Transkript pete epizode

26. mart 2007.

Ekstraprofiteri svih zemalja, ujedinite se

Spot emitovan na RTS-u u julu 2001, odmah pošto je tadašnji guverner Mlađan Dinkić objavio spisak ekstraprofitera, izazvao je brojne reakcije, osude i komentare da je to poziv na linč, pa je istog trenutka povučen sa programa. Tadašnji kolegijum RTS-a ogradio se od spota uz obrazloženje da se to dogodilo greškom i bez njihovog znanja. Predstavnici vlade Zorana Đinđića osudili su emitovanje spota uz objašnjenje da ekstraprofiteri nisu kriminalci i da zbog poreza na ekstraprofit ne treba da budu stavljeni na stub srama.

Urednik i prezenter RTS-a, jul 2001: Jedino što mogu da učinim sa ovog mesta jeste da vam se kao jedan od programskih ljudi RTS-a izvinim za tako grubu programsku grešku, prvenstveno onima koji su bili nesuđeni akteri spota, zatim Narodnoj banci Jugoslavije i svima vama koji ste s poverenjem u novu uređivačku politiku ponovo seli pred televizijske kanale RTS-a.

B92: To je ujedno bio jedini put da su u Srbiji javno putem medija ekstraprofiteri pomenuti u takvom kontekstu. Neki od njih su platili ekstraprofit, neki nisu, nekima je novac vraćen, ali nikada nije ispitano kako su zaradili prvi milion. Svi oni su uglavnom radili s Beogradskom bankom na Kipru u vreme sankcija. Predstavnici nove vlasti posle 5. oktobra 2000. nisu utvrdili gde je završio deo novca koji je iznet na Kipar. Od toga se iz nekog razloga odustalo.

Zakon o ekstraprofitu zasnivao se na ideji da se firmama i pojedincima naplati porez jer su u vreme vladavine Slobodana Miloševića bili privilegovani u odnosu na obične građane. Te privilegije omogućile su im da se enormno obogate za nekoliko godina tokom kojih su građani Srbije bili sve siromašniji iz dana u dan. Tokom devedesetih. formirala se mala, ali izuzetno moćna elita oko Slobodana Miloševića. Članovi te elite, ako nisu bili visoko rangirani u partiji, nalazili su se na mestima direktora državnih firmi i banaka ili su bili vlasnici formalno privatnih, a zapravo para državnih preduzeća. Direktori tih firmi i banaka koji su bili politički lojalni mogli su da se bave raznim maniulacijama i da se ilegalnim putem lično bogate sve dok su za to imali zeleno svetlo od predsednika. Vlada na čijem je čelu bio Zoran Đinđić smatrala je da je Zakon o porezu na ekstraprofit jedini način da se građanima koliko-toliko vrati otet novac i da oni koji su stekli milione raznim privilegijama to sada zakonom vrate državi. Kritičari tog zakona smatrali su da su tako mnogima oproštena krivična dela i da im je tako omogućeno da kupe slobodu i kasnije uvećaju bogatstvo nekoliko puta.

Božidar Đelić, ministar finansija 2001-2004: Evo jedne generalne misli, sad reći ćete - pa, što si sad pametan naknadno. Nisam naknadno pametan i tada čini mi se da sam to znao, ali mogli smo da radimo sa onim što je bilo raspoloživo, a to je da su vam za vanredne probleme potrebni vanredni lekovi. U slučaju ekstraprofita pokušala se ispraviti jedna velika kriva Drina privilegija kroz redovan postupak poreza, i to jednostavan. Kad krenete onda uvek se nađe neki sud, opštinski, vrhovni, imate probleme u poreskoj upravi, nemam dokaze, ali navodno je bilo nekih nagodbi, ne znam.

Dragomir Karić, kompanija Karić: Bogoljub je predložio premijeru, znam da je bio potreban novac, nisu imali nikakvu podršku, rekao je - OK, ja ću okupiti 1.000 preduzetnika, i to nije bila samo Bogoljubova ideja, to je bila ideja i drugih danas moćnih preduzetnika, vlasnika moćnih kompanija i vi ćete imati dve milijarde maraka, nas 1.000 daće po dva miliona, u proseku dva miliona, neko će dati 20, neko... Do toga nikad nije došlo, koliko je meni poznato...

B92: Je li to bila ideja da se kupi sloboda ili...

Dragomir Karić: Ne, zašto? To je bila ideja da se pomogne zemlji. Neko je bio sposobniji, neko je imao neke privilegije, neko to, u redu.

B92: I to se nikad nije dogodilo?

Dragomir Karić: Nije, stvarno se nije dogodilo, desila se druga stvar, koliko se sećam tada guverner Narodne banke, znam da je Bogoljub tada rekao - u redu, ja dajem 10 miliona maraka i Bogoljub je dao 10 miliona maraka Narodnoj banci Srbije za vraćanje stare štednje. Šta sve ulazi u staru štednju ja to ne znam i verovatno su i drugi dali, to je istina živa, to je fakat, to može da se proveri sve, to su papiri, to nije bilo onako - dam vam na ruke, to je plaćeno. I onda se pojavila ta ideja oko ekstraprofita, i tu smo mi rekli - mi ćemo da platimo ekstraprofit, ali reket nećemo. I tu je nastala glavna borba, da smo mi platili...

B92: Šta vam je značilo nećete reket?

Dragomir Karić: Pa, neću vama da dam ispod stola 100 miliona...

B92: Ko vam je tražio?

Dragomir Karić: ...nego mi vi uzmite, otmite mi, pa ću ja kad-tad na sudu da dobijem to i vratiću, kao što smo i vratili.

B92: A ko vam je tražio ispod stola?

Dragomir Karić: Taj odgovor od mene ne možete da dobijete, ja to ne znam.

B92: Kako ne znate?

Dragomir Karić: Ja nisam bio tu.

B92: Ali to znači da je neko iz tadašnje vlasti tražio...

Dragomir Karić: Da, tražili su i sada je pitanje i mi opravdano sumnjamo, kako je moguće da ovi drugi, niko ne plati ekstraprofit, a guverner je rekao 8,7 milijardi, ja to vraćam u zemlju, znači ekstraprofit je platila samo porodica Karić, kompanija Karić i niko više.

B92: Od početnih najava da bi pojedinci i firme koji su se tokom devedesetih obogatili zahvaljujući privilegijama mogli u državnu kasu da vrate i milijardu maraka, sve se svelo na 100 miliona naplaćenog poreza na ekstraprofit.

