Kolektivna amnezija, Insajder bez ograničenja (EMISIJA)

Porodice hiljada nestalih i ubijenih na Kosovu i 17 godina nakon okončanja rata ne znaju za sudbinu svojih najbližih. Više od 1.600 Srba i Albanaca sa Kosova i danas se vode kao nestali. Političari javno saopštavaju da žtrve imaju pravo na istinu, ali jasno je da nema prave političke volje da se do istine i dođe jer bi to značilo nalaženje i procesiuranje krivaca na obe strane. Sporadična suđenja za ratne zločine otkrila su tek deo užasa rata koji je vođen 1998 i 1999.

Mnogo je zaboravljenih i nikada istraženih zločina i sa srpske i sa albanske strane. Slučaj Bitići nije zaboravljen samo zato što SAD čiji su bili državljani, insistira na nalaženju odgovornih za ubistvo.

Zahtevi za kažnjavanje odgovornih za zločin i zaštita sopstvenih državljana morala bi biti obaveza svih vlasti, pa i vlasti u Srbiji jednako kao što je obaveza i da počinioci zločina budu kažnjeni. Ovo je emisija o zločinu i nekažnjavanju odgovornih. Kada je reč o zločinu, najmanje je važno ko je koje nacionalnosti jer zločin je zločin. Zato je slučaj Bitići primer na kom se jasno vidi kako počinioci zločina uspevaju da izbegnu pravdi, kako brojni svedoci godinama ne prekidaju zaveru ćutanja i kako na kraju, osim porodicama ubijenih, počinjeni zločini više nikome nisu važni.

„KOLEKTIVNA AMNEZIJA“

Braća Bitići - Ilij, Agron i Mehmet - imali su 21,23 i 25 godina, rođeni su na Kosovu, a odrasli u SAD. U proleće 1999. u Njujorku su se priključilii Atlanskoj brigadi OVK koju su formirali albanski emigranti. Na Kosovo, tokom rata, su ušli iz Albanije. Po potpisivanju Kumanosvkog sporazuma i okončanja rata skinuli su uniforme i otišli majci i sestri u Prizren.

Uhapšeni su kao civili, i to zbog ilegalnog boravka na teritoriji Srbije. Policija ih je u blizini Merdara zaustavila i s obzirom na to da nisu imali dokumenta odvedeni su u sud u Kuršumliju. Objašnjenje privedenih je bilo da su nakon povlačenja srpskih snaga sa Kosova pokušali zapravo da pomognu svojim komšijama Romima iz Prizrena da se sklone sa Kosova i odu do rodbine u Kraljevo. Isto su potvrdili i Romi koji su bili s njima prilikom hapšenja. Pred sudom u Kuršumliji osuđeni su zbog ilegalnog boravka na 15 dana zatvora.

Protiv njih nije vođen nijedan postupak koji bi imao veze s učešćem u OVK, niti su ih istražni organi Srbije ikada teretili za bilo šta što ima veze s ratom.

Na izdržavanje zatvorske kazne iz Kuršumlije poslati su u Prokuplje, nakon čega je trebalo da budu deportovani uz zabranu ulaska u Jugoslaviju na dve godine.To se nikada nije dogodilo jer su nečijom odlukom ubijeni.

Fatos Bitići čini sve da nađe ubice svoje braće. Tim povodom stigao je u Beograd kako bi se sastao s predstavnicima vlasti.Pre dolaska pristao je da govori za Insajder. Insistirao je na tome da na pitanja odgovara na srpskom jeziku, iako ga, kako napominje, ne govori savršeno. Veruje da će tako javnost Srbije bolje razumeti da mu je jedini cilj nalaženje ubica njegove braće, a ne osuda srpskog naroda. Zbog boljeg razumevanja, i pored toga što govori na srpskom jeziku, izjave Fatosa Bitićija biće titlovane u ovoj emisiji, uz njegovo odobrenje.

Fatos Bitići, brat ubijenih: Ja znam da u Srbiji postoji jedna politika koja kaže - pa braća Bitići su bili u Oslobodilačkoj vojsci Kosova. Bili su, niko ne kaže da nisu bili. Ali problem je u tome ko je potpisao Kumanovski sporazum. Srbija. Šta su potpisali neću ja da govorim, ali ako je neko uhapšen na obe strane trebalo bi da bude ratni zarobljenik. I zašto ste ih ubili? Njima smeta što su braća bitići pomagali Srbima, Romima, to njima smeta.

