Preskupo „ali”
Hrabrost je najvažnija tema ovih dana i to ne bez osnova. Ona je i značajnija zbog svakog izrečenog i napisanog „ali”... jer baš to pokazuje koliko su samo morale biti hrabre mlade žene da bi se suprotstavile stereotipima uvreženim lažnim moralisanjima. Zato se ipak čini da je uz hrabrost još važnija tema poslednjih decenija upravo „ali” i time bismo, kao društvo, trebalo mnogo ozbiljnije da se bavimo.
Taj veznik koristi se za stvaranje složene rečenice od dve supotnog značenja. Dakle, niko ko je napisao „ali” nije mislio ono prvo, već je baš tu podršku hrabrosti začinio osudom kojom je poništio sve prethodno rečeno.
Nije baš zgodno da onima koji stoje pred hrabrom devojkom javno kaže da se ne slaže i da ne pruža podršku očitoj hrabrosti „ali” to baš i ne misli. I ovo što gledamo sredinom ovog januara nije ništa do nastavak spirale opravdavanja zločina u koju smo uvučeni decenijama unazad. Taj veznik korišćen je kada se govorilo o zločinima nad drugima i drugačijima, kada se govorilo o nasilnicima u porodicama, kada se pokušao nevešto staviti znak jednakosti između svakog zločinca i svake žrtve. I to je nova tradicija koju smo stvorili - veznik tako podoban da se iza njega sakrije svaka nečastivost koju bismo iz nekih pobuda opravdali ili jednostavno nismo spremni da priznamo.
„Ali” je nepristojan pokušaj da opravdamo, pa i da pomalo oprostimo.
I baš to „ali” polako otvara vrata stvarnom negiranju i okretanju priče u kojoj se zločinci predstavljaju kao žrtve. Možemo osuditi zlostavljanje, ali ne smemo reći da je ono još strašnije jer je počinjeno uz molitvu. To bi na kraju značilo i da ne smemo ni osuditi zločin, ako ćemo time nekome iz svetine možda povrediti tobože verska osećanja. Tada moramo trpeti nove pretnje, ali ne smemo reći da su zaista pretnje. Baš to je posledica skrivena iza decenijama utvrđivanog gradiva da zločinci postoje, „ali” ne sa naše strane.
Da nema „ali” ne bi bilo ni hrabrosti, jer bi tada bilo normalno da ako te neko ugrožava očekuješ i dobiješ zaštitu.
Istini za volju, ove žene ne bi trebalo da budu hrabre, niko od nas ne bi smeo da ih stavlja u poziciju da moraju da budu hrabre, jer hrabrost sa tim ne bi trebalo da ima nikakve veze. One moraju da budu zaštićene. „Ali” mi kao društvo nismo spremni da ih zaštitimo i to priznajemo čak i kada kažemo da su one hrabre. I to ne samo da nismo bili sposobni da ih zaštitimo od zlostavljanja kroz koje su prošle, nego nismo u stanju ni da ih zaštitimo i nakon što su smogle snage da o tome govore.
Nismo stvorili sistem u kome bi one bez „ali” odmah, na prvi nagoveštaj da nešto nije u redu, mogle da reaguju i da za to ne snose posledice. I svi koji napišu „ali”, znaju da one to ne smeju, da im se neće verovati ili da će se već naći neko ko će naći baš zgodan razlog kojim će opravdati nasilnika. Mi ćemo dakle njima priznati da su hrabre i pozivaćemo i ostale da budu hrabre „ali” nećemo priznati da smo mi kukavice koje nisu spremne da sistem učine pravednijim, da svakome ko napiše „ali” iza podrške kažemo “Ućuti!”.
Šta bi neko drugi uradio na njihovom mestu je nepristojno pitanje. Na mestu na kome su one su same, a podrška to može samo malo da im olakša.
I nisu slučajno i bez razloga mediji (pa i Insajder) svesno prekršili pravila i objavili ime osumnjičenog za seksualno zlostavljanje devojaka koje su u njega imale bezrezervo poverenje. Sama činjenica da su se odlučile na taj za njih mučan korak dovoljna je da im javnost da bezrezervnu podršku i poverenje, a važnost njihovog poteza je tolika da je objavljivanje njihovih ispovesti zaista bilo u interesu javnosti. One su imale hrabrosti da progovore kako bi sprečile da se ponovi nekom drugom, i zato su drugi dužni da urade poneki korak kako bi im u tome pomogli.
Ali, to kršenje pravila mora imati granicu. Nije interes javnosti da se upozna sa svim detaljima zlostavljanja koje su pretrpele žrtve, kao ni postavljanje pitanja zašto sada, zašto ne ranije. Javnost bi trebalo da zna ko kontroliše škole, ustanove, klubove, radionice... u kojima se zlostavljanja odigravaju. Javnost bi trebalo da zna kako da se suprotstavi svim oblicima nasilja, kako da se odbrani od nasilja, kako da reaguje kada se s njime suoči... Neumesni komentari, neprepoznavanje granica u javnoj komunikaciji i izveštavanju govore o dubini problema i nespremnosti društva da se s njim suoče.
Prejake reči, previše detalja, senzacionalizam, neuviđavnost, mogućnost da se u komentarima žrtve dodatno viktimiziraju i vređaju... naličje su proklamovane brige za žrtve zlostavljanja i silovanja u društvu nedovoljno osetljivom na sve vrste nasilja.
Društvo u kome živimo dopustilo je da se do neslućenih granica razvije stravična spirala zločina na koju se najčešće žmuri i o čemu se ćuti, a upravo to od mladih žena koje su javno progorile o zlostavljanju čini heroine. Nisu ćutale. Progovorile su o onome o čemu se najčešće ne govori i to da bi sprečile da se ponovi.
A društvo je usvojilo zakone i moralne norme, „ali” nismo spremni da ih sprovodimo.
Time jednostavno priznajemo da nemamo ni zakona ni morala.