Najveći porez, 70 miliona maraka, platio je Bogoljub Karić i firme pod kontrolom kompanije BK. Porez je odlukom Vrhovnog suda vraćen, pa ponovo naplaćen. Kompanija Simpo platila je 5,1 miliona, iako je na početku bilo razrezano da plati 25 miliona. Kompanija Stankom platila je 4,6 miliona maraka. Stankom je taj porez platio ustupanjem državi svoje poslovne zgrade od 2.300 kvadrata i škole Miloš Crnjanski, čiju su izgradnju sami finansirali. Delta M platila je 3,4 miliona maraka, nikada se nisu žalili na rešenje o plaćanju poreza. RTV Pink je platio 2,3 miliona maraka, nikada se nisu žalili na rešenje o plaćanju poreza. Galenika je platila 1,8 miliona maraka, C market 1,7 miliona.

U periodu posle 5. oktobra 2000, pre donošenja Zakona o ekstraprofitu, u javnosti se pojavljuje nezvanična informacija da je kod premijera Zorana Đinđića održana donatorska večera na kojoj su biznismeni, koji su novac u vreme Miloševića stekli nelegalno ili uz pomoć privilegija, platili svoju slobodu. Članovi Đinđićeve vlade kažu da je to laž, ali da je u javnosti postojala takva slika zahvaljujući ironičnim izjavama tadašnjeg premijera.

Božidar Đelić, ministar finansija 2001-2004: Po njemu svojstvenom, malo ciničnom pristupu, rekao je - hajde, jedna dobrotvorna velika tajkunska večera gde će oni da daju stotine miliona. Ja sam tada bio protiv toga jer sam znao da će nas i B92 i cela demokratska Srbija nas napasti i reći - vi ste korumpirani, vi ste se ušemili. To što je trebalo da bude efikasnije jednostavno nije bilo prihvatljivo. Trebalo je da to ide na neki malo prihvaćeniji način, da se ne proglase za kriminalce, što nisu bili, nikada nisam rekao da je ekstraprofiter kriminalac, kriminalac je neko ko je prekršio zakon. Tu je razlika.

Josip Bogić, finansijsko odeljenje UBPOK-a do 2005: Moćnici iz tih sistema, kad su dovoljno postali finansijski jaki, oni više nikad nisu bili u sukobu sa zakonom zato što su sami krojili zakone i uredbe i ostale akte i normalno nikad nisu bili kasnije u sukobu sa zakonom.

B92: Pošto je tadašnja vlada zaključila da su se mnogi obogatili zahvaljujući privilegijama, a ne kršenjem zakona, odlučuju da deo tako stečenog novca biznismenima oduzmu i vrate u budžet putem Zakona o ekstraprofitu. Prvo je Vlada Srbije osnovala Komisiju za ispitivanje zloupotreba, na čijem je čelu bio Vuk Obradović. Ta komisija imala je zadatak da ispita zloupotrebe u oblasti privrede i finansijskog poslovanja nastalih od 1989. do 2001. Izveštaj je dostavljen Vladi pod oznakom "strogo poverljivo".

"U ovom trenutku osnovica za oporezivanje procenjuje se na nekoliko desetina miliona maraka. Smatramo da je putem sivih kanala u kojima nema nikakve evidencije iz zemlje izneta velika količina deviznih sredstava i da je to polje na kom treba da deluje MUP i ostali nadležni organi".

Vuk Obradović, predsednik Komisije za ispitivanje zloupotreba, april 2001: Mi se ne bavimo pravljenjem bilo kakvih spiskova bogatih ili najbogatijih ljudi ove zemlje, mi smo krenuli tragom vrlo konkretnih finansijskih i poslovnih transakcija, pa bože moj, do koga dođemo.

Božidar Đelić: Vuk Obradović, setite se, je onaj ko je bio zadužen u Vladi da vodi prvo jednu međuresornu komisiju gde je bila Narodna banka, da se istraže i da se kazne sve te nelegalne radnje, i to onaj deo koji se tiče krivičnog postupka, gde je prekršen zakon. A onda je on pripremio i Zakon o ekstraprofitu koji je bio drugačiji i uvek su ljudi pitali - pa, zašto ne kaznite lopove, za to postoji policija, pravosuđe, to je oporezivanje nezaslužene dobiti.

B92: Na funkciji predsednika Komisije Obradović ostaje svega dva i po meseca. Podneo je ostavku posle javnih optužbi da seksualno uznemirava koleginice. Afera je izbila uoči donošenja Zakona o ekstraprofitu.

Božidar Đelić: Nekoliko dana pre no što je on trebalo da brani taj zakon desilo se ono oko seksualnog zlostavljanja, on je dao ostavku i po nekoj logici stvari pozvali su me - pa, hajde, brani ti taj zakon i ja sam to odbranio i posle toga, ne jedini, nego kao cela Vlada, bio sam zadužen i da ga primenim. I ljudi sad kažu - pa, to nije imalo nikakvog efekta, ja se s tim ne bih složio, znači, jedan broj grupa je platio ekstraprofit, evo, Pink na primer na onim metrima koji su dograđeni, a da nije bilo dozvole platio je porez od 90 odsto. To su bila sredstva, sad se tačno ne sećam, možda nekih tri ili četiri miliona maraka je u to vreme bilo. Tako da je, setite se, on posle nosio neku majicu - ekstraprofiteri svih zemalja ujedinite se, i tako dalje. Meni je bilo glavno da je on platio i da se nije žalio, Delta je platila nešto oko nekih uvoza, MK komerc, tek toliko da kažem nekoliko poznatih imena oko svega toga, a to je bilo oko nekih kvota za uvoz i izvoz.

B92: Demokratska stranka Srbije odmah predlaže proveru stalnosti Zakona o ekstraprofitu, a Đinđić izlazi u javnost s rečenicom - lov na veštice.

Božidar Đelić: Gledam i već se pitam šta mi je sve to trebalo, toliko ima posla, zamislite, da uvedete koliko toliko reda u te javne finansije, da tamo gde je zakon prekršen, ta budžetska inspekcija, tajni računi, plus regulisanje naših dugova, Pariski klub, kineski, ruski dug. Posle toga mogućnost da privučete investicije, privatizacija, ogroman posao pred nama i onda dolazi još to. I zbog toga kažem, za jednog redovnog ministra, mnogo je, ma kakav on ili ona bili, trebalo je ići, čini mi se, na jedan vanredni lek gde bukvalno voljom naroda se krene i kaže - u redu, obeštećenje postoji.

