Kome smeta Poverenik?
Nije tajna da bi vlastima, ma kojima i gde god na svetu, bilo mnogo lakše da nema nezavisnih institucija, medija i kontrole. Ali pristojne vlasti i zvaničnici u uređenim državama su svesni da poštujući ove institucije, poštuju vlastite građane u čijem interesu rade kontrolori vlasti, ali i toga da bi i sami jednog dana mogli biti opozicija. U Srbiji se, izgleda radi, kao da ne postoji ni juče ni sutra.
Nijedna vlast do sada ili nije želela ili nije htela da shvati ulogu nezavisnih institucija, pa se svaki potez kojim se ukazuje na nepravilnosti shvata kao uplitanje u nečije nadležnosti, insistiranje na poštovanju zakona karakteriše se kao „politikanstvo“, a spektar optužbi ide i do izdaje države.
Tako je poslednjih meseci u toku „ofanziva“ na poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu ličnosti Rodoljuba Šabića. Nakon što mu u jednom momentu iz neobjašnjivih razloga BIA nije odobrila bezbednosni sertifikat za pristup i korišćenje tajnih podataka najvišeg stepena, bilo je ugroženo i samo funkcionisanje institucije poverenika. U svega nekoliko meseci on se našao pod rafalnom paljbom nekoliko državnih institucija koje su ga, tonom koji teško da priliči instituciji koja se obraća bilo kom državljaninu, a kamoli zvaničniku kojeg je izabrao parlament, u zvaničnim saopštenjima proglasile pristrasnim, optužile da se bavi politikanstvom, pa i da „traži dlaku u jajetu“. Uvrede koje su na njegov račun stizale sa skupštinske govornice, i to najčešće od predstavnika vladajuće stranke, teško je i izbrojati.
Poslednji u nizu primera napada na poverenika je izjava šefa najveće poslaničke grupe Srpske napredne stranke Aleksandra Martinovića. On je bez jasnog povoda, s obzirom na to da je bila u toku rasprava o zakonu o presađivanju organa, u Skupštinskoj sali optužio poverenika da vodi besomučnu kampanju protiv ministara, predsednika Republike i predsednice Vlade. Martinović je ocenio i da Šabić „napada sopstvenu državu“, da „se lažno predstavlja kao nezavisni državni organ“, a da u stvari vodi političku kampanju.
Poverenika su pre svega nekoliko meseci i Ministarstvo odbrane i Ministarstvo zdravlja optužili da se bavi politikom i to nakon što je saopšteno da je, u skladu sa zakonom, pokrenuo određene postupke kontrole u njihovom postupanju.
Čak je i na inicijativu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije Republičko javno tužilaštvo tužilo je Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti ukupno 15 puta.
Ipak, SNS nije idejni tvorac pokušaja diskreditacije poverenika. To su radile i sve prethodne vlasti, i to na sličan način. Tako je nekadašnji ministar pravde Zoran Stojković 2006. poverenika optužio da radi na štetu države i da se bavi čistim politikanstvom, a vlada Mirka Cvetkovića opstruirala je rad poverenika odbijajući da mu u jednom trenutku plaća čak i službeni telefon, zapaža portal Istinomer pozivajući se na medijsku arhivu.
Umesto da, kako je i zamišljeno, funkcionišu kao vid unutrašnje kontrole i samim tim usmeravaju i savetuju vlast da je na litici da sklizne u nešto nezakonito, naše nezavisne institucije, ukoliko se usude da rade ono zbog čega su i osnovane, za vlast postaju – državni neprijatelji broj 1. U vreme opozicionog delovanja sadašnja opozicija, ali i sadašnja vlast nisu imale zamerke na rad poverenika. Tome u prilog govori i činjenica je stranka koja se najviše žalila povereniku upravo SNS – ali u vreme dok je bila u opoziciji
Istorija se, tako, ponavlja. Svaka vlast nastoji da se otrgne nezavisnoj kontroli. A vlast bez kontrole nije u interesu građana.