Vojno-tehničkim sporazumom koji je potpisan u Kumanovu u junu 1999. okončano je bombardovanje Jugoslavije i naloženo povlačenje srpskih bezbednosnih snaga sa Kosova. Sedamnaest dana kasnije, po tadašnjim zakonima Srbije, zbog ilegalnog prelaska granice uhapsena su braća Bitići, van Kosova. Iz zatvora u Prokuplju umesto da budu deportovani kako je to sud naložio, odvedeni su u kamp specijalnih jedinica u Petrovom Selu. To je učinjeno bez pisanih tragova, po naređenju tadašnjeg vrha srpske Policije. U suprotnosti sa svim zakonima ubijeni su i pokopani u već postojeću masovnu grobnicu.

Porodica braće Bitići 17 godina vodi sopstvenu istragu.

Fatos Bitići: Ne radi se samo o slučaju Bitići. U Srbiji ima dosta porodica koje pritiskaju vlast, da im nađe njihove nestale na Kosovu. Oni zato prave tu politiku - ajde ako mi uradimo ovo, da oni... To su rekli i meni u oči - evo sada ćemo mi uraditi nešto da onda i oni dole urade nešto. Ja saučestvujem u bolu svih koji su izgubili porodice u Jugoslaviji, ali ja ne mogu ništa da uradim.

Javnost Srbije prvi put je saznala za ubistvo braće Bitići u julu 2001, kada su nađene masovne grobnice u Petrovom Selu, nedaleko od kampa Posebnih jedinica Policije. Tada je i porodica posle dve godine traganja saznala za sudbinu tri brata. 

Mihajlović 17. jul 2001. godine “U jednoj od dve istražene jame nađena su pri vrhu tri leša muškaraca, s vezanim rukama i povezima preko očiju. Ova tela su bila očuvanija od ostalih i na njima su konstatovani prostreli vatrenim oružjem u predelu glave. U svakom slučaju, zločin se dogodio posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, odnosno u mirnodopskim uslovima".

Istragu o ovom slučaju već 10 godina vodi Tužilaštvo Srbije za ratne zločine, ali paralelno i američki FBI s obzirom na to da su braća bila državljani SAD. Ipak, do nalogodavaca i onoga ko je pucao u vezane ljude s povezom preko očiju nisu uspeli da dođu.

Braću Bitići u julu 1999. zarobili su pripadnici Policije, držali su ih u svom kampu u Petrovom Selu u blizini Kladova. Njihova tela nađena su 2001. na vrhu masovne grobnice nedaleko od tog kampa. Za zločin su morali znati policajci, a linija komande vodi do vrha Policije i države na čijem čelu je bio Slobodan Milošević. Iako je od smene režima Miloševića prošlo više od decenije i po, još nema dokaza o tome ko je zločin počinio. Sve vlasti od 2001. do danas tvrdile su da ima napretka u istrazi i da je otkrivanje počinilaca i nalogodavaca zločina prioritet. Pitanje je da li su obećanja da je slučaj Bitići priritet proistekla iz stvarne političke volje da se zločin istraži ili su takve tvrdnje ponavljali zbog održavanja dobrih odnosa s vlastima SAD.

Fatos Bitići: Oni misle da će na taj način biti bliže SAD. Nemojte da koristite braću Bitići za politiku. Za 17 godina ima dosta, kako oni kažu, obećanja. Pa hajde da vam je kažem, mi za obećanje u Prizren kažemo laž. To je sramota za njih, da jedan jedan premijer obećava, da jedan predsednik obećava javno, ministar, Tužilaštvo.

Brat ubijenih Fatos Bitići naglašava da postoje svedoci, ali i novi dokazi koji su se pojavili.

Fatos Bitići: Ima dosta dokaza, ali problem je što niko neće ništa da uradi. Samo obećavaju da će slučaj Bitići biti rešen.

