Ubistvo premijera: Neistražena odgovornost i uloga službi

Uprkos preporuci koju je još 2003. iznela Komisija koja se bavila propustima u obezbeđenju premijera - da se sprovede unutrašnja kontrola u MUP-u i BIA, takva kontrola nikada nije sprovedena. Istovremeno je dokumentacija na osnovu koje je Komisija napisala izveštaj do danas ostala pod oznakom "državna tajna".

Insajder je pre osam godina uputio zahtev Vladi Srbije da nam omogući uvid u ovu dokumentaciju, ali su naš zahtev odbile prvo Vlada Mirka Cvetkovića a zatim i Vlada Aleksandra Vučića.

Procenu bezbednosti premijera nije radila nijedna služba

Prema dosadašnjim istraživanjima Insajdera ispostavilo se da nijedna služba nije radila procenu bezbednosti premijera, iako po pravilu najveći deo zaštite ličnosti, oko čak 90 odsto, čini upravo obaveštajna zaštita. Procena nije urađena uprkos tome što je bilo nekoliko pokušaja ubistva premijera. Jedan od njih, za koji se odmah saznalo, desio se kod hale Limes 21. februara 2003. godine.

Naime, promenom zakona od decembra 2002. godine, za bezbednost premijera Srbije bio je zadužen MUP, koji je taj posao trebalo da preuzme od tajne službe. Međutim, sa tim procesom se odugovlačilo iz nepoznatih razloga, uz probijanje zakonskih rokova.

Zbog tog usklađivanja napravljena je praznina od nekoliko meseci, što je iskorišćeno da MUP i BIA prebacuju odgovornost jedni na druge. MUP je formalno nadležnost za obezbeđenje državnih funkcionera preuzeo tek u februaru 2003. godine.

Ministar policije u to vreme bio je Dušan Mihajlović. Iz BIA u MUP tada prelazi Zlatko Ratnić kao glavni koordinator prenosa nadležnosti, ali je Ratnić napustio MUP zbog sukoba s Mihajlovićem. Razlog sukoba je prema istraživanju Insajdera bilo upravo kašnjenje u procesu preuzimanja nadležnosti.

U trenutku ubistva na čelu Službe bezbednosti su Miša Milićević i Goran Živaljević. Na pitanje zašto nije bilo obaveštajne zaštite i kako su dozvolili da dođe do atentata na premijera Srbije, tadašnji zamenik načelnika BIA Živaljević u pisanom odgovoru Insajderu je naveo da su poslovi obezbeđenja državnih funkcionera izuzeti iz delokruga rada i da je u trenutku ubistva MUP imao punu nadležnost nad tim poslom.

Kako je objavljeno u serijalu Insajdera "Službena tajna" 2008. godine, BIA tek na dan ubistva radi zbirni izveštaj o svemu što se dešava i dostavlja ga članovima tadašnje Vlade Srbije.

Uloga vojne službe

U izveštaju BIA dostavljenom Vladi na dan ubistva premijera navodi se, između ostalog, i to da su pojedini oficiri Vojske Jugoslavije slavili ubistvo premijera na javnom mestu.

Pored toga, u toku "Sablje", makedonska služba je Srbiji ustupila podatke o prisluškivanju srpskog vojnog atašea u Skoplju.

Prema prisluškivanim razgovorima, ispostavilo se da je Željko Petković čuo od svoje supruge da je Đinđić ubijen i da je tada prokomentarisao: "Juče mi je čovek rekao da će se to desiti".

Ovi podaci su predati Vojsci, ali istraga nikada nije krenula u tom pravcu.

Načelnik vojne službe bezbednosti u vreme ubistva premijera bio je Aco Tomić. Tomić je uhapšen u akciji "Sablja", protiv njega je bila podignuta čak i optužnica, ali je tužilaštvo od nje odustalo dolaskom DSS-a na vlast 2004. godine. Nadležni istražni organi ignorisali su činjenicu da je Tomiću dok je bio u zatvoru, lider DSS-a Vojislav Koštunica pismom poručio: "Ćuti i izdrži".

