Nova trka za PKB

Za sada je pisma o namerama poslalo sedam investitora - Mesna industrija Matijević i MK komerc Miodraga Kostića, dve kompanije iz Velike Britanije, jedna iz Kine, jedna iz Singapura i Al Dahra iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Međutim, ovaj spisak potencijalnih kupaca PKB-a nije konačan pošto će i drugi investitori moći da uđu u trku za kupovinu PKB-a pošto Vlada na osnovu ovih sedam ponuda u narednih nekoliko meseci odluči o modelu privatizacije.

O tome koji će model privatizacije biti sproveden - prodaja kapitala, prodaja imovine, strateško partnerstvo ili kombinacija navedenih modela - još je neizvesno, ali iz Vlade ističu da je prioritet održavanje poljoprivredne i stočarske proizvodnje, kao i da neće dozvoliti kupovinu PKB-a zarad pretvaranja poljoprivrednog zemljišta u građevinsko.

"Postoji deo građevinskog zemljišta koji će biti izdvojen, oko mosta Borča-Zemun, i to neće biti predmet privatizacije. Sve ostalo poljoprivreno zemljište mora biti u funkciji poljoprivrede i proizvodnje", izjavio je u sredu ministar privrede Goran Knežević.

Sindikati za strateško partnerstvo, Kostić i Matijević protiv uslovljavanja

S trenutnim stavom Vlade saglasni su i u Samostalnom sindikatu PKB-a, koji je i deo radne grupe koji će procenjivati ponude investitora.

„Strateško partnerstvo u kom bi država bila većinski vlasnik je jedino prihvatljivo rešenje. Tako bi se osiguralo da se proizvodnja u PKB-u nastavi. Sve ostalo je bacanje prašine u oči“, rekao je predsednik sindikata Milisav Đorđević.

Za Matijevića i Kostića, koji su uprkos najavama odustali od zajedničke prijave za kupovinu PKB-a, najbolji model privatizacije je kupovina 100 odsto vlasništva.

"Rekli smo da pristajemo na bilo koji oblik privatizacije, kako država odluči. Naravno da bismo radije 100 odsto vlasništva, ali ako država smatra da ima interesa da ostane akcionar, mi ćemo se prilagoditi", rekao je direktor MK grupe Jovan Purar.

Petar Matijević, vlasnik Industrije mesa Matijević, smatra da ne bi bilo dobro da država uslovljava investitora bilo čime jer to onda ne bi bila slobodna trgovina.

"Ako bi se uslovljavao investitor ostankom nečega, nekim broj radnika, određene zemlje, broja krava i ostalog što ima PKB, to ne bi bilo dobro, to ne bi bila slobodna trgovina. Najbolje bi bilo da se proda osnovni i obrtni kapital, bez čega se ne može raditi", rekao je Matijević.

Šta sve ima PKB

PKB je najveći i najstariji poljoprivredni kombinat u Srbiji, a prostire se na površini od 28.520 hektara.

Procenjena vrednost kapitala PKB-a je oko 51,2 milijardi dinara, a korporacija trenutno poseduje više od 26.000 grla stoke, mašine, opremu, staklenike i u njoj radi 1.700 ljudi.

Mnogi stručnjaci već godinama ističu da je zemljište najveća vrednost PKB-a, a kao najatraktivniju lokaciju ističu oko 300 hektara zemljišta koje se prostire uz Pupinov most, od Pančevačkog mosta do Čente i u Surčinu.

Vlasti već nekoliko godina govore o razvoju "trećeg Beograda", koji bi trebalo da okupi zemljište oko Borče, Ovče i Krnjače, i koji bi, nakon izgradnje Pupinovog mosta, postao atraktivna strambena lokacija na kojoj bi živelo više stotina hiljada ljudi.

Hronika pada: Od kombinata do korporacije

Poljoprivredni kombinat Beograd osnovan je 1945. u Pančevačkom ritu, a na svom vrhuncu objedinjavao je desetine preduzeća koja su se bavila i proizvodnjom, ali i preradom i distribucijom mleka, mesa, voća, povrća, žitarica i stočne hrane.

Propast PKB-a je počeo devedesetih godina, pošto je država počela da prodaje prerađivačke centre koji su pravili najveći profit obrazlažući to potrebom organizovanja proizvodnje na tržišnim principima.

Tokom devedesetih su od PKB-a odvojena preduzeća koja se bave prerađivanjem sirovina i trgovinom - PKB Vizelj, Imlek, Frikom i Pekabeta.

Nakon 2000. ta preduzeća su konačno privatizovana. Delta holding 2002. kupuje trgovački lanac Pekabetu, Agrokor Ivice Todorića 2003. kupuje Frikom, a Salford preuzima Imlek.

Uprkos problemima, PKB je i dalje najveći proizvođač hrane u Srbiji i pokriva između 30-40 posto tražnje za poljoprivrednim proizvodima u Beogradu.

PKB je 2009. oborio sopstveni rekord u proizvodnji mleka, proizvevši 64 miliona litara.

Međutim, kako PKB više nije imao svoju prerađivačku industriju, mleko je moralo da se prodaje kao jeftina sirovina umesto da se prerađuje u sopstvenim kapacitetima. Ironija je u tome da je mleko moglo da se proda samo Imleku, bivšem PKB-ovom preduzeću, zbog toga što je jedino ono imalo kapacitete da preradi tu količinu mleka.

Za vreme nestašice mleka 2010. PKB i Imlek su se sukobili oko cene otkupa. Velika količina mleka koju je PKB proizveo dala je mogućnost Imleku, koji je poslovao u okviru Salforda, da drži cenu mleka niskom, što je PKB dodatno gurnulo u dugove. 

Tadašnji ministar Saša Dragin optuživao je Imlek i Salford za monopol i veštačko stvaranje nestašice mleka, dok je Imlek insistirao na tome da su subvencije proizvođačima mleka koje daje Vlada premale.

Takođe, prema Beloj knjizi o rukovodstvu korporacije PKB, koju je 2009. objavio Nikola Lazić, predsednik Nezavisnog sindikata ovog preduzeća, lošem poslovanju PKB-a doprineli su i neki od rukovodilaca kompanije, sklapajući ugovore na štetu preduzeća.

Zbog lošeg poslovanja preduzeća u pomoć je priskakala država, sprovodeći konverziju dugova za neuplaćene doprinose i tako uvećavajući udeo u vlasništvu - sa 24 odsto 2000. do 99 odsto 2010, kada vlasništvo nad PKB-om preuzima Grad Beograd.

Prvi pokušaj privatizacije PKB-a je propao jer na otvaranju ponuda u martu 2016. nije bilo zainteresovanih za početnu cenu koja je bila 51 odsto procenjene vrednosti stalne imovine - 154 miliona evra.

Nakon neuspešne privatizacije Skupština Grada Beograda u septembru 2016. prebacuje vlasništvo nad PKB-om na Republiku Srbiju, na osnovu postupka koji je pokrenula Vlada Srbije.

Prema izveštaju o poslovanju, PKB je 2015. ostvario neto gubitak od 1,4 milijardi dinara, a trenutni dug preduzeća, pred ulazak u drugi privatizacioni krug, je 80 miliona evra.