Ima li pilota u avionu?
Od početnih uveravanja građana da se u slučaju rukovođenja korona krizom „struka“ pita za sve, došli smo do činjenice da se struka ne pita ni za šta. Nije baš izrečeno u toj formi, ali ne treba biti genije, pa iz svega izrečenog pročitati tu rečenicu.
Na početku epidemije u Srbiji, građani su, barem većina njih, verovali Kriznom štabu i poštovali preporučene i propisane mere. Vremenom, Krizni štab je gubio autoritet i to uglavnom zahvaljujući tome što su njegovi članovi pravdali i „potpisivali“ odluke za koje je i laicima bilo jasno da nemaju potporu u onome što su u međuvremenu naučili o virusu. Katkada je Kriznom štabu u greh upisivano i to što jednostavno nije rekao „ne” na odluke poput one o održavanju fudbalskog derbija pred punim stadionom ili izbora. Postalo je jasno da u ime Kriznog štaba odluke donose političari, dok ih „struka” potpisuje i opravdava.
Krizni štab je gubio poverenje građana, a politika je sve manje krila da ona ima glavnu reč. Godinu dana od početka epidemije – političari se ni ne kriju – skoro kao da se utrkuju ko će pre da saopšti da su predlozi struke - neprihvatljivi. Najočitije je to postalo nakon poslednjeg zaključka medicinskog dela Kriznog štaba. Građanima nije bio potreban prevodilac – izričito su insistirali na uvođenju policijskog časa, pa i vanrednog stanja kako bi se sprečilo dalje širenje virusa. Kozmetika produžavanja i skraćenja radnog vremena nije donela rezultate, broj zaraženih ponovo raste i neophodno je pristupiti rigoroznim merama.
Najeksponiraniji član Kriznog štaba, epidemiolog Predrag Kon, koji je u mesecima za nama tvrdio – udarajući šakom o sto – da je on tu da brani građane od virusa nedvosmisleno je poručio – policijski čas ili smo pukli k'o zvečka.
Reagovao je odmah nemilosrdni zagovornik prava kafana i sličnih lokala, zamenik gradonačelnika Goran Vesić – „Beograd neće dozvoliti“, jer bi to imalo „poguban uticaj na privredu“... kao da je Beograd Las Vegas, pa ako stanu kafane i kockarnice – sve staje.
Nije prošlo ni 24 sata, a o slučaju se, doduše nedovoljno definisano, ali sa već poslovičnom zabrinutošću za ekonomiju oglasio i predsednik Srbije, ocenom da ne misli da smo blizu vanrednog stanja, ali tvrdnjom da će odlučiti Vlada. Vlada, koja je do nedavno tvrdila da samo daje pravnu snagu odlukama Kriznog štaba u kome glavnu reč ima „struka“.
I tako smo saznali – oni koji su na vlasti odlučiće kako odluči Krizni štab samo kada im tako odgovara, odnosno – nije važno šta kaže struka, važno je šta odluči vlast, a njima je važno da privreda radi i da život ne stane. Pre samo nekoliko meseci, ni celu godinu za nama, bilo je važno da život stane da bismo sačuvali živote. Sada je, u istim okolnostima, sa značajno većim brojem zaraženih, važno da život ne stane da bismo sačuvali privredu.
Kakofonija nastaje i kada je u pitanju vakcinacija - iz stručnog dela Kriznog štaba poručuju da se mora sprečiti širenje virusa kako se ne bi ugrozila vakcinacija, a vlast tvrdi vakcinacije će sprečiti širenje zaraze.
„Ljudi su siti“, poručio je danas predsednik. I, tu je bio sasvim u pravu. Siti su zamajavanja i podilaženja interesima nekolicine i toga da se ne zna ko je odgovoran – pitanje koje Insajder uporno ponavlja na konferencijama za novinare Kriznog štaba.
I ne bi trebalo da su svi odgovorni – neki su školovani i postavljani, a neki izabrani da u ovakvim situacijama preuzmu odgovornost. Mora da se zna ko odlučuje i ko je kriv za novo rasplamsavanje epidemije. Deo odgovornosti snose oni koji ne poštuju mere, oni koji prave masovne žurke, oglušuju se o apele o neophodnosti nošenja maski, koji tvrde da nema virusa i da je zaštita nepotrebna. Za njih su propisane sankcije. Ako vlast nema kapacitet da ih sankcioniše, ako se uprkos primeni propisa zaraza širi o čemu govore i zvanični podaci o broju dnevno novozaraženih, biće da mere i ono što čini država nije dovoljno. Tada je neophodna nova odluka i koraci koji će doneti rezultate jer dosadašnji jednostavno – nisu uspešni. Ukoliko to ne bude učinjeno, odgovoran je onaj ko odlučuje kakve mere moraju da se sprovedu, jednako kao i onaj ko misli da odlučuje i dozvoljava da to neko čini u njegovo ime.
Čak i da sve stane na desetak dana, kako to traži medicinski deo Kriznog štaba, šteta će biti manja od one koja se pravi polovičnim i evidentno neuspešnim merama. Lečenje obolelih košta, bolnice su na ivici kapaciteta, a svaki izgubljeni život prevelika je cena za rad nekoliko kafana. O lekarima koji rade u crvenim zonama ne treba ni govoriti – odavno su na izmaku snaga. Najava gradnje još jedne bolnice možda bi u drugačijim okolnostima podrazumevala aplauz, ali bolje bi bilo da nam takva kovid bolnica i ne treba, da građani znaju kakve mere u kom period moraju da primenjuju i da znaju ko je zaslužan za uspeh ili odgovoran za neuspeh u borbi protiv virusa. Ovako, bez obzira na sat duže ili kraće radno vreme mogu samo da se pitaju: „Ima li pilota u avionu?”.