Slučaj Miroslav Mišković: Imperija na državnoj ruševini

Miroslav Mišković spada u najveće srpske biznismene i one koji su poslovnu imperiju počeli da grade u vreme vlasti Slobodana Miloševića, a koji su posle demokratskih promena nastavili da uvećavaju bogatstvo zahvaljujući zakonima koji su kao po pravilu išli na ruku biznismenima, dok je državni budžet bio na gubitku.

Zahvaljujući sistemu i onima koji su od 2000. do danas na vlasti, ti isti biznismeni postali su stub ove države, zapošljavaju veliki broj ljudi, pa samim tim država zavisi od njih i više im ništa ne može. To je i jedan od razloga što su državne institucije već godinama praktično u službi biznismena. Ogroman novac, koji se vrti u jednom te istom krugu ljudi, omogućava im veliku moć i položaj, kojim mogu da ucenjuju političare, da formiraju vlade kakve njima odgovaraju, da postavljaju svoje ljude u svim nadležnim institucijama, dok istovremeno finansiraju i poziciju i opoziciju, pa je tako krug zatvoren.

Kiparska veza

Za vreme hiperinflacije, sankcija i ratova tokom '90-ih predstavnici vlasti Slobodana Miloševića, biznismeni bliski njemu i pojedinci izneli su iz zemlje nekoliko milijardi dolara. Ta suma koja nikada nije zvanično utvrđena kreće se od pet do 11 milijardi dolara. Jedan deo iskorišćen je za funkcionisanje države u vreme sankcija, a jedan deo je kroz razne sumnjive transakcije završio na privatnim računima.

Jedan deo novca koji je iznet iz zemlje uz pomoć državnih institucija poticao je iz nelegalnih tokova, od šverca nafte, droge, cigareta, oružja. Drugi deo novca koji je iznet iz zemlje bio je prikupljen pljačkom građana, a u svemu tome ključnu ulogu imala je država uz pomoć „privrednika od poverenja“.

Kako je objavljeno u serijalu Insajdera Državna pljačka države, devedesetih su na račune osam of šor kompanija na Kipru koje je osnovala Srbija, odnosno Beogradska banka deponovani veliki iznosi deviza u kešu. 

Meta otmičara 

Miroslav Mišković jedno kratko vreme početkom devedesetih je bio i potpredsednik Vlade Republike Srbije, zadužen za privatizaciju. Kako se navodi na njegovom zvaničnom sajtu, funkciju je napustio svojevoljno, „zbog neslaganja sa ekonomskom politikom Slobodana Miloševića“.

Mišković je 2001. godine kidnapovan, ali je pušten nakon 16 sati nakon isplate sedam miliona nemačkih maraka otkupnine.

Gotovo deceniju kasnije za njegovu otmicu su pravosnažno osuđeni pripadnici zemunskog klana. 

Upravo je Miroslav Mišković, pored Predraga Rankovića Peconija, Filipa Ceptera, Bogoljuba Karića, jedan od biznismena koji su na Kipru radili s Beogradskom bankom.

Prema podacima do kojih je došla ekipa Insajdera, tokom 1998. državna firma Antexol je of šor kompaniji Miroslava Miškovića Hemslejda i njegovoj banci Delta prebacila na račune najmanje 18 miliona maraka u različitim valutama bez naloga da se taj novac nekome uplati.

Nikada nije objašnjeno šta je bila namena ove uplate i gde je novac završio. 

Veliku ulogu u državnoj pljački države i građana imala je i Savezna uprava carina na čelu sa Mihaljom Kertesom. Jedan od uvoznika kojem je carina dala povlastice bio je i Miroslav Mišković. 

Kako je otkriveno u Insajderu, Savezna uprava carina omogućila je Miškovićevićevoj kompaniji Delta plaćanje carine za robu široke potrošnje na odloženo, u roku od 45 dana, umesto u zakonskom roku od osam dana.

U vreme inflacije, kada se satima čekalo na platu ili penziju koja bi se trošila za par sekundi, odlaganje plaćanja carine značilo je direktnu štetu za budžet.

Mišković kao “strani investitor” u Srbiji

Iako živi i radi u Srbiji, Miroslav Mišković, kao i mnogi drugi biznismeni, ovde praktično ima status stranog investitora. Prema istraživanju Insajdera, njegova firma Delta holding koja je vlasnik celokupne imovine u Srbiji zapravo je u većinskom vlasništvu Miškovićeve of-šor kompanije Hemslejd sa Kipra. 

Poslovanje preko of-šor kompanija nije zabranjeno zakonom, ali potencijalno jeste štetno za budžet. Takvo poslovanje se uglavnom zbog niskih poreskih stopa praktikuje svuda u svetu. Ipak, u ozbiljnim državama svaka velika kompanija koja posluje preko of-šora po pravilu ima matičnu firmu registrovanu u zemlji u kojoj je vlasnik te firme rezident, odnosno državljanin.

Na taj način mnogo je teže da sakrije dobit koju ostvaruje negde napolju, na šta inače mora da plaća porez na dohodak ili lična primanja u svojoj zemlji. U Srbiji je, međutim, drugačije.

