Transkript druge epizode

Trideset pripadnika Državne bezbednost pratilo je Slavka Ćuruviju na dan ubistva, u aprilu 1999. Prema policijskim saznanjima, koja nikada nisu ispitana, na mestu ubistva bila su dva pripadnika Jedinice za specijalne operacije. Šest meseci kasnije, dogodilo se ubistvo na Ibarskoj magistrali. Vuka Draškovića tog dana je pratilo 27 pripadnika DB-a. Vozač kamiona bio je pripadnik JSO. Posle 10 meseci otet je Ivan Stambolić. U akciji Sablja ispostavilo se da je ubijen i zakopan u živi kreč. I to su uradili pripadnici DB-a i JSO-a. U vreme svih tih ubistava načelnik DB-a bio je Radomir Marković, a komandant JSO-a Milorad Ulemek Legija. Oba su posle petooktobarskih promena ostala na svojim mestima i zaštićeni od nove vlasti. Tri godine kasnije pripadnici DB-a odnosno JSO-a imali su značajnu ulogu i u ubistvu premijera Srbije. 

U sudskom procesu za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali najbolje se videlo na koji način su pripadnici države, DB-a i Jedinice za specijalne operacije pripremali i organizovali i učestvovali u tom ubistvu, ali i šta su sve bili spremni da urade predstavnici Miloševićevog režima kako bi prikrili zločin. Ipak, u prvostepenoj presudi ubistvo na Ibarskoj magistrali nije označeno kao političko. Služba državne bezbednosti nije imenovana kao organizator zločina, a Slobodan Milošević nije ni spomenut kao nalogodavac.

Sudski proces za ubistvo na Ibarskoj magistrali od samog početka pa do danas pratile su brojne opstrukcije. Pravno-ekspertski tim Srpskog pokreta obnove je odmah posle ubistva, još '99. godine podneo krivičnu prijavu protiv tadašnjeg šefa DB-a, Radomira Markovića i šefa beogradskog Centra DB-a Milana Radonjića. U vreme Miloševićeve vlasti ta krivična prijava je odbačena, a posle 5. oktobra Marković je ostao na istoj funkciji još nekoliko meseci. 

Radomir Marković, intervju RTS-u oktobar 2000.: Od trenutka legitimnog postavljenja predsednika Vojislava Koštunice za predsednika, Služba se okrenula prema predsedniku i u funkciji je države i predsednika." 

B92: Radomir Marković javno govori da će podneti ostavku samo ukoliko to od njega zatraži Koštunica. Lideri DOS-a zahtevali su od Koštunice da to uradi, ali je tadašnji predsednik smatrao da je bolje da Marković ostane načelnik DB-a do izbora nove Vlade Srbije. 

Tako se Marković usudio da i posle promena i svega što se dogodilo na Ibarskoj magistrali javno preti Srpskom pokretu obnove. 

Radomir Marković, intervju RTS-u oktobar 2000.: Ta Ibarska magistrala vrti se već skoro godinu dana u sredstvima javnog informisanja sa raznim tumačenjem. Normalno, ljudi koji su poginuli tada... njih ne možemo vratiti, to su ljudi za koje mogu reći da je sigurno svima žao što se to dogodilo. Nažalost, na tom nesretnom putu su mnogi, mnogi ljudi izgubili život u raznim nesrećama saobraćajnim. Optužbe i insinuacije vuku za sobom jednu i zakonsku odgovornost u smislu klevete koja je predviđena kao krivično delo. 

B92: Zašto je Vojislav Koštunica štitio Radeta Markovića? 

Miloš Aligrudić: Ne možemo priču o odgovornosti nekoga ili zaštiti nekoga svoditi na priču o tome da li je neko mogao, jer je, Bože moj, imao ne znam kakav autoritet, da objasni nekome ko je bio kriv za takav zločin, da treba da podnese ostavku. Pa, zato što taj neko ko ima autoritet iznedren na izborima njemu nije rekao da podnese ostavku, e, onda je taj neko kriv i zato štiti Radeta Markovića. Pazite... 

B92: Ne, ali moram da vas prekinem, Radomir Marković u to vreme javno govori u intervjuu RTS-u....

Miloš Aligrudić: To uopšte nema nikakve veze. 

B92: Kako nema veze? On kaže - ja sam ponudio Vojislavu Koštunici ostavku, Vojislav Koštunica... 

Miloš Aligrudić: A on je odbio? Ma molim Vas. 