Pre 15 godina na istoku Srbije kod Kladova 14. juna 2001, nađene su dve masovne grobnica s telima kosovskih Albanaca. Grobnice su se nalazile odmah uz kamp specijalnih jedinica Policije i u njima je nađeno više od 80 tela Albanaca koji su ubijeni na Kosovu, a kasnije prebačeni u ove grobnice. Na vrhu jedne grobnice, odvojeni od drugih leševa, nađena su tela tri muškarca. DNK analiza je pokazala da se radi o braći Bitići.

Slučaj ubistva braće Bitići posle 17 godina je na početku, istraga je otvorena, ali dokaza i osunjičenih nema. U vezi s tim ubistvom vođene su najmanje tri istrage, ali niko nije osuđen. Prva istraga pokrenuta je po krivičnoj prijavi majke ubijene braće Bitići. Prijava je odbačena i postupak je tako okončan.

Drugu istragu 2004. je vodio istražni sudija u Kladovu, i to protiv bivšeg načelnika Javne bezbednosti Vlastimira Đorđevića. Ovaj postupak do danas nije okončan jer je Đorđeviću suđeno u Haškom tribunalu, gde je i osuđen na 18 godina zatvora. 

Ceo slučaj preuzelo je Tužilaštvo za ratne zločine i 2006. Na početku, za ovaj zločin sumnjičeni su šest pripadnika Policije i jedan pripadnik sudske straže u Prokuplju, i to samo zbog nezakonitog odvođenja braće iz zatvora. Na optuženičkoj klupi našli su se samo Sreten Popović, pomoćnik rukovodioca za obuku Posebnih jedinica Policije, i Miloš Stojanović, stariji vodnik u 124. Interventnoj brigadi. Njih dvojica učestvovali su u akciji prebacivanja braće Bitići do kampa u Petrovom Selu iz suda u kom su braća služila 15-dnevnu kaznu zatvora zbog ilegalnog prelaska granice. Suđenje Popoviću i Stojanoviću bilo je jedino suđenje za ubistvo braće Bitići, a okončano je oslobađajućim presudama.

Ovaj postupak ostaće upamćen po tome što je saslušano 105 policajaca od onih koji su bili na obuci u kampu u Petrovom Selu, pa do komandanata Policije i nijedan se nije sećao kada su tačno braća Bitići odvedena iz kampa i ko ih je odveo. Poznato je samo da su odvedeni tamnim džipom s tablicama Policije.

Završna reč tužioca Dragoljuba Stankovića na suđenju Sretenu Popoviću i Milošu Stojanoviću na suđenju za ubistvo braće Bitići 2009: „Kroz ovu sudnicu prošlo je 100 svedoka. To su bili pripadnici specijalnih jedinica Policije ili pripadnici redovnih snaga MUP-a, kao polaznici obuke ili pripadnici tadašnje Jedinice za specijalne operacije, kao instruktori obuke, svi zajedno su bili pripadnici MUP-a Srbije i to su ostali do danas. Mnogi od njih su napredovali u službi, neki su sada zaslužni generali. Od ovih svedoka se u sudnici tražila istinita verzija događaja. Međutim, njihove iskaze karakterišu nedostatak sećanja i prećitkivanje...“

Generali Policije koji su svedočili na suđenju ponavljali su da je naredbu za ovaj zločin dao ili mogao dati samo ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković. Vlajko Stojiljković ubio se na stepenicama Skupštine Jugoslavije na dan donošenja Zakona o saradnji s Haškim tribunalom.

Svedočenja i dokazi izneti pred sudom u Beogradu rasvetlili su barem liniju komande i način na koji su izdavana naređenja. Cela akcija u slučaju braće Bitići sprovođena je po usmenim nalozima koji su saopštavani telefonom i nema niti jednog pisanog traga o tome šta se događalo sa zarobljenicima. Zato je jedina šansa za otkrivanje ovog slučaja da neko progovori.

Dvadeset šestog juna 1999. policajci SUP Prokuplje uhapsili su braću Bitići kod sela Rudare u blizini administrativne linije s Kosovom. Sutradan ih je sudija za prekršaje osudio na 15 dana zatvora i odmah su sprovedeni u zatvor u Prokuplju. Upravnik zatvora doneo je rešenje da budu pušteni 8. jula, četiri dana pre isteka kazne. Inspektor za strance tog dana uručio im je rešenje o otkazu boravka i zabrani ulaska u Jugoslaviju u naredne dve godine. Tokom boravka u zatvoru braća Bitići su nekoliko puta ispitivani.

