Kakav REM, takvi i mediji

Umesto REM-a, koji ćuti o brojnim pitanjima za koja je nadležan, javno se oglašava jedino članica Saveta REM-a Olivera Zekić, a činjenica da su njeni stavovi objavljeni i na sajtu ovog tela ukazuje na to da je u pitanju i zvaničan stav regulatora.

Svoju poziciju ona koristi ne za kritiku emitera ili nepravilnosti u njihovom radu, već za brutalan verbalni, čak i lični, napad na ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića, koji se umešao u svoj posao i izneo stav o rijalitima koji su, pokazala je praksa, prostačka arena čiji su akteri odavno izgubili pojam o civilizovanom i društveno prihvatljivom ponašanju i nastoje da se istaknu primitivizmom, agresivnošću, vulgarizacijom seksualnosti i popularizacijom prostitucije.

Vukosavljevićev zahtev da se ovakvi sadržaji emituju na kanalima koji zahtevaju posebnu pretplatu, a ne da se za njihovo distribuiranje koristi resurs Srbije – nacionalna frekvencija, Zekić je komentarisala koristeći rečnik primeren upravo takvom rijaliti okruženju.

Umesto odbrane javnog interesa, frekvencije, zakona i morala, članica Saveta REM proziva ministra, a gledaocima poručuje da imaju daljinski upravljač. Ovakva tvrdnja je kao tvrdnja policije da svaki građanin ne mora da kupi drogu, ako ne želi da se drogira.

Usput, Zekić ministra kulture optužuje da mu je „izgleda životna želja da bude udbaški komesar koji će da odlučuje šta sme, a šta ne sme da se gleda“ i da pokušava da sprovodi „kultur-fašizam“, obraćajući mu se čak i kao „ministru bez kose“.

Zekić odrešito, kao osoba koja ima moć, zaključuje da se „rijaliti programi ne zabranjuju nigde, pa neće ni u Srbiji“, braneći na taj način privatni kapital, više nego javni interes.

Ovim je  Zekić nastupila kao vrhovni donosilac odluka jer je upravo na REM, odnosno Regulatorno telo, uputila premijerka Ana Brnabić, uskraćujući podršku članu svog kabineta.

Regulatorno telo je u ovom slučaju valjda REM – čuven po tome da se uz razna, katkad bizarna obrazloženja poput problema sa usklađivanjem softvera, nije bavilo čak ni izbornom kampanjom. Brojni su odgovori koje je ovo telo poslednjih meseci i godina ostalo dužno javnosti, u njegovo ime istupala je jedino Olivera Zekić. I time bi krug bio zatvoren. Ali…

U raspravu su se uključili i ostali ministri, a njihova reakcija više je ličila na reklamu za rijaliti programe, nego što je bilo jasno zašto to čine – niti im je u resoru, niti je njihovo istupanje bitno. Među onima koji su javno napali svog kolegu iz kabineta bili su i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović i ministar odbrane Aleksandar Vulin.

Činjenica je da ovakvi programi postoje svuda u svetu i da su među najgledanijima, ali su njihova trajanja i termini zakonom regulisani.

Istovremeno dok građani gledaju likove koji su na brzinu iz polusveta postali heroji, njihove tuče, seks uživo i slušaju najvulgarniji rečnik koji se može zamisliti, njima su irelevantni pregovori o Kosovu, prodaja PKB ili stečaj Azotare, nevažni su mrtvi i otpušteni radnici, jer u rijalitima ima mesta samo za neke druge heroje.

Dok se rasprava o rijalitiju uvlači u realnost, pojam realnosti gubi smisao… I sve je jasnije da građane nema ko da zaštiti, da zakone nema ko da čuva i da je celi državni aparat upregnut u očuvanje privatnog kapitala i frekvencija s kojih, kada se na njima ne emituju rijaliti programi, emituju napadi na sve neistomišljenike i ostale bajke.

Sledeći korak u odbrani rijalitija verovatno će biti odgovor Olivere Zekić Insajderu i to na stranici REM.