B92: U međuvremenu, Đelić odlučuje da iz predloženog zakona povuče član koji se odnosi na mogućnost dogovora s državom oko visine poreza koji će neki od tih obveznika platiti. Do brisanja predloga došlo je na pritisak opozicije u Parlamentu, koja je izražavala sumnju u poštenje DOS-a i uporno tvrdila da dogovor s bogatašima otvara vrata tajnim dogovorima oko sume koju će platiti.

Božidar Đelić: Hajde možda malo da vas šokiram, možda bi taj zakon efektivno imao više rezultata da je ostao taj član jer tada, početkom 2001, još je bilo snage i da su se pozvali ti tajkuni i tajkunčići i rekli - mi imamo te podatke, platite to, pa čak i da tu budu i kamere i šta god hoćete, da se okrene sve na neki drugi način i da se kaže - evo, u redu, mi smo poslovali prema zakonima, setite se, oni su radili prema zakonima, nisu kršili zakone, da li su bili spretni, neki od njih su u stvari, dobro znate, toliko bili moćni da su davali koji zakoni treba da se glasaju, da se ne lažemo, u telekomunikacijama, pa dalje. Pa, naravno, pa šta vi mislite šta je bio Miloševićev i radikalski režim?

B92: Mlađan Dinkić kaže da je Narodna banka uradila svoj deo posla na osnovu čega je i naplaćen jedan deo ekstraprofita. NBJ je utvrdila da su lojalni privrednici imali otvorene kanale za uzimanje kredita od banaka. U zemlji je hiperinflacija, to je značilo profitiranje na primarnoj i sivoj emisiji novca jer su pozajmice vraćali po daleko manjoj realnoj vrednosti. Dok su građani jurili ulične dilere, neki od njih su do deviza dolazili jednostavno ih kupujući po zvaničnom kursu kada je on na ulicama bio daleko viši. Povlašćeni su imali dozvole za iznošenje deviza iz zemlje, dozvola je značila navodno avansno plaćanje, pa se mnogo puta dešavalo da se uvoz robe nikada nije desio, a da je novac ostajao van zemlje. Na uvoz pića, cigareta nisu plaćane akcize i drugi porezi, velika povlastica bilo je i dobijanje dozvola za uvoz ili izvoz proizvoda koji su bili na režimu kontingenata i kvota, pa su samo pojedini na primer mogli da izvoze pšenicu i za jednu sezonu se obogate. Neki su radili s nabavkom ili prodajom robnih rezervi, a neki su imali pristup i javnim fondovima.

Kompanija Karić našla se na spisku ekstraprofitera na visokom drugom mestu, odmah iza državne kompanije NIS Jugopetrol. Za Bogoljuba Karića izračunato je da treba da plati porez na osnovicu od 114 miliona maraka. Prema podacima Narodne banke, kompanije Karića su više od 30 miliona maraka zaradile koristeći sredstva iz primarne emisije, dok je iz sive emisije novca Karićima bilo dostupno više od 70 miliona. Nepunih šest miliona Mobtel je izneo iz zemlje na ime uvoza koji nije realizovan.

U to vreme od predstavnika demokratske vlasti mogle su se čuti zanimljive ideje kako sve može da se naplati porez na ekstraprofit.

Mlađan Dinkić: Ako imamo kompaniju Braća Karić, ako ne bude bila u stanju da plati ona, imajući u vidu da u porodici Mišković postoji srodstvo s kompanijom Karić, onda i Delta može biti indirektan obveznik, bez obzira na to što je obveznik s neka četiri miliona maraka.

Božidar Đelić: Najveći ekstraporez je naplaćen, istina je, od Karića, to je trebalo da bude naplaćeno od toga što je banka Astra dobila ogromnu dobit od sive emisije. Međutim, pošto je ta banka bila zatvorena, onda se išlo na solidarnog jemca, a to je bio Mobtel i od njega se to naplatilo. Napravljene su na žalost neke greške u proceduri, što je dovelo nešto kasnije, i to je bila velika stvar u vreme kampanje, setite se 2003, gde su čak i mene napali da sam ja sad u nekom dilu s tajkunima, s Karićem zbog onog vraćanja novca.

B92: Najveći porez 70 miliona maraka platili su Bogoljub Karić i firme pod kontrolom kompanije BK. Posle rešenja Vrhovnog suda iz 2003. zbog neregularnosti u postupku naplate kompaniji Karić ceo iznos s kamatama vraćen je u decembru iste godine. Samo pola godine kasnije uručeno im je novo rešenje, a porez je ponovo naplaćen 2004.

Dragomir Karić: Ko se obogatio za vreme ratova, ko je pravio ekstraprofit?

B92: Jeste li se vi bogatili u vreme ratova?

Dragomir Karić: Ne, pa nismo uradili ovde ništa, bio je Mobtel samo, ništa drugo nije radilo.

B92: Zašto ste bili na spisku ekstraprofitera ako ste sve radili legalno?

Dragomir Karić: Zašto?

B92: Ako niste koristili privilegije...

Dragomir Karić: To pitajte takozvane demokrate, pitajte njih, to je bio reket, pa su posle utvrdili, izašli na konferenciju za štampu, imamo taj snimak, snimala je TV BK, gde su rekli da kompanija Karić, Braća Karić, nikada nisu koristili Fond za razvoj, nikada, a ja u vašoj emisiji, kad sam video, stvarno sam se zapanjio, nisam znao za te ljude, družim se s mnogima od njih, oni su korisnici tih fondova i sad mi je jasno odakle njima prvi milion.

B92: Bogoljub Karić na Kipru nije radio s Beogradskom bankom pošto je banka Karić u to vreme imala svoju of šor banku. U kompaniji Karić tvrde da su sve radili regularno i da nikada nisu iznosili novac iz zemlje. U istrazi protiv Bogoljuba Karića navodi se da je on od 1994. do 1998. izvlačio velika sredstva iz kompanije Mobtel i to tako što se zaduživao kratkoročnim kreditima kod banke Karić uz ogromne kamate. Sredstva su se praktično kretala iz Mobtela u banku Karić, dalje su polagana na of šor banku na Kipru, a dalje na Karićeve firme Jusiko i Cesiko. Deo sredstava sa Kipra je prebacivan u Moskvu u banku Aka, takođe u vlasništvu Karića, pa na firmu BK trejd.

Dragomir Karić: To je netačno. A što se tiče kredita, da je Mobtel koristio kredite, pretpostavljam da mislite na Mobtel kad kažete iz banke Karić, Mobtel je bio najveći komitent banke Karić, moguće je da je koristio kredite, ja o tome nisam upoznat, ali bih želeo da kažem, da dam odgovor na to da su pare išle na... To je isto netačno.

