Narcizam malih razlika
„Finalista odlučen u 109. minutu“, „Mandžukić odveo u finale“, „Mandžukić nokautirao Engleze“, „Englezi će dugo sanjati finale“., „Đonom u finale“, „Englezi ispustili finale“… naslovi su u dnevnim novinama – urednici kao da su imali zadatak da što tiše saopšte da je Hrvatska u finalu Svetskog prvenstva u fudbalu. Moglo se pročitati i da je hrvatskoj reprezentaciji pomogao sudija i da su Francuzi favoriti. Sve u svemu, naslovi s onim što se nije desilo (Englezi u finalu), a ne s onim što se desilo (Hrvati u finalu).
Ovakav nenovinarski pristup posledica je višednevne nacionalne histerije zbog uspeha reprezentacije susedne države na takmičenju koje je u toku.
Ipak, gore od hrvatske reprezentacije u medijima i na društvenim mrežama, prošli su „domaći izdajnici“ – oni koji su se usudili da priznaju da im je od Rusije ili Engleske bliža Hrvatska – zemlja s kojom su (u istorijskim okvirima) donedavno delili pasoš, imali iste probleme, isti jezik…
Oni koji navijaju za susednu republiku javno su nazivani psihopatama, nenormalnima, ludacima zrelim za ludnicu, budalama vrednim prezira… a sve ide dotle da predsednik države, bez naročitog razloga – jer zašto je bilo kome bitno za koga navijao, a i bezrazložno je nediplomatski– izjednačava hrvatsku reprezentaciju s Tompsonovim pesmama i zamera komentatoru RTS da je suviše bio navijački u korist Hrvatske. Jedan narodni poslanik je, nazivajući deo birača psihopatama, u tu kategoriju stavio čak i donedavno neprikosnovenog ljubimca nacije Novaka Đokovića, jer „bolje da komšiji crkne krava, nego da ja dobijem tele“.
Naslovi s početka teksta zapravo su posledica ovakvih izjava i oslikavaju čitav mehanizam funkcionisanja (većine) medija, ali i države. Jer ovdašnjim medijima je bilo mnogo lakše da prebrojavaju krvna zrnca hrvatskog golmana i utvrde da je Srbin, nego da konstatuju koliko je penala uspešno odbranio. Suočeni s nedovoljnim uspehom vlastite reprezentacije, sve se prenelo na teren politike i javnog govora.
Verovatno je da bi u obrnutoj situaciji, da je nekim slučajem Srbija uspela da dogura daleko na Svetskom prvenstvu, situacija bila slična s hrvatskim medijima, ali to sada nije tema, niti je nečija nevaspitanost izgovor za bilo čije takvo ponašanje.
Povezanost sporta i politike nije novina – u antičkoj Grčkoj prestajali su ratovi zbog Olimpijade, a nacistička Nemačka je Olimpijadu iskoristila u propagandne svrhe. Političari su uvek nastojali da se očešu u uspehe – bili oni sportski ili još trivijalniji – pesma Evrovizije, takmičenje za mis…
Činjenica da se nečiji uspeh umanjuje i izaziva salve uvreda govori o bolesnom društvu, zaraženom virusom mržnje koji je teško izlečiv i razarajuć.
Puna usta priča o saradnji i dobrosusedstvu ponovo su postala bezvredna pred provincijalizmom i narcizmom malih razlika.