Tek 2011. godine, na osnovu krivične prijave koju je u ime majke i sestre ubijenog premijera podneo advokat Srđa Popović, tužilaštvo je pokrenulo novi postupak o pobuni Jedinice za specijalne operacije. Tužilac Miljko Radisavljević rekao je tada da je pobuna koja se dogodila 2001. bila uvod za ubistvo 2003. godine i najavio da će u postupku o pobuni biti saslušan i tadašnji predsednik savezne države Vojislav Koštunica i načelnik vojne službe Aco Tomić.

Koštunica je održao istog dana vanrednu konferenciju za novinare i poručio da se neće odazvati pozivu suda jer, kako je naglasio, nema nikakve veze sa ubistvom premijera Srbije. Ocenio je to represijom vlasti, iako su pre toga saslušani predstavnici Đinđićeve vlade.

Godinu dana kasnije tužilac je saopštio da je istraga završena i da nema dokaza da se uopšte i saslušaju Koštunica i Tomić o pobuni JSO.

Na suđenju za ubistvo premijera gde je pozvan kao svedok, Aco Tomić je negirao da se sastao sa Ulemekom u vreme pobune JSO, ali je tada potvrdio da se sa bivšim kompandantom JSO-a Miloradom Ulemekom i vođom "zemunskog klana" Dušanom Spasojevićem sreo 2002. godine i da tom prilikom od njih na poklon dobio mobilni telefon. Za Ulemeka i Spasojevića se kasnije ispostavilo da su među glavnim izvršiocima ubistva premijera.

Zajedno sa Tomićem u akciji "Sablja" uhapšen je i tadašnji savetnik za bezbednost Vojislava Koštunice Rade Bulatović. I Tomić i Bulatović proveli su po tri meseca u pritvoru. Bulatović je zbog zadržavanja u pritvoru od države naplatio 667.000 dinara odštete, a posle dolaska Vojislava Koštunice na vlast postao je direktor Bezbednosno-informativne agencije.

Koraćeva komisija pokušala je da preko podataka vojne službe rasvetli kako je došlo do ubistva premijera Srbije, pa je tako od vojne bezbednosti je tražila informaciju da li je ta služba imala dosije o premijeru Đinđiću, ali je iz službe stigao izričit negativan odgovor. Na tome se sve završilo, a dokazi o mogućoj umešanosti pojedinaca iz te službe nikada nisu razmatrani pred sudom.

Zašto su važna dokumenta "Koraćeve komisije"

U Izveštaju koji je u javnosti poznat i kao Izveštaj "Koraćeve komisije", a koji je objavljen nekoliko meseci posle ubistva premijera, između ostalog je izneta preporuka da se sprovede istraga o odgovornosti MUP-a i BIA kada je reč o ubistvu premijera.

Za skoro punih 13 godina, tu istragu do danas nije spovela nijedna vlast.

U izveštaju je navedeno nekoliko alarmantnih ocena stanja, a to je, između ostalog, da sistem nije funkcionisao u skladu sa zakonima i pravilnicima. Izveštaj Koraćeve komisije sadrži zaključke na osnovu brojnih svedočenja  i dokumentacije, koji i danas nose oznaku tajnosti.

Pred Koraćevom komisijom svedočilo je 32 ljudi, među njima i pripadnici BIA i MUP-a, čija se čak i imena vode kao tajna. Zanimljivo je da ništa od ovim podataka nikada nije izašlo u javnost, pa ni na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića.

O tome do kakvih je zaključaka došla Komisija, na osnovu dokaza koji su i danas tajni, najbolje opisuje izjava predsednika Komisije Žarka Koraća da mu je žao što tužilaštvo na osnovu tog izveštaja nikada nije pokrenulo krivične prijave "protiv nekih ljudi koji su to zaslužili", jer je uveren da je tu bilo elemenata bar "kriminalne neodgovornosti".

Imajući u vidu da preporuka Komisije da je neophodno sprovesti istragu unutar BIA i MUP-a, nikada nije sprovedena, važnost objavljivanja dokumentacije na osnovu koje je Koraćeva komisija napisala izveštaj još je veća.

Samo tako bi, u nedostatku zvanične istrage i sudskih postupaka, bila jasnija uloga tajnih službi u ubistvu premijera Srbije, ali i njihova odgovornost.

Ubistvo premijera je političko ubistvo. Jedini način da se utvrdi potpuna istina i politička pozadina tog ubistva je potpuno razjašnjenje svakog, pa i najmanjeg detalja, u vezi sa tim ubistvom.

Insajder nastavlja da se bavi ovom temom.