B92: Tokom istrage se utvrdilo da su Karići formirali niz preduzeća kojima je glavni, a nekima i jedini, klijent bila kompanija Mobtel. Tako je na primer kompanija osiguravana kod Karićevog preduzeća Osiguranje Evropa dok nije likvidirano. Mobtel je iznajmljivao Karićevu vilu Jelena, pripejd paketi prodavali su se preko Karićeve firme Astra simit. Na primer, od onoga što je Mobtel zarađivao dnevno državi je po odbitku troškova trebalo da pripadne 49, a Karićima 51 odsto dobiti, ali je Mobtel s Karićevim preduzećem Astra simit sklopio ugovor o prodaji pripejd kartica po kom Mobtelu pripada 60, a Astra simitu 40 odsto prihoda.

Dragomir Karić: Nije samo Astra bila saradnik Mobtela i prodavala telefone, stotine kompanija, uđite, pogledajte... verovatno ćete taj C da pretresete dobro ako budete mogli. Pa, bilo je znate koliko provajdera, znači, mi smo prihvatili da nemamo monopol, zamislite u to vreme, samo mi imamo mobilnu telefoniju...

B92: Ali to nije tačno.

Dragomir Karić: To je tačno.

B92: Hoćete da kažete da Astra simit...

Dragomir Karić: Nije bila jedina, nije bila...

B92: Pa, koja je još bila kompanija osim Peconi, Predrag Ranković Peconi kasnije?

Dragomir Karić: Ne samo

B92: U priču o prodaji pripejd kartica se uključuje i firma Invej, u vlasništvu Predraga Rankovića Peconija. Ona je dobila neverovatne privilegije, u javnosti se tumačilo da je Karić tako darežljiv prema Peconiju zato što mu je ovaj prethodno pozajmio 21 milion evra da plati porez na ekstraprofit.

Dragomir Karić: Nikada on nije pozajmio nikakav novac kompaniji Karić, on je bio, tj. njegova kompanija, je bila saradnik Astra simita, kao i mnoge druge, Mobtela i tako dalje, pre sam vam rekao, bili su mnogi drugi, mada ja ni to ne znam, to vam iskreno kažem, ne znam, nisam se time bavio. Mi smo vodili, nas četiri brata smo vodili kompaniju, ja sam odgovarao za teritoriju SSSR-a...

B92: Je li tačno da je firma Invej, u vlasništvu Predraga Rankovića, ali je dobila neverovatne privilegije, zbog toga svi to povezuju s tim da joj je Karić dugovao novac.

Dragomir Karić: Da vam kažem nešto, slušajte, povezuju da bi njega iskompromitovali i nas.

B92: Zanimljivo je i kolike su plate imali Bogoljub i Dragomir Karić u Astra simitu, koja se bavila preprodajom Mobtelovih priprejd kartica. Bogoljub Karić je od Astra simita za 2003. primio platu od 2,6 miliona evra, a vi ste recimo primili samo 1,7 miliona.

Dragomir Karić: Evo, da vam odmah objasnim jednu stvar. Prvo, Astra simit je privatno preduzeće, je li tako, mi smo se rukovodili time, da se ja sad ne pozivam na neke bivše političare i pokojne političare koji su savetovali Bogoljuba - e, Bogoljube, menja se država, odredi sebi platu kao i svi što rade na Zapadu, imaš 100.000 godišnje, 200.000, i onda vozi svoja kola, idi, radi, živi, plaćaj na to porez. I mi smo bili pioniri i ne kajem se zbog toga uopšte i mi smo odredili te plate u svojoj kompaniji, u svojoj, ne u Mobtelu, molim vas, da razdvojimo to, nego u Astra simitu. Znači, od tog profita, mi smo rekli - OK, mi ćemo imati te plate.

B92: Bogoljub Karić je trenutno u bekstvu. U njegovoj kompaniji kažu da je on na to primoran jer je u pitanju politički obračun koji je počeo onog trenutka kada je Karić odlučio da uđe u politiku.

Mlađan Dinkić: Ima ljudi koji, kada steknu na bazi privilegija neko određeno bogatstvo, su mnogo gramzivi, pa hoće još na bazi nekih kršenja zakona da steknu još više i oni nastradaju, a ima onih koji su nešto mudriji, pa na bazi privilegija steknu, a onda uđu u legalan sistem, pa onda još plate najpametnije ljude koji završavaju fakultete da im budu menadžeri, ne bave se oni menadžmentom, ne pojavljuju se na televizijama i onda samo uvećavaju bogatstvo.

B92: Kompanija Delta i njenih devet preduzeća našli su se na 128. mestu liste. Narodna banka je našla da je osnovica na koju porez treba da plati Miroslav Mišković 4,3 miliona maraka. Od devet kompanija najviše privilegija Mišković je koristio kroz firmu Delta M, koja je zaradila na razlici pri kupovini deviza po zvaničnom kursu 1,7 milion maraka. Više od 700.000 maraka inflatorne dobiti Delta M je imala uzimajući kredite iz primarne emisije, dok je više od milion tako zarađeno preko firme Deltiko. Svih devet preduzeća iz lanca Delta kupovalo je devize po zvaničnom kursu.

Kompanija Delta je platila porez i nisu se žalili na rešenje o plaćanju poreza. Nekoliko meseci ranije Miroslav Mišković našao se u centru pažnje javnosti, u aprilu 2001, kada ga je kidnapovala grupa Dušana Spasojevića. Proveo je zatvoren oko 18 sati, a zatim je pušten jer je isplaćena otkupnina od sedam miliona maraka. Pripadnici Zemunsko-surčinskog klana Dušan Spasojević i Mile Luković su tada uhapšeni, ali su pod nejasnim okolnostima pušteni iz pritvora. Međutim, još 2001. policija je imala sve podatke o delovanju te kriminalne grupe, ali i o nelegalnim tokovima novca i njihovim zaradama. Tako su na primer u beloj knjizi MUP-a Srbije 2001. opisane kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom. U toj knjizi navode se i svi detalji o tome kako su nelegalno zaradili novac i kako su takav novac, pre svega od šverca, posle 5. oktobra 2000. ubacili u legalne tokove. Jedan od takvih primera je podatak o poslovima surčinske grupe, na čijem je čelu bio Ljubiša Buha Čume, danas svedok-saradnik u procesu za ubistvo premijera.