B92: Da, on je odbio. Vojislav Koštunica je kasnije u intervjuu 'Nije srpski ćutati' na BK televiziji rekao, na pitanje da li bi ponovo zaštitio Radeta Markovića i Nebojšu Pavkovića, citiram vam pitanje, rekao je - da, zato što je u tom trenutku situacija bila takva kakva jeste. 

Miloš Aligrudić: Tako je, sve ostalo je moglo da uvede Srbiju u nered mnogo veći nego u kome je bila tada i da doprinese da se mnogo kasnije uspostavi kakav-takav red, kao što je kasnije, naravno znatno kasnije, uspostavljen. Prema tome, to pitanje jeste hipotetičko, i na kraju krajeva, ja ga čak smatram i krajnje malicioznim. 

B92: Da li je u tom trenutku važniji legalizam na koji se stalno pozivate, evo i u ovom razgovoru, ili činjenica da taj čovek više ne treba da bude na čelu Službe državne bezbednosti? 

Miloš Aligrudić: Ja bih vam postavio kontra pitanje koje zadovoljava ukus za hipotezama koje se postavljaju - da li vam je važnije da dišete vazduh ili da pijete vodu? 

B92: Mislim da vi meni treba da odgovorite. 

Miloš Aligrudić: Ne, ne, ja sam odgovorio, dakle, jednostavno, prosto je nemoguće, vi imate zahtev trenutka. Zahtev trenutka kaže da neke stvari možemo da uradimo onoliko koliko to nužda zahteva kada je reč o opstanku države i njene strukture. Ići preko tih granica i narušavati princip legaliteta, to je takođe zločin za državu i uvodi nas u sektor potpune pometnje, smutnje i velike neizvesnosti da li će se ikad i pod kojim okolnostima ponovo sistem legalnosti, sistem poštovanja pravnih pravila u državi uspostaviti.

Iskaz Radomira Markovića pred sudom, 2001.:"Već 5. oktobra mene su neki ljudi pozvali telefonom tražeći da podnesem ostavku. Sutradan, 6. oktobra bio sam primljen kod predsednika Koštunice i tada sam mu rekao da ću ostavku podneti na njegov zahtev ukoliko on to od mene bude tražio. Odgovorio mi je da nastavim da radim posao kao i do tada, s tim da na tom mestu načelnika DB-a ostajem najkasnije do postavljenja novog načelnika. Nastavio sam da radim, ali protiv mene je počela kampanja, kao i protiv cele Službe. Kontaktirao sam i nakon toga Koštunicu, ali u njegovom stavu nije bilo izmena. 

Vuk Drašković: To što sam tada govorio, evo, kažem i sada - najveća je odgovornost za zaštitu Radomira Markovića Vojislava Koštunice posle 5. oktobra 2000. godine, ali je podeljena, ili naglašeno najveća odgovornost Vlade Srbije za zaštitu Legije. 

B92: Radomir Marković je na dan formiranja nove Vlade Srbije 27. januara uputio pismo Zoranu Đinđiću u kojem navodi da u dogovoru sa Vojislavom Koštunicom podnosi ostavku. Članovi novoformirane Vlade odbijaju tu ostavku, jer smatraju da Marković mora da bude smenjen. Prva odluka nove Vlade Zorana Đinđića je smena Radomira Markovića. Na njegovo mesto postavljen je Goran Petrović, a za ministra policije imenovan je Dušan Mihajlović. Milorad Ulemek Legija, međutim, ostaje komandant Jedinice za specijalne operacije. U tom trenutku niko ne zna da je on umešan u zločin na Ibarskoj magistrali. Problem nastaje kada novo rukovodstvo MUP-a i DB-a počinje istragu o Ibarskoj magistrali i kada otkrivaju da je u to umešana i tadašnja elitna jedinica JSO.

Ljubiša Milanović: Gospodin Mihajlović saziva jedan sastanak gde daje tri prioriteta, znači, Ibarska magistrala, Ćuruvija i Stambolić. Mi smo dobili sva tri predmeta da mi radimo i onda smo između sebe podelili po grupama ko će šta raditi. Ja sam, sticajem okolnosti, bio nosilac posla oko Ibarske magistrale. 

B92: Tadašnji MUP, prema rečima Milanovića, bez obzira na sve dokaze koje je do tada prikupio Srpski pokret obnove, počinje istragu od početka. 

