Obmane, podele i paralelni univerzum

Odgovornost kao pojam kao da je iščezla među učesnicima političke scene – zamenili su je nekažnjeno vređanje, iznošenje laži i nedokazanih optužbi.

Civilizovana debata je u ovom društvu izumrla… Nesumnjivo je da za takvo stanje najveću odgovornost snosi vlast. Upravo su oni ti koji bi trebalo da podstiču društveni dijalog, da otvore prostor za drugačija mišljenja i prihvate kritike. Umesto toga poručuju da sa opozicijom nemaju o čemu da razgovaraju i svojom arogancijom samo još više podgrevaju podelu u društvu.

Onaj ko se slučajno prošlog vikenda našao u Beogradu, a da nije s ovih prostora mogao je da na osnovu svega što se tog dana dešavalo samo da zaključi da se u Srbiji u najmanju ruku može očekivati neočekivano – potezi koji su u civilizovanom svetu jednostavno neobjašnjivi.

S jedne strane slika predsednika države i ministra policije iz Predsedništva kojom je zabeleženo da igraju šah dok ispred demonstranti poručuju da se neće razići dok ne razgovaraju s njim, a onda i obraćanje predsednika države preko društvenih mreža u kome građanima saopštava da je primoran da se obrati na takav način što ostavlja utisak zatočenog „diktatora“.

Podeljenost društva, Srbije, medija, novinara… najbolje se možda vidi upravo na podeljenosti stavova o tome treba li ili ne osuditi upad u RTS.

Upad se desio.

Bio je nasilan.

Nasilje ne sme da se podržava ni na koji način. Nasiljem se ne može boriti protiv uređivačke politike, niti je put za ostvarenje ciljeva. Uostalom, svako nasilje se okončava dijalogom.

Bilo kakvo nasilje u podeljenom društvu varnica je koja lako može razbuktati požar – a kada stvari izmaknu kontroli, kasno je za popravke.

Ali svako ko se usudio da javno to kaže bio je proglašen za Vučićevog „bota“, za nekoga ko podržava vlast i opravdava uređivačku politiku RTS-a.

Svako ko se usudio da kaže da javni servis pripada svim građanima i da je nedopustivo da Dnevnik javnog servisa izgleda kao da se emituje u nekom paralelnom univerzumu bio je proglašen za nekoga ko podržava nasilje.

Posle 20 godina uglavnom istih političkih aktera na sceni Srbije zaključak je jasan – ništa nisu naučili. Oni koji podržavaju vlast ili podržavaju opoziciju potpuno su isto ostrašćeni i na isti način reaguju.

A građani od svega toga nemaju ništa - oni neostrašćeni jednostavno žele život u normalnoj uređenoj državi u kojoj ih niko ne ponižava, u kojoj je vest o protestu jednostavno vest i na televizijama s nacionalnom frekvencijom i na javnom servisu.