TAČKA 2: Mediji kao mehanizam uz pomoć kojeg se lakše vlada (EMISIJA)

Situacija je takva i pored toga što Ustav i zakoni garantuju slobodu govora i pravo na slobodno, istinito, objektivno, potpuno i blagovremeno informisanje. Za program RTS-a građani novac izdvajaju i kroz budžet države, ali i plaćanjem mesečne pretplate. Sve to moralo bi da garantuje da ćemo zaista saznati sve. U tom smislu slogan RTS-a “Vaše pravo da znate sve” bio bi primeren da je ta televizija javni servis. Ali nije. 

Uz to, nacionalne frekvencije koje koriste elektronski mediji spadaju u javno dobro, odnosno u vlasništvu su građana Srbije. Javnom servisu i vlasnicima privatnih, komercijalnih televizija – Pink, Prva, B92, Hepi – sve to obezbeđuje potencijalno veliku zaradu od gledanosti programa i reklama.

Lokalni mediji se finansiraju takođe novcem građana, i to tako što značajan deo novca dobijaju iz lokalnih budžeta preko konkursa za razne projekte.

Zato dezinformisanje i propaganda koju sprovode ne može biti stvar uređivačke politike. Kršenje zakona i osnovnih medijskih i građanskih sloboda sprovodi se, međutim, godinama, a tako će biti sve dok se ne stavi tačka na zloupotrebu moći – medijske i političke.

„Tačka“, drugi deo

Mnogi ratovi za istinu su izgubljeni. Bilo je nekoliko pokušaja osvajanja slobode u Srbiji u poslednje tri decenije. Nikada do kraja nije uspelo.

Pravo na istinu gušili su prvo tenkovima, ubistvima novinara, posle demokratskih promena pretnjama, finansijskim ucenama i na kraju danas – usavršenim mehanizmom. Uspostavljena je gotovo potpuna kontrola nad medijima koji su i najuticajniji – televizijama.

Sloboda medija nije i ne sme da bude važna građanima samo u izbornoj godini. Ali za političke aktere tako je već nekoliko decenija. Da nema uslova za fer izbore jer su mediji pod kontrolom vlasti tvrdili su i predstavnici Srpske napredne stranke dok su bili opozicija. Od kada su na vlasti, poslednjih osam godina, tvrde da slobode ima više nego ikada i da mediji slobodno rade.

Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka i odbornik Građanskog demokratskog foruma: Nažalost, teško bismo mogli da kažemo da su Ustavom garantovana prava građana u pogledu informisanja ostvarena. Kako je to rekao prvi generalni direktor BBC-a ser Džon Rit, televizija ne sme u naše domove da unese ništa vulgarno i štetno, a pogledajte. Pazite, to je čovek rekao pre više decenija, a kada mi danas pogledamo naše, koliko imamo vulgarnog i štetnog, a u informativnim programima, sa te tačke gledišta dakle da se ponašaju permanentno propagandno, da pristaju na to da budu propagandni deo režima ovog ili onog.

Zoran Gavrilović, BIRODI: Uloga medija je da kontrolišu vlast, ne da je hvale, ne da je kritikuju bezrazložno, nego prosto iznoseći, što bi se reklo, pozitivne i negativne stvari, činjenice, naučne stvari, dokumenta… kažu kakvo je stanje. Zašto? Zato što mi kao građani bez tih medija nećemo znati šta nam se dešava u društvu.

REM je institucija koja po zakonu treba da kontroliše i kažnjava elektronske medije kada krše zakone, kada je program takav da nema raznovrsnog sadržaja i kada je zastupljena samo jedna strana, odnosno vlast.

O radu REM-a trebalo bi da govori predsednik Saveta. To, međutim, nije moguće jer već četiri godine tako važna institucija nema predsednika Saveta. Nije izabran i to nikome, po svemu sudeći, ne smeta.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: REM nema predsednika tri i po godine, ali ima zamenika predsednika i s obzirom da je sada popunjen sastav REM-a sačekaćemo da se malo bolje upoznamo, pošto je petoro novih članova došlo pre mesec, mesec i po dana. Zašto nije izabran? Nije bilo potrebe zato što gospodin Goran Petrović, koji je zamenik, izuzetno dobro vodi celu priču. 

Insajder: Po zakonu bi morao da postoji predsednik. 

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: E sad, po zakonu. On ima sva ovlašćenja kao zamenik predsednika i negde v.d. predsednika REM-a kao predsednik. 

Ovlašćenja predsednika prebačena su na zamenika predsednika Gorana Petrovića, koji je na tu funkciju imenovan još 2014. godine, ali se on kao zamenik ne oglašava javno. U ime REM-a gotovo uvek u poslednjih nekoliko godina nastupa Olivera Zekić, koja je trenutno u sukobu sa opozicijom i ne prihvata kritike na račun rada REM-a.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: REM smeta delu opozicije zato što moraju da nađu krivca za to što ne mogu da uspeju na političkoj sceni. 

Insajder: Da li vi imate pravo, kao predstavnica REM-a, da tako potcenjujete opoziciju? 

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Da potcenjujem?

Insajder: Tako je, sa tim da oni ne mogu da se izbore za svoje glasače?

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Pa neko mora da bude kriv. Ja vama sada pokušavam da kažem da REM nije politički subjekt, da REM nije politički akter, ali nemanje politike dela opozicije i traženje krivca, pa hajde sad da okrivimo REM, jeste ono što je ključno u zahtevu koji je bio na tapetu pregovora između evropskih parlamentaraca, opozicije i vlasti, jer morao je biti pronađen krivac.

Insajder: Dobro, a šta je na primer potrebno Evropskoj komisiji, zašto je njima potreban krivac? U poslednja četiri izveštaja o napretku Srbije upravo regulatorno telo označavaju kao ključnog krivca za, kako navode, neizbalansirano medijsko izveštavanje, neuspešno nadziranje i kažnjavanje medija, koji ne ispunjavaju svoje programske obaveze. 

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Vidite, to je jako interesantno, u izveštajima raznih međunarodnih organizacija… 

Insajder: Ovo je Evropska komisija.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Između ostalog i Evropska komisija. To što ste sada pročitali se navodi, ali ko god je bio od njih kod nas, i predstavnici Evropske komisije i OEBS-a i ODIR-a, na sastancima kod nas, niko nije otišao a da je rekao da ne radimo dobro. Naprotiv, verujte.

Insajder: Znači, vama govore jedno, a pišu drugo, to hoćete da kažete? 

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Da. 

Insajder: Pa jeste li ih pitali što to rade kada izađe ovakav izveštaj? 

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Pa to su procedure i dopisivanja koja traju. Vi znate koliko je spora evropska administracija, ali doći ćemo do nekog zajedničkog rešenja.

Evropska komisija u redovnim izveštajima o napretku Srbiju u ispunjavanju evropskih standarda, iz godine u godinu iznosi kritike kada je reč o slobodi medija. „Ambijent u Srbiji ne pogoduje slobodi izražavanja“, navodi se u nekoliko poslednjih izveštaja. Predstavnici vlasti po pravilu reaguju negiranjem i tvrdnjama da se svet udružio protiv Srbije.

Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije (29. maj 2019): Mislim da neki delovi izveštaja nemaju nikakvog smisla, neobjektivni su, u domenu su političkih mišljenja i preferiranja političkih igrača.

Sem Fabrici, šef Delegacije Evropske unije u Srbiji (29. maj 2019): Izveštaj je objektivan, izbalansiran, i nije pristrasan. On je slika kako mi vidimo stepen reformi na koje se Srbija obavezala na putu ka Evropskoj uniji.

Srbija je u oblasti slobode medija godinama u padu na listi Reportera bez granica – od 180 posmatranih zemalja 2017. Srbija se nalazila na 66 mestu, 2018. na 76, 2019. na 90, 2020. na 93 mestu.

Insajder: Vi ste nakon izveštaja iz 2020. rekli da Reporteri bez granica nisu fer ili su ljubomorni na rezultate Vlade, da su cinični. Ono što se postavlja kao pitanje jeste, kako može bilo šta da se promeni ako se odgovara na tako detinjast način? 

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Ta moja izjava je tačna i mislim da nije fer da u trenutku kada se ceo svet, uključujući i Srbiju, bori protiv korone virusa. U trenutku kada bijemo bitku da nas kritikuje da nema objektivnosti, da ovde mediji nisu slobodni. Međutim, ostaje jedna stvar, ja bih lično voleo da se vidim sa Reporterima bez granica i Fridom haus predstavnicima i da porazgovaramo kako oni to vide, kako dolaze do tih zaključaka da nas tako tretiraju kako nas tretiraju. Jednostavno, da su prenebregli ono što je dobro, već su samo se fokusirali na ono što je manjkavo.

Evropska komisija poslednjih nekoliko godina iznosi kritike na rad REM-a. U poslednjem izveštaju, između ostalog, se navodi:

“Mora da se ojača nezavisnost REM-a kako bi se omogućila zaštita medijskog pluralizama. Govor mržnje i diskriminatorna terminologija često se čuju i tolerišu u medijima, a regulatorno telo i tužioci na to retko reaguju.”

Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka i odbornik Građanskog demokratskog foruma: Nezavisno regulatorno telo nije nezavisno i očigledni su uticaji i vlasti i centara moći iz medijskog biznisa. Ja sam nedavno rekao da se naš REM ponaša kao poslovni partner privatnih televizija i kao servis vlasti. 

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Znate šta, da mi je bilo ko iz izvršne vlasti došao ispred REM-a sa bilo kakvim zahtevom, pa bio i sam predsednik Vučić koji je nedavno rekao da bi on najviše voleo da jedna televizija, koja je kablovska, dobije nacionalnu frekvenciju i da su tu nadležni organi koji raspisuju konkurse, da je došao, i da je to rekao, isto bih ušla u rat sa njim jer mi nismo fontana želja.

Insajder: Dobro, to je rekao ironično, koliko sam ja shvatila.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Ne, ja ga uopšte nisam shvatila ironično. Ja nemam problem da branim ono što je nezavisnost. Jer verujte, meni je opozicija došla tek posle sukoba sa ministrom kulture i, kad već delite etikete, verovatno omiljenim pozicionim vlasnikom medija, ni sa njim nisam imala nikakav problem da da uđem u rat.