Fatos Bitići: Stalno su Državna bezbednost i druge agencije, pa i VBA, bili tu. Kaže inspektor iz Prokuplja - stalno su dolazili u zatvor i govorili mi ajde pozovi ona tri Amerikanca da ih ispitamo. Kaže - svaku noć smo ih pozivali, jednog po jednog, da uzimaju od njih neke informacije. Imam svedoka koji je bio u zatvoru s mojom braćom. I on mi je rekao dosta stvari o mojoj braći. Rekao mi je da oni nisu bili zajedno u zatvoru, da je svaki bio u posebnoj sobi i da su imali strah da pričaju.

Na dan kada je trebalo da izađu iz zatvora, telefonom iz Beograda Policiji i sudu u Prokuplju naređeno je da braća budu zadržana do dolaska policajaca koji će ih preuzeti. O tome je bilo pismene naredbe koja bi svedočila o razlozima odvođenja. Naredbu je preneo Milenko Arsenijević, u to vreme šef Odseka Posebnih jedinica Policije u MUP-u Srbije. Arsenijević na suđenju nije mogao da se seti ko mu je izdao naredbu.

Svedočenje Milenka Arsenijevića: Meni su to mogli da narede načelnik Resora Vlastimir Đorđević, pomoćnik ministra Obrad Stevanović i Ljuba Aleksić, koji je u to vreme bio zamenik načlnika Uprave.

Istovremeno i načelnik Resora javne bezbednosti Vlastimir Đorđević telefonom izdaje naređenje zameniku šefa obuke u Petrovom Selu da odu po braću Bitići u Prokuplje. Danas tvrdi da je to uradio po nalogu ministra Vlajka Stojiljkovića.

Svedočenje Vlastimir Đorđević: Ja sam odmah negde u popodnevnim časovima… pozvao centar i javio mi se tamo dežurni u centru, ja sam tražio Gurija, Gorana Radosavljevića, dežurni u centru mi se predstavio i rekao da je on tamo dežurni ili pomoćnik Gurijev, ne mogu da se setim sve šta mi je rekao o svojoj funkciji, rekao mi je takođe da Guri nije tu i onda sam ja izdao njemu zadatak da odredi ljude koji će se javiti u Okružni zatvor u Prokuplju i da preuzmu tamo trojicu tih američkih državljana, pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova. To je sve što sam ja tom prilikom njima rekao.

Na telefon u Petrovom Selu javio se Sreten Popović, pomoćnik rukovodioca obuke. On naređuje trojici policajaca da odu u Prokuplje. Oko jedan sat posle podne iz zatvora u Prokuplju policija na sporedni izlaz izvodi braću Bitići.

Odvoze ih 300 kilometara odatle u kamp Specijalnih jedinica u Petrovom Selu. Ime policajca koji ih je vozio i danas je nepoznato istražnim organima. Zna se da su odvezeni automobilom micubiši pajero bele bole, ali registarkse tablice ovog vozila ostale su nepoznate. Vozilo nikada nije nađeno.

U kampu za obuku Specijalnih jedinica smešteni su u prostoriju bez kreveta, koja je na sredini imala odvodnu cev. Koliko dana su proveli u prostoriji bez vode i toaleta istraga nije utvrdila.

Fatos Bitići tvrdi da sada ima novih dokaza koji bi mogli rasvetle ovaj slučaj.

Fatos Bitići: Ima svedoka koji su pouzdano mogu da kažu šta se braći dešavalo u Petrovom Selu. Ti svedoci sada nemaju poverenje u vlasti Srbije. Oni kažu da su glavni ljudi odgovorni za ubistvo moje braće bliski vlasti Srbije, znači jedan od njih je Goran Radosavljević Guri.Trenutno se sumnja na tri grupe koje su umešane u zločin - PJP, OPG i JSO.

