Krimi svet
U obračunu vlasti i opozicije svi se trude da što je više moguće ocrne one druge. I doslovno. Građani ne moraju da znaju kako se zovu policajci i čelnici određenih policijskih resora, a još manje ko su kriminalci, kako izgledaju i s kim su u bilo kakvim vezama – emotivnim, rođačkim, prijateljskim, kumovskim... U kultnoj seriji rekli bi „ne treba da budu zapisani, nego otpisani“ – u ovom slučaju procesuirani i iza rešetaka ako su krivi. Ako nisu, imaju pravo da ih niko ne proziva i kleveće za veze s kriminalom. Ima li išta jednostavnije od toga?
Na osnovu izjava koje dobija preko medija, često u direktnim televizijskim prenosima, građanin kojeg zanima kako da obezbedi svoju porodicu, plati račune, porez, obezbedi možda i neko putovanje, sve u svemu živi kvalitetnije, lako može stvoriti sliku da živi u državi u kojoj se samo govori ko je koliko tona droge gde imao, ko se s kojima sumnjivim licem viđao i slikao, ko je štitio koga, ko se nalazi na slobodi u nedostatku dokaza...
Predsednik države u nekoj vrsti naopakog postupka, uveliko ponižavajući pravosuđe, traži – preko partijskog kolege Miloša Vučevića – potvrdu da je nevin. Krivične prijave pljušte bez ikakvog epiloga. Na prijavama štedi jedino tužilaštvo...
„Taj čovek je svojim rukama probio staklo na automobilu u kome se skrivao narko diler“, kaže predsednik Srbije Aleksandar Vučić govoreći o zameniku načelnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala Goranu Papiću.
Istog policijskog službenika, iz opozicije optužuju za nasilje, dok policijski zvaničnici tvrde da je to osveta zbog činjenice da je uhapsio osobu blisku opozicionom lideru zbog narkotika. Istovremeno, svaka kritika, ma odakle dolazila, kvalifikuje se kao napad na predsednika lično. To ne bi bilo moguće, da se predsednik lično ne izjašnjava o svemu. Ako je sproveden dokazni postupak, pa predsednik zna o čemu se radi, za ovdašnju demokratiju i javno mnjenje bilo bi bolje da rezultati dokaznog postupka budu javno predočeni i da to urade institucije kojima je to u opisu radnog mesta.
Ako predsednik to radi na osnovu ličnog uverenja, biće da ima previše neograničenog poverenja u previše ljudi u čiju zaštitu staje katkada ne navodeći relevantne dokaze, a katkada pozivajući se na neuverljive dokaze poput poligrafa.
Bez objašnjenja je i zašto bi predsednik države, pa makar on bio i u Savetu za nacionalnu bezbednost, uopšte bio obavešten o svemu, pa i o načinu hapšenja bilo koga – jer valjda je u pitanju telo koje se bavi sistemskim pitanjima, a ne pojedinačnim slučajevima kriminala.
Za sve to vreme, bombardovani izjavama i optužbama, bez dokaza i odgovornosti za javno izgovorenu reč, o tome ko se drogira, a ko je narko diler, građani samo mogu da se zapitaju u kakvoj državi žive i da li zaista žele da to bude njihov svet, da plaćaju takve političare, da im deca odrastaju u takvom okruženju.
I niko nema pravo da postavi pitanje zašto se iseljavaju iz Srbije.