Činjenica koja je prošla potpuno nezapaženo jeste ta da se na sajtu Vlade Srbije u zvaničnom dokumentu, odnosno u novoj medijskoj strategiji, navodi da bi REM po zakonu trebalo da bude nezavisno telo, ali se u praksi nalazi između „organa državne uprave“ i nezavisnog regulatornog tela. Konstatuje se da mogućnost političkog uticaja pre svega postoji zbog načina izbora članova Saveta i da iz procesa predlaganja kandidata trebalo isključiti skupštinski odbor.

Insajder: Da li je REM nezavisno telo?

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Apsolutno. 

Insajder: Nije pod političkim uticajem?

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Ne.

REM je po zakonu nezavisna institucija, ali je odgovorna Skupštini Srbije, odnosno narodnim poslanicima. I tu je zapravo uzrok problema. Od samog nastanka, prvo RRA 2003. godine, pa kasnije REM-a, osam od devet članova Saveta bira i razrešava skupštinska većina. Osam izabranih članova bira devetog člana, koji mora da bude sa Kosova.

Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka i odbornik Građanskog demokratskog foruma: Što se na jedan sistematičan način nastoji da eskiviraju upravo oni ljudi koji su stručniji i koji su nezavisniji i koji bi baš trebalo da budu, a da se uguraju u Savet oni koji će raditi po zadatku.

Kada nezavisnost tako važne institucije garantuje skupštinska većina, onda sve zavisi od političke volje. Televizije krše zakon, REM ne primenjuje zakon koji mora da primeni, a skupština to sve podržava. I tako je krug kontrole, odnosno nekontrole zatvoren. Zato su mediji takvi kakvi jesu i pored potpuno jasnih zakona.

Rad REM-a već dugo kritikuje deo opozicije, a organizovani su i protesti ispred zgrade ove institucije. Lideri Saveza za Srbiju optužili su članove Regulatornog tela za elektronske medije da su „odgovorni za medijski mrak u Srbiji“ i da su „jedan od odbora SNS-a“.

16.10.2018. godine

“Znate šta je problem? Ne znate zakone”, poručila je Zekić liderima opozicije.

Predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas: Kažite novinarima, ono saopštenje kad ste bili u Istri, je l' Vam gospodin Vučić na telefon direktno diktirao ili ste ga sami sastavili? A ja imam svedoke koji su bili pored vas...

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Mislite saopštenje...

Predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas: A što ne kažete da Vam saopštenja koja izdajete direktno diktira Vučić? Evo tužite me, ja ću Vam dati svedoke.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Meni bilo ko da diktira? Ja bih Vama vrlo rado dala zakon koji ne znate... A ovo što radite je čist fašizam, izigravate domaću verziju Informbiroa, gospodine Đilas, i ostali iz ove kombi koalicije.

:::::

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Pa nisam ja otišla ispred sedišta Saveza za Srbiju, nego su oni došli ispred sedišta REM-a, kao i Boško Obradović 

Insajder: A je l’ to zabranjeno da demonstranti dođu?

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Da li je zabranjeno da ja izađem i kažem ono što mislim? Da se prvo obaveste o zakonima, da se obaveste o nadležnostima REM-a, pa da onda dođu i drže konferencije i drže banku, jer po svemu sudeći pojma nemaju. Ne znaju! Jednostavno, ne znaju, a kažem Vam, potreban im je dežurni krivac.

Zakon o elektronskim medijima, kojim je definisano šta je uloga REM-a je potpuno jasan. Član 28 Zakona navodi koje sve mere može da primeni REM.

„Regulator može pružaocu medijske usluge izreći opomenu, upozorenje, privremenu zabranu objavljivanja programskog sadržaja, odnosno može mu oduzeti dozvolu, zbog povrede obaveza koje se odnose na programski sadržaj, propisane čl. 47-71. ovog zakona“, navodi se u članu 28.

Čak 24 člana Zakona definišu obaveze koje se odnose na programski sadržaj televizija. Dovoljno je pročitati samo šta piše u prvom stavu prvog člana tog zakona, pa da se zaključi da li REM radi svoj posao kada televizije sa nacionalnom frekvencijom prekrše ono sto su dužni da ne krše:

Pružalac medijske usluge, dužan je da:

1) obezbedi slobodno, istinito, objektivno, potpuno i blagovremeno informisanje

Zoran Gavrilović, BIRODI: Ja sam se bavio kodeksom novinara, taj kodeks je sjajan. Njegova primena bi omogućila nama da imamo balansirane medije koji bi radili u skladu sa evropskim standardima. S druge strane, REM kada bi radio svoj posao i kada bi pratio primenu Zakona u delu člana 5 o radu elektronskih medija, člana 47 o elektronskim medijima, mi bismo imali zaista pristojnu situaciju. To se zaista ne dešava. Političari su iskoristili neodrživost medija u nezavršenoj tranziciji da od njih naprave sredstva za promociju, propagandu i odmazdu.

Javni servis i četiri televizije sa nacionalnom frekvencijom krše zakon, dok REM ne primenjuje sankcije koje je po zakonu dužan da primeni. I dok sloboda medija i objektivno informisanje postoji, ali samo u zakonima i u Ustavu, ali ne i u realnosti, svi koji su odgovorni za situaciju u medijima već 20 godina svoje postupke opravdavaju tako što tvrde da su dežurni krivci samo zato što je neki krivac nekome potreban. Upravo takav odnos svih vlasti od demokratskih promena do danas doveo je do toga da danas mediji rade u interesu vlasnika i vlasti, a ne u interesu građana.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka: Mediji i javnost su prirodni saveznici, e sad, nekad se vlasti jako trude da to prirodno savezništvo, ne samo onemoguće nego da ga čak kriminalizuju, da ga oglase problematičnim, da mediji koji rade u interesu javnosti zbog toga stradaju… To stalno nastojanje da se ta veza pokida u stvari govori koliko je ona važna.

Pored REM-a koji po zakonu treba da štiti slobodu izražavanja u oblasti elektronskih medija, nadzor nad doslednom primenom zakona iz oblasti javnog informisanja i davanje mišljenja o njegovoj primeni obaveza je Ministarstva kulture i informisanja.

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Ja mislim da su građani Republike Srbije jako dobro informisani. Čak bih rekao mnogo bolje nego mnoge zemlje EU. U čemu je pluralizam? U različitosti, u različitim izvorima.

Insajder: Konkretan primer da se to ne poštuje je činjenica da predstavnici opozicije, koju takođe podržavaju neki građani ove zemlje, nemaju prostor na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, koje koriste etar kao javno dobro i dakle dužni su da poštuju i neke određene norme i po elaboratima… Oni nemaju tu prostor, osim u negativnom kontekstu. Zašto kad se to sagleda, i kad se čuju vaše reči, Ministarstvo ignoriše realnost? 

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Odmah da Vam kažem što se tiče elektronskih medija, za njih je zaduženo nezavisno Regulatorno telo za elektronske medije, skraćeno REM. Ministarstvo kulture i informisanja se bavi sistemom javnog informisanja. 

Insajder: Pa ovo jeste, a zar ne mislite da je ovo sistem?

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: A šta znači sistem, to znači donošenje zakona, donošenje strategije.

Insajder: I vi donesete zakon i dignete ruke? 

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Praćenjem njihove realizacije i poštovanja…

Insajder: Tako je.

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: E pa da, ali pazite da Vam kažem, kada neko ne poštuje zakon taj treba, onaj ko misli da je time oštećen, bilo čime, on može da svojom tužbom, da to uradi. Mi se time ne bavimo. 

Za šta je zaduženo Ministarstvo čiji je Gajović državni sekretar, jasno piše i u Zakonu o ministarstvima i na sajtu samog Ministarstva. U zakonu se u članu 18 kao jedna od obaveza doslovno navodi: „Praćenje sprovođenja zakona u oblasti javnog informisanja“.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka: “Caracter assassination” je u stvari jedna tako surova kampanja diskreditovanja koja ne fizički, ali uništava pojedince i njihove reputacije, to smo videli u više navrata ovde. Ministarstvo koje obožava da se sakrije i da se pravi da su za njih mediji “terra incognita”, oni sa medijima nemaju nikakve veze, oni su Ministarstvo koje eto nema nikakve nadležnosti u oblasti za koju su nadležni, ne zato što neko priziva političku intervenciju medija, nego zato što regulativa i standardi postoje da bi svima nama taj prostor bio bolje, za sve nas, bio zaštićen, ne samo zbog tih ljudi koji su tome izloženi.

2011. godine tadašnja vlast koju su činile DS i SPS je usvajanjem Medijske strategije tvrdila da će sve biti mnogo bolje. Međutim, u januaru 2020. doneta je nova Medijska strategija koja sadrži i analizu prethodne, a ujedno i priznanje ove vlasti da se ništa suštinski nije uradilo po pitanju slobode medija ni u periodu od 2012 do danas.

U dokumentu se konstatuje da prethodna strategija nije donela pogodno okruženje za razvoj slobode izražavanja, nisu stvoreni uslovi podsticajni za razvoj medijskog tržišta, odnosno država sredstvima iz budžeta i dalje u velikoj meri utiče na tržište, nije obezbeđeno adekvatno finansiranje javnih medijskih servisa, kao ni nepristrasno i nezavisno informisanje, naročito u informativnog programu.

Mladen Bašić, savetnik za medije predsednice Vlade Srbije: Medijska strategija je u svojoj suštini dokument Vlade, ali ova vlada kako bi upravo promenila to o čemu vi govorite, stanje u medijima, donela je odluku da bude ravnopravan partner sa svima koji su medijskoj zajednici u Srbiji.

Insajder: Znači medijska strategija rešava sve?

Mladen Bašić, savetnik za medije predsednice Vlade Srbije: Ne, ne, mislim da medijska strategija je izraz odnosa prema medijima i slobodi medija u zemlji.

