Kada se zločinci raspišu neko mora da progovori
Presuda na 22 godine zatvora koju je Nebojši Pavkoviću izrekao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i to zbog najtežih zločina i kršenja humanitarnog prava i običaja ratovanja, za Ministarstvo odbrane kao da ne postoji. Ovo Ministarstvo je u saopštenju povodom promocije knjige osuđenog za ratne zločine navelo da je Pavković u zatvoru u Finskoj “presudom Haškog suda zatočen zato što je uspešno branio svoju zemlju od NATO agresije”. Ni reč o zločinima, ni jedna ograda od ubistava i proterivanja civila, ni reč o kajanju.
Ministarstvo odbrane je deo Vlade Srbije, a država Srbija priznaje Haški tribunal pa time i njegove presude. Možda bi onda trebalo podsetiti današnje čelnike tog Ministarstva da je Nebojša Pavković, penzionisani general VJ zajedno sa Nikolom Šainovićem, nekadašnjim potpredsednikom Vlade SRJ i Sretenom Lukićem načelnikom štaba MUP-a na Kosovu i Vladimirom Lazarevićem takođe penzionisanim generalom, pravosnažno osuđen po svih pet tačaka optužnice - za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon albanskog stanovništva sa Kosova.
Malo verovatno da ovo ne znaju aktuelni čelnici Ministarstva odbrane, ali su ipak odlučili, ne samo da štampaju knjige, nego su i pozvali osuđenog Pavkovića da se okupljenima u Domu vojske 10.04.2019. godine obrati video porukom iz zatvora.
Kako stoji u saopštenju Ministarstva odbrane “autor četvorotomnog izdanja ratnih dnevnika izrazio je duboko žaljenje zbog svih poginulih pripadnika Vojske Jugoslavije” i naglasio da knjiga Treća armija u zagrljaju Milosrdnog anđela predstavlja “hronološki zapis, ne ratnog zločinca, već učesnika uspešne odbrane od NATO agresije, svih događaja tokom herojske odbrane Кosova i Metohije”.
Dobio je aplauz.
Šminkanje istorije nije ništa novo za ove prostore, ali kao savremenik tog užasa nemoguće je ne zapitati se ko danas sme da govori u ime žrtava užasnih zločina koji su počinjeni i od kojih većina nažalost nije rasvetljena.
Ko je kriv za ubistvo civila, žena i dece čija tela su među više od 700 ubijenih nađena u jednoj od najvećih masovnih grobnica na prostoru bivše Jugoslavije na desetak kilometara od centra Beograda? Kako se u taj herojski narativ današnjeg Ministarstva odbrane uklapa ubijanje dece i civila, njihovo zakopavanje pa premeštanje tela u grobnicu na poligonu specijalnih jedinica policije?
Edicija Ratnik u izdanju Ministarstva odbrane predstavljena je još u oktobru na Sajmu knjiga. Spisateljski poduhvat penzionisanih generala osuđenih za najteže zločine platili su dakle građani Srbije. Isti oni građani kojima nikada nije objašnjeno ko je i zbog čega odlučio da ratuje sa najjačom vojnom sliom, kako je proglašena pobeda ako je povučena vojska sa prostora za koji je ratovala, zašto su na Košarama poginuli imali u proseku 25 godina, ko je naredio zločine, ko je okretao glavu, ko je premešao tela hladnjačama po Srbiji…
Vojvoda Marko Miljanov, vojskovođa i književnik još u 19. veku je rekao “junaštvo je kada sebe branim od drugoga, a čojstvo kada drugoga branim od sebe”. I prvi deo ove izreke teško da bi se mogao primeniti na čelnike vojske i policije Miloševićevog režima. Drugi deo o čojstvu, sasvim sigurno, njima nikada istorija neće pripisati.