Ljubiša Milanović: Gospodin Mihajlović je insistirao, stvarno, na svim tim sastancima da nam Državna bezbednost izađe u susret, da nam otvori vrata da mi uđemo tamo, da počnemo da razgovaramo s tim ljudima, međutim, to je išlo jako sporo i onda je pod tim pritiskom jednog dana došlo do toga da mi, odnosno moj kolega i ja možemo da prisustvujemo saslušanju i uzimanju izjava kolega koje su radile u pratećem odeljenju, koji su tog dana pratili Vuka Draškovića i celu ovu kolonu, ali pod uslovom da mi ne postavljamo pitanja, nego samo da budemo nemi posmatrači celog tog događaja. 

Gore na spratu je bio gospodin Nikić, koji je bio šef gore u Lipovačkoj šumi celog tog voznog parka i koji je bio bolestan i koji je svo vreme insistirao da ode kući, jer je već dao jednu izjavu, ali ja sam se ovom mom kolegi koji je dolazio i pitao da li može da ode, ja kažem - neka sačeka još pet minuta. U jednom trenutku je jedan od ovih učesnika rekao, izrazio se pohvalno o gospodinu Nikiću i rekao da je to takav radnik, takav profesionalac da on nema ni praznik, ni subotu, ni nedelju, da je non-stop gore u Lipovačkoj šumi, da papirić ne može da padne a da on to ne vidi. Znači, jedan savršen profesionalac u tom delu posla, i ja kad sam to čuo, brzo otrčim gore i oni sede ovako za stolom, ova dvojica kolega iz Državne bezbednosti su završili, pričali s njim o nekim drugim stvarima. Ja sam ušao i počeo ja da ga ispitujem bez obzira što smo dobili naređenje da mi ne smemo, jer jednostavno, ako je to čovek koga je kolega okarakterisao kao takvog profesionalca, jednostavno nije mogao da ne zna ko je tog dana isterao kamion. 

B92: Na osnovu iskaza šefa voznog parka Jedinice za specijalne operacije u Lipovici, Aleksandra Nikića, prvi put se kao mogući učesnici u zločinu na Ibarskoj magistrali, tek u februaru 2001. godine spominju pripadnici Jedinice za specijalne operacije. 

Iskaz Aleksandra Nikića, JSO, 15. februar 2001: Poznato mi je da je kamion zelene boje marke Mercedes skiper bio parkiran u krugu Centra u Lipovici par dana pre nesreće na Ibarskoj magistrali. Kamion je bio natovaren peskom. Takođe mi je poznato da je Ilić, kome se trenutno ne mogu setiti imena, vozio kamion po krugu Centra, navodno u cilju obuke. Obuka je vršena po nalogu komandanta JSO-a, a nije mi poznato gde je vozač tokom obuke išao sa kamionom. Naglašavam da mi je poznato da je na dan nesreće kamion napustio Centar. Par dana nakon nesreće u Centar je dovezen kamion iste marke, istog tipa, ali različite boje. Taj kamion je prefarban u istu zelenu boju koju je imao kamion koji je izazvao sudar. Nalog za farbanje je izdao komandant Jedinice za specijalne operacije.

B92: Posle ovakve izjave Aleksandra Nikića, prema našim informacijama tadašnji načelnik DB-a Goran Petrović odlazi kod premijera Zorana Đinđića kako bi mu saopštio da je po svemu sudeći Jedinica za specijalne operacije umešana u ubistvo na Ibarskoj magistrali i da imaju izjavu svedoka. Problem u tom trenutku predstavlja to što je komandat Jedinice Milorad Ulemek Legija koji je već uveliko od tadašnje vlasti proglašen za heroja, jer je 5. oktobra stao na stranu naroda. Sutradan je u Vladi Srbije povodom iskaza radnika JSO-a, prema informacijama do kojih je došla ekipa Insajdera, održan sastanak na kojem su bili prisutni Goran Petrović, Milorad Ulemek Legija, Zoran Đinđić i Vladimir Popović u jednom delu sastanka. Popović je za Insajder potvrdio da sastanak jeste održan i da je on bio prisutan prvih desetak minuta.