Insajder: Ali što bismo Vam sad verovali, tad niste, evo za koliko godina niste, a sada ćete promeniti?

Mladen Bašić, savetnik za medije predsednice Vlade Srbije: Poredite način na koji je donošena ova medijska strategija sa bilo kojom drugom. 

Insajder: Ali važila je od 2011, danas je 2020. Devet godina je prošlo.

Mladen Bašić, savetnik za medije predsednice Vlade Srbije: Jedna od stvari koja je potpuno drugačija na bilo koji ranije period kada je upitanju medijsko zakonodavstvo jeste da će istovetna radna grupa koja je radila na strategiji raditi na akcionom planu i biti uključena u pisanje svih medijskih zakona koji će morati da se menjaju kao rezultat te medijske strategije.

Saša Mirković, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja (2013 - avgust 2016): Ja verujem da je to možda jedan od najkritičnijih Vladinih dokumenata, gde Vlada sama sebe na neki način proziva i kritikuje za nešto što nije ili jeste urađeno u prethodnom periodu. Ali ako ta kritika i ta analiza ne bude polazna osnova za neki zdravi novi početak, onda je sve to uzaludno.

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Odmah da Vam kažem, mene kao državnog sekretara ne obavezuje da se složim sa time, sa tom ocenom.

Insajder: To nije tek takva ocena, to je zvaničan dokument objavljen na sajtu Vlade.

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Zvaničan dokument, ali to mene ne obavezuje da se ja složim potpuno sa njim. Analiza je skroz kritički nastrojena, kaže se da je tako i tako i onda se u drugom delu kaže šta treba izmeniti.

Strategija je tek prvi korak, nakon kojeg bi trebalo da se donese akcioni plan, pa da se menjaju zakoni. Problem je, međutim, što i sama strategija konstatuje da se ni prethodni zakoni nisu poštovali.

Insajder: Ali zašto nisu dovoljno dobri? I sada su dobri zakoni,  ali se ne poštuju.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Znam, znam, ali moramo da uvedemo očigledno mere kontrole. Moraju da budu jače ili mere, ne mogu da kažem kažnjavanja, ali da prosto mere kontrole budu, da zakoni u tom smislu budu jači, odnosno bolji, da ne bismo dolazili u situaciju da se medijski zakoni krše i mislim da je to jedini način da se se medijska situacija u Srbiji na taj način i reši i poboljša.

Izlazak države iz medija planiran je još od demokratskih promena. Privatizacija je odlagana više puta. Sprovedena je tek 2015. godine.

Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka i odbornik Građanskog demokratskog foruma: Zbog nedostatka volje vlasti sa time se odugovlači, jer jedan broj medija, pogotovo na lokalnom nivou, je i dalje imao status javnog preduzeća čiji je osnivač lokalna samouprava. A u tim lokalnim samoupravama su na vlasti bili ljudi koji su ili još posle onih izbora ’96. godine došli na vlast i onda vlastima nije smetalo što njihovi predstavnici, njihovih političkih stranaka na lokalnom nivou, imaju te medije u svojim rukama. Ali stvar je u tome da mediji ne smeju da budu u rukama vlasti, nijedne, ni na regionalnom, ni na lokalnom, ni na pokrajinskom nivou, ni na državnom nivou, jer vi imate izbore i to je nedopustivo da kad se smene na izborima oni koji su nosioci vlasti na bilo kom nivou, onda se menjaju direktori, glavni urednici, uređivačka koncepcija, to sa nezavisnošću medija nema nikakve veze.

Saša Mirković, bivši državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja kaže da je 2015. godine država uradila važnu stvar sprovođenjem privatizacije lokalnih medija. Na to se, kako podseća, čekalo 15 godina od demokratskih promena.

Saša Mirković, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja (2013 - avgust 2016): Postojao je konsenzus u ovoj zemlji, voleo to neko ili ne, između opozicionih i partija koje su bile na vlasti, svi su se do poslednjeg zalagali da država mora da izađe iz vlasničke strukture medija. Druga bitna stvar je bila da paralelno sa procesom izlaska države iz vlasničke strukture medija na svim nivoima, neophodno je uvesti projektno sufinansiranje koje promoviše i štiti javni interes. Javni interes je po prvi put definisan novim zakonskim okvirom, tako da ni tu nije postojala nikakva dilema.

Tanja Maksić iz BIRN-a bila je član Radne grupe za izradu nove medijske strategije. Detaljno se bavila i ranijim pokušajima i efektima privatizacije 2015.

Tanja Maksić, članica Radne grupe za izradu medijske strategije, BIRN: Još od te 2003. godine ustvari je postojala stalno ta politička volja da se mediji na neki način disciplinuju i drže pod kontrolom kroz taj vlasnički model i ta privatizacija je nekoliko puta i u raznim garniturama vlasti bila saplitana. S promenom vlasti 2012, promenom zakonodavstva 2014. tj. 2015. godine rešeno je da se više završi ceo taj posao. Međutim, izgleda da se naša vladajuća stranka tj. da se SNS mnogo bolje nego profesija pripremila za tu vrstu privatizacije. U krajnjem svom ishodištu ta privatizacija je u stvari pokazala da novi vlasnici imaju vrlo otvoren put ka vladajućoj stranci.

Insajder: Privatizacija na lokalu se svela praktično to da neki lokalni šerifi, bliski vlasti ponovo, postanu vlasnici medija.

Mladen Bašić, savetnik za medije predsednice Vlade Srbije: Pa to je Vaša ocena kako je izgledao proces privatizacije, ali proces privatizacije u medijima…

Insajder: Ali ima dosta spornih stvari oko tih procesa privatizacije na lokalu, odnosno, desilo se nešto potpuno suprotno. Formalno je država izašla, ali su vlasnici postali ljudi, biznismeni bliski raznim predstavnicima vlasti na lokalu.

Mladen Bašić, savetnik za medije predsednice Vlade Srbije: Opet kažem to je proces privatizacije medija. Ja bih voleo da razumemo da i u tom procesu postoji sloboda. Znači, kada je nešto u procesu privatizacije nebitno da li je mediji, nebitno da li se radi o ciglani ili bilo čemu drugom, postoji procedura koja se sprovodi. Ne mogu ja, niti bilo ko da određuje ko te medije kupuje, a ko ih ne kupuje.

2015. godine oglašena je prodaja 50 lokalnih medija, po modelu aukcijske prodaje, odnosno vlasnik će postati onaj ko ponudi više novca. Prodato je 34 medija. Desilo se, međutim, da su najveći broj lokalnih medija, i one najuticajnije, kupili ljudi manje ili više direktno povezani sa strankama koje su na vlasti.

Radoica Milosavljević, kruševački biznismen koji se nikada nije bavio medijima, a koji je do 2012. bio funkcioner SPS-a, a kasnije se dovodi u vezu sa SNS, kupio je čak osam medija u privatizaciji 2015.

TV Pančevo – 87.200 evra

TV Kruševac –14.000 evra

RT Kragujevac –85.500 evra

Televizija Požega – 39.000 evra

IC Novi Kneževac – 480 evra

RTV Caribrod – 18.600 evra

TV Pirot – 26.300 evra

RTV Brus – 10.200 evra

Radoica Milosavljević odbio je razgovor za Insajder. Osporavano mu je učešće u privatizaciji jer je ranije osuđivan, ali su prigovori odbačeni pošto prema Krivičnom zakoniku sve posledice presude prestaju 10 godina po odsluženju kazne i osoba se tada smatra neosuđivanom.

Bio je direktor Sportskog centra Kruševac, predsednik FK Napredak i predsednik Sportskog saveza Grada Kruševca. Vlasnik je preduzeća za proizvodnju plastične ambalaže „Sloga“ i klinike „Sloga medik“ koja je u međuvremenu brisana iz registra. Sam Milosavljević je izjavio da je suvlasnik i Više škole za menadžment, ali o tome ne postoje podaci u zvaničnim registrima.

Radoica Milosavljević: „Ja sam ustvari penzionisani inženjer tehnologije. Znači, imam fabriku za proizvodnju plastične ambalaže, Fakultet za menadžment i Dom zdravlja Sloga medika u Kruševcu i normalno sada imam i medijske kuće“. (novembar 2015)

U vezu sa SNS-om doveden je jer je bio jedan od 27 članova konzorcijuma koji su kupovali poslovne prostore i kasnije ih donirali Srpskoj naprednoj stranci 2016. godine, uključujući i onu u Beogradu gde se nalazi stranačka centrala. Informaciju o članovima konzorcijuma objavila je sama SNS kada je CINS svojim istraživanjem doveo u pitanje zakonitost ovakve donacije.

O navodima medija o njegovim vezama sa Bratislavom Gašićem, prvim čovekom SNS-a za Kruševac i Rasinski okrug, koji je funkciju u Srpskoj naprednoj stranci zamrznuo kada je imenovan na mesto direktora BIA 2017. godine, Milosavljević je rekao da ga sa Gašićem povezuje samo to što su iz istog sela i što je sa njegovom majkom sedeo u istoj klupi u školi.

Radoica Milosavljević: „Televizije kupujem samo u svom interesu i parama iz svog džepa, a ne iz džepa SNS-a ili Bate Gašića. Njega poznajem, ali nemam nikakve poslovne veze s njim” (2015)

I porodica Gašić dovodila se u vezu sa privatizacijom Niške televizije. 2015. godine tu televiziju kupio je konzorcijum koji čine Slađane Ostojić i Narodne novine. Slađana Ostojić je direktorka televizije Zona Plus koja je već godinama u vlasništvu Gašićeve porodice.

Jos jedan kupac lokalnih medija tokom privatizacije bila je kompanija Kopernikus cable network, u vlasništvu Zvezdana Milovanovića, poverenika SNS-a za Niš. U privatizaciji medija kupili su Radio Šid, Radio Raška i preduzeće Novi put iz Jagodine, koje u svom sastavu ima radio, TV i nedeljne novine.

