Zemljotres u regionalnim kavezima

Deklarativno obe na evropskom putu koji bi trebalo da podrazumeva saradnju, solidarnost, prevazilaženje nacionalnih podela – Srbija i Crna Gora, odnosno njihovi zvaničnici, kao da niti mogu, niti žele da uspostave normalne odnose dve države. Srbija nikako da prihvati da je Crna Gora nezavisna država, pa su se čak čule i optužbe da su „oni bivši“ dozvolili njeno odvajanje, dok Crna Gora ne prestaje da projekat stvaranje nacije katkada odvede predaleko, kao što je bio slučaj sa usvajanjem Zakona o slobodi veroispovesti i anahronom najavom stvaranja nacionalne crkve.

Poslednji „zemljotres u kavezima“ izazvan je najpre najavama stvaranja crnogorske nacionalne crkve, a potom i odlukama povodom pandemije. I jedna i druga strana znaju, šta god da urade i kakve god odluke da donesu, druga strana im neće verovati. Podgorica nije verovala Beogradu ni kad su im darove nudili, a Beograd Podgorici ne veruje skoro pa nikad, a sve odluke, ne sasvim bez razloga, automatski nazivaju političkima, sve i kad one izgledaju razumno. Kao bračni partneri nakon mučnog razvoda.

Razumljiv poziv zvaničnika Beograda da se odmor provede u zemlji, zamenila je negativna kampanja – nikako u Crnu Goru.

S druge strane, jasni su i razlozi zbog kojih Crna Gora želi da se ove, vrlo specifične godine na turističkom tržištu, reklamira kao zemlja bez korone, pa nije bez logike da propiše kako će taj status i zadržati. Na to kao suverena država, koju je i Srbija priznala, ima pravo. Uostalom, po pojavljivanju koronavirusa i sama Srbija je napravila listu država iz koje neće primati putnike. Ona tada čak nije bila uslovljena brojem zaraženih. Jednostavo propisano je da u Srbiju neće moći da uđu strani državljani i osobe koje su boravile u Italiji, pojedinim provincijama Republike Kine, Južne Koreje, Irana i delovima Švajcarske. Italija nije zabranila avionima domaće aviokompanije da sleću na njene aerodrome – ukoliko za to imaju komercijalni interes. Te države poštovale su odluku Srbije – racionalnu i legitimnu.

Granice mnogih evropskih država još su zatvorene za državljane Srbije koja je svoje naprasno širom otvorila, pa odluka o zabrani sletanja aviona njihovih kompanija nije doneta. Iz toga može da se zaključi da Srbija na Crnu Goru ne gleda jednako kao na bilo koju drugu državu.

Premijerka Srbije tvrdi da neće biti reciprociteta i da će granice ostati otvorene za državljane Crne Gore, „ali će biti zatvorene za crnogorske mafijaše i kriminalne klanove“. Pa zar i dosad nisu morale da budu zatvorene za njih? Šta se menja, pa se to naglašava?

I dok odluka Crne Gore o tome za koga će granice te zemlje zapravo biti otvorene još nije niti doneta, a očekuje se od 1. juna i, kako je najavljeno, zavisiće od jasno definisanog epidemiološkog parametra – broja aktivnih slučajeva na 100.000 stanovnika koji ne sme biti veći od 25 – odluka o „reciprocitetu“ dolazi s mesta koje nije nadležno za „reciprocitet“ i uz pozivanje na neadekvatan propis.

Direktorat za civilno vazduhoplovstvo je iskoristio odredbu koja kaže da se reciprocitet primenjuje „ako strana država u postupku izdavanja odobrenja za obavljanje javnog avio-prevoza domaćim avio-prevoziocima postavlja uslove ili ograničenja koji su stroži od uslova propisanih u Republici Srbiji“.

Po dostupnim informacijama Crna Gora nije postavila nikakav uslov ili ograničenje domaćem avio-prevozniku za dozvolu za avio-saobraćaj, pa praktično ispada da bi Er Srbija mogla da leti ka destinacijama u Crnoj Gori – ako bi joj se to isplatilo.

Osim toga, odluka o reciprocitetu se obično donosi na već povučene poteze. Istina je da su granice Crne Gore još zatvorene – ali za sve, a činjenica da je Srbija otvorila granice ranije, nije razlog da se druge zemlje „pritiskaju“ da donesu istu odluku. Uostalom, odluke o merama za sprečavanje zaraze donošene su na nacionalnom nivou, pa je i njihovo ukidanje u nadležnosti država.

Dozvola za sletanje je Montenegru suspendovana i pre nego što je Vlada te države donela konačnu odluku o načinu otvaranju granica. Dakle, teško da je u pitanju reciprocitet, već pre trčanje pred rudu – jer još se ne zna koliko će aktivnih slučajeva Srbija imati 1. juna.

Ljutnja srpskih zvaničnika u ovom slučaju uveliko liči na ljutnju studenta ili đaka koji ne može da ispuni propisani standard, pa se ljuti na školu. To nije način za vođenje politike.

Ipak, u čitavom ovom slučaju oni koji su na šteti su građani obe države – bili oni Srbi, Crnogorci ili nešto treće. A građani vide da se svaki put tokom kampanje – a u obe države izbori se održavaju ove godine, mada su njihovi zvaničnici u neprekidnoj kampanji – kavezi sve više drmaju.