Sistem u kojem i dalje nema posledica za huligane
Svojim nečinjenjem pravosudni sistem i nadležne institucije dozvolile su da ekstremne grupe i dalje funkcionišu kao prava vojska kriminalaca i razbojnika, kojima niko ne sme da se suprotstavi. Amnestija osuđenih huligana, minimalne kazne, kao po pravilu umanjenje kazni za najteža krivična dela i dalje su dominantna praksa, koja za posledicu ima to da se pred sud vraćaju kao počinioci još težih krivičnih dela. Pred njima je praktično kapitulirala i država, a pre dve godine je sa funkcije premijera današnji predsednik Aleksandar Vučić čak i priznao da država nema snage za obračun sa huliganima jer je za to potreban društveni konsezus.
Nakon što su i najviši predstavnici države javno priznali da nemaju dovoljno snage za borbu protiv huligana i da je tačno da za njih zakon ne važi, primetan je trend povlačenja i sudske vlasti pred grupama nasilnika, tačnije sve češće se dešava da se vođama navijača umanjuju kazne zatvora ili se na njih primenjuju olakšavajuće okolnosti, iako se radi o povratnicima.
Poslednji primer koji pokazuje nemoć sistema u borbi protiv huligana je umanjenje kazne Đorđu Preliću, vođi navijača „Partizana“ koga je bivši ministar policije Ivica Dačić nazvao „poznatim narko-dilerom“ , a protiv koga je policija kako je otkrio Insajder još 2009. godine podnela više od dvadeset krivičnih prijava za različita krivična dela koje nisu procesuirane.
Tako je Preliću, kao neosuđivanom licu, pre nekoliko dana Apelacioni sud umanjio kaznu i omogućio da dobije minimalnu kaznu zatvora za učešće u ubistvo francuskog navijača Brisa Tatona u centru Beograda pre devet godina.
Ovo nije prvo smanjivanje kazne Preliću u ovom postupku.
Prvo smanjenje kazne zatvora usledilo je nakon što je Prelić u provestepenom postupku osuđen na 35 godina zatvora, pa mu je Apelacioni sud 2012. godine umanjio kaznu na 15. godina. Sve to vreme, Prelić je bio u bekstvu, a nakon hapšenja u Španiji i ekstredicije zatražio je da mu se suđenje ponovi, na šta ima pravo i što mu je i odobreno, pa je Prelić u junu prošle godine osuđen na 12 godina.
Poslednju odluku da zatvorsku kaznu od 12 godina smanji na 10, što je inače minimalna kazna za učešće u ubistvu, kako glasi optužba rotiv njega, Apelacioni sud je doneo pozivajući se na raniji Prelićev život, porodične prilike, korektno držanje pred sudom…
Kako je precizirano, još jedna olakšavajuća okolnost za smanjenje kazne Preliću je i to što ranije nije bio osuđivan za ovakvo krivično delo.
Prema ranijem istraživanju Insajdera, policija je protiv Prelića, do 2009. podnela više od 20 krivičnih prijava od nasilničkog ponašanje, prodaje narkotika, držanja oružja pa sve do sprečavanje službenog lica u obavljanju dužnosti. Ove prijave, međutim, uglavnom nikada nisu procesuirane, odnosno tužilaštvo uglavnom nije pokretalo postupke.
Jedini postupak koji je okončan u slučaju Prelić, kako je tada objavio Insajder, je optužba za prodaju opojnih droga kada je osuđen na kaznu od šest meseci zatvora.
Slučaj Belivuk i Vavić: Nagodbom sa tužiocem huliganima kućni pritvor
Na slučaju Veljka Belivuka i Nikole Vavića može se videti još primer prakse blagih kazni prema pripadnicima navijačkih grupa, iako je reč o povratnicima. Obojica su nakon priznanja krivice da su učinili krivična dela teške telesne povrede dobili pratkično minimalne kazne predviđene za ova dela.
U Višem sudu u Beogradu u toku je postupak protiv Veljka Belivuka zbog optužbi da je pomagao u ubistvu Vlastimira Miloševića čije je telo pronađeno na tramvajskim šinama u Beogradu u januaru prošle godine.
Pre privođenja u vezi sa ovim slučajem, Belivuk je javnosti postao poznat nakon prebijanja pripadnika obezbeđenja direktora FK Partizan Miloša Vazure, što su snimile nadzorne kamere kluba.