Izvod iz Bele knjige MUP-a Srbije 2001: Veliku materijalnu dobit stekli su nedozvoljenom trgovinom naftom i naftnim derivatima i cigaretama. Nelegalno stečen novac plasirali su u legalne tokove kroz razne investicije, kao što su trgovina naftom, nabavka i kupovina mašina za asfaltiranje. U transformaciji novca u legalne tokove direktno je učestvovao Predrag Ranković Peconi.

Predrag Ranković Peconi nije se našao na listi ekstraprofitera. Ranković je posle biznisa s jeftinim cigaretama Fast proširio agrarnu imperiju kroz kupovinu Rubina, Vitala, Ratara. Vlasnik je i Albusa i fabrike šporeta Milan Blagojević. Peconi je izgradio i Monus, fabriku cigareta u Inđiji. Vlada Vojislava Koštunice mu je, iako je odluka bila da se dozvoli rad samo tri fabrike cigareta, ipak dala dozvolu. Njegova firma pojavljuje se u bankarskim transakcijama na Kipru koje smo objavili, a koje se u milionskim iznosima bez ikakve namene.

Josip Bogić: Pa, to morate da pitate ljude u policiji koji su generalno vodili politiku i koji su davali smernice šta treba da se radi.

B92: To znači da ste imali pritisak da se nešto ne radi.

Josip Bogić: Ja ne bih govorio o pritisku, ali da vam kažem, niko neće otvoreno pritisak, da kaže da direktno radite nešto, ali ako vam dam podatak da je recimo u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala u početku, ona je osnovana 2001. u oktobru, bilo svega 20 ljudi koji su se bavili finansijskim organizovanim kriminalom, onda vam je dovoljno jasno da li je tu bila politička volja da se obuhvate svi ti ljudi koji su se obogatili u bivšem sistemu.

B92: Zanimljivo je da se i firma tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića našla na listi ekstraprofitera. Mihajlović je tvrdio da je bio samo akcionar Lutre, ta firma je takođe koristila privilegije Miloševićevog režima.

Među velikim obveznicima našla se firma Lutra, čiji je vlasnik bio ministar policije Dušan Mihajlović. Po Dinkićevom spisku, Mihajlovićeve firme u vreme hiperinflacije, a zahvaljujući privilegijama, ostvarile su dobit od četiri miliona maraka. Ceo taj iznos Lutra je dobila korišćenjem kredita iz primarne emisije.

Dušan Mihajlović je kao ministar policije bio i član Komisije za ispitivanje zloupotreba. Kada se ime firme Lutra našlo na spisku ekstraprofitera i kada je donet zakon, Mihajlović se otvorenim pismom obraća tadašnjim liderima DOS-a.

Otvoreno pismo Dušana Mihajlovića DOS-u, jul 2001: Izjava da osnov za oporezivanje iznosi 8,3 milijarde maraka ne odgovara odredbama zakona i politički je štetna. Pokušaj da se oporezuje ta osnovica završio bi se uništenjem zdravog dela privrede koja je preživela Miloševićev režim. Ne treba posebno dokazivati da je najveći deo tog iznosa otišao na plate radnika i preživljavanje stanovništva, a jedan manji deo u finansijske špekulacije koje zakonski podležu porezu na ekstraprofit. Povodom pominjanja imena i firme Lutra u izveštaju guvernera Narodne banke Jugoslavije Mlađana Dinkića, ja sam akcionar u Lutri od osnivanja i sve poreske obaveze sam uredno izmirio. A što se ličnog bogatstva tiče, spadam u siromašnije političke lidere i nudio sam mnogima da se menjamo.

B92: Firma Milana Beka, bivšeg ministra za privatizaciju, takođe se našla na dve liste ekstraprofitera i po privilegijama za primarnu emisiju novca i po uvozu i izvozu.

Na 194. mestu na listi preduzeća koja su sticala dobit u vreme inflacije bila je firma Dibek, Bekova firma, a zaradila je 1,8 miliona u najvećem delu kupujući devize po zvaničnom kursu.

Porez nikada nije naplaćen od kompanije Dibek, postupak prinudne naplate odmah je krenuo jer u firmi navodno nisu imali da plate prvobitno 1,1 milion maraka poreza na ekstraprofit. Zbog odluke Vrhovnog suda ni naknadno utvrđenih više od devet miliona obaveza nije izmireno. Milan Beko, koji je bio direktor firme tokom devedesetih je uporno demantovao da je vlasnik, pa porez nije naplaćen ni njemu. Komisija Narodne banke Jugoslavije utvrdila je da je zahvaljujući protekciji u Saveznom ministarstvu za spoljnu trgovinu Dibek imao najbogatiji asortiman uvoza žvaka, deterdženata, viskija, votke, piva, sira. Kao najupečatljiviji dokaz Bekovih privilegija novinarima je tada dostavljen zapisnik o kontigentima za uvoz žvakaćih guma na kom je rukom napisano - Dibek da, ostali ne. Milan Beko poslednji put se javnosti obratio 18. oktobra 2000, kada je saopštio da vraća poslanički mandat Socijalsitičkoj partiji Srbije, da se definitivno povlači iz politike i odlazi na duži odmor. Sa odmora se vratio nedavno i od tada se njegovo ime vezuje za mnoge privatizacije u Srbiji u poslednje dve godine.

Detaljnije o tome u sledećoj emisiji.

Druga najviše oporezovana privatna kompanija bila je korporacija Stankom sa osnovicom od 41 milion maraka. Za Stankom je utvrđeno da je bio u prilici da gotovo ceo iznos po povoljnim uslovima dobija iz primarne emisije. Utvrđeno je i da je nepunih 100.000 maraka Stankom koristio kroz kupovinu deviza po zvaničnom kursu i neopravdano iznošenje deviza iz zemlje.

Korporacija Stankom je prema saznanjima Insajdera sklapala ugovore sa Saveznom upravom carina dok je na njenom čelu bio Mihalj Kertes. Ti ugovori koji nisu imali osnovu u zakonu bili su osnov za kupovinu stanova, a Stankom je od carine dobijao sredstva i sa računa i u kešu. Tako je novac umesto u budžet otišao delom i u privatnu firmu Stankom.

Milutin Cekić, savezni finansijski inspektor: Sva akta koja su usledila o dodeljivanju na korišćenje tih stanova su ništava jer nije postojao... niko nije bio nadležan u Carini, pa ni direktor, da dodeljuje stanove na korišćenja, nisu ni postojali nikakvi kriterijumi oficijelni, nisu postojali do 1992, pa ni u Carini o dodeli stana, nikakav pravilnik. Postojali su kriterijumi u nečijim glavama verovatno, onih koji su dodeljivali. I na to su utrošena značajna sredstva.