Zvezdan Milovanović je i vlasnik kablovskih kanala Kopernikus. Deo sistema Kopernikus do 2018. bio je i istoimeni kablovski operater, koji tada za 195 miliona evra kupuje državni Telekom. Vlasnici kablovskog operatera u trenutku prodaje Telekomu bili su 51 odsto poljski fond Abris, 49 odsto brat Zvezdana Milovanovića, Srđan Milovanović, koji odmah nakon prodaje kablovskog operatera kupuje dve televizije sa nacionalnom frekvencijom – Prva i O2.

Očigledna je politička veza i u Novom Pazaru, gde je lokalnu televiziju kupio konzorcijum fizičkih lica na čelu sa direktorom te televizije Denisom Mavrićem. Osim Mavrića, konzorcijum su činili visoki gradski funkcioneri, članovi stranke Rasima Ljajića – Muzafer Dragulovčanin, pomoćnik gradonačelnika Novog Pazara, Nihat Biševac, direktor filijale Nacionalne službe za zapošljavanje u ovom gradu, a sada gradonačelnik, i privrednici Mulaz Dacić i Emil Hadžić, koji je i predsednik Upravnog odbora FK Novi Pazar. Nihat Biševac postaje gradonačelnik Novog Pazara u maju 2016. i nakon toga izlazi iz vlasništva u televiziji.

Privatizacija medija 2015. bila je zamišljena tako da je svako mogao da učestvuje, a vlasnik je postao onaj ko je ponudio više novca.

Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka i odbornik Građanskog demokratskog foruma: Ja se sećam jer sam ja u raznim raspravama učestvovao, išao po celoj Srbiji, pa ljudi kažu – pa čekajte kod nas je mesar ili pekar ili ne znam automehaničar postao vlasnik nekog medija. Vi ne možete nijednim zakonom da kažete da mesar ili automehaničar ne može da bude vlasnik. Jer u čemu je stvar, vlasništvo i uređivačka koncepcija i uređivanje su dve stvari. U normalnim okolnostima se podrazumeva da vlasnik, koji se bavio nekom sasvim drugom delatnošću i koji ne zna medij angažuje nekog ko je za to stručan i postavi ga na mesto direktora, ili glavnog i odgovornog urednika i na taj način bira i ostale. Ali onda mora da ga pusti da on autonomno, nezavisno radi svoj posao.

Ispostavilo se da se dešavalo i to da su medije praktično kupovali novcem iz budžeta ili im se ulaganje u kupovinu medija brzo isplatilo tako što su dobili sredstva na konkursima lokalnih samouprava.

Jedan od najdrastičnijih primera je RTV Kragujevac.

Radoica Milosavljević je kupio RTK za 85.500 evra. Samo nekoliko dana kasnije ovoj televiziji je iz budžeta grada isplaćeno oko 250.000 evra subvencija. Grad je odluku da novac uplati nakon privatizacije pravdao prethodno preuzetim obavezama finansiranja ove kuće, koje su se odnosile na period pre njene prodaje. Međutim, RTV Kragujevac je u tom trenutku već dobio oko 363.000 evra, isto koliko i prethodne godine.

Slučaj Televizije Kragujevac pokazuje koliko su novi vlasnici medija računali na novac iz budžeta preko konkursa, a ne na ulaganje svog novca. 

Naime, privatizacija televizije Kragujevac raskinuta je jer je novi vlasnik računao na sredstva iz gradskog budžeta, a uprkos zakonskoj obavezi, gradonačelnik Kragujevca Radomir Nikolić, inače sin bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, odbijao je da raspiše konkurs za projektno sufinansiranje medija.

Radoica Milosavljevic je tada rekao da je priča o RTK za njega završena. Odbio je da za Insajder odgovori na pitanje zbog čega opstanak svojih privatnih medija uslovljava novcem iz budžeta lokalnih samouprava

„Nisam ispunjavao obaveze. Shvatio sam da je nerealno da ispunjavam obaveze na osnovu prethodnih dugovanja i da mi je ovako mnogo manji rizik. Zaposleni, njih 67 nisu zarađivali novac, komercijala nije zaradila ni dinar i televizija tako nije mogla da opstane“, rekao je Milosavljević za UNS 2017. godine.

U junu 2017. Grad je ponovo preuzeo vlasništvo u RTK, iako je to zakonom zabranjeno. To je urađeno na osnovu posebne Uredbe Vlade Srbije, koja je takođe u suprotnosti sa zakonima.

Sredstva za televiziju Kragujevac i dalje se izdvajaju direktno iz budžeta kao subvencija, dok za druge medije bez zakonom predviđenih konkursa nema nikakvih sredstava.

Radomir Nikolić, gradonačelnik Kragujevca (21. februar 2020): Mi smatramo da smo kroz RTK zadovoljili osnovne potrebe građana za objektivnim informacijama, za servisnim informacijama, pokrivamo i radio i televiziju i ne vidim nikakav problem u tom smislu. Kao što ga, verujem, ne vide ni građani Kragujevca. To što vi pokušavate od toga da napravite dramu, to je već vaša stvar i mislim da pre svega ima veze sa politikom.

Do donošenja zakona 2014, mediji u državnom vlasništvu su dobijali najveći deo sredstava u vidu direktnih subvencija iz budžeta, a davanja ostalim medijima bila su sporadična, daleko manja i bez jasnih kriterijuma.

Tanja Maksić, članica Radne grupe za izradu medijske strategije, BIRN: Ideja privatizacije je zapravo bila da se smanji uticaj države na uređivačku politiku tih medija i da se sa druge strane utiče na konkurenciju na tržištu. Drugo je naravno bilo jako važno da novi vlasnici donesu novu vrstu kvaliteta, da unaprede program, da vode uređivačke politike nezavisno od toga ko je na vlasti i da u tom smislu unaprede u globalu javno informisanje. Nažalost, ono što je bila dobra početna ideja se naravno u međuvremenu izvitoperila u svoju potpunu suprotnost i mi smo sada dobili u suštini partijske medije.

Televizija Pančevo jedan je od retkih lokalnih medija koji je kada je bio u vlasništvu države, odnosno Grada i zavisio od direktnih subvencija iz budžeta, uz poteškoće, ali ipak uspevao da izveštava pre svega u interesu građana.

Nevena Simendić bila je glavni i odgovorni urednik televizije Pančevo i u vreme prethodnih vlasti, od 2004. godine do privatizacije 2015. Ostala je na televiziji kao glavni producent do 2018, kada napušta TV Pančevo.

Nevena Simendić, urednica televizije Pančevo (2004 – 2015. godine): Sve lokalne samouprave su lokalne medije nastojale da drže na kratkoj uzici tako što uvek daju bar za 20 posto manje para. Pa onda kažu zaradite na tržištu, a onda tržište ili ne postoji ili ga kontroliše vlast. Ili vam ne daju frekvenciju kakva treba, pa onda ne možete da se vidite pa onda im deset puta pišete. Onaj ko se ne vidi, taj ne može ni da ima tržište. To je bio jedan od glavnih problema i bilo je dosta problema. Ja to mogu da kažem. Meni su se smejali moji prijatelji – tebe svakih šest meseci smenjuju, kad će više da te smene. Ali smo se mi tukli.

Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka i odbornik Građanskog demokratskog foruma: Stvar je u tome da mi u ovom društvu konačno prelomimo hoćemo li mi stvarno standarde demokratskog sveta. U zakonima ih već u velikoj meri imamo. Hoćemo li ih primenjivati ili nećemo, da ne obmanjujemo više ni sebe ni druge. Ali ta obmana je ustvari samoobmana, mi sebe obmanjujemo i mi sebi štetu pravimo.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (2010-2017): Ideja projektnog sufinansiranja sama po sebi nije loša, a ona je toliko iskarikirana u stvarnosti. Tako da smo mi dobili zapravo jedan medijski sistem gde umesto javnog interesa kroz sistem projektnog sufinansiranja se zapravo modeliraju mediji koji štite partijski interes.

Novi princip finansiranja medija koji je predviđen zakonom iz 2014. podrazumevao je da svi imaju isto pravo da konkurišu za sredstva iz budžeta i da najviše dobiju najkvalitetniji projekti. Najbolje projekte biraju stručne komisije, čije članove imenuju davaoci sredstava – lokalne samouprave ili Ministarstvo. Ispostavilo se da su većinu glasova u komisijama često imali predstavnici tek formiranih i manje poznatih novinarskih udruženja, kao što su PROUNS ili Društvo novinara Niša, čiji su legitimitet osporavaju najveća i najstarija udruženja UNS i NUNS.

Tanja Maksić, članica Radne grupe za izradu medijske strategije, BIRN: Odjednom imamo procvat nekih medijskih udruženja koja se apsolutno ne vide na medijskoj sceni, osim u trenutku kada treba da daju članove za konkursne komisije. I onda vi vidite da član komisije u jednom gradu da novac medijskom projektu u drugom gradu, a da je onda iz tog drugog grada u ovom prvom gradu i tom prvom članu komisije se takođe odobre sredstva za projekte i ta linija se lako prati jer tih ljudi nema mnogo.

Saša Mirković, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja (2013 - avgust 2016): I upravo zbog dosadašnjeg iskustva plašim se da mi možemo pisati nove strategije, možemo menjati zakone, ali suštinski, ako nema političke volje da se ti zakoni sprovedu i da mi zaista iskreno jačamo primenu tih zakona, onda tu nema svetle budućnosti, niti realnih očekivanja da će se stvari u skorije vreme poboljšati. Znači, vi možete da promenite zakonski okvir za projektno sufinansiranje i da definišete ko je taj, ko je ekspert, možete da definišete i kriterijume ali, kako da vam kažem, uvek će se pronaći ono što se zove rupa u zakonu.

Sve analize pokazale su da najviše sredstava dobijaju mediji naklonjeni vlastima. Ovo se čak konstatuje i u novoj medijskoj strategiji, dokumentu Vlade Srbije.

„Pojedinci koji su došli u posed nekadašnjih državnih medija, po uređivačkoj politici bliski vladajućoj stranci, favorizovani su u raspodeli sredstava na konkursima za sufinansiranje sadržaja od javnog interesa.“

Jedan od najboljih primera na osnovu kojih se može videti kako se novim vlasnicima kroz projekte brzo vratilo ulaganje u kupovinu medijа je Radoica Milosavljević. On je svih osam medija platio ukupno 281.280 evra, a isti ti mediji su samo tokom 2017. i 2018. dobili iz različitih budžeta oko 530.000 evra. Primeri kako se novim vlasnicima ulaganje brzo vratilo su brojni.