Prema dokazima koji su već izneti na suđenju u Beogradu, u kampu u Petrovom Selu bili su pripadnici Operativno-poternih grupa, pripadnici Posebnih jedinica Policije i JSO. Oni nisu imali jedinstvenu komandu. Milorad Ulemek komandovao je JSO-om, Goran Radosavljević Guri bio je komdandant Operativno-poternih grupa, a najbrojnija Posebna jedinica policije u to vreme nije imala komandanta. PJP je oformio i do 1997. njome komadovao Obrad Stevanović, koji je 1999. u vreme bombardovanja pomoćnik ministra unutrašnjih poslova. On je potvrdio da je dolazio u kamp u Petrovom Selu, ali je insitirao na tome da je za braću Bitići saznao tek kada je o tome počelo da se govori u javnosti, iako je u to vreme praktično bio drugi čovek MUP-a.

Instruktori u kampu bili su pripadnici Jedinice za specijalne operacije, a neretko i komandant JSO-a Milorad Ulemek. Među instruktorima je bio i Mića Petraković, koji je svedočio na suđenju u Beogradu. Danas je optužen za pobunu Jedinice za specijalne operacije. Prema sumnjama istražnih organa, pripadnici JSO-a učestvovali su i u zakopavanju leševa kosovskih Albanaca koja su sa Kosova preneta u dve masovne grobnice u blizini kampa za obuku.

Milorad Ulemek odbio je da svedoči na jedinom suđenju koje je vođeno za ubistvo braće Bitići, a sud na to nije mogao da ga natera s obzirom na to da je već bio osuđen na 40 godina zatvora.

U jednoj od depeša koje objavio Vikiliks navodi se da je istražni sudija u predmetu Bitići 2006. rekao da postoji svedok koji je video da su pripadnici JSO-a preuzeli braću Bitići u kampu u Petrovom Selu. Ovaj podatak, međuitm, nikada nije javno saopšten, iako se znalo da su oficiri JSO-a u to vreme bili u kampu.

Jedan od policajaca koji je svedočio na suđenju tvrdio da je braću iz Petrovog Sela izveo čovek kog je kasnije viđao kao vozača Dušana Spasojevića, vođe Zemunskog klana. Svedok je tvrdio da je taj čovek pokazao značku u kožnoj futroli i da mu je braću Bitići predao tada optuženi Sreten Popović.

Porodica već godinama tvrdi da je ključ istrage tadašnji šef obuke u kampu Goran Radosavljević Guri.

Fatos Bitići: Svedoci su mi pričali. Bez obzira na to što sam ja Albanac i državljanin SAD oni su mi pričali i iskreno rekli - mi smo bili dole, uzeli smo tvoju braću. Komandant mi je naredio da uzmem tvoju braću. Nema tu šta. Sve su mi rekli, i meni i Tužilaštvu. Ali rekli su i - znate li vi ko je taj čovek?

Prema podacima do kojih je došao Insajder, Služba za otkrivanje ratnih zločina podnela je i krivičnu prijavu protiv Radosavljevića 1. marta 2006. Međutim, u prijavi nije bilo dokaza, a Radosavljević je sumnjičen po komandnoj odgovornosti. On, međutim, nije bio komandant ljudima koji su bili u kampu, već je samo bio zadužen za njihovu obuku. Na suđenju je saslušan kao svedok.

Radosavljević je, kao i ostali generali, kao odgovornog za braću Bitići označio Vlajka Stojiljkovića.

Svedočenje Gorana Radosavljevića Gurija: Jedini koji je mogao u ovoj situaciji to da organizuje i da izda naređenje je ministar jer je Državna bezbednost bila jedna od organizacionih jedinica i javna jedinica i Javna bezbednost u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova i njihov neposredni starešina je ministar unutrašnjih poslova, koji je mogao sve to da objedini. Vidim da je obavešten i sud u Prokuplju, Policija nema ingerencije nad zatvorima, koji pripadaju Ministarstvu pravde, tako da niko... jedino ministar.

Na suđenju je tvrdio da u vreme dovođenja braće Bitići nije bio u kampu u Petrovom Selu, već na godišnjem odmoru. Kao i o većini događaja iz ovog vremena, ni o tome ne postoji nijedan materijalni dokaz, a postoje dokazi da je potpisivao trebovanja za hranu.

Fatos Bitići: Problem je što je Guri nedodirljiv, ne samo Guri, nego i ostali generali. Kako se to kaže - ti mene ja tebe, ti ćeš mene, ja ću tebe. To je ovde problem 17 godina.

