Od svega pomalo, ni od čega sve
Delići slagalice na kojima se ne može prepoznati baš ni jedan predmet i koji se nikako ne mogu složiti niti je jasno kako iz haosa izdvojiti one koji se uklapaju, niti postoji slika u koju bi oni trebalo da se slože – tako iz ugla građanina Srbije izgleda ono što se u pojediim medijima naziva borba protiv kriminala. Jasno je da je sve u strašnom neredu, ali je teško tačno razaznati o čemu se tu radi.
I čini se da ta slika stvorena kod građana nije slučajno takva. Na njoj je sve, ali se ništa jasno ne vidi – i kriminalci i ubice, navijači i Fudbalski savez, carina i Mauricijus, novinari i opozicionari, prisluškivanje i zavera, vrh vlasti i policije, stranka koja štiti i stranka koja se štiti... sve umotano u jedno strašno klupko u kome se naizgled niti ne razaznaju. Velika šuma u kome je jedino izvesno da su uhapšeni članovi Belivukove grupe. Sve ostalo je nejasno. Osim možda uloge poligrafa – važnije od suda, optužnice i činjenica.
Svakodnevne dramatične najave budućih neverovatnih otkrića ne govore ništa o slučajevima koji brzinom svetlosti postaju stari, a da o njima niko ništa zapravo i ne zna. U tekstovima tabloida uvek se pominje sve, a o svega nekoliko slučajeva građani znaju o čemu se tačno radi, mada i tada nije sasvim jasno ko stoji iza svega.
Građani mesecima slušaju o zaverama, prisluškivanjima, pa čak i pokušajima atentata i državnog udara. Od predsednika su čuli i da su u pitanju ljudi koji su u njegovoj blizini. Ali nisu videli konkretne rezultate u – doslovno – odbrani države.
Nemoguće je ne podržati svaku najavu i svaki obračun s kriminalom. Ipak, način na koji se to čini u ovdašnjim medijima uveliko liči na krimi seriju u kojoj u svi osumnjičeni i niko nije uhapšen do samog kraja obračuna s - kako su je zvaničnici nazvali - mafijaškom hobotnicom.
Naelektrisanoj atmosferi doprinose svakodnevni povici „drž’te lopova“ s najvišeg mesta, a „lopovi“ nikako da dobiju prepoznatljiv lik i kontekst, pa i optužnicu. Izvesno je samo da među mnogim privednim pa puštenim poslednjih dana nema Dragana Đilasa, jednog od onih protiv kojih se „istraga“ vodi u medijima.
Na meti takvih optužnica su i nevladine organizacije, pojedinici, glumci, mediji… Njima se prišivaju krivična dela, pljačke, optužuju se za veleposede i bankovne račune bez dokaza da to postoji i pitanja - odakle, ako postoji… Sve se to čini čak i s mesta koje je zaduženo za čuvanje zakonitosti – s govornice u parlamentu. A umesto garancije bezbedosti za svakog građanina za pojedinima se s istog mesta raspisuju “poternice”, pa čak i objavljuju njihove adrese.
Građani Srbije skoro kao krimiće prate te rijalitije - „optužnice“ u Skupštini i medijima, „istrage“ u pogramima uživo, „suđenja“ nalikuju na raspravu u pijanoj birtiji, a sve liči na presudu svetine u areni – bez institucija koje se pojavljuju na kraju i presude (ako uopšte presude bude), jer presuda javnosti je unapred doneta, najčešće na frekvencijama kanala s nacionalniom frekvencijom ili u novinama s nacionalnom pokrivenošću. Postupak u kome sigurno niko ne bi voleo da bude okrivljeni, pa makar i za pogrešno parkiranje u kome će, ma kakve argumente imao, biti prinuđen da se valja u blatu iz kojeg čist izaći ne može.
Cela slika može nalikovati na kakav god haos, samo ne na na odraz jakih institucija koje građanima ulivaju poverenje da će se izboriti protiv kriminala. Da bi vlast dala o sebi sliku kakvu bi volela – kao odlučne i čvrste, voljne i sposobne da se obračuna s kriminalom – neophodno je da postupke umesto medijima koji će ih hvaliti prepusti institucijama, a da javnosti isporuči utemeljene sudske odluke donete u ime naroda koji ih i plaća.
Ovako predstavnici vlasti postaju saučesnici u rijalitiju u koji pretvaraju i samu državu, što nije nimalo zabavno čak ni onima kojima je rijaliti zabava. Opasno je.
A što se tiče haotične slagalice s početka teksta – nesumnjivo je da one zbunjuju mozak. Od svega pomalo ni od čega sve. Baš ono na šta borba protiv kriminala ne sme da liči.