Ne znamo šta znamo, al’ znamo da ne znamo
Ne znamo šta znamo, moglo bi se zaključiti iz odgovora koje gotovo samouvereno poslednjih dana daju predsednik Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić o onome šta je plan za Kosovo. Tako je predsednik sam rekao da je u Briselu izneo plan, isti onaj plan koji su građani Srbije, koje, uzgred, niko ništa nije ni pitao, navodno odbili. Plan je navodno rekao i predsedniku Putinu, ali mu nije rekao ništa više nego građanima Srbije kojima nije rekao ništa.
A premijerka je, uz pakosnu opasku da bi novinarki trebalo objasniti šta je kompromis, sve pokušala da razjasni: “Apsolutno je netačno da Brisel zna, da Vašington zna, da svi znaju osim građana Srbije šta je predlog Beograda za Kosovo. Svi znaju isto što i građani Srbije, a to je da smo spremni za kompromis”.
Predsednik Srbije je kompromis objasnio doslovno ovako: “Ne možemo svi sve da dobijemo, to bi značilo da smo svi sve izgubili. Ne možemo ni svi da izgubimo. Najbolje da svi izgubimo mnogo, da bismo ponešto dobili jer to može da bude jedina pobednička formula. Sve drugo je katastrofa za sve nas”.
Ovakav ping pong s građanima Srbije uz najavu katastrofe, ako ne bude onako kako građani ne znaju kako bi trebalo da bude, u najbolju ruku je znak nepoštovanja prema njima.
Jer, u redu je građanima reći da je pitanje Kosova bolno i da se mora rešiti. Dotle je sve jasno i niko nema ništa protiv.
U redu je reći i da je Srbija sprema na kompromis, jer se to podrazumeva u slučaju vođenja pregovora.
U redu je i pitati građane šta misle o tome – to se radi u javnim raspravama, unutrašnjem dijalogu, na okruglim stolovima, javnim debatama...
Ali ne izložiti plan, uz objašnjenje da otvaranje karata nije u interesu Srbije, a onda građane optužiti da takav, nevidljivi, takoreći stelt plan odbijaju i miniraju pokušaje dolaženja do rešenja je uvreda za građane i za njihovu zdravu pamet.
U maniru zamene teza, građanima pokušavaju da objasne da plana nema, pa zato o njemu parlament ni ne raspravlja, dok istovremeno iznose kako plan dobija podršku Brisela.
Nisu problem pregovori, niti kompromis, niti razgraničenje, korekcija granica, nema personalnih problema... problem je netransparentnost.
I dok god ne postoji javnost u radu, javnost ima pravo da sumnja i ne prihvata. Ni ono što bi možda prihvatila kada bi znala o čemu se radi.