Tako je televiziji Novi Pazar u prvoj godini nakon privatizacije lokalna samouprava dodelila najviše novca – čak 1,2 miliona evra za trogodišnji projekat. Televiziju su kupili upravo funkcioneri lokalne samouprave za 89.350 evra.

Zanimljiv je i primer Studija B koji je prvo kupila kompanija Maksim medija u vlasništvu bračnog para Ružice i Miloša Krdžića za 530.000 evra. Tu medijsku kuću 2018. prodali su firmi Global media technology, čiji je vlasnik Saša Blagojević, koji je ranije kupio i tabloid Alo. Studio B redovno dobija značajna sredstva na konkursima, pre svega iz budžeta Grada Beograda, direktno i preko povezanih produkcijskih kuća.

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Ne možete reći da je na republičkom nivou Ministarstvo kulture i informisanja bilo kakva sredstva podelilo tako kako Vi hoćete da smatrate. Problem postoji na lokalu i tu se slažem sa tom jednom ocenom da postoji, ne ovde, jer odmah da Vam kažem, od kada sam ja došao, ne znam kako je bilo ranije, zacrtao sam jednu stvar, projektno sufinansiranje medijskih sadržaja mora biti najpoštenije što može.

Izmene zakona 2014. značile su i uspostavljanje registra medija kako bi se jasno videlo ko koliko sredstava dobija iz budžeta. Podaci su nepotpuni, a sredstva koja se određenim medijima slivaju preko produkcijskih kuća koje učestvuju na konkursima nisu ni predviđena da se prijavljuju jer su to uglavnom formalno firme, a ne mediji.

Saša Mirković, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja (2013 - avgust 2016): Taj zakon nije to razrešio i ta prilika je bila takođe propuštena. Znači, mi smo imali seriju propuštenih prilika zato što nije bilo razumevanja i političke volje da se taj proces zaokruži, gde ćemo nakon privatizacije imati jačanje projektnog sufinasiranja, da ćemo sa druge strane involviranjem drugih ministarstava uticati da se taj proces kompletira i da imamo mogućnost da u jednoj bazi podataka možemo da jednim klikom vidimo koliko je ko prihodovao od lokalnih samouprava, od pokrajinske vlasti, od republičke vlasti. Zatim koliko je prihodovao od javnih preduzeća koja se reklamiraju, pogledajte zakon, pogledajte koliko takvih podataka ima. Plašim se malo ili nimalo.

Privatizacija nije do kraja sprovedena. Pre svega je ostao sporan status Tanjuga koji je ugašen odlukom Vlade, ali nastavio da postoji i dobija sredstva od države. U većinskom državnom vlasništvu i dalje je list Politika, dok je televizija Kragujevac vraćena lokalnoj samoupravi.

Saša Mirković, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja (2013 - avgust 2016): Ne želeći da branim loše primere iz procesa koji su proizašli nakon privatizacije medija, moram da Vas podsetim na to da apsolutno niko nije imao bilo kakvu primedbu na sam proces kojim su mediji prodavani odnosno nuđeni potencijalnim kupcima. Ono što je jako bitno jeste da mnogi mediji su prodati za izuzetno niske iznose. Znači vi ste imali mogućnost da neki drugi ljudi, neki drugi entiteti, neka druga pravna lica postanu vlasnici tih medija. Mislim da je pravo pitanje zašto oni to tada nisu uradili.

Proces privatizacije medija nadgledao je OEBS. Pravo da učestvuju u privatizaciji imali su svi – pa i novinari.

Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka i odbornik Građanskog demokratskog foruma: Moje neprijatno iskustvo je bilo da sam imao prilike da se uverim da jedan broj novinara to uopšte ne želi, tako da tu ne može se reći da nema odgovornosti i samih novinara. To je stvarno realnost i s time se trebalo suočiti. A druga je stvar da su jednostavno i novinari navikli da neko drugi to organizuje, da neko drugi brine o tome, oni rade svoj posao. Nisu bili spremni da postanu mali preduzetnici.

Oni koji su bili spremni na preduzetništvo novim modelom raspodele novca umesto da budu podstaknuti, praktično su sapleteni. O tome svedoči slučaj Novina Vranjskih koje su 2017. ugašene posle 23 godine zbog, kako kaže njihov osnivač i bivši predsednik NUNS-a Vukašin Obradović, finansijskih i političkih pritisaka. Ne samo da nisu dobijali sredstva na konkursima za medijske projekte, neophodna za opstanak svim lokalnim medijima koji nisu privlačni velikim oglašivačima, već su im rad otežavale česte poreske i druge inspekcije. Nakon gašenja Vranjskih, Vukašin Obradović je stupio i u štrajk glađu, kao poslednji pokušaj da nešto promeni. Bez rezultata.

Vukašin Obradović, osnivač Vranjskih i predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (2010-2017): U slučaju Vranjskih konkursi su bili taj završni udarac, međutim, ono što je bilo suštinski pitanje rešavanja sudbine Vranjskih je onaj trenutak kada je meni saopšteno direktno iz vladajuće stranke da su Vranjske njihov politički protivnik. To je ono što karakteriše našu medijsku scenu i društvo u celini. Medije vlast posmatra kao političkog protivnika i prema vama se ponaša u skladu sa pravilima koja važe u političkoj igri, a ne na medijskoj sceni.

Posle sprovedene privatizacije medija 2015. godine, kada država formalno izlazi iz vlasništva u medijima, pre svega lokalnih, situacija je takva da je sada većina privatnih medija na neki način pod kontrolom vlasti ili interesnih grupa, odnosno pojedinaca koji su bliski vlasti.

Saša Mirković, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja (2013 - avgust 2016): Mislim da ako želimo da budemo fer, mislim da je situacija koju imamo u medijskoj sferi refleksija našeg političkog života i refleksija onoga što mi imamo godinama i decenijama unazad, što se na ovaj ili onaj način ispoljava. I naprosto ne možete očekivati da u ovoj sferi stvari budu bolje, da ne kažem drastično bolje ili gore u drugim segmentima. A sa druge strane, imajući u vidu realno stanje stvari, čini mi se da je, dok sam ja makar bio u Ministarstvu, učinjen maksimum koliko je to moglo da se uradi u datom trenutku.

Umesto Saše Mirkovića, na mesto državnog sekretara 2016. imenovan je prvo Nino Brajović iz UNS-a, a posle njega Aleksandar Gajović čiju smenu su vise puta tražila novinarska udruženja. Osim sto tvrdi da Ministarstvo za kulturu i informisanje, čiji je državni sekretar, nema nikakve nadležnosti kada su mediji u pitanju, više puta je, umesto da stane u odbranu novinara koji su napadnuti, relativizovao i pretnje i napade .

Kada su novinaru Nedimu Sejdinoviću upućene pretnje smrću, rekao je da je Sejdinović možda sam sebi pretio da bi se predstavio kao žrtva jer je to čovek, kako je rekao, koji nema dobre namere. Za napad na novinara N1 Nikolu Radišića rekao je da je radi celovitosti istrage poželjno da se čuje mišljenje druge strane, pa se stekao utisak da državni sekretar čeka mišljenje batinaša. Nakon što je zapaljena kuća novinaru portala Žig Info iz Grocke Milanu Jovanoviću, umanjivao je značaj napada rečima da Srbija nije jedina zemlja u Evropi u kojoj su novinari i medijski radnici na meti.

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Bilo je tu dosta sa moje strane nespretnosti, to danas mogu da kažem. Mnogo nedorečenosti i nisam baš bio najbolje skoncentrisan kada sam odgovarao na ta pitanja. Danas to nikad ne bih rekao, pogotovo što Nedima lično poznajem i nije on čovek koji sam sebi bi je l’ pretio, da bi od sebe napravio je l’ da slučaj. To je jedna stvar. Druga stvar, postoji zaista veliki broj novinara i izvan Srbije koji se napadaju. U ovom delu gde sam rekao da se čuje i druga strana, potpuno jedna moja nepreciznost jer sam u tom trenutku pomislio na drugu stranu, ne na batinaše jer ja tu nisam pomenuo batinaše, već drugu stranu. Drugu stranu sam pomislio da vidimo šta će reći oni koji procesuiraju taj proces, znači da vidimo šta je rekao MUP u istrazi, šta je rekao istražni sudija, do kojih su saznanja oni došli, to sam pomislio, ali vam kažem danas verovatno tako ne bih reagovao, to je bila jedna, ajde da kažemo, moja dekoncentracija.

Insajder: Da li Vi kao državni sekretar, koji ima svoju težinu funkcijom, imate svest o javnoj izgovorenoj reči s obzirom na sve gafove koje ste imali?

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Pogledajte, moja izgovorena reč od pre tri godine i posle toga, sad je dve godine se poprilično razlikuje, ne u stavovima, nego jednostavno u iznošenju činjenica, u poznavanju materije itd, itd. Ja nijednog trenutka Vama nisam sporio da sam to izgovorio i znam zašto sam izgovorio i objasnio Vam zbog čega sam izgovorio, ali vraćati se posle toliko vremena na to da bi sada prežvakavali jedno te isto ono što nije dobro bilo za mene ja tvrdim…

Insajder: Ne, gospodine Gajoviću, nije bilo dobro za državu koju predstavljate.

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Ja tvrdim da to danas… I još nešto, platio sam debelu cenu.

Insajder: Koju?

Aleksandar Gajović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja: Tada, što sam od prvoga dana rekao da ću svakom mediju biti na raspolaganju, pa znate šta možda je trebalo da zauzmem i drugi stav.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Danas, vi danas nemate pretnje novinarima kao što ste imali u ono vreme.

Insajder: Kako nemate pretnje? Pa imate paljenje kuće novinaru.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Brankice, dobro, to je jedan slučaj.

