Milost ili pravda

Brojne današnje institucije izgleda da ne uspevaju da reše probleme građana, pa je najveći „red“ ispred Predsedništva Srbije. Ko god se suočava s nekim problemom svoja prava traži u Predsedništvu.

Ni štrajk glađu, susret sa zaštitnikom građana… nisu pomogli stanarima Bristola. Ali jeste jedan odlazak u Predsedništvo. Nekoliko dana po izlasku iz te zgrade stanari su dobili ključeve novih stanova, a dotad prilično otvoreni prema medijima prestali su da govore o tome kako je njihov problem rešen. I oni koji su štrajkovali zbog kredita u „švajcarcima“ bili su tokom protesta ispred Vrhovnog suda svedoci iznenadne sile koja se pojavljuje i rešava stvar – njihov višegodišnji problem rešen je dolaskom predsednika.

Sličan je slučaj i Maje Pavlović koja je štrajkovala glađu, ali i Milovana Milivojevića, čiji je sin Milomir 2017. stradao u eksploziji u fabrici „Milan Blagojević – Namenska“ u Lučanima…

Poslednji u nizu bili su građani i aktivisti Toplog Dola koji nedeljama protestuju tražeći zabranu gradnje mini hidroelektrana na Staroj planini. S njima, kako tvrde, niko od nadležnih nije želeo da razgovara. Možda je upravo zato predsednik i morao da interveniše.

Takvih bi slučajeva bilo i više – u vreme dok je bio predsednik Vlade, sadašnji predsednik bio je čak odvojio termin za takve prijeme pa su se od cika zore ispred vlade okupljale desetine građana s najrazličitijim zahtevima – od nalaženja zaposlenja, do zahteva za regulisanje penzije ili okončanje sudskog spora… I dok je kao predsednik Vlade možda i imao neka od izvršnih ovlašćenja, danas ih nema.

Prema Ustavu, predsednik Republike:

1. predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu,

2. ukazom proglašava zakone, u skladu s Ustavom,

3. predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista,

4. predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija, u skladu sa Ustavom i zakonom,

5. postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije na osnovu predloga Vlade,

6. prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika,

7. daje pomilovanja i odlikovanja,

8. vrši i druge poslove određene Ustavom.

I tu se završava lista njegovih mirnodopskih ovlašćenja.

Uprkos tome, svako ko veruje da mu je ugroženo neko pravo, ko traži izgradnju puta do kuće ili ima bilo kakav problem obraća se Predsedništvu, a pojedini zahtevi (što bliže kampanji to je njihov broj veći) bivaju volšebno rešeni.

Istini za volju, pozicija predsednika i nije tako zahvalna – šta god da uradi je pogrešno. Primi li nevoljnike – izlazi iz ustavnih okvira, ne primi li ih – bezdušnik je otuđen od naroda.

U ovakvu nezavisnu poziciju dovele su ga upravo institucije – da su radile, odnosno da rade svoj posao, građani ne bi morali da potežu do „maršalata“, da štrajkuju glađu ili blokiraju puteve. Da je sve zaista na „klik“, kako tvrde nadležni, ne bi građani morali da obijaju bezbrojne pragove i suočavaju se s neljubaznim „šalterušama“ zarad rešavanja uobičajenih situacija kao što je prosto uvođenje struje. Da rade sudovi, uprave, primenjuju se zakoni, i vlada pravo i pravda, malo kome bi palo napamet da logoruje ispred Predsedništva.

Ovako, institucije čine predsedniku medveđu uslugu – radeći na mig predsednika zapravo daju građanima putokaz kome da se obrate.

A u pokušajima da reše svoj problem, brojni građani koristeći prečicu do svojih prava dovode do novih problema. Jer čemu institucije ako svaka situacija može biti rešena samo na jednom mestu? Čemu zakoni, ako njihova primena zavisi od odluke s Andrićevog venca? Zašto plaćati hiljade zaposlenih u upravama, kada sve probleme rešava kao u antičkim dramama „neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“.

Ovakav metod osim pitanja nadležnosti otvara i još jedan problem – nepostojanja sistema i zakona koji su jednaki za sve. Jer katkada je nepravda učinjena i onima sa sličnim problemima koji nisu dolazili u Predsedništvo, nisu štrajkovali glađu ili blokirali ulice i institucije. Ima li pravde i za njih?

Ili je milost zamenila pravdu.