B92: Carina je novcem iz budžeta koji je pripadao građanima Srbije nelegalno kupila od Stankoma čak 78 stanova različite kvadrature ukupne vrednosti 94 miliona dinara. Prema dokumentaciji do koje je došao Insajder, najveći broj stanova kupljen je na Čukarici i u Beogradu. Najveći stan imao je 209 kvadrata i plaćen je više od 10,5 miliona dinara. Jedan deo tih stanova, prema dokumentaciji, dodeljen je licima koja uopšte nisu radila u Carini. Glavni budžetski inspektor Milutin Cekić posle 5. oktobra pokušao je da te zloupotrebe predstavi tadašnjem ministru finansija Jovanu Rankoviću.

Milutin Cekić: E, onda mi je on rekao - znam, ja sam se iznenadio kako može da zna tako nešto, onda mi je on ispričao da to zna tako jer je bio savetnik u firmi Stankom, pa su ga oni pitali nekom prilikom kako da knjiže sredstva koja stižu iz Savezne uprave carina u gotovom novcu za kupovinu stanova. I onda je rekao - ja sam im savetovao da to knjiže kao donaciju.

B92: Stankom je knjižeći državna sredstva kao donaciju smanjivao svoje poreze tokom ovih godina. Jovan Ranković posle 5. oktobra postaje savezni ministar finansija, a istovremeno je bio jedan od najvećih protivnika i kritičara Zakona o ekstraprofitu.

Odmah iza Genexa, na listi se našla državna firma Javor iz Ivanjice, na čijem je čelu devedesetih bio Radoslav Lale Sekulić. Predstavnici Narodne banke izračunali su da je razlika koju je to preduzeće zaradilo uzimajući kredit iz primarne emisije i vraćajući ga posle pada vrednosti dinara više od 6,5 miliona maraka. Radoslav Lale Sekulić, bivši direktor Javora Ivanjica, koji je bio na listi ekstraprofitera, bio je pre Kertesa direktor Carine.

Radoslav Sekulić: Ja sam na početku, kad sam došao za direktora Savezne uprave carina, pozvao saradnike, to su mi bili prvi saradnici, zamenik, pomoćnici i upravnici, bile su 44 carinarnice u SRJ. Rekao sam, održao priču, rekao sam da dobro znam kako se radi u Carini, rekao sam da svi moraju paziti da ne pogreše, ako pogreše odgovaraće sami, ja ne mogu da ih branim.

B92: Dobro, jeste li bili iznenađeni kad ste videli šta se dešavalo u vreme Kertesa?

Radoslav Sekulić: Jesam, stvarno sam bio iznenađen, za mene je to nešto neverovatno.

B92: Milutin Cekić, finansijski inspektor, kaže da su se zloupotrebe na Carini dešavale i u vreme Radoslava Sekulića.

Milutin Cekić: U kontroli je uočeno da je Savezna uprava carina sklopila jedan ugovor, koji je pravno posmatrano ništav, s bankom Asi, predmet tog ugovora je bio ustupanje banci Asi od Savezne uprave carina naplate carine i drugih voznih dažbina u putničkom prometu. Savezna uprava carina nije mogla da ustupi svoje nadležnosti.

Radoslav Sekulić: Ne znam šta je banka Asi.

B92: Banka Asi je Automoto savez Simpo Ivanjica.

Radoslav Sekulić: Moguće, ne znam.

B92: Jeste li bili deo te banke?

Radoslav Sekulić: Ne, nikad.

B92: Vaša firma u Ivanjici?

Radoslav Sekulić: Nemam ja firmu nikakvu, nisam u to vreme imao firmu nikakvu.

B92: Je li vam poznata banka Asi?

Radoslav Sekulić: To je bio Javor... nije mi poznata. Javor je bio jedna svetska firma, nije joj trebao ni Asi, ni Basi, niko, bila je...

B92: Zato što ste vi potpisali ugovor s bankom Asi kao direktor Carine.

Radoslav Sekulić: O čemu?

B92: Po kom Carina ustupa naplatu dažbina u putničkom prometu banci Asi.

Radoslav Sekulić: To je moguće, to je čista usluga, nisam ja...

B92: I to je potpisao Maraš, koji je bio generalni sekretar Automoto saveza.

Radoslav Sekulić: Maraš potpisao i potpisao je verovatno neki moj zamenik ili neko, ja nisam sigurno.

B92: Međutim, prema dokumentu do kog je došao Insajder, Sekulić jeste potpisao ugovor s bankom Asi dok je bio direktor Carine. Na taj način ta banka preuzela je naplatu carinskih taksi i dažbina, što je bilo protivzakonito, a novac je u vreme hiperinflacije umesto u budžet prvo odlazio u tu privatnu banku.

Radoslav Lale Sekulić bio je jedan od finansijera SPS-a na poslednjim izborima. Za njegovo ime vezuju se razne firme, farmaceutska kompanija Habitfarm, a iz vremena devedesetih Salus i Best international. On tvrdi da nije vlasnik nijedne od tih firmi.

Radoslav Sekulić: Ja sam Švajcarac od 16. februara 1997, ja sam direktor firme u Luganu Levindora, do sada sam dao intervju posle 10 godina za dobijanje pasoša i državljanstva i tu sam opredeljen uglavnom. Radim ono što znam da radim tamo u Švajcarskoj, to je da prodajem košulje, samo to radim.

Božidar Đelić: Imamo neverovatan momenat, gde vidimo jedan izvod bankarski, to sigurno imate u arhivama, gde jednog dana nekih 300.000 maraka u kešu se deponuje na račun onog koji vodi Fond za razvoj, za zdravstvenu zaštitu naše zemlje i piše - keš, gospodin her Lale Sekulić, kog dobro poznajemo i koji se naravno brani da on to nikada nije uradio. I to je jednostavno nestalo, pisao mi je iz Ivanjice da to ne postoji.

Radoslav Sekulić: Nisam čuo, nisam video, nisam učestvovao, Đelić je obična šeprtlja, evo, to javno da kažem, šeprtlja, na Paju Patka me podseća.

B92: Ni to nije tačno?

Radoslav Sekulić: Ne, bre, otkud, zašto, hajde, objasnite mi zašto, ja sam košuljar, prodajem košulje, za mene je Galeri Lafajet, za mene je Marsus Spenser, za mene je CMD, to su za mene kompanije gde ja idem da zaradim novac.