Insajder: Imate svakodnevni maltene linč protiv novinara koji otkriju nešto.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Na primer, na primer, koji linč, ko je koga linčovao?

Insajder: Samo da Vam kažem, ako Vam smeta, a sa pravom može da Vam smeta ako se poziva na ubistvo bilo koga u ovoj državi, to ne sme da se radi. Isto tako se crta meta na čelo raznim pojedincima i putem TV Pink i putem Informera, zahvaljujući izjavama predstavnika vlasti, raznih analitičara, morate dakle imati podjednak odnos prema tome.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Ja potpuno podjednako odnos prema tome imam, ja samo hoću da kažem, vi ga nemate.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Šta je strašno?

Insajder: Pa evo strašno je da se zapali kuća na primer novinaru.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Tu se apsolutno slažem, tu se apsolutno slažem sa vama.

Insajder: Strašno je što se na naslovnim stranama nalaze fotografije novinara koji su objavili nešto što se vlasti ne sviđa. 

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: REM se ne bavi štampanim medijima.

Insajder: Pa to preuzimaju nacionalne televizije, pa političari onda to komentarišu, predstavnici vlasti, pa razni analitičari itd, napravi se prosto hajka protiv određene osobe.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Zato ja i kažem hajte da struka to uredi i da se kazne za laž, neistinu, lažne vesti kojih ima koliko god hoćete. Povećaju i to povećaju toliko da više nikome ne padne na pamet da otprinta ili emituje bilo kakvu lažnu vest ili klevetu o bilo kome.

Insajder: A ko, ko je protiv toga?

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a: Pa nikako da se povede rasprava o tome.

Matrica medijskog linča opasnija je od svake cenzure. Sve počinje tako što tabloidi prvo objave informaciju koja često nije tačna ili je samo delimično tačna – o pojedincima ili grupama. Tako plasiranu informaciju, kao istinitu, preuzimaju komercijalne televizije sa nacionalnom frekvencijom, a često i lokalne. Slede celodnevni vanredni programi. Slika targetiranog pojedinca vrti se ceo dan na ekranima. U studijima se smenjuju analitičari koji takve informacije komentarišu, a najopasnije od svega je to što se sa svojim komentarima u linč uključuju i predstavnici državnih institucija, odnosno vlasti.

Ono što je otkriveno u samo dva dana, 7. i 8. novembra 2015. godine u svakoj uređenoj zemlji značilo bi tačku na reketiranje, ucene i zloupotrebu medija. Tadašnji vlasnik Kurira Aleksandar Rodić ulazi u sukob sa predstavnicima vlasti. Pozadina sukoba, kako se ispostavilo, bio je biznis, a ne interes javnosti. Rodić odlučuje tada da sebi na kratko dodeli praktično ulogu javnog svedoka saradnika.

“Želim da kažem istinu pred celokupnom javnošću: mediji u Srbiji nisu slobodni i izloženi su velikim pritiscima. Otvoreno kažem – i sam sam učestvovao u projektu ulepšavanja stvarnosti, zajedno sa 80 odsto drugih vlasnika medija, među kojima su i Željko Mitrović i Dragan Vučićević. Sve je počelo time da smo svi zajedno direktno učestvovali u radu izbornog štaba Aleksandra Vučića. Ubeđivali se i nekad i verovali da je to dobro za našu zemlju. Priznajem da sam tokom svih ovih godina osećao da sam pod pritiskom i ucenjivan da izbacim svaku ozbiljniju kritiku na račun Vlade i premijera. Ti pritisci su uvek bili u formi ekonomskog slabljenja moje kompanije i pretnji progonom zbog nekih radnji za koje nema nikakvih elemenata moje krivične odgovornosti. Otvoreno kažem da sam pristao na to, kao i na cenzuru, iz koje je, logično, nastala autocenzura. Priznajem da u Srbiji cenzura postoji“.

Ovo je deo sadržaja otvorenog pisma “Srbijo, izvini” koje je u novembru 2015. godine objavio tadašnji vlasnik lista Kurir Aleksandar Rodić. Takvo priznanje Rodića, ali i sve što je usledilo kao reakcija vlasti – da se vlasnik tog tabloida godinama bavi reketiranjem i ucenama, predstavlja zapravo šamar svim građanima jer se posle svega toga – ništa nije desilo. Tvrdnje ni jednih ni drugih nisu ispitane, u međuvremenu su se pomirili.

Plasiranjem neke svoje istine i ulepšavanjem stvarnosti godinama obmanjuju građane, ali takve usluge dobro naplaćuju. Sve to poznato je odavno, ali osim analize tekstova i programa malo je konkretnih dokaza. Zato je sve ono što je otkriveno u pismu “Srbijo, izvini” i međusobnim optužbama koje su usledile u krugovima tadašnjih saradnika i privremeno protivnika, ostalo zapisano kao deo istorije koja se dešavala paralelno u odnosu na kreiranu stvarnost koju smo mogli da vidimo.

„Svi urednici i novinari u Srbiji znaju istinu. Danas, kad sam ja pod direktnim udarom i pritiskom na uređivačku politiku, stajem ispred cele naše profesije i kažem – dosta! Ovog puta nećete me zastrašiti vašim pretnjama i ucenama, bez obzira na cenu koju ću morati lično da platim zbog toga. Apelujem na sve da sačuvaju obraz i narodu Srbije počnu da saopštavaju istinu“. (deo iz pisma Aleksandra Rodića)

„Vi građani Srbije dobro znate da svi napadi koje reketaš Rodić izvodi protiv mene, ali i protiv svih drugih, imaju tri cilja: prvi je da Aleksandar Rodić i celokupna dinastija Rodić nastave da kradu, pljačkaju i reketiraju svakoga ko se drzne da im se suprotstavi. Drugi cilj je da mali čovek, a veliki reketaš, pokuša da obezbedi podršku za svoje političko delovanje. Treći cilj je da izbegne odgovornost i zasluženu kaznu za sva svoja kriminalna dela. Šef svih političkih septičkih jama Aleksandar Rodić kaže da je radio sa nama u izbornom štabu Aleksandra Vučića. U čijem izbornom štabu danas radi, ili je to nekakav drugi štab, a ne izborni, ili je problem u tome što mu Vučić nije isplatio ni Politiku, ni Novosti, ni četiri miliona evra za njegove tobožnje usluge, onako kako su mu Tadić i njegovi satrapi obećali. (pismo vlasnika Pinka Željka Mitrovića)

Razgovor za Insajder odbili su i Aleksandar Rodić i Željko Mitrović, dok je Dragan J. Vučićević rekao da hoće, ali samo u emisiji koja se emituje uživo.

Do sukoba između tadašnjih medijski saradnika dolazi, po svemu sudeći, zbog poslovnih transakcija koje nemaju nikakve veze sa izveštavanjem u interesu javnosti, već imaju veze sa biznisom i novcem. U oktobru 2015. Aleksandar Rodić saopštava da namerava da preuzme vlasništvo u listu Politika jer je kupio potraživanja nemačke kompanije WAZ. Usledio je demanti Politike, uz napomenu da se oko navedenih potraživanja vode sudski sporovi, koji su nastali pre nego što je WAC u leto 2012. prodao svoj udeo u Politici firmi Ist medija grupa iz Moskve. Ispostavilo se da je to ćerka firma kompanije Farmakom šabačkog biznismena Miroslava Bogićevića.

Komplikovana šema ko je, kada i kako bio vlasnik Politike tema je posebnog serijala, ali ono što je zanimljivo jeste činjenica da u trenutku kada Aleksandar Rodić ulazi u sukob sa predstavnicima vlasti i vlasnikom Pinka, Bogićević koji je u to vreme optužen za zloupotrebu položaja, tokom gostovanja na Pinku iznosi tvrdnju da su ga predstavnici bivše vlasti naterali da kupi Politiku, a da ga je vlasnik Kurira reketirao.

Miroslav Bogićević 8. novembra 2015: “2011. je počelo sve, kada su me Tadić, Miki Rakić i Dušan Petrović zamolili da ja kupim Novosti, Politiku i Novosadski Dnevnik, a prethodno je Aca Rodić ugovorio kompletan aranžman. I naravno mi smo se dogovorili, ja sam prihvatio to, taj neki aranžman je obavljen 2012. A posle toga je to sve završeno, oni su došli da me zamole da kupim ja, a Aca Rodić je pre toga ugovorio ceo aranžman, bez para. Ali koliko ja znam, Miki Rakić, Tadić i Petrović nisu hteli da on učestvuje u toj priči. On je došao kod mene sa Dušanom Bjelopetrovićem i tražio da mu dam miliona evra na konto provizije što je on ugovorio taj posao. Ja sam mu, šta sam mogao, dao milion evra. Kako ste vi dali te pare? Kako kako sam dao? Na ruke u kešu“.

Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio je tada, 2015. da će policija i tužilaštvo reagovati i proveriti sve činjenice u vezi sa tvrdnjama koje je izneo vlasnik Farmakoma Miroslav Bogićević i da će, ako se one potvrde kao tačne, neko morati da odgovara. Do danas nije poznato da li je bilo šta od ovih tvrdnji provereno.

U međuvremenu, suđenje Bogićeviću po optužnici za zloupotrebu položaja u Farmakomu počelo je 2016.godine. Brani se sa slobode.

U pravom medijskom ratu koji je tada počeo, Kurir uzvraća udarac tako što na svom portalu objavljuje snimak bivšeg direktora tog tabloida Aleksandra Kornica koji u vidno neuračunljivom stanju iznosi tvrdnju da su mu Aleksandar Vučić i njegov brat Andrej, zatim vlasnik i urednik Informera, Dragan J. Vučićević i Damir Dragić tražili da za 120 evra ispriča, kako je rekao, neke laži i neistine o vlasniku Kurira Aleksandru Rodiću.

Vučić odlazi samoinicijativno na poligraf, ministar policije saziva vanrednu konferenciju za novinare i saopštava da Kurir vodi sramnu kampanju jer želi da izbegne plaćanje poreza. Aleksandar Kornic je u međuvremenu promenio priču i izneo tvrdnju da mu je ustvari Rodić platio 5000 evra da javno optuži Vučića , Mitrovića i Vučićevića.

