Izvršitelj Vulović za Insajder: U praksi je bilo propusta i ugrožavanja ljudi, ali nasilje nije rešenje (VIDEO)

Privatni izvršitelji uvedeni su u pravosudni sistem Srbije 2011. godine čime se proces izvršenja, odnosno naplate dugova, u najvećem broju slučajeva izmestio iz okvira sudske nadležnosti. Uvođenje profesije privatnih izvršitelja tada je predstavljeno kao lek za rasterećenje preokupiranih sudova u Srbiji, a za ubrzanje procesa naplate dugova posebno su bili zainteresovani veliki poverioci u poslovnoj zajednici, bankama, ali i komunalnim preduzećima.

Međutim, analiza pojedinih nezavisnih regulatornih tela pokazala su da je zakonski okvir bio previše naklonjen poveriocima, a da su cenu efikasnosti često preplatili najugroženiji građani, koji su dugovali za razne komunalne usluge, ali i građani koji su žrtve prevara sa prodajom i uknjižbom stanova.

Istovremeno, po priznanju samog Ministarstva pravde, tokom primene zakona pojavili su se mnogobrojni propusti, a koji se tiču rasta troškova zbog „skupih“ tarifa izvršitelja, kršenja načela srazmere odnosno obaveze da sredstvo za namirenje duga dužnika bude srazmerna tom dugu, a dolazilo je i do nelogičnosti da prilikom prodaje stanova na aukcijama cena po kojoj se prodaje stan dužnika kao po pravilu bude i do nekoliko puta niža od tržišne.

Nakon usvajanja 2011. godine, Zakon je izmenjen već 2015. godine, a četiri godine kasnije, Zakon o izvršenju i obezbeđenju ponovo ide na „remont“.

Vulović: Nasilje nije rešenje, izvršitelji su poslednja karika u lancu

Odgovarajući na pitanja Insajdera u vezi sa navodnim napadom na njega tokom prinudnog iseljenja porodice Aksentijević, javni izvršitelj Aleksandar Vulović kaže da može da razume „borbu, očaj i bes ljudi koji gube svoju imovinu“, ali da granica mora da se postavi.

„Ta granica je nasilje. Nasilje nad javnim izvršiteljem je nasilje bez efekta, jer javni izvrsitelj nije donosilac nekih krucijalnih dokaza. Ko sto sama reč kaže, on izvršava već postojeće odluke, na zakonom propisan način. Napadati poslednju kariku u lancu je pogrešno i za mene je prosto neverovatno da neko zaista može da misli da će to bilo šta da promeni, to je pucanje u prazno“, kaže Vulović za Insajder.

Prema njegovim rečima, nakon osam sati pokušaja iseljenja porodice Aksentijević, on je pokušao da izađe iz stana gde je popisivao stvari, međutim, tokom probijanja kroz špalir okupljenih građana nezadovoljnih iseljenjem, došlo je do „nasrtaja“ na njega. Vulović tvrdi da je bio bio „vređan, pljuvan“, ali i „štipan“ prilikom izlaska iz zgrade.

„Praksa je pokazala da je bilo propusta i ugrožavanja ljudi, ali…“

Na pitanje novinara Insajdera da li i zakonodavac snosi deo odgovornosti za ovakav status izvršitelja među građanima s obzirom da je zakonski okvir očigledno neadekvatan čim se često i suštinski menja, Vulović odgovara da je praksa pokazala da ima propusta, ali da zakonodavac ne može da utiče na popularnosti ili satanizaciju izvršitelja.

„Mi jesmo država gde ima mnogo socijalnih slučajeva, i sa jedne strane Zakon o izvršenju jeste predvideo neke institute kojima se štite ti socijalno najugroženiji ljudi, ali praksa nam je pokazala da je dolazilo do propusta i da je dolazilo do ugrožavanja tih ljudi, možda i nekih povreda zakona. Međutim, što se tiče konkretno vašeg pitanja, zakonodavac ne može formulisanjem zakonskih odredbi da doprinese popularizaciji ili satanizaciji izvršitelja. Zakonodavac jednostavno propisuje norme koje se moraju poštovati i primenjivati i koje su imperativnog karaktera“, objašnjava javni izvršitelj.

„Počelo je u momentu kad sam pokušao da se probijem iz stana. Policija je pokusala da mi obezbedi prolaz, međutim, u svom tom komešanju ja sam se našao između većeg broja ljudi koji su me u jednom momentu uhvatili za vrat, za odeću koju su pocepali. Pljuvali su me konstantno, jedan mladić konkretno me je sve vreme pljuvao. Dakle, to je bilo jedno komešanje gde sam primao i namerne udarce i slučajne udarce koji su rezultat tog komešanja. Kada sam poslednjim atomima snage uspeo da se probijem do stepeništa tamo me je sačekao dužnik koji me je kasnije jurio i ulicom do taksija što je uticalo i da me jedan deo prisutnih ljudi takođe juri“, objašnjava Vulović za Insajder.

Na pitanje Insajdera on potvrđuje da je uradio pregled kod lekara sudske medicine, ali i psihijatrijski pregled. Prema njegovim rečima, fizičko nasilje nije bilo preveliko, ali je najveći problem u „visokom pretrpljenom stresu i traumi“.

„Ja sam u jednom trenutku javio ženi da skloni decu, jer sam mislio da su ono pokrenuli poteru za mnom i na društvenim mrežama delili moju adresu“, kaže Vulović.