Iako se godinama govori o Radosavljeviću kao ključnom čoveku u ovom slučaju, za to nikada nije bilo dokaza. Radosavljević je u vreme rata bio član štaba u Prištini, komandovao je Operativno-poternim grupama. Nakon rata na Kosovu napredovao u policijskoj hijerarhiji, i to naročito nakon 5. oktobra. U junu 2001. postavljen je za komandanta Žandarmerije, najbrojnije jedinice Policije, držao je predavanja u Briselu i od NATO-a dobio medalju za doprinos bezbednosti. Njegova jedinica posebno je bila važna u vreme akcije Sablja 2003.

Godine 2004. njemu se predao Milorad Ulemek, okrivljen za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Posle toga dolazi u otvoren sukob s ministrom unutrašnjih poslova Draganom Jočićem i 1. januara 2005. napušta Policiju. U junu 2006. napušta Srbiju, i to navodno zbog straha da bi mu moglo biti suđeno za ubistvo Braće Bitići. Nakon odlaska DSS-a sa vlasti vratio se u Srbiju. Radosavljević 2010. postaje član tada opozicione Srpske napredne stranke i ulazi u Glavni odbor te stranke.

Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, decembar 2013: Goran Radosavljević Guri nije pod istragom, ali jeste pod opservacijom ovom tužilaštva od početka.

Goran Radosavljević je odbio razgovor za ovu emisiju navodeći da je slučaj još aktivan, te da ne može da govori.

U kameru nisu želeli da govore ni predstavnici Tužilaštva - rečeno nam je da se na slučaju i dalje radi. Već 10 meseci, od odlaska tužioca Vladimira Vukčevića u penziju, Srbija nema tužioca za ratne zločine.

O novim dokazima u slučaju ubistva braće Bitići govori se gotovo svake godine, posebno uoči zvaničnih sastanaka vlasti Srbije i SAD i istovremeno se najavljuje i skoro rešavanje slučaja. Tako je 2015. ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao da je bilo manjkavosti u prethodnim istragama, recimo u vezi s veštačenjem baznih stanica mobilne telefonije koje bi mogle pokazati da su pojedinci bili na licu mesta.

Fatos Bitići: I MUP Srbije zna i ima nove dokaze. Taj novi dokaz je veoma bitan. Do sada nam nisu verovali da su neki ljudi dali naređenje da moja braća budu mučena. Pošto su prvo mučeni. I da se likvidiraju u Petrovom Selu. Taj lanac komande mi sada imamo u rukama. Pošto do sada, kada smo govorili vlastima Srbije - ovaj, ovaj je - oni nam nisu verovali. Sada kada su istražili, sada kažu - tačno je, imamo više dokaza protiv njih.

Pitanje je samo da li će i kada biti dovoljno dokaza da se na optuženičkoj klipi nađu oni koji su naredili i oni koji su naredbu sproveli.

Prema istraživanju Insajdera, ovaj slučaj su osim zavere ćutanja pratile i brojna ometanja, pa i pretnje tužiocima i potencijalnim svedocima. Bez obzira na to što se o pretnjama i javno govorilo, niko nikada nije pozvan na odgovornost. Istraga stoji, a svedoci ne žele da govore zbog straha. Godine 2014. nađen je svedok koji je bio voljan da priča, pa čak i spreman da identifikuje ekzekutore, ali je zastrašen. Do njega je došla informacija o tome kome je i šta pričao, posle čega je je odlučio da ne daje izjavu.

Fatilj Bitići: Imamo svedoka koji kaže - ej, nije rekao ime, ali kaže - zvao me je i rekao - sutra ideš u Tužilaštvo da svedočiš zbog Bitićija. Nemoj slučajno, ubiću te, ali kaže - ti znaš. Popričaj još jednom sa svojim advokatom. Pa čak imamo svedoka koji je u Evropi.

On kaže - zvali su me i rekli - ti imaš majku i oca, pa još jednom dobro razmisli šta pričaš. Ovako mi stalno prete, kaže, nemam poverenje u Tužilaštvo za ratne zločine.

Slučaj Bitići direktno je povezan s masovnim grobnicama koje su nađene na teritoriji Srbije. Onaj ko ih je tu sahranio znao je za grobnice, pa čak i gde se tačno nalaze. Iako su kamioni s leševima prolazili pored kampa, većina svedoka tvrdi da je za grobnice saznala tek pošto su otkrivene. U to vreme u kampu je bilo više od 120 policajaca.