O tome da je tadašnji vlasnik Kurira oštetio državni budžet utajom poreza, da se bavi reketiranjem govorili su najviši predstavnici vlasti. Istraga nije pokrenuta.

Da li je Kurir, koji ima veliki tiraž, uspeo da uceni predstavnike vlasti tako što je krenuo u otvoren rat protiv njih, ili su predstavnici vlasti uspeli da ucene tadašnjeg vlasnika da prestane da objavljuje o njima sve i svašta – ostalo je nepoznato do danas, ali se situacija naglo i opet privremeno, menja samo godinu dana kasnije.

U jeku predizborne kampanje za predsednika Srbije, 1. marta 2017. Vučić na iznenađenje celokupne javnosti, posle svih optužbi, odlazi u posetu Adrija Medija grupi, odnosno Kuriru.

Posle toga na naslovnim stranama Kurira više nema Aleksandra Vučića ni u negativnom ni u pozitivnom kontekstu, ali Kurir nastavlja da objavljuje tekstove o radu drugih institucija. Međutim, u junu 2017. godine Poreska uprava blokirala je račune Adrija Medije zbog poreskog duga. Adrija Medija tvrdi da je reč o pritiscima, i da ništa ne duguju Poreskoj upravi.

Računi su odblokirani nekoliko meseci kasnije, 26. oktobra 2017. Nikada nije utvrđeno kakav je dug bio u pitanju.

Deo iz Insajder debate sa Aleksandrom Vučićem, 3. novembar 2017.

Brankica Stanković: Kad ste govorili o reketiranju, tada ste optuživali Kurir da je reketaški medij. Sad ste se pomirili?

Aleksandar Vučić: Uopšte se nikada nisam mirio.

Brankica Stanković: Pa kako dajete ekskluzivnu izjavu za, citiraću Vas, reketaški Kurir?

Aleksandar Vučić: Nisam dao nikakvu ekskluzivnu izjavu, dao sam običnu izjavu iz Njujorka, zato što biste mi Vi rekli, da nisam dao izjavu – kako možeš jednoj od najvećih medijskih kuća da ne daješ odgovore?

Brankica Stanković: Jesu oni reketaški medij ili nisu?

Aleksandar Vučić: Ne, oni su pokušali, u jednom trenutku su izmislili kompletnu priču, najstrašniju priču oko toga da smo moj brat, ja, i ne znam ko dali 130 maraka nekome za… Inače, nemam nikakve druge odnose sa tom kućom i ne mogu da kažem da su mi bilo šta dobro učinili.

Brankica Stanković: Jako je čudna priča oko Kurira, Srbijo, izvini, da li su oni učestvovali u vašem izbornom štabu itd.

Aleksandar Vučić: To Vi sa njima oko izvinjavanja.

Brankica Stanković: To je neka pozadina između vas?

Aleksandar Vučić: Ja njima nema za šta da se izvinjavam ni danas ni juče.

Rat je nekako završen te 2017. godine, ali je sve ostalo na međusobnim optužbama bez reakcije tužilaštva.

2019. godine samo je šturo saopšteno da je Igor Žeželj novi vlasnik Adrija medija grupe, u čijem sastavu posluje i Kurir.

Igor Žeželj, tokom 90-tih jedan od organizatora studentskih protesta i pripadnik Otpora, vlasnik je i direktor firme Wireless media u okviru koje posluje i firma „Mondo INC“, koja je vlasnik i portala Mondo i Adrija medija grupe.

Zbog saradnje koju je Mondo portal imao sa Telekomom u javnosti se postavilo pitanje da li zapravo Telekom stoji iza kupovine Kurira. Igor Žeželj odbio je snimanje za Insajder, ali su iz kompanije Mondo Inc odgovorili na dva od pet postavljenih pitanja, pisanim putem.

U odgovoru Insajderu navode da je Mondo portal komercijalni projekat, a Mondo Inc firma koja je osnovana 2011. godine i da ne treba zlonamerno mešati te dve stvari. Kako navode, nije nikakva tajna da je Mondo portal nastao kao zajednički komercijalni projekat Telekoma Srbije i Wireless Media i da je trajao od 2004. do 2018. godine.

„Osnovni biznis model pri nastajanju je bio podela prihoda od prodaje sadržaja za mobilne telefone, koji je tih godina bio inovativan i unosan posao, dok su vesti na portalu imale ulogu stimulacije potrošnje tadašnjeg GPRS saobraćaja. Verujemo da zbog imena sajta Mondo i firme Mondo Inc dolazi do zabune i da će ovo razgraničenje dovesti do prestanka nanošenja štete kompaniji Mondo Inc kroz tendenciozne negativne objave u medijima tj. privrednim društvima koja oponašaju medije“.

U odgovoru navode da, osim sa Telekomom, komercijalno sarađuju sa brojim drugim kompanijama, među kojima je i Junajted medijom u okviru koje posluje N1.

Detalji o kupoprodaji Adrija medija grupe u okviru koje posluje Kurir nigde nisu zvanično obavljeni, ali prema saznanjima koja su objavili pojedini mediji, iznos transakcije je 25 miliona evra, i on će se uplaćivati u narednih nekoliko godina.

Prema istraživanju TV N1, Žeželjeva firma Mondo Inc, koja je kupac Adria Medija Grupe, imala je profit od samo 16.000 evra 2018. godine. Iz finansijskih izveštaja se vidi da je ta firma pre kupovine Adrija Medije primila avansnu uplatu od 10 miliona evra. U istoj godini je Telekom Srbija dao 17 miliona evra kratkoročnih avansa nepoznatim pravnim licima.

Na pitanja Insajdera da li je Telekom uplatio avans firmi Mondo Inc, kao i o navodima koje je objavila TV N1, umesto odgovora, u dopisu se navodi .

„Istraživanja N1 i njihova izveštavanja o našoj kompaniji su neobjektivna, tendenciozna i nedobronamerna, te smo na takva pitanja prestali da odgovaramo. Transakcija kupovine AMG izvršena je iz sredstava kompanije Mondo Inc i vlasnika, uz potpuno poštovanje svih zakona i propisa. Mi smo 100% privatna kompanija, čiji je krajnji vlasnik isključivo Igor Žeželj. Sa kompanijom Telekom Srbija imamo komercijalno-poslovni odnos zasnovan isključivo na tržišnim principima“. 

U međuvremenu je, u vreme vanrednog stanja, REM zasedao i dozvolio kompaniji Adrija Medija grupa da, posle štampanog i internet izdanja, pokrene i kablovsku televiziju koja će, bar za sada, biti dostupna preko državnog kablovskog operatera Telekom.

Od novoosnovanih tabloida posle demokratskih promena 2001. godine Kurir ima najdužu istoriju. Njihova saradnja sa svima koji su na vlasti, s vremena na vreme , prerastala je u sukobe, ali se isto tako sve i rešavalo daleko od očiju javnosti. Rat je uvek bio vidljiv, dogovori tajni.

Posle demokratskih promena razni saradnici tajnih službi, kriminalnih grupa, biznisa iz vremena Miloševića, počinju da ulažu u osnivanje tabloida, čiji je cilj tada osporavanje prve demokratske vlasti.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka: Posle 2000. jedini deo medijskog spektra koji je bio otvoren za investiranje je bio taj tabloidni. I podsetiću Vas da nijedne novopokrenute novine posle 2000. nisu bile ništa drugo nego tabloid, i to je veoma zanimljivo – da li se ovde nikad nije formirala nova publika koja je htela novi, drugačiji informativni medij, da li je samo narasla publika za tabloide, zašto su samo tabloidi našli prostora da se pojave.

U vreme akcije Sablja, koja je uvedena zbog ubistva premijera, ugašeni su tabloidi Nacional i Identitet jer je, kako je saopšteno, utvrđeno da iza njih stoji Zemunski klan. Iz tih ugašenih medija, a sa istim novinarima nastali su Kurir, Balkan, Centar , Internacional, Nacional. Svi ti listovi, osim Kurira, su se posle obavljenog posla gasili i osnivali su se novi. Tako su kasnije nastali Pravda, Press, koji su u međuvremenu i ugašeni, kao i Naše novine, Srpski telegraf, Informer.

Registar medija nije postojao sve do 2014, pa su takvi tabloidi zbog nepoznatog porekla novca bili najjeftiniji i ubrzo postajali najtiražniji. Mogli su da objavljuju šta hoće, a kada neko i podnese tužbu oni ugase novine i osnivaju nove. Zato nikada nisu snosili posledice, niti plaćali kazne. Sada i kada sud naloži da moraju da ih plate, kazne su simbolične.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (2010-2017): Tabloidi su na samom početku bili neka vrsta pudlice, koje su se čule dosta, ali nisu bile opasne. Sada su to pitbulovi koji svoju žrtvu uništavaju, razvlačeći je na sve strane. Mi imamo tabloidno novinarstvo i u elektronskim medijima, i to je ono što je veoma opasno.

Informer je osnovan 2012. godine, mesec dana pre izbora na kojima će SNS pobediti DS. Prvi broj štampan je pod imenom “Insajder”, koristeći ime dokumentarne istraživačke emisije koja se u tom trenutku na TV B92 emituje već osam godina i otkriva brojne zloupotrebe. B92 je uspela da sudskim putem zabrani korišćenje imena Insajder, a Vučićević tada štampa list sa novim imenom – Informer. Međutim, firma koja izdaje taj list i dalje se u APR-u zove Insajder Tim.

Dok Informer od nastanka otvoreno podržava SNS, samo nekoliko meseci ranije vlasnik tog lista Dragan J. Vučićević bio je u rukovodstvu tabloida Press koji je otvoreno podržavao Demokratsku stranku koja je tada bila na vlasti.

U Pressu 2008. piše da je Boris Tadić jedini koji može da spreči srpsku mafiju da ponovo otme srpsku državu. U novembru 2012. navodi: “Hvala bogu da ova budaletina Boris Tadić nije više predsednik!”.

