Kakvi studenti, takva država
Kada su se u aprilu 1936. godine studenti pobunili braneći autonomiju fakulteta ili kada su beogradski studenti juna 1968, zajedno s kolegama iz Sarajeva, Zagreba, Ljubljane, digli glas protestujući protiv „crvene buržoazije“, sa ponosom se uzvikivalo da na mladima svet ostaje. Više od pola veka kasnije, a nakon proslave Dana studenata kada se više hiljada njih okupilo mimo svih pravila, usred pandemije, ostavljajući iza sebe tone đubreta, umesto izreke ostaje pitanje – na kakvima svet ostaje i ko je za to odgovoran?
Društvo u kome živimo svakodnevno daje prilike studentima za bunt – od stanja na univerzitetu, u kulturi, opšteg materijalnog i duhovnog posrtanja, raslojavanja, nepravdi… Umesto svega toga više hiljada studenata okupljenih u dvorištu Studentskog grada na Novom Beogradu odlučilo je da se izbori za – žurku i time, barem oni koji su se pojavili na okupljanju, su pokazali sistem vrednosti za koji se zalažu. A on se ponovo može iskazati poslovicom – u se, na se i poda se.
Osim toga, jasno su stavili do znanja da ne samo da ne poštuju propise, nego i zdravu logiku, da su lišeni bilo kakve empatije prema lekarima i umirućima za čije se živote oni svakodnevno bore, prema svojim bližnjima za koje bi virus mogao biti smrtonosan, pa i prema celom društvu i svetu koji nastoje da pobede pandemiju.
Poruku su student poslali i niskim odzivom na vakcinaciju, kao i igranjem kola nakon što im je, pre nekoliko nedelja, policija rasturila okupljanje uz „antivakserski“ narodni hit „Neće Gara da primi vakcinu“.
Budući krem društva negirao je time sva civilizacijska dostignuća koja je svetu donela nauka i vakcinu kao jedno od najvećih naučnih dostignuća zahvaljujući kome su sačuvani milioni života.
U prirodi je čoveka da sumnja i postavlja pitanja, ali je baš neka nakaradna priroda praviti se da si veći imunolog od imunologa, veći virusolog od virusologa, veći lekar od lekara… i najumniji umovi svoja su postignuća razvijali na znanjima stečenim od prethodnih generacija. Ideja da svet počinje od današnjice i poricanje svega ranijeg može samo dovesti do tapkanja u mestu.
Umesto otpora svemu nazadnom u društvu studenti su svojom proslavom pokazali da ih napredak ne zanima već utapanje u mutne vode današnjice.
Ali nisu budući akademski građani isključivi krivci za svoje u najmanju ruku neodgovorno ponašanje.
Deo odgovornosti snose i svi koji su propustili da ih nauče šta znači solidarnost, a šta odgovornost - od roditelja, vaspitača, profesora, pa sve do države koja je, očigledno vodeći se populističkim ocenama, odlučila da više hiljada njih sinoć ne rastera, a odgovorne ne procesuira dokazujući tako da ni sama ne poštuje sopstvene propise.
Da je žurka rasturena, a studentima servirana lekcija iz odgovornosti za svoje ponašanje, svi građani manje bi strepeli od „naredne dve ključne nedelje“, a pokoji krevet u već krcatim bolnicama možda bi ostao prazan.
Ovako, uzalud im svi položeni i budući ispiti kada nisu naučili da se ne uči za školu već za život, a u životu nema drugih rokova. Ostavili su nam strepnju pred naredne dve ključne nedelje, ali i pred narednim decenijama ukoliko je ono što su pokazali građanima zaista sistem vrednosti za koji veruju da se vredi boriti.