Josip Bogić: Svi ti biznismeni koji su se obogatili na određenim privilegijama, oni nisu bili u sukobu sa zakonima u smislu da bi krivično odgovarali. I upravo je taj zakon bio pokušaj da se na neki način, kao što sam rekao, usaglasi pravo i pravda. Međutim, mi svi znamo kako je taj Zakon o ekstraprofitu prošao.

B92: Druga lista ekstraprofitera koja je napravljena odnosila se na privilegije i ogromne zarade zahvaljujući dobijanju dozvola za uvoz i izvoz proizvoda čiji je promet država strogo kontrolisala. Od tog spiska očekivalo se najviše. Tokom devedesetih nije bilo mnogo firmi koje su iz zemlje mogle da izvoze meso, žitarice i drvo. Oni koji su se bavili uvozom automobila, sokova, čokolade i žvaka imali su priliku da na tim poslovima dođu do milionskih sredstava. Prikupljanje dokumentacije o uvozno-izvoznim poslovima trajalo je nekoliko meseci, koliko je Saveznom ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom trebalo da dostavi podatke o spoljnotrgovinskim poslovima. Podaci, kada su stigli, prema tvrdnjama Božidara Đelića, bili su nepotpuni. Konačno, spisak je objavljen sredinom 2002.

Firme čiji su izvozno-uvozni poslovi premašili milion evra bile su Delta M, Dibek, Verano motors, Duvanska industrija Niš, Sartid, Progres, Simpo, Autokomerc, Mobtel, Cepter international, C market, Genex, Generalexport, ali i javna preduzeća poput Naftne industrije Srbije, Telekoma Srbija, Srbijašuma, Radio televizije Srbije, pa i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije.

Božidar Đelić: Jedna stvar je sprovesti narodnu volju, a druga stvar da sprovodite lov na veštice. Za mene je važno da ljudi poštuju postojeće zakone, zakoni su proizvod jednog socijalnog društvenog momenta. Od momenta kada je neko poštovao zakon dozvolite da više te ljude ostavimo na miru, znači, ne treba sad neko iživljavanje zato što je neko bogat, uključujući Deltu, koja je najsnažnija naša privatna grupacija. Ako bilo ko misli da oni nešto zloupotrebljavaju neka izvoli, neka podnese krivičnu prijavu, neka izvoli da izglasa neki zakon, a ne ovako. Znači, to je previše lako to bockanje, ne samo da je bez efekata, nego je i štetno našoj zemlji.

B92: Vladan Batić, bivši ministar pravde, tvrdi da novac nije vraćen sa Kipra zato što je napravljen dogovor upravo s ljudima koji su bili na listi ekstraprofitera. Većina sa te liste, kako tvrdi Batić, prvi milion stekla je putem transakcija preko Kipra i to novcem koji je iznet iz zemlje. Batić, međutim, tvrdi da za to nije odgovorna Vlada čiji je on bio ministar, nego NBJ.

Vladan Batić, ministar pravde 2001-2004: Šta vi mene pitate sad?

B92: Pitala sam kako vam tad nije to smetalo, a smeta vam danas?

Vladan Batić: Kako mi nije smetalo, uvek mi je smetalo.

B92: A šta ste uradili?

Vladan Batić: Kako?

B92: Ja se ne sećam šta ste uradili.

Vladan Batić: Vi uporno pokušavate da meni pripišete ulogu, ne znam, državnog tužioca ili ulogu, bolje rečeno, šefa UBPOK-a.

Josip Bogić: Ni u jednom postupku ja ne znam da li je javni pravobranilac u ime države Srbije, za šta je plaćen, istakao odštetni zahtev da se ti stanovi koji su nezakonito deljeni, i vile i stanovi, da se vrate u posed države Srbije. Čak se desilo da je društveni pravobranilac, koji je nekad štitio interese društvenih firmi, odnosno društvenu svojinu, jednostavno dolaskom DOS-a na vlast, donet je zakon da je društveni pravobranilac ukinut. Meni, koliko je poznato, možda grešim, ingerencije nisu prešle na javnog pravobranioca jer tajna svih tih biznismena je što su oštetili ili društvenu svojinu ili državnu svojinu jer tužilac će svaki da vam kaže - pa, ja nemam odštetni zahtev, kako da uđem u postupak. Znači, to je vrzino kolo.

Dragoslav Šumarac, ministar građevine, avgust 2001: Ne možemo da kažemo da sada postajemo od dana dolaska DOS-a na vlast Švajcarska, pa ćemo sve da srušimo, pa da napravimo kao što je u Švajcarskoj sve regularno, mislim da bi to bilo glupo. Moramo da kažemo - neka ostanu te vile ovde, i ako se pet ili 10 odsto, to je moje mišljenje ako ste me već pitali, da kažemo neka ostane to kao karakteristika tog vremena koje je prošlo, od sada ćemo sigurno biti rigorozni.

B92: Na listi ekstraprofitera koji su koristeći privilegije došli do stambenog prostora većeg od 90 kvadrata našlo se oko 70 osoba. Zanimljiva je lista onih koji su platili porez na višak stambenog prostora. To su uglavnom bili političari i državni funkcioneri, te funkcije nisu mogle da im obezbede legalna primanja od kojih su kupili vile i stanove.

Živadin Jovanović, bivši ministar inostranih poslova, za višak stambenog prostora platio je porez od 530.000 maraka, Mihalj Kertes, bivši direktor Carine, uplatio je 375.000 maraka, Dragomir Tomić, direktor Simpa, 294.000 maraka, Jovica Stanišić, bivši šef Državne bezbednosti, 276.000 maraka, Vlajko Stoiljković, bivši ministar policije, 124.000 maraka, Radmila Milentijević 64.000 maraka, Ratko Marković 21.304 marke, Vlastimir Đorđević, bivši pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, nešto više od 17.000. Tri funkcionera Srpske radikalne stranke platila su porez na stanove dobijene krajem devedesetih, a to su Tomislav Nikolić, koji je platio 180.000 maraka, Dragan Todorović, 122.000 maraka, Aleksandar Vučić, 97.000 nemačkih maraka. Željko Mitrović je za zgradu televizije Pink na Dedinju zbog bespravno izgrađenih kvadrata morao, prema rešenju Poreske uprave, da plati 2,6 miliona maraka. Lista ekstraprofitera za višak stambenog prostora bila je puna imena članova porodice Karić. Zoran Karić uplatio je četiri miliona maraka, Jelena Karić 1,8 miliona, Danica Karić 1,6 miliona maraka, Stefan Karić 858.000 maraka, predsednik kompanije Bogoljub Karić platio je porez od 747.000 maraka. Madlena Cepter, supruga Filipa Ceptera, platila je po tom osnovu 383.000 maraka.