Završna reč tužioca Dragoljuba Stankovića: Normalan čovek ne može zamisliti situaciju da se zločin upravo odigrava na očigled tolikog broja ljudi, a da se istovremeno niko od tih ljudi ne nađe odgovornim da ispriča istinu o zločinu, već svi oni svedočeći u ovoj sudnici izjavljuju da su o zločinu i masovnim grobnicama u kampu čuli iz medija tri-četiri godine posle zločina. Kao da se više od 80 leševa nađenih u vežbovnom kampu ne tiču nikoga, kao da su pali sa neba.

Sve slučajave ratnih zločina u kojima su učestvovale zvanične jedinice Vojske i Policije prati zavera ćutanja, a svedoka, i to vojnika i policajaca, je na stotine.

U vreme otkrivanja grobnica 2001. tadašnja vlada, na čelu sa Zoranom Đinđićem, optužena je da je grobnice otkrila samo kako bi javnosti opravdala izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Išlo se dotle da su optuživani i da su grobnice izmislili.

Činjenica je, međutim, da linija komande vodi upravo do Miloševića.

Prema podacima komisije koja je 2001. istraživala informacije o grobnicama, akcija prebacivanja leševa sa Kosova u Srbiju dogovorena je na sastanku u martu 1999. kod Slobodana Miloševića u Belom dvoru. Zvala se Dubina II. Sastanku su prisutvovali ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković, načelnik Resora javne bezbednosti Vlastimir Đorđević i načelnik Resora državne bezbednosti Radomir Marković.

Vlastimir Đorđević je, žaleći se na presudu u Hagu, priznao da je učestvovao u akciji zakopavanja leševa sa Kosova u masovne grobnice u kampovima Policije. On je tražeći blažu kaznu jasno ukazao kako su se ponašali policajci, pa i generali, svesni da vrše krivična dela i ništa nisu činili.

Vlastimir Đorđević, 13. maj 2013. Nisam se usprotivio prikrivanju zločina. Nisam preduzeo mere radi nalaženja i krivičnog gonjenja počinilaca, što je trebalo da učinim. Iskreno se kajem zbog toga i što nisam odmah dao ostavku na svoju funkciju. Nisam imao snage ni moći da se suprotstavim ministru.

Braća Bitići bili su državljani SAD i to je najvažniji razlog zbog kog ovaj slučaj ne odlazi u zaborav, ali najverovatnije glavni razlog zbog koga su ubijeni. A ubijeni su s rukama vezanim na leđima i povezom preko očiju. U džepu jednog od njih nalazilo se rešenje o deportaciji.

Ko je odlučio da oni nikada ne budu deportovani, već ubijeni i ko je povukao okidač i danas je nepoznato.

Ovaj slučaj je tema svakog susreta srpskih i zvaničnika SAD, bilo u formalnom ili neformalnom delu razgovora. Istražni organi SAD vode paralelnu istragu, a pripadnici FBI-ja prisustvovali su saslušanjima svih svedoka u Srbiji, čak su ih i neposredno saslušavali.
Kongres SAD u novembru 2013. usvaja rezuoluciju o slučaju ubistva tri državljanina SAD u kojoj se navodi da „napredak u rešavanju ovog slučaja, ili nepostojanje napretka, treba da ostane značajan faktor u utvrđivanju daljih odnosa SAD i Republike Srbije“.

Fatos Bitići: Slučaj moje braće je kao zlato za političare. Za 17 godina svi su vlastima SAD, pa i kada su dolazili ovde, govorili - rešićemo slučaj, imamo nove dokaze, imamo ovo, imamo ono. Ali oni to samo koriste da bi ojačali svoju poziciju, ne zbog srpskog naroda.

Ubistvo braće Bitići samo je jedan u nizu zločina koji su se dogodili na Kosovu tokom i neposredno nakon ratnih sukoba. Hiljade sličnih slučajeva i na jednoj i na drugoj strani je zaboravljeno, a počinici šetaju među nama. Ako se ne rasvetli ovo ubistvo, mnogo su manje šanse da će porodice ostalih ubijenih na obe strane ikada dočekati pravdu. Ratni zločini ne zastarevaju, ali vremenom sve je manje svedoka, a dokazi blede.