Presuda 17 godina posle oružane pobune JSO

Trideset pripadnika Državne bezbednost pratilo je Slavka Ćuruviju na dan ubistva, u aprilu 1999. Prema policijskim saznanjima, na mestu ubistva bila su dva pripadnika Jedinice za specijalne operacije. Šest meseci kasnije, dogodilo se ubistvo na Ibarskoj magistrali. Vuka Draškovića je tog dana pratilo 27 pripadnika DB-a, dok je vozač kamiona bio pripadnik JSO. Posle 10 meseci otet je bivši predsednik predsedništva Srbije Ivan Stambolić. U akciji Sablja se ispostavilo da je ubijen i zakopan u živi kreč. I to su uradili pripadnici DB i JSO. Tri godine kasnije pripadnici Državne bezbednosti odnosno JSO imali su značajnu ulogu i u ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića. Uvertira za ovo ubistvo bila je oružana pobuna Jedinice za specijalne operacije.

Nakon četiri godina suđenja, u maju 2007. godine doneta je prvostepena presuda kojom su pripadnici Jedinice za specijalne operacije Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, kao i pripadnici "zemunskog klana", osuđeni na ukupno 378 godina zatvora za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića. Na ovom suđenju optuženi su direktni izvršioci ubistva premijera Đinđića. Politička pozadina ubistva premijera do danas nije ispitana do kraja.

Svi navedeni slučajevi dokazuju na koji način je zloupotrebljavana nekadašnja Služba državne bezbednosti za obračun s kritičarima i političkim neprijateljima režima Slobodana Miloševića.

Većina ovih slučajeva, u kojima su bili optuženi pripadnici Državne bezbednosti, dobila je sudski epilog donošenjem pravosnažnih presuda, dok su u toku samo još postupak za ubistvo Ćuruvije i postupak za oružanu pobunu JSO.

U ovom slučaju, optuženi su nekadašnji pripadnici Državne bezbednosti, među kojima je prvooptuženi nekadašnji komadant JSO Milorad Ulemek Legija, bivši pripadnici JSO Zvezdan Jovanović, Dušan Maričić, Veselin Lečić, Dragoslav Krsmanović, Dragiša Radić, Vladimir Pocić i Mića Petraković.

Suđenje za pobunu JSO počelo tek 2012.

Optužnica za pobunu Jedinice za specijalne operacije podignuta je 8. marta 2012, a suđenje je počelo u oktobru iste godine.

Prema optužnici, JSO je od 9. do 17. novembra 2001. godine otkazala poslušnost komandi, povukla svoje pripadnike u centar u Kuli, prekinula komunikacije s komandom i u više navrata odbila zahteve načelnika resora, ministra unutrašnjih poslova i premijera Zorana Đinđića, da prekine pobunu.

Operativni deo JSO je borbenim vozilima i naoružanim ljudstvom u dva navrata blokirao autoput – prvi put 10. novembra 2001. autoput Novi Sad-Subotica, a drugi put 12. novembra autoput kroz Beograd kod Sava centra.

Neosnovan zahtev za ponavljanje suđenja ubici Stambolića i atentatoru na Draškovića

Bivši predsednik predsedništva Srbije Ivan Stambolić ubijen je 25. avgusta 2000. godine, po nalogu, svog nekada bliskog prijatelja i političkog saradnika Slobodana Miloševića. Za ubistvo Ivana Stambolića na Fruškoj Gori i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi pravosnažno je osuđen Branko Berček bivši pripadnik JSO 2007. godine.

Ova presuda, prva je sudska odluka kojom je Slobodan Milošević direktno označen kao nalogodavac političkog ubistva. Tom presudom dokazano je da je Milološević koristio specijalnu jedinicu DB-a, JSO za likvidaciju političkih protivnika. Nikada nije osuđen jer mu se u to vreme sudilo u Hagu za najteže ratne zločine.

Nedavno je, deceniju od pravosnažnosti presude, zastupnica Berčeka Zora Dobričanin Nikodinović zatražila ponavljanje suđenja Berčeku tvrdeći da je odbrana došla do dokaza da Berček ima različitu krvnu grupu od one koja je navedena u dokazima za atentat na Vuka Draškovića.

Ovaj zahtev advokatice Berčeka su Posebno odeljenje Višeg suda i Apelacioni sud u Beogradu nedavno odbili kao neosnovan.

Na taj način je, kako se navodi u optužnici, vrlo jasno iskazana spremnost Jedinice za primenu nasilja ukoliko se ne prihvate njeni ultimativni zahtevi za smenu tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića, načelnika resora DB-a Gorana Petrovića i njegovog zamenika Zorana Mijatovića.

Takvim postupanjem Jedinice, bili su neposredno ugroženi bezbednost i ustavni poredak zemlje, navodi se u optužnici.

Pobuna JSO je okončana nakon što je Đinđić pristao na kompromis i smenio načelnika resora DB-a Gorana Petrovića i njegovog zamenika Zorana Mihajlovića. Za načelnika je imenovan Andrija Savića a za zamenika Milorad Bracanović, bivši oficir JSO-a za bezbednost, koji je faktički upravljao službom. On je iz BIA sklonio sve Petrovićeve ljude koji su posle 5. oktobra radili na otkrivanju zločina iz Miloševićevog perioda, a u službu vratio kadrove Radomira Markovića i Jovice Stanišića.

Tužilaštvo za organizovani kriminal u ovom postupku tražilo je da sud optuženima zbog oružane pobune izrekne kazne zatvora od 3 do 12 godina. Optuženi su u svojim odbranama negirali pobunu tvrdeći da su iskazali protest zbog obmane nadređenih.