Biznismen X, koji živi, radi i zarađuje u Srbiji, odnosno rezident je ove države, nema matičnu firmu registrovanu u Srbiji, već kompaniju koja je samo na papiru registrovana ovde. Međutim, vlasnik te kompanije je neka offshore kompanija sa Kipra, Holandskih Antila, Luksemburga, Bahamskih ostrva, iza koje se na kraju, proverom registra, krije opet kao vlasnik isti čovek koji je vlasnik kompanije i u Srbiji.

U zemljama koje spadaju u offshore zonu, odnosno “poreski raj”, uglavnom nema oporezivanja na dobit. Kada biznismen iz Srbije ima svoju firmu ovde, koja je istovremeno u vlasništvu opet njegove offshore firme, to mu omogućava da na razne načine izveze novac na račune te firme, a da se tamo te pare ne oporezuju već da se na raznorazne druge načine podignu ili potroše za lične potrebe u Srbiji, gde on inače živi, na šta bi, po zakonu, ovde morao da plati porez na lična primanja.

Kada je Miroslav Mišković 2005. prodao Delta banku,novinari Insajdera otkrili su da u Srbiji nije plaćen porez na kapitalnu dobit jer je banka bila u vlasništvu njegove of-šor kompanije Hemslejd sa Kipra.

Nakon prodaje trgovinskog lanca Maksi Belgijskoj kompaniji Delez, i nakon što se u javnosti otvorilo pitanje gde će biti plaćen porez, marta 2012. kompanija je saopštila da je uplatila u budžet Republike Srbije porez na kapitalnu dobit od 2,63 milijardi dinara.

Ovome je prethodila izjava tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića koji je pozvao Miškovića da zbog “ekonomskog patriotizma” plati porez u Srbiji, a ekonomista Ljubodrag Savić tada je rekao da veruje da je ipak postignut "džentlmenski sporazum" između vlasnika Delte Miroslava Miškovića i države o plaćanju poreza.

Isto pitanje otvorilo se nedavno, kada je Miroslav Mišković prodao tržni centar Delta siti.

Vlasnik Delta sitija je tada bila kompanija Delta Real Estate iz Beograda, u sastavu Delta holdinga. Prema podacima iz Agencije za privredne registre, vlasnik kompanije Delta Real Estate s 15 odsto je kompanija Hemslejd sa Kipra, dok je 85 odsto u vlasništvu Delta investmenta, koji je opet 100 odsto u vlasništvu Astatine Holdings Limited sa Kipra.

U javnosti je ponovo pokrenuto pitanje gde će biti plaćen porez, a kompanija Delta holding saopštila je da će svi porezi po osnovu prodaje šoping molova Delta siti biti plaćeni u Srbiji. 

Privatizacija kao prodaja nekretnina 

Država je godinama unazad donosila takve zakone koji su išli na ruku biznismenima, a državni budžet praktično bio na gubitku. Tako se privatizacija pretvorila u kupoprodaju nekretnina, a ne u oporavak privrede i propalih fabrika.

Biznismeni su tako dobili mogućnost da do ekskluzivnih lokacija u Beogradu dođu tako što kupe propalu fabriku, dok u tu cenu nije bilo uračunato građevinsko zemljište, koje zapravo najviše vredi.

Miškovićeva kompanija Delta 2008. kupila je imovinu Geneksa u Beogradu na javnom nadmetanju za oko 149 miliona evra i postala vlasnik hotela Kontinental, nekadašnjeg 

Interkontinentala, apartmana i poslovnog prostora poznatog kao Geneks apartmani, teniske hale i energane, ukupne površine 72.225 kvadrata. 

Bivši radnici nekada državne firme Geneks optuživali su da je Miškovićeva Delta, u vreme Slobodana Miloševića, nastajala paralelno s uništavanjem Geneksa.

Nakon demokratskih promena, do velikog broja ekskluzivnih lokacija u centralnim ulicama Beograda Delta je takođe došla kupujući trgovinska preduzeća.

Kupila je i zgradu Invest banke u stečaju, od šest hiljada kvadrata u jednoj od centralnih ulica Beograda.

Miroslav Mišković kupio je i preduzeće Autokomanda 2005. godine i obavezao se ugovorom o prodaji da se bavi popravkom motora i vozila dve godine.

Međutim, prema istraživanju Insajdera, kada su istekle dve godine, koliko je po ugovoru bio u obavezi da zadrži delatnost, nadležne institucije promenile su Generalni plan i ta zona postala je umesto industrijske, gradska-građevinska i na njoj je najavljena izgradnja tržnog centra od 220.000 kvadrata.

Država, odnosno Grad, i dalje se sude sa novim vlasnicima preduzeća Luka Beograd oko toga čije je zemljište na kom se nalazi preduzeće, a koje zauzima površinu od oko 220 hektara na luksuznoj lokaciji.

