Službe u službi vlasti
Samoprijavljivanje ili skoro samoprijavljivanje postaje novi ovdašnji institut za dokazivanje nevinosti. Najpre je ovu metodu primenio, na inicijativu samog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, gradonačelnik Novog Sada, advokat Miloš Vučević, koji je protiv Vučića podneo krivičnu prijavu kako bi nadležni dokazali da nije bio u komunikaciji s vlasnikom poljoprivrednog dobra Jovanjica na kojem je uzgajana marihuana.
Sličnoj, ali unapređenoj metodi pribegao je i ministar Aleksandar Vulin koji je najavio da će se lično „samoprijaviti“ kako bi nadležni ispitali da li je nelegalno došao u posed elektronske prepiske glavnog urednika lista Nedeljnik Veljka Lalića i bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca.
Ipak, novoustanovljeni metod dokazivanja nevinosti, iako ne naročito prihvatljiv, manje je opasan od onoga što je nagnalo ministra na ovaj postupak.
Vulin je bez imalo zazora citirao deo neobjavljenog autorskog teksta Dragana Šutanovca u Nedeljniku otkrivši tako da je imao uvid u prepisku Šutanovca i glavnog urednika Nedeljnika.
Ovo je ujedno i priznanje o tome da je bilo nezakonitih radnji odnosno „presretanja“ komunikacije političkog neistomišljenika vlasti i glavnog urednika medija. U pitanju je zloupotreba službi bezbednosti, jer je malo verovatno da je Vulin sam i lično dovoljno opremljen da to učini. Zbog toga se u normalnim državama diže mnogo veća prašina od pukog ispisivanja novinskih tekstova. Zbog toga padaju vlade.
A Vulin, ali i istražni organi, javnosti duguju odgovor o ovoj „vidovitosti“ ministra.
Naknadno opravdanje ministra samo je još više pospešilo sumnje. Krivicu je bacio na pres službu koja je navodno greškom umesto Kurira citirala Nedeljnik. Problem je što je u Kuriru objavljen intervju, a ne autorski tekst i što u njemu nema onoga na šta je odgovarao ministar, ali zato upravo to stoji u neobjavljenom autorskom tekstu poslatom Nedeljniku.
Stoga nemušto objašnjenje da se radi u pukoj grešci nije prihvatljivo.
Ali nije ovo usamljen slučaj „vidovitosti“ zvaničnika. „Vidovit“ je bio i zamenik gradonačelnika Goran Vesić koji je javno i bez imalo oklevanja priznao da je došao u posed elektronske pošte razmenjene između članova redakcije N1.
Skoro jednako kao i podatak da predstavnici vladajućih stranaka bez pravnog osnova imaju uvid u internu i privatnu komunikaciju medija, zabrinjava i činjenica da oni o tome govore bez imalo zadrške, gotovo ne krijući ili nemušto prikrivajući. Kao da na uvid u tu prepisku imaju pravo koje im je dato funkcijom. A baš to im je zakonom zabranjeno.
A potom, u nedostatku dokaza, i u državi u kojoj ni institucije ne veruju institucijama sebe – samoprijavljuju nastojeći da u takvom postupku dokažu vlastitu nevinost.
Istovremeno, izostaju sve kontrole godinama nereformisanih službi bezbednosti za koje postoje brojni dokazi i sudske presude da nisu radili u interesu građana, već u interesu vlasti.
Ali samoprijavljivanje ne umanjuje odgovornost, niti daje odgovore na ključna pitanja – ne da li, već po čijem nalogu se sprovodi presretanje komunikacije i ko kontroliše službe bezbednosti.
Slučajevi poput poslednjeg s ministrom Vulinom ne rešavaju se samoprijavljivanjem i nespretnim odgovorm tužilaštva da nema razloga za pokretanje postupka. Ima!
Građani zahtevaju službe koje rade u njihovom, a ne u partijskom interesu. Ma koje partije.