja je pred njim, predsednik se za savet ne obraća predstavnicima građana, već onima koji su više zaduženi za „onozemaljska“ pitanja – pružajući tako mogućnost za spekulacije da li je konačno rešenje bliže iracionalnom verovanju no diplomatiji.