Svedoci kao izazov suda za zločine OVK

Formiranje suda za zločine OVK praktično počinje nakon što je bivša haška tužiteljka Karla del Ponte u svojoj knjizi 2008. objavila da tužilaštvo Haškog tribunala ima saznanja o masovnim kidnapovanjima krajem i posle rata na Kosovu. Usledila je istraga koju je sproveo specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti, čiji je rezultat bio izveštaj objavljen u decembru 2010. u kojem se navodi da je nakon razmeštanja snaga KFOR-a 1999. godine na Kosovu oteto oko 500 civila, uglavnom srpske nacionalnosti i da je jedan broj otetih prebačen u Albaniju radi trgovine ljudskim organima. Početkom 2011. godine Savet Evrope usvojio je izveštaj Dika Martija, zahtevajući punu istragu, što je na kraju dovelo do formiranja suda.  U izveštaju je kao najodgovornijeg označio kosovskog predsednika Hašima Tačija, koji je negirao svoju umešanost u zločine.

Dik Marti je nekoliko puta upozorio da procesuiranje ovih zločina pre svega zavisi od sposobnosti međunarodne zajednice da zaštiti svedoke. On je prošle godine otvoreno rekao da bi svedoci mogli da budu ubijeni ako ih kosovska policija i Euleks ne zaštite.

Sud za zločine OVK formiran je po kosovskom sistemu. Na suđenjima će se primenjivati kosovsko i međunarodno pravo. Međutim, sedište suda je u Hagu, a angažovane su isključivo međunarodne sudije i tužioci.

U aprilu 2016. Dik Marti je rekao da su "neke osobe", koje su trebale da svedoče pred novim sudom za zločine OVK, već ubijene.

Dan pre toga je kod Glogovca hicem u glavu ubijen Bedri Curi, za kojeg su mediji navodili da je nekadašnji pripadnik Oslobodilačke vojske Kosova i svedok tužilaštva.

Zastrašivanje i ubistva svedoka pratila su i jedina dva suđenja pripadnicima OVK pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu, koji je u međuvremenu prestao sa radom. Na kraju je i Ramuš Haradinaj oslobođen zbog nedostatka dokaza. Sa istim problemom suočavala su se i međunarodna sudska veća na samom Kosovu.

(Ne)moć međunarodne zajednice

Prva ubistva svedoka počela su sa prvim istragama zločina OVK. Najviše informacija o ovim ubistvima tiče se suđenja Dukađini grupi, koju je međunarodno tužilaštvo na Kosovu 2001. optužilo za ubistvo četiri Albanca, pripadnika FARK-a, jedne od frakcija OVK. Pripadnik Dukađini grupe bio je i Daut Haradinaj, brat kosovskog premijera u ostavci Ramuša Haradinaja.  

U januaru 2003. ubijen je sa dvoje članova porodice Tahir Zemaj vođa FARK-a, svedok na suđenju Dukađini grupi. Ubijen je u Peći vatrenim oružjem iz automobila u pokretu. Nekoliko puta pre toga je preživao atentat, a u avgustu 2002. ispaljena je čak raketa u restoran gde se nalazio. U ovom postupku ubijena su još dva svedoka - Sadik Musaj i Ilir Selimaj.

Koliko daleko su pojedinci bili spremni da idu, svedoči podatak da je nakon ubistva Zemaja lokalna policija, uz pomoć UNMIK-a, apelovala na svedoke da se jave. Kada su pokušali da ih ispitaju, na stanicu policije u Peći ispaljena je protivtenkovska granata. Još desetak ubistava dovodi se u vezu sa ovim postupkom.

Koliki je strah vladao govori to što je jedan od svedoka pristao da bude optužen za nepoštovanje suda samo da ne svedoči.

U svojim memoarima Karla del Ponte pominje i ovaj događaj kao primer obračuna sa svedocima. Između ostalog navodi i sledeće:

“Sigurna sam i da su se neki članovi UNMIK-a i KFOR-a plašili za vlastiti život i živote svojih kolega. Verujem i da su se i neke sudije Haškog tribunala plašile osvete Albanaca”.

Suđenja Haradinaju

Haška tužiteljka Karla del Ponte, uprkos brojnim opstrukcijama, uključujući i javnim osporavanjima predstavnika Misije UN-a na Kosovu, podiže optužnicu protiv tadašnjeg premijera Ramuša Haradinaja i još dvojice pripadnika OVK Idriza Baljaja i Ljahija Brahimaja. Haradinaj je označen kao vođa operativne zone OVK Dukađin na području Metohije. Optuženi su za zastrašivanja, otmice, zatvaranje, premlaćivanje, mučenje, silovanja i ubijanje ciljnog civilnog stanovništva. 

Sud je 2008. godine doneo oslobađajući presudu uz obrazloženje da tužilaštvo nije van svake sumnje dokazalo da su oni bili umešani u zločine. Sudsko veće u presudi konstatuje i da je suđenje održano u čudnoj atmosferi, da su svdoci odbijali da svedoče, te da su u velikom broju svedocima date zaštitne mere.  

 “Tokom suđenja Veće je saslušalo gotovo stotinu svedoka. Međutim, Veće se suočilo sa znatnim poteškoćama u pribavljanju iskaza velikog broja tih svedoka. Mnogi od njih naveli su strah kao značajan razlog za svoje nepojavljivanje pred Većem kako bi dali iskaz. Veće je s tim u vezi steklo snažan utisak da se suđenje odvijalo u atmosferi u kojoj se svedoci nisu osećali bezbedno i to zbog celog niza faktora koji se iznose u presudi. Osim toga, i strane u postupku složile su se da je na Kosovu postojala nestabilna bezbednosna situacija koja je bila naročito nepovoljna po svedoke”, jedno je od obrazloženja suda.

Apelaciono veće Tribunala je krajem jula 2010. usvojilo žalbe tužilaštva i naložilo ponavljanje suđenja po šest od 37 tačaka optužnice.

Međutim, Haški tribunal je 2012. ponovo oslobodio Haradinaja, kao i Idriza Baljaja i Ljahija Brahimaja.

Zvanično nikada nije saopšteno koliko je svedoka ubijeno u ovom postupku, a mediji su prenosili nezvanične informacije o pet ubijenih svedoka u postupku protiv Haradinaja.  

Bivši srpski tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević izjavio je da je više od 40 svedoka u procesima„Haradinaj” i „Ljimaj” ubijeno ili zastrašeno. Iz Tribunala su međutim zvanično tvrdili da nije ubijena “nijedna osoba sa spiska svedoka, ili kojoj je Međunarodni sud odobrio zaštitne mere u ova dva predmeta”.