Zarobljeni u kolektivnoj odbrani zločinaca
Sukobi u bivšoj Jugoslaviji nesumnjivo su obeleženi zločinima. Njih su činili pojedinci na svim stranama. Ni decenijama unazad društva na Balkanu ne mogu da obezbede pravdu za žrtve propuštajući da zločince označe imenom i dozvoljavajući da oni padnu na pleća svakog od naroda – jer odbrana zločinaca upravo je prihvatanje kolektivne krivice i slaganje s učinjenim.
Natasa Bogovic
Optužnica protiv osumnjičenih Hašima Tačija i ostalih, posle dvadeset i više godina od počinjenih zločina, dočekana je u kosovskom društvu uz negodovanje i podršku osumnjičenima iako je puna jezivih detalja ubistava ne samo Srba i Roma, već i vlastitih sunarodnika i političkih protivnika.
Na sličan način optužnice i presude dočekivane su i u ostalim balkanskim državama, a osuđeni za najteža krivična dela, ubistva i progone proglašavani su herojima, slavljeni i dobijali državna priznanja i počasti.
Jedina razlika u zločincima u regionu je to što što su se neki dobrovoljno predali, a drugi su kao taoce držali i narode i države što je zapamćeno u slučaju skrivanja haških opštuženika u Srbiji i to uz – nedokazano, ali skoro podrazumevano – saučesništvo vlasti.
Ali aršini za patriotizam u balkanskim zemljama su ionako nahero postavljeni – patriotama nisu smatrani oni koji poštuju ljudske i zakone svoje države već oni koji su, pozivajući se na ceo narod ubijali, silovali, palili, otimali…
Patriotama nisu proglašavani ni oni koji su se borili za mir, već oni koji su vodili ratove uz zločine, a pojedini nisu na stubu srama jer su ratove vodili već samo zato što u njima nisu pobedili.
Zaglibljena u blatu srednjevekovnog koncepta patriotizma balkanska društva ne uspevaju da private koncept pravde, istine, individualizovanja krivice za zločine sa svih strana kao puta do pomirenja.
Izvesno je da nijedan sud ne deluje u nepolitičkom okruženju i stoga su političke presude i moguće i verovatne, ali čak i takve su značajnije od pukog zatvaranja očiju i negiranja da je zločina bilo.
Jer jedini put do istinskog mira je imenovanje i zločinaca i žrtava – imenima, a ne nacionalnim atributima.
Možda svi mi na ovim prostorima svakodnevno gazimo preko neotkrivenih masovnih grobnica u kojima su tela ljudi koje i danas traže njihovi najmiliji. Najveći domet sudova za zločine i nacionalnih i međunarodnih bi bio da bar daju neke odgovore i kakvu- takvu pravdu porodicama žrtava. A hapšenja ili predaje tek su prvi korak.
Izazovi tek predstoje. Neki od ključnih lidera OVK sada su prvi put pred jednim međunarodnim tribunalom. Kao upozorenje ostaje to što su oni kojima jeste suđeno oslobođeni u nedostatku dokaza, to što su svedoci ubijani ili umirali pod nerazjašnjenim okolnostima, mnogi odustajali. Koliko je to uticalo na ishode presuda jasno govori konstatacija sudskog veća iz jedne od oslobađajućih presuda da se suđenje “odvijalo u atmosferi u kojoj se svedoci nisu osećali bezbedno”.
Bez osvešćenja celih društava Balkana, jasne predstave ko su zločinci, a ko heroji, ni hapšenja, ni predaje ratnih lidera, ni domaći ni međunarodni sudovi, neće doneti pravdu za žrtve, a narodi će ostati zarobljeni u prošlosti.