Rat za unutrašnju upotrebu
Pominjanje rata u području na kome gotovo da nema generacije koja ga na svojoj koži nije osetila, opasno je igranje vatrom. A upravo se ta reč ovih dana može čuti od zvaničnika Beograda i Prištine – jedni su je izjavljivali upućujući na čvrstinu svojih stavova u briselskim pregovorima, a drugi u kontekstu neophodnosti da se do dogovora dođe. Obe strane su ovim slale jasnu poruku za unutrašnje-političku upotrebu, poruke u skladu s onim što javnost od njih očekuje i s imidžom koji im je trenutno neophodan.
Dok je nekada mantra Beograda bila „Kosovo je srce Srbije“ i ne damo ni pedalj teritorije, sada kosovski zvaničnici u izjavama pokušavaju da svoju „čvrstinu“ u pregovorima dokažu izjavama u kojoj potenciraju nedeljivost teritorije.
„Podela za mene znači rat, ja kažem to bez oklevanja i rizično je da se govori o podeli. Svako ko spominje podelu, iz bilo kog razloga, greši, doneće tragediju na Balkan. Nema podele, nema razmene teritorije, pomeranje granica, to je opasnost, to se u ovim okolnostima ne radi“ rekao je kosovski premijer Ramuš Haradinaj, govoreći o pitanju razmene teritorija, koje se s vremena na vreme, a trenutno ponovo sve češće, postavlja u javnosti.
Ipak, ova zastrašujuća izjava mogla bi da proizlazi i iz pritiska zbog činjenice da su u Skupštini Kosova jaki opozicioni glasovi. Pored opozicije Haradinajevoj vladi je na jedvite jade, čak uz pomoć jednog poslanika Srpske liste i u mirisu suzavca, prošla demarkacija sa Crnom Gorom - poslanici Samoopredeljenja smatrali su da ovom ratifikacijom Kosovo gubi deo teritorije.
Demarkacija je naime, bila uslov za viznu liberalizaciju sa zemljama Evropske unije koju Kosovo godinama očekuje. U nedelji na izmaku, Priština je konačno dobila potvrdu da bi do liberalizacije zaista moglo i da dođe, a to bi bio veliki adut za sadašnje vlasti u unutrašnje-političkoj borbi.
Rat je ovih dana pomenuo i Marko Đurić, ukazujući na tu mogućnost ukoliko Briselski pregovori ne dovedu do rešenja. „Loptu je spustio“ predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kritikama na račun Haradinajeve izjave i izražavanjem nade da nikada neće doći do rata, već do nekakvog rešenja.
"Pošto vidimo izjave Hašima Tačija, nemoguće je da govorite i tražite sve i da kažete čekamo dogovor. Nije dogovor ako nam kažete - sve je naše, a vi nas samo priznajte. Tu dogovora neće biti", dodao je Vučić.
U završnici pregovora obe strane nastoje da, među svojim i među opozicionim biračima, izbore što više. Ne samo za stranu, već i za stranku koju predstavljaju.
Izostanak informacija o čemu se tačno pregovara, kakve su karte na stolu, šta ko dobija, a šta ko gubi i ima li uopšte ikakvog napretka, otvara prostor za pretnje, strepnje i nade među građanima, najviše onim koji će na svojoj koži osetiti posledice konačnog ishoda dogovora.
Građane u čije ime se pregovori i vode, niko ništa nije pitao – bili su izloženi spinovima, parolama, najavama, pravilno i pogrešno interpretiranim izjavama, saopštenjima, ocenama kome je i koliko bilo teško tokom pregovora, ko je bio čvrst; retorici „ne damo“, „neće moći“, ucenama jedne ili druge strane… Samo nisu saznali kako će se to tačno odraziti na njihov život.
Dolivanje ulja na vatru zapaljivim izjavama u zahuktalom procesu čiji se nazire kraj, ali ne i ishod, svakako ne ide u prilog proklamovanoj želji da se dođe do kompromisa u kojoj će obe strane, kako često kaže Vučić, biti pomalo nezadovoljne.
Ali nije ključno pitanje zadovoljstva strana u pregovorima, već građana. A njih niko ne pominje. Čini se da gde politika zakuca na vrata, humanost beži kroz prozor.