Presuda optuženima će biti izrečena u zgradi suda u Ustaničkoj ulici, a prvooptuženi, nekadašnji komadant JSO Milorad Ulemek Legija po sopstvenoj želji neće biti privođen na objavu presude iz zatvora u Požarevcu gde služi kaznu od 40 godina zatvora zbog niza krivičnih dela, među kojima je i ubistvo premijera Zorana Đinđića.

Zvezdan Jovanović, takođe nekadašnji komadant JSO, koji isto tako služi kaznu od 40 godina zatvora, na koju je osuđen kao neposredni izvršilac ubistva Đinđića, prisustvovaće izricanju presude.

Dušan Maričić Gumar, koji je u vreme pobune bio komadant jedinice, medicinskim veštačenjem ocenjeno je da nije sposoban da prati suđenje, pa je postupak protiv njega razdvojen.

 On takođe služi kaznu zatvora u Požarevcu. Ostali optuženi se brane sa slobode i nisu obavezni da prisustvuju objavi presude.

Pobuna JSO i politička pozadina ubistva premijera

Iako je ovaj postupak iniciran krivičnom prijavom advokata Srđe Popovića, zastupnika majke i sestre Zorana Đinđića, kako bi se otkrila politička pozadina ubistva premijera, to se nije dogodilo.

To je bilo jasno i iz prve izjave tadašnjeg specijalnog tužioca Miljka Radisavljevića koji je rekao da iz dokaza koji su prikupljeni tokom istrage nema indicija da je postojala ideja ili plan o kasnijem atentatu na Đinđića. On je rekao da ova dva događaja povezuju sami akteri ali da „o pobuni može da se govori kao o događaju koji je hronološki prethodio i, prema tome, bio uvertira u kasniji atentat na premijera“.

Krivičnom prijavom bili su obuhvaćeni i Vojislav Koštunica kao tadašnji predsednik SR Jugoslavije i to zbog sumnji da nije preduzeo radnje iz svoje nadležnosti i nije angažovao vojsku koja je jedina mogla da se suprotstavi JSO. Posebno je istaknuta njegova izjava da su pripadnici JSO izašli na ulicu u jedinoj uniformi koju imaju.

Njegovo ime, međutim, nije se našlo ni na spisku svedoka, a sama najava da će u istrazi biti saslušan tumačena je kao kampanja protiv njegove stranke,Demokratske stranke Srbije. Koštunica ni na suđenju nije predložen za svedoka. To nije učinilo tužilaštvo, ali ni odbrana prilikom pripremnog ročišta.

Insajder se vezom pobune i ubistva premijera bavio između ostalog u emisiji Politička pozadina atentata, emitovanoj 2008. Tada je, sada već bivši tužilac za organizovani kriminal, Miljko Radisavljević najavio ispitivanje političke pozadine ubistva. On je u martu 2008. u emisiji Insajder, rekao da će po pravosnažnosti presuda za ubistvo premijera istražiti pobunu JSO.

Proces za ubistvo Ćuruvije „bliže kraju nego početku“

Jedini postupak koji se i dalje vodi, a koji svedoči o zločinima koji su činili pripadnici državne bezbednosti pre demokratskih promena, a koji još traje, jeste postupak za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. I ovaj postupak, sudeći po poslednjoj izjavi sudije „bliži je kraju nego početku“.

Novinar i vlasnik Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavko Ćuruvija ubijen je 11. avgusta 1999. godine u Svetogorskoj ulici u Beogradu, u haustoru zgrade u kojoj je živeo.

Do optužnice i suđenja stiglo se tek 2015, šesnaest godina od ubistva i to nakon formiranja Komisije za istraživanje ubistava novinara. Za njegovo ubistvo optuženi su tadašnji načelnik Državne bezbednost (DB) Radomir Marković, načelnik beogradskog centra DB Milan Radonjić, bivši glavni inspektor Druge uprave DB Ratko Romić, i pripadnik rezervnog sastava DB Miroslav Kurak.

Po optužnici, Ćuruviju je ubio Kurak, koji je u bekstvu, a saučesnik mu je bio Romić, koji je, kao i Radonjić, uhapšen januara 2014. Svi optuženi negirali su učešće u ovom ubistvu.

Suđenje je počelo 2015. i kako je tužilac naveo u optužnici, Ćuruvija je ubijen zbog "javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti, mogućnosti da utiče na javno mnenje i delovanje opozicionih društvenih snaga, radi očuvanja postojeće vlasti".

Sam sudski postupak obeležio je niz nelogičnih poteza sudskog veća o čemu je Insajder ranije pisao. Zanimljiva je i informacija da se jedino u slučaju ubistva Ćuruvije, Milorad Ulemek Legija pojavljuje u ulozi svedoka i jedan od ključnih, nakon čijeg je svedočenja i pokrenuta zvanična istraga protiv optuženih.

Kako služba prati i prisluškuje

Samo suđenje za ubistvo Ćuruvije, između ostalog, otkrilo je i mehanizam funkcionisanja tajne službe i njenu ulogu u političkim ubistvima koja su se dogodila u Srbiji.

Mehanizam rada službi bezbednosti u svim političkim ubistvima koja su se desila tokom devedesetih bio je isti - pripadnici DB-a su žrtvu neprestano pratili, prisluškivali i prikupljali informacije o potencijalnoj žrtvi. Neposredno pre ubistva, šef bi operativcima na terenu naredio da prekinu praćenje. Tada bi na lice mesta dolazili egzekutori.

Po svemu sudeći, onaj koji izdaje naredbu operativcima da se praćenje prekine zna i da sledi ubistvo, ali isto tako zna i ko je ubica.

Kako je ovaj mehanizam funkcionisao u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije Insajder je objavio u serijalu o radu službi bezbednosti pod nazivom Službena tajna.