Može li osionije: Ostavka kao zamena za odgovornost

Otegao se i sudski proces, pa je tako Jeličić lebdeo u koridorima pretpostavke nevinosti i nesmetano nastavljao s nepočinstvima za koja je optuživan ili nasilnim i bahatim pokušajima da ih prikrije.

A brojne su sumnje koje se Jeličiću stavljaju na teret - seksualno uznemiravanje, pritisci na lokalno pravosuđe, policiju, maltretiranje, pretnje i zastrašivanje porodica žrtava njegovog seksualnog uznemiravanja, izrugivanje žrtvama bahatim ponašanjem, izbegavanje ročišta… sve do poteza koji nalikuje na scenu iz gospođe ministarke u kojoj Živka ministarka naređuje Raki da pokupuje sve novine u varoši da ne pukne bruka… U nemogućnosti da spreči gostovanje jedne od žrtava na televiziji, Jeličić je domislio da ukine struju lokalnom kablovskom distributeru kako se u Brusu ne bi video taj program. O ukidanju interneta na kome su građani naknadno mogli da vide emisiju nema informacija, ali s obzirom na Jeličićev minuli rad, nije isključeno da je i o tome razmišljao.

Svakim potezom osioni lokalni šerif dodavao je priloge za optužnicu protiv sebe… objave na društvenim mrežama sa sramotnim vređanjem žrtava, ali i malverzacije u radu opštine - poput falsifikovanja zahteva za legalizaciju objekta na Pančićevom vrhu, prodaje Bruske kuće, malverzacije s prodajom zemljišta, osnivanje i finansiranje lokalnog fudbalskog kluba novcem građana... Stavljao je prst u oko javnosti i pozivao se na zaštitu nekog moćnog…

Činjenica da godinu dana nije bilo reakcije ni stranke ni države koje je predstavljao ukazivala je na to da je verovatno u pravu.

Jer odgovornoj državi i stranci nisu neophodne presude da bi reagovala – sumnje i to argumentovane, su dovoljne da bi iz svojih redova udaljili onoga ko baca mrlju na čitav njihov rad.

Tako se u obrazloženju ostavke na koju je, kako su javili mediji, Jeličić praktično nateran, navodi da je dela za koja je optužen i osumjičen radio dok nije bio funkcioner SNS što i nije argument. Time je pokazao da je kao takav, biografije s repovima i sumnjivim delovanjem bio dovoljno dobar da uđe u stranku. I pritom pokazao da laže – u vreme kada se prekinut signal kablovskog operatera u Brusu što takođe nije hvale vredno delo, bez sumnje je bio u SNS.

Izostala je i reč osude, stava stranke da u svoje redove primaju časne ljude, ograde od postupaka i osoba koje, iako zbog izigravanja pravde i sporosti pravosuđa bez osude, iritiraju javnost... Pa i izvinjenja i obrazloženja zašto se čekalo godinu dana da bi se ogradilo od člana i funkcionera.

Poruku koja pokazuje izostanak bilo kakvog kajanja i činjenicu da je lojalan samo stranci jer odatle crpi svoju moć i pokriće za bahatost dokazao je i tekstom ostavke u kome se mnogo više bavi opozicijom nego onime što mu se stavlja na teret  i  u kome je nema ni najmanje reči kajanja, pominjanja nedostojnosti, sramote, odgovornosti, pa i vlastite odbrane, ukoliko je ima...

On je ostavku podneo "zbog hajke koja je orkestrirano organizovana u poslednjih godinu dana od opozicije i bukača, a koja se koristi isključivo u političke svrhe i protiv predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića". Jeličić ide korak dalje, ako je to uopšte moguće u ovom slučaju, i tvrdi da su problemi nastali onog trenutka kada se učlanio u SNS i da se slučaj koristi za direktan napad na predsednika Aleksandra Vučića i urušavanje stranke. Zapravo želi da poruči da nije problem to što je radio nego je problem u tome što je to neko „politički iskoristio“ da se obračunava s predsednikom države.   

Nakon godine ćutnje i jutro nakon ostavke, od predsednika SNS i Srbije Aleksandra Vučića građani dobijaju istu i zapravo još strašniju poruku koja podseća na ideologiju inspirisanu snopom prutića: da je napad na predsednika opštine Brus Milutina Jeličića Jutku bio napad na njega. Ovakva izjava zapravo je odbrana i zaštita SNS-a, a ne osuda Jutke.

Poruka mora biti mnogo jasnija u ovakvim slučajevima jer u suprotnom može da se zaključi da je za državni vrh mnogo važnije da članstvu stranke poruči da podržava lojalnost umesto poruke da je zakon isti za sve i da u takvim situacijama lojalnost ne može biti razlog da budu zaštićeni.

Ovakve ostavke suštinski, na više primera, pokazuju da je u pitanju amnestiranje od odgovornosti . Formalne ostavke uglavnom budu “izbrisane” iz arhive čim prođe dovoljno vremena da neko poveruje da su razlozi za njih zaboravljeni. Tako je nakon uvrede novinarke i protesta “Novinari ne kleče” tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić smenjen da bi se nedugo nakon toga našao na još višoj funkciji direktora BIA.

Slučaj hapšenja Dragoljuba Simonovića, predsednika opštine Grocka zbog paljenja kuće novinara Milana Ivanovića mogao bi se smatrati izuzetkom. Uostalom, epilog još nije poznat.

Ostavka Jutke i način na koji je to urađeno zato jeste demonstracija osinog ponašanja, a ne postupak koji zaslužuje aplauz. I uopšte nije važno u kom period svog političkog života je seksualno uznemiravao žene , važno je samo to da je takav čovek bio predsednik opštine i funkcioner stranke, a da ga niko nije smenio. Ostavka je lični čin, a ne reakcija stranke, pa makar na nju bio i prinuđen.