Angažovanje policije na iseljenjima plaćaju svi građani iz budžeta

Na pitanje Insajdera o odnosu policije i izvršitelja u praksi, koja u javnosti nije do kraja razjašnjena, Vulović ističe da se tek nedavno javila zabuna oko tog odnosa. On kaže da je u poslednje vreme došlo do „umanjene asistencije policije gde policija štiti izvršitelja, ali ne primenjuje mere sile“.

„Zakon o izvršenju predviđa da je policija dužna da postupi po nalogu izvršitelja, dakle, izvršitelj da bi sproveo izvršenje ima pravo da da nalog policiji da mu obezbedi prolazak do stana na taj način što će ukloniti neka lica. I tu se završava nadležnost izvršitelja, a počinje nadležnost policije. Policajac koji rukovodi grupom policajaca koja je tu da asistira je dužan da proceni stepen sile koja je potreban da se obezbedi nesmetano sprovođenje izvršenja. Dok je sud bio nadležan za izvršenja preko sudskih izvršitelja, policija je pružala pun obim asistencije, uklanjala lica i stvari, međutim, u poslednje vreme, ajde da tako kažem, dolazi do umanjene asistencije policije, gde se štiti izvršitelj, ali se ne primenjuje sila“, kaže Vulović.

Na pitanje ko plaća angažovanje policije, on odgovara da troškovi angažovanja policajaca ne ide na račun dužnika, niti poverioca, već da to plaćaju svi građani Srbije iz budžeta koji je predviđen za MUP.

O troškovima izvršenja: Nemojte da dugujete nekoliko hiljada dinara, time aktivirate ceo državni aparat

Jedna od kritika izvršiteljske profesije jeste i to da su tarife koje izvršitelji naplaćuju prevelike zbog čega građani plaćaju višestruko više novca nego što su prvobitno dugovali. Jedan od primera je slučaj penzionera  Radiše Arsića, sa mesečnim primanjem od 22.000 dinara, koji je imao dug za Infostan oko 4.000 dinara, a koji je, nakon što je izvršitelj obračunao troškove, iznosio oko 20.000. Vulović kaže da ne treba bežati od tih slučajeva i da će se prilikom izmena zakona tražiti način da se to spreči.

„Dakle, ne treba bežati i od tih slučajeva u smislu da ih je bilo. Mi ne bismo, ajde tako da kažem, ispunjavali svoju društvenu funkciju kada bismo ih negirali. Moramo da osmislimo kako to da sprečimo. Prilikom izvršenja, čitav niz službi naplaćuje izlazak, jer vi da bi ste zaštitili prava predviđena Ustavom i zakonom nekog pojedinca, pa i dužnika, morate da pozovete razne službe, a one nisu besplatne“, kaže on.

Izvršitelj – javni službenik ili preduzetnik?

Na pitanje Insajdera da li će izmenama Zakona o izvršenju biti ukinuta „nagrada za uspešno obavljen posao“ koja stvara utisak da se između poverioca i izvršitelja stvara preduzetnički odnos, pogotovo s obzirom da je izvršitelj svakako plaćen za sve delove posla koje obavlja u procesu izvršenja, Vulović odgovara da on lično nije za ukidanje.

„Vidite, nagrada kao institut postoji u mnogim granama privrede i u advokaturi postoji taj tzv. success fee. Motivisanost završetkom posla je samo po sebi jako dobra. S druge strane, ostaje dilema koju ste pomenuli da li je time sa elemenata javno-izvršiteljske profesije, koja treba da bude javna u smislu zaštite javnog poretka prebačena malo više na preduzetnički duh. Mislim da bi trebalo naći sredinu, da ta nagrada bude adekvatna, umerena, ali opet dovoljna da obezbedi motivisanost izvršitelja, i ona može i biće predmet debate“, navodi Vulović.

Na konstataciju novinara Insajdera da na taj način dužnici praktično moraju da plate sopstvena prava, Vulović kaže da je to upravo tako i da je najbolje rešenje da građani uopšte ne dolaze u situaciju da duguju po nekoliko hiljada dinara, jer će time aktivirati mnoge državne službe koje nisu jeftine.

„Bukvalno je tako, to ste dobro rekli. Dužnik je platio za prava ako ima novca, ako nema konstatuje se nemaština. Poenta priče je, nemojte dugovati hiljadu dinara, jer hiljadu dinara zaista mislim da većina građana može da plati. Nemojte dugovati 2-3 hiljade dinara, nemojte aktivirati ceo državni aparat za tako mali dug, jer ne može državni aparat da bude jeftiniji“, objašnjava javni izvršitelj.

„Treba više da zaštitimo najugroženije, razmatra se predlog o zaštiti jedinog doma“

Združena akcija Krov nad glavom je u saradnji sa Udruženjem potrošača i bankarskih klijenata Efektiva septembra prošle godine dostavila Ministarstvu pravde predloge za izmenu zakona, a među njima je i zaštita nekretnine koja za fizičko lice ima funkciju jedinog doma koji poseduje. Ove organizacije se pozivaju na Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali i odluku Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu o slučaju porodice Vaskrsić u Sloveniji koja je ostala bez kuće zbog komunalnog duga.

Vulović kaže da se predlog zaštite jedinog doma razmatra i da je važno da se dobro prouče međunarodne konvencije čiji smo potpisnici i odluke sudova, jer one imaju primat nad domaćim pravom.

„Razmatramo i taj predlog, ali to je na višim instancama trenutno. Moje lično mišljenje je da treba da pojačamo taj socijalni efekat, da socijalno najugroženije delove stanovništva definitivno zaštitimo, u privrednim aktivnostima, ja se izvinjavam, tu mora da bude oštrije, jer ako istupite na tržište gde je lukrativni elemenat dominantan, ne možete se pozivati na socijalna prava“, zaključuje Vulović.

Saša Dragojlo