Mišković o privatizaciji Luke Beograd: To je bio posao u interesu Grada i države

Preduzeće Luka Beograd kupili su putem preuzimanja akcija od radnika, ali i od države, u septembru 2005. godine Milan Beko i Ivana Veselinović, potpredsednica Delta kompanije, a udeo u svemu imala su i deca Miroslava Miškovića. Zvanično je saopšteno da je firma “Worldfin” iz Luksemburga postala vlasnik preduzeća Luka Beograd, a u javnosti se dugo nagađalo ko stoji iza te kupovine, pa su čak predstavnici novih vlasnika demantovali da iza toga stoje Milan Beko i Miroslav Mišković.

Planovi novih vlasnika su bili gašenje lučke delatnosti i gradnja stambeno – poslovnog kompleksa “Grad na vodi”po rešenju čuvenog arhitekte Danijela Libeskinda, koji je angažovan na projektovanju nulte tačke u Njujorku. 

U slučaju Luke Beograd, kao ni u sličnim slučajevima, ne mogu biti sporni biznismeni već nadležne institucije koje su svojim odlukama omogućile da se oko dve stotine hektara ekskluzivnog zemljišta proda bez licitacije i tako postigne daleko veća, tržišna vrednost.

Zbog postupka privatizacije Luke Beograd 2013. su uhapšeni bivši ministar za privredu i privatizaciju Predrag Bubalo i bivši funkcioneri Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda. Protiv njih se pred Specijalnim sudom vodi spor zbog zloupotreba prilikom prodaje paketa državnih akcija u ovom preduzeću.

Mišković je u istrazi protiv bivšeg ministra Bubala i njegovih saradnika naveo da je njegova kompanija bila finansijski investitor u preduzeću Milana Beka "Vorldfin" koje je kupilo akcije "Luke Beograd". Rekao je i da je taj posao bio u interesu i Grada i Srbije.

Mišković i putarska preduzeća

Miroslav Mišković uhapšen je u decembru 2012. a sudski proces je najavljen kao najvažniji proces protiv korupcije.

On, njegov sin Mаrko, tada vlаsnik firme "Mera investment fund", i Milo Đurаšković, tada vlаsnik "Nibens grupe", "Šer korporаcije" i PZP Niš bili su osumnjičeni da su nezakonito pribavili imovinsku korist od preko 30 miliona evra tako što su „zloupotrebom službenog položаjа“ izvlаčili finаnsijskа sredstvа i imovinu iz privаtizovаnih putаrskih preduzećа.

Insajder se bavio spornim privatizacijama putarskih preduzeća još 2009.

„Nibens grupa“, bila je jedan od najvećih holdinga nastao kroz privatizaciju nekoliko putarskih preduzeća. Ovaj gigant sastojao se od šest velikih putarskih preduzeća, sa više od pet hiljada radnika i održavao je više od 6600 kilometara puteva.

„Nibens grupa“ nastala je najpre privatizacijom Preduzeća za puteve Niš. Posle toga ređale su se privatizacije na kojima je vlasnik „Nibensa“ Milo Đurašković, po pravilu, pobeđivao. Preko tendera, u martu 2005. godine , on je postao vlasnik PZP Vranje. Samo jedan mesec kasnije kupuje PZP Kragujevac, istovremeno postaje vlasnik najvećeg preduzeća za puteve u Srbiji, PZP Beograd. Njegov partner u ovoj kupovini, u tada formiranom konzorcijumu, bila je kompanija „Delta“, Miroslava Miškovića. Kada je postao vlasnik i najvećeg vojvođanskog putarskog preduzeća „Bačka put“ iz Novog Sada, Đurašković je došao do toga da praktično kontroliše stanje na putevima, koji su kičma putnih pravaca u Srbiji.

Prema podacima iz Registra, već 2006. godine „Delta“ se povukla iz otvorenog vlasništva u kompanijama. Od tada, vlasnici su korporacija „Šer“, koja je u vlasništvu Đuraškovića i „Mera investment“ sa Britanskih devičanskih ostrva, iza koje je tada stajao Marko Mišković.

Od advokata u togi do oslobađajuće presude

Suđenje Miroslavu Miškoviću od prvog saslušanja krajem 2013. godine bilo je među najvažnijim vestima.

Počelo je kao svojevrsni medijski spetakl jer je Mišković u sudnicu doveo strane advokate od kojih je jedan, britanski advokat, bio i u togi.

Za odbranu sa slobode dao je 12 miliona evra jemstva, a odluka o vraćanju pasoša Miroslavu Miškoviću, završila se sukobom sudija, predsednika veća i predsednika Višeg suda.

U novembru 2014. odlukom o spajanju predmeta promenjen je predsedavajći sudskog veća u ovom postupku i suđenje je počelo iz početka. Na kraju je u decembru 2015. zbog bolesti Miroslava Miškovića postupak protiv njega razdvojen, a sudija koji mu je prvobitno sudio napustio je pravosuđe.

Skoro četiri godine kasnije, Miškovića je Apelacioni sud u Beogradu oslobodio potvrđujući presudu u delu u kojem je okrivljeni Miroslav Mišković oslobođen od optužbe da je oštetio putarska preduzeća.

Osuđujući deo presude kojom je Mišković oglašen krivim za pomaganje u utaji poreza vraćen je na ponovno suđenje.