Od početnih najava da će se od poreza na ekstraprofit u budžet Srbije vratiti oko milijardu maraka, naplaćeno je oko 113 miliona maraka. Sredinom 2002. ukinut je Zakon, tada sekretar Komisije za ispitivanje zloupotreba Slobodan Lalović podnosi ostavku. "Cilj donošenja Zakona je ostvaren u odnosu na lica koja se mogu izbrojati na prstima jedne ruke. Materijalni efekat je ispod očekivanog, a najveći deo bogatstva ostvarenog u prethodnoj deceniji nije obuhvaćen. Značajan deo sredstava novobogataši drže van zemlje, pa se postavlja pitanje o selektivno naplaćenom ekstraprofitu", obrazložio je ostavku tada Lalović.

Božidar Đelić: Odgovorno vam tvrdim da od Zorana Đinđića nikada nisam dobio nikakav nalog da se tiče ekstraporeza, da se tiče nekih javnih nabavki, da se tiče bilo kog zakona, da se tiče bilo kakve odluke, Zoran Đinđić nikada nije tražio bilo kakvu privilegiju za bilo koga. I želim da to ostane zapisano ovde. A samim tim, pošto premijer to nikada nije radio, verujte da onih nekoliko malih pokušaja, o kojima ne bih sada, pošto nisu imali nikakvog ploda, kolega ministara, potpredsednika, da sam ja to sve odbacivao veoma lako. Ali znate kako to ide, niko vas ne pozove i kaže - ej, hajde skini ovome i onome, nego kažu - hajde ovako, naša partija bi glasala za budžet, ali naš istaknut član ima velike probleme i nerazumevanje s Poreskom upravom oko ekstraporeza. I moj odgovor je na to - odlično, sad ću odmah to da saopštim na sledećoj konferenciji za štampu, pa da vidimo. A oni kažu - ne, nemoj... Tako to ide.

B92: Iako je Srbija pored korišćenja rupa u zakonu za privilegovane opljačkana i klasičnim činjenjem krivičnih dela, nelegalne milijarde nisu obuhvaćene Zakonom o ekstraprofitu. Predstavnici tadašnje vlasti tvrde da Zakonom o ekstraprofitu niko nije imao nameru da pojedincima oprosti krivična dela. Paralelno sa Zakonom, policija i tužilaštvo trebalo je da rade svoj deo posla.

Božidar Đelić: Čini mi se, pošto je ceo taj krivični deo zatajio u potpunosti, zašto, duga priča, pitajte one koji su bili zaduženi za to. Nije bilo tog 6. oktobra, ako hoćete, tada ste mogli da uzmete... znači, svakog dana kako je išlo elite su se konsolidovale, nalazile prolaz u tim novim elitama itd. Dobro ste me shvatili.

Dragomir Janković, izvršni direktor Ekonomskog instituta EU: Tu postoji još jedan problem, koliko je interes politike, odnosno političkih elita u Srbiji da do toga raščišćavana dođe, to je zaista veliko pitanje. Znači, ako država, odnosno političke elite, imaju intees, onda će se svakako doći do reforme sistema koji treba da se bore protiv takvih stvari u državi, i to je prosta stvar.

Verica Barać, Savet za antikorupciju: Ne postavlja se pitanje porekla, ne samo u privatizaciji, nego inače, valjda je normalno u svakoj državi da kad kupite kuću, tri kuće, pet fabrika, da vas makar poreski organ, državni organ, pita odakle vam novac. To pitanje se posebno za određene ljude uopšte ne postavlja i ne samo da su imali veliki novac, ja čak mislim da kad bi se moglo doći do dobrih podataka da bi se videlo da su se oni višestruko obogatili posle Miloševića. Oni su imali određene pozicije u vreme Miloševića, ali ja čak mislim da su glavni novac zaradili posle.

Mlađan Dinkić: Osećaj nepravde koji građani imaju zbog svega toga što se nije naplatio ekstraprofit određenim ljudima ili što nisu uhapšeni neki koji su kršili zakon je opravdan, ali on ne proizlazi pre svega... Znate šta, ovde se više napadaju oni koji nešto pokušaju, pa ta njihova ideja ne bude do kraja izvedena, nego oni koji očigledne stvari uopšte i ne pokušaju. Drugim rečima, ovde je policija trebalo da krivično goni i hapsi one koji su se bogatili kršenjem zakona, švercom cigareta. To se nije dešavalo.

Josip Bogić: U poslednjih 15-ak godina, da se ne vraćamo u dalju istoriju, se faktički borba protiv kriminala svodila na to i akcenat borbe protiv kriminala je bio na tome da neko završi u zatvoru, da mu se izrekne zatvorska kazna, a sa imovinom, bože moj, ostaje imovina. Uopšte nije bio akcenat na tome da se imovina svih tih izvršilaca krivičnih dela oduzme.

B92: A da li su takve mogućnosti zakonski postojale i 2001.?

Josip Bogić: Takve zakonske mogućnosti su postojale, ali u krivičnom postupku.

B92: Šta to znači?

Josip Bogić: Znači, ao je pokrenuta istraga, ao je podignuta optužnica,postojala je takva mogućnost.

Božidar Đelić: Prema onom što su bili raspoloživi podaci,to je što je bilo, tačka. Kad primenjujete zakon, primenjujete zakon, ne primenjujete svoj hir, ne idete time kao što je ona francuska revolucija - hajde sve da vas pobijemo, izvolite, pa da im uzmemo zamkove i tako dalje. Jednostavno, to nije bio pristup koji je bio usvojen, svi dobro znate da je Zoran Đinđić hteo da se desi takav 6. oktobar, da se bukvalno stvari... kaže, ovo je defakto revolucija, da se tada usvoji novi Ustav, da se tada lepo spakuju u zatvor raznorazni ljudi, da se rasformiraju razne službe, naročito tajna, i nije dobio podršku za to. Nemojte posle da kažete - milion je malo, vidite šta je uzrok, a nemojmo gledati samo šta je posledica.

B92: Ekstraprofiteri iz 2001. koji su radili s Beogradskom bankom na Kipru, koji su bili na crnim listama SAD i Evropske unije, danas su vlasnici više od 100 preduzeća u Srbiji.