Emotivne izmene Krivičnog zakonika na štetu prava i pravde
Nešto više od četiri meseca je prošlo od najave predsednika Srbije Aleksandra Vučića nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost da će minimalne i maksimalne kazne za najteža krivična dela kao što su ubistva, silovanje, pedofilija, nasilje u porodici i stavljanje droge u promet biti „dramatično povećane“, kao i da će biti uvedena doživotna kazna zatvora za one koji su počinili najteža krivična dela višestruko ubistvo, ubistvo u sticaju i ubistvo dece, a zakon se već našao u skupštinskoj proceduri – bez javne rasprave i bez uvažavanja mišljenja velikog dela pravnih stručnjaka.
Ključni argument Ministarstva pravde bio je da su strože kazne tražili građani koji su potpisali peticiju Fondacije Tijana Jurić. To što je bezmalo 160.000 ljudi potpisalo zahtev za donošenje nekog propisa ne znači da su oni u pravu. Među tih stotinu hiljada većina, verovatno, nisu pravnici i nema dovoljno informacija i širu sliku o tome da zadiranje u čitav kazneni sistem sa sobom nosi brojne posledice. Ipak, zakoni se ne pišu srcem, nego mudrošću.
S druge strane, vlast je Krivični zakonik, jedan od najvažnijih propisa za uspostavljanje celog sistema kazni, zaogrnula emocijama nazivajući ga imenom ubijene devojčice. Tokom rasprave u parlamentu poslanici vladajuće stranke insistirali su na tome da je u pitanju „Tijanin zakon“, a ne Krivični zakonik. Ovo je omogućilo i predstavnicima vlasti – a prednjačili su predsednica parlamenta Maja Gojković i šef poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović - da sve koji dovode u pitanje odredbe zakona optuže za bezdušnost, aludirajući na emocije. Istovremeno, zamenjujući teze, propuštaju da kažu da su uz doživotne kazne zatvora za napade i ubistva dece – iste kazne, doduše uz mogućnost uslovnog otpusta, predviđene i za dela čije bi postojanje moglo biti teško dokazivo ili predmet slobodnog sudijskog uverenja kao što su teška dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije. Činjenica da su brojni potezi pravosudnih organa – među kojima su omogućavanje zastarevanja pojedinih dela ili pojedine oslobađajuće presude – uveliko poljuljali poverenje građana u pravosuđe, ostavlja prostor za bojazan da bi kazna mogla biti izrečena čak i političkim protivnicima.
Govoreći o Krivičnom zakoniku uz korišćenje emocija i pozivanje na empatiju koju građani imaju prema porodici ubijenog deteta, predstavnici vlasti ignorišu sva upozorenja stručne javnosti – i domaće, ali i međunarodnih organizacija na čije se standarde Srbija obavezala, stavljajući pritom društvenu odmazdu u prvi plan ispred civilizacijskih normi koje je Srbija prihvatila pre gotovo dvadeset godina kada se vratila među članice Saveta Evrope i ostalih međunarodnih organizacija.
I na društvenim mrežama odvijao se „rat“ – oni koji su ukazivali na opasnost ovog zakona ismevani su i kritikovani bezmalo kao neko ko želi da ubice dece slobodno šetaju. Sva pravna nauka padala je pred njihovim „argumentima“. Ipak, čini se da su mnogi s previše emocija ušli u rasprave zanemarujući činjenice.
Iako deo vlasti i oni koji podržavaju izmene Krivičnog zakonika to nazivaju Tijanin zakon, činjenica je da je on daleko od toga. Istina je da se u Skupštini usvajaju izmene i dopune Krivičnog zakonika koji uvodi kaznu doživotnog zatvora u pravni sistem Srbije. I to je najozbiljnija izmena uz brojne koje građani nisu ni primetili, niti ih je iko o tome obavestio jer javne rasprave nije bilo. Sama činjenica da se tako suštinski menja način kažnjavanja, a da stručnjaci o tome mogu da se izjasne samo u onlajn peticijama koje običan, neobavešten, a emotivan građanin, neće ni videti, dovoljna je da se zamislimo nad pitanjem - čemu služe zakoni i kolika je njihova vrednost ako se ovako bagatelišu.
Za početak Tijanin zakon je već usvojen i to još u julu 2015. godine izmenom Zakona o policiji, kojim je predviđeno da policija nakon prijave nestanka deteta bez odlaganja krene u potragu koristeći sve raspoložive mere i radnje.
Dakle ni terminološki nije tačno da su izmene o kojima Skupština trenutno raspravlja - Tijanin zakon. Tačno je da je blizu 160.000 ljudi potpisalo peticiju Fondacije Tijana Jurić da oni koji su već silovali ili ubili nemoćne, pre svega decu, budu doživotno u zatvoru. Tačno je i da doživotni zatvor ima većina evropskih zemalja, istini za volju uz mogućnost uslovnog otpusta i u izuzetnim slučajevima. Srbija ga nije imala pa bi onda bilo logično da se o tome ozbiljno porazgovaralo, a ne samo u hitnom postupku pred krnjim sazivom skupštine.
Izmene Krivičnog zakonika nisu usamljeni primer donošenja propisa navrat-nanos, po hitnom i prehitnom postupku, tako da odgovaraju trenutnoj potrebi i ispune neki, katkada i marketinški i populistički cilj.
Neki od propisa menjaju se u skladu s dnevno-političkim potrebama, a katkada čak i da se mogu primeniti na određeni konkretan slučaj. Skoro da imaju ime i prezime.
Pravni sistem funkcioniše po principu univerzalnosti i da bi zaista bila reč o sistemu važno je da ima što manje izuzetaka. Pisanje zakona za jednokratnu upotrebu dvosekli je mač koji umesto da gradi i unapređuje, najčešće narušava pravni sistem.