Vučićević napušta funkciju predsednika Upravnog odbora u Pressu u decembru 2011, da bi se tek kasnije ispostavilo da je taj tabloid bio u većinskom vlasništvu biznismena Miroslava Miškovića.

Zanimljivo je kako zapravo dolazi do tog priznanja.

Sve je počelo tako što je u oktobru 2012. Press objavio da Srpska napredna stranka trguje mestima u diplomatiji i lokalnoj samoupravi.

Funkcioneri SNS-a redovno postavljaju pitanje zašto kriju vlasništvo, tadašnji potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić tvrde da su tajkuni krenuli na njega jer se bori protiv korupcije, da Mišković želi da izbaci SNS iz Vlade.

U to vreme Vlada obeležava sto dana rada, a javnost očekuje rezultate najavljene borbe protiv korupcije. Vučić saopštava da je Mišković predmet nekoliko istraga. Delta Miroslava Miškovića saopštava da podržava nastavak reformi i u tom smislu i Vladu Srbije, ali takvo javno iskazivanje lojalnosti nije imalo efekta. Predstavnici vlasti uporno traže da Mišković i Dragan Đilas, koji je tada gradonačelnik Beograda i funkcioner DS-a, prestanu da skrivaju vlasništvo u Pressu.

U takvoj atmosferi, Mišković izdaje jedno od retkih saopštenja koje lično potpisuje, u kojem navodi da se povlači iz dnevnih novina Press, kao najveći pojedinačni vlasnik tog lista.

„To je moj lični doprinos nastojanjima Vlade Srbije da kroz transparentne odnose u medijima i prestanak prikrivenog finansiranja i vlasništva uspostavi potpunu slobodu medija i odgovorno novinarstvo“.

Press ubrzo prestaje da izlazi zbog finansijskih poteškoća.

S obzirom na to da je najveći pojedinačni vlasnik Pressa bila firma registrovana u ofšor zoni gde su vlasnici skriveni, nikada se ne bi ni saznalo da je Mišković bio vlasnik da to nije sam javno priznao. Zbog pisanja medija da iza Pressa stoji i Dragan Đilas, Agencija za borbu protiv korupcije sprovela je postupak kontrole po službenoj dužnosti, a u dopisu Agenciji Đilas je naveo: 

“Bez obzira što za to pravno lice sa Kipra koje vi spominjete u vašem dopisu prvi put saznajem iz vašeg dopisa, odgovorno tvrdim da ni ja, niti bilo koje fizičko ili pravno lice nema udeo u tom pomenutom pravnom licu. Nijedno lice koje spominjete u dopisu nije interesno povezano sa mnom”.

Dragan Đilas je u intervjuu Politici (2. 12. 2012), rekao da mu osnovni posao gradonačelnika ne dozvoljava da bude vlasnik bilo kog medija.

“Kad budem želeo da osnujem neke novine javno ću to da uradim i garantujem vam da neće finansijski propasti jer nijedan posao koji sam radio nije finansijski propao.”

Dragan J Vučićević nekoliko dana nakon Miškovićevog saopštenja drži konferenciju za novinare.

“Nikakve veze sa uređivačkom politikom i poslovanjem Pressa nisam imao u poslednje tri godine! Nisam mogao nigde da se pojavim. Bio sam formacijski zaposlen na mestu predsednika UO, ali to nisam radio. Ako je to greh priznajem! Osudite me”. (16.11.2012)

Svaka vlast je imala svoje biznismene i svoje medije. Ispostavilo se da su do 2012, osim u listu Press, biznismeni skrivali vlasništvu i u drugim medijima, poput Večernjih Novosti koje su bile u vlasništvu Miroslava Miškovića i Milana Beka, ili Politike, čije vlasništvo do danas nije utvrđeno, ali je biznismen Miroslav Bogićević sam za sebe rekao da je bio u jednom periodu vlasnik.

Međutim, za razliku od svih prethodnih vlasti, u vreme ove vlasti napravljena je sprega između najtiražnijih tabloida i televizija sa nacionalnom frekvencijom koje danas imaju ulogu tabloida. Rezultat takve medijske scene je da je Srbija informisana onoliko koliko neko odlući da treba da bude.

Insajder: Jednog dana ćete tim ćutanjem i odobravanjem svega što se dešava, verovatno dovesti do toga da se svi umuljaju u blato i da vam odgovore na isti način, a to nikome neće biti u interesu.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Ja ne mislim da je to dobro, ja ne mislim da je to način. Ali mi ćemo probati zakonskim aktima da uredimo medijsku scenu tako da to ne može da ostane bez kazne. To je jedino što država može da uradi. Ja ne mogu da zabranim nikome, ni vama da sutra stavite ne znam šta.

Insajder: Ne možete, naravno.

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Država može zakonski to da uradi, da uredi medijski prostor tako da postoje kazne koje će biti izricane za zloupotrebu ili informacija ili...

Insajder: Zakoni već takvi postoje, samo što ih niko ne primenjuje. Prosto nemamo nadležne institucije...

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije: Nisu zakoni dovoljno striktni, to mora da se popravi. Tu postoji već preporuka Evropske unije, tako da na tome mora da se radi.

Kada bi se primenjivali, postojeći zakoni sasvim su dovoljno da se kazne svi koji poluistinama i lažima uništavaju živote i presuđuju umesto sudova.

Saša Mirković, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja (2013 - avgust 2016): Sa druge strane vi imate nešto što ne može nijedan zakon da reguliše, a to je nešto što je uspostavljeno pre mnogo, mnogo godina, pre ekonomske krize, a to je to trojstvo koje sa jedne strane generišu reklamne agencije i njihova moć i oglašivači, sa druge strane mediji, i sa treće strane politički centri moći. Čini mi se da svi zapravo suštinski znaju o čemu se radi, a niko neće da kaže da je car go i da je to nešto što je zamišljeno pa mnogo godina unazad, i od onog nekog rudimentarnog oblika vremenom do evo današnjih dana dovedeno do savršenstva. Gde zapravo taj trougao definiše sva ostala pravila, gde i sami zakoni po sebi imaju sekundarni značaj u odnosu na ono gde je zapravo prava politička, finansijska i medijska moć.

Većina onih koji su nekada bili uz vlast Slobodana Miloševića, a kasnije i uz svaku drugu vlast, uspešno su opstajali svih ovih godina. Svoje imperije su razvijali. Postali vlasnici života svih na javnoj sceni jer vrlo lako sinhronizovanim kampanjama unište svakoga ko im zasmeta.

Insajder: To je mehanizam kojim se uništava svako ko se ne slaže sa onim što vlast kaže i to je činjenica. 

Mladen Bašić, savetnik za medije predsednice Vlade Srbije: Da vam kažem, ja tu ne mogu da se složim sa Vama... To je ocena iza koje vi stojite. Ali ono što mogu da Vam kažem je da mislim da se… da tablodi vrlo često postaju izgovor. I vrlo često kada se pojavite na naslovnoj strani nekog tabloida, to prosto bude odgovor na sva moguća pitanja koja postoje. Ja zaista ne verujem da je uticaj tog dela medijskog spektra prevelik.

Insajder: Mediji su imali svoju ulogu i pre ubistva Slavka Ćuruvije i pre ubistva Zorana Đinđića, tako da to nisu stvari koje možemo tako olako da shvatimo, to mogu da budu jako opasne stvari. Ta vrsta kampanje.

Mladen Bašić, savetnik za medije predsednice Vlade Srbije: Ne, ne, ja se u tom delu slažem, u tom delu mislim da vrlo često imamo neodgovorno ponašanje medija sa svih strana i da, mislim da upravo ovo što ste pomenuli, mislim da se ovde vrlo često lako zaboravljaju upravo dosta tragična iskustva koja su se desila.

Najbolji dokaz da je situacija u medijima loša i da postoje politički i finansijski pritisci je zapravo priznanje Vlade Srbije. U Strategiji koju je Vlada usvojila u januaru 2020, sa četiri godine zakašnjenja i rokom za sprovođenje do 2025. navode se brojni problemi zbog kojih mediji nisu slobodni i ne rade u javnom interesu. U izradi medijske strategije učestvovala su brojna medijska udruženja i organizacije.

Saša Mirković, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja (2013 - avgust 2016): Čini mi se da je za izlečenje medijske scene neophodno i da se pogledamo u ogledalo i da se suočimo i sa propustima koje je svako od nas možda iz najbolje namere pravio, a za rezultat je doprineo nekom svojom kockicom u tom mozaiku da stvari izgledaju ovako kako izgledaju danas.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (2010-2017): Moramo da budemo iskreni i da kažemo da nije Vučić 2012. izmislio ovaj medijski sistem. Taj sistem je takav kakav jeste, manjkav. Građen je godinama. On ga je samo usavršio i doveo do perfekcije. Dakle, to moramo da shvatimo i da se suočimo sa time i da eventualno u nekim budućim vremenima povedemo računa o tome.

Snježana Milivojević, profesorka na Fakultetu političkih nauka: Mediji su u međuvremenu postali mnogo komplikovaniji, velika su bogatstva, različiti interesi u to upetljani i to propušteno vreme, ta komocija sa nekorišćenjem te istorijske šanse da se mediji transformišu se neće lako popraviti.  

Ograničavanje slobode medija je siguran znak da se u društvu suzbija demokratija. A svrha demokratije je da zaustavi preveliko gomilanje moći u rukama jednog pojedinca ili nekoliko njih.

Uz pomoć kontrolisanih medija usavršen je mehanizam pomoću kojeg se lakše vlada. Istorija odnosa vlasti i medijskih vlasnika pokazala je da se strane menjaju u zavisnosti od interesa. Muzika je uvek tamo gde je novac. Baš zato opravdano se postavlja pitanje kako bi izgledala medijska slika i u slučaju da na izborima dođe do promene vladajuće garniture.

Problem je u tome sto takav sistem nije demokratija, sto ne obezbeđuje slobodu medija, i što sve zavisi od trenutnih interesa i novca. Velikim delom i novca građana. Sudbina slobode misli i govora nije samo pitanje medija, već i svih političkih subjekata, pa i cele javnosti. Zato je ovoga puta u rukama svih nas – tačka.