Nakon brutalnog prebijanja člana obezbeđenja ispred prostorija kluba, u septembru 2016, Belivuk i Darko Ristić, koji se vide na snimku kako nogama šutarju pripadnika obezbeđenja iako je već pao na asfalt, priznali su krivicu i nagodili se s Prvim osnovnim tužilaštvom u Beogradu sredinom septembra prošle godine. Belivuk je osuđen za nasilničko ponašanje na godinu dana kućnog zatvora, dok je zakonom predviđena kazna zatvora i do pet godina. Koliko se radi o “blagoj kazni” svedoči i činjenica da osuđeni može dva sata svakog dana da izlazi bez nadzora, da ide na posao, da se leči…
Zašto se prvi osnovni tužilac odlučio da sporazumom pristane na svega godinu dana kućnog zatvora za povratnika ostalo je nejasno. Sud, prema zakonu, nije mogao da odbije ovakav sporazum.
U trenutku zaključivanja sporazuma i određivanja kazne kućnog zatvora, Belivuk je bio povratnik u izvršenju krivičnog dela. Naime u martu 2016, samo šest meseci pre napada na obezbeđenje Miloša Vazure, osuđen je pravnosnažno na pet meseci i 15 dana zatvora jer je 2007, kao radnik obezbeđenja beogradskog splava Blejvoč udarcima metalnom stolicom po glavi naneo teške telesne povrede Bojanu M. nakon verbalnog sukoba ss njim i njegovim prijateljima.
Tu kaznu je praktično odlužio u pritvoru u kom je proveo prvo mesec dana, od decembra 2007. do januara 2008, pa onda više od četiri meseca, od septembra 2008. do januara 2009.
Slučaj Vavić: Priznao da je pretukao devojku - dobio nanogicu na 6 meseci
Još jedan primer blage kazne prema huliganima i nasilnicima je slučaj Nikole Vavića, brata jednog od nekadašnjih vođa navijačke grupe Partizana Aleksandra Vavića.
Nikola Vavić je, iako povratnik, nakon nagodbe sa tužilaštvom o priznanju krivičnog dela teške telesne povrede dobio najnižu kaznu od šest meseci kućnog zatvora, iako u Krivičnom zakoniku postoji kazna i do pet godina zatvora.
Podsetimo, Vavić je optužen da je ispred jednog beogradskog splava pretukao dvadesetjednogodišnju devojku i njenog dečka.
Nekoliko meseci nakon tog događaja, Vavić se nagodio sa tužiocem, a sud tu nagodbu, koja jeste u skladu sa zakonom, i prihvatio.
Inače, i Nikoli Vaviću po svemu sudeći ovo nije prvo krivično delo jer, sudeći po pisanju lista Blic, on u svom policijskom dosijeu ima zatvorsku kaznu od tri i po godine zbog prodaje droge i držanja oružja, a iz zatvora je izašao 2012. nakon opšte amnestije predsednika Tomislava Nikolića.
Amnestijom „pošteđeni“ i huligani
Kako je otkrio Insajder, Zakon o opštoj amnestiji donet 2013. godine, omogućio je skraćivanje kazne čak i optuženima za nedozvoljene polne radne, huliganima, osuđenicima za držanje i promet oružja i droge.
Imena amnestiranih nikada javno nisu objavljena, a moguće ju je dobiti samo po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, posebno od svakog suda. Analizom dela dokumentacije, novinari Insajdera utvrdili su da su zatvorske kazne ovim Zakonom umanjene Dušanu Prodanovu i Milanu Rakočeviću, pripadnicima navijačke grupe "Zabranjeni", koji su učestvovali u masovnoj tuči s navijačkom grupom "Alkatraz".
U sukobu 2011. u restoranu Sportskog društva Partizan, a za koji su osuđeni Prodanov i Rakočević, teže je povređeno nekoliko osoba.
Zakon o amnestiji, omogućio je raniji izlazak iz zatvora i Nenadu Kecojeviću, pripadniku navijačke grupe Partizana osuđenom zbog učestvovanja u incidentu 1999. godine, kada je grupa navijača na derbiju Partizan-Crvena zvezda izazvala tešku nesreću u kojoj je od signalne rakete život izgubio maloletni Aleksandar Radović.
Sve ovo primeri su koji godinama unazad pokazuju da se pred huliganima sistemski povlače svi.
Jedini zaključak na osnovu dugogodišnjeg istraživanja Insajdera jeste da za rešenje problema huligana ne postoji jasna politička volja, ali ni hrabrost i odgovornost svih nadležnih institucija, pa je uprkos različitim obećanjima i retkim izuzecima, dugogodišnja nemoć koju je pokazivala država dovela do toga da huligani na kraju postanu jači od države.