Vladimira Beba Popović, bivši šef Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića: U tih nekoliko minuta koliko sam prisustvovao sastanku Legija je bio uznemiren, ali je istovremeno glumio i uličarsku opuštenost koja je značila njegovu standardnu bahatost. Iako je prvi potez te Vlade bio postavljenja novog rukovodstva DB-a, Legija je po svemu sudeći bio apsolutni gazda, ne samo DB-a, već i MUP-a, jer je imao svoje ljude, saučesnike, obožavaoce, svuda. Onaj deo tih struktura koji ga nije podržavao uglavnom ga se plašio i gledao svoja posla. Saznao je i pre tog sastanka kod Zorana da je neko od njegovih dao izjavu. Seo je na dvosed, Zoran u svoju fotelju, Petrović u drugu, ja sam stajao. Zoran mu je pokazao neki papir, mislim da je to bila kratka službena beleška o kamionu. Dok je čitao smeškao se u stilu - ma, momci, znam ja za to, obavešten sam već, ali to nema veze. Kad je završio čitanje rekao je - ništa to nije tačno, ja to nikad neću potvrditi, to nam pakuju neprijatelji, hoće da rasture jedinicu, ja za to ne znam, nikad nisam čuo, vi nikad ni na jednom sudu to nećete dokazati, ja vam tvrdim da niko od mojih ljudi to neće potvrditi na sudu, čak i ovi koji su vam dali te izjave. Petrović je počeo da objašnjava da i bez izjave ima stotinu dokaza gde se vidi da su DB i jedinica umešani i da će se teško izvući, i da ako je tačno da on o tome ništa ne zna, mora da pomogne da se taj zločin reši. Iako je izgledao kao osoba kojoj se ruši ceo svet, ostao je osion, drčan i siguran u sebe. Danas, posle svega što se dogodilo jasno mi je da je njegova sigurnost tada bila opravdana, jer je znao da može da računa na zaštitnike koje je imao u pravosuđu, tužilaštvu, DB-u, MUP-u, strankama, medijima, Parlamentu. Praktično, oni su vladali državom i dalje, a mi smo verovali u demokratske principe ne shvatajući da su nas pustili da izigravamo vlast zbog narodne volje. Na tom sastanku tvrdio je da nemamo nijedan razlog da ga uhapsimo i da će ga advokati izvući za dva dana, a da ćemo mi sebi navući mržnju jedinice, patriota, građana. Zoran mu je tada odgovorio da mu ne pada na pamet da hapsi sitne šrafove, a pogotovo one koji za to nisu znali, ali da naručioci i izvršioci moraju u zatvor. Ja sam posle toga izašao iz kancelarije i manje-više to je rekonstruisan razgovor po sećanju, dok sam bio prisutan. Oni su ostali da razgovaraju još jedno 45 minuta. Ne znam šta se dešavalo do kraja na tom sastanku, ali znam da mi je Zoran posle rekao da Ibarska mora da bude rešena i da krivci moraju u zatvor, ko god da je u pitanju. Verujem da je i Zoranu bilo jasno da tog zločina nije moglo da bude bez Legije, ali jedno je sumnja, a drugo dokazi. Isto tako, bilo mu je važno da izvršioci zločina završe u zatvoru, pa i bez Legije u prvoj fazi, ako je to u tom trenutku jedini način da se reši zločin na Ibarskoj magistrali. Već tada je Zoran shvatio ko je Legija i da je potrebno prikupiti dokaze protiv njega, jer mu u suprotnom ne može ništa. Tada počinje igra živaca Vlade, Đinđića protiv svih njih, koju je nažalost izgubio 12. marta. 

B92: Goran Petrović odbio je razgovor za Insajder uz obrazloženje da je to bajata priča i da je sve što je imao da kaže ispričao kao svedok na sudu. Ne postoji nikakva nova informacija tim povodom, a na tom sastanku nije se dogodilo ništa važno. Bio je to jedan običan sastanak na kojem smo komandanta jedinice upoznali sa činjenicom da su njegovi ljudi učestvovali u ubistvu na Ibarskoj magistrali. Zbog odbijanja Gorana Petrovića da govori za Insajder ostaje nejasno da li je nešto konkretno dogovoreno na sastanku sa Legijom i ako jeste zašto i šta. 

Posle sastanka u Vladi Srbije pojavljuje se verzija gde pripadnik JSO-a, Nenad Bujošević, inače Legijin kum i vozač kamiona Nenad Ilić daju iskaz i preuzimaju Legijinu ulogu. Njih dvojica jesu direktni učesnici u ubistvu na Ibarskoj magistrali, ali u svom priznanju ne spominju Legiju, već Bujošević tvrdi da komandant JSO-a nije bio upoznat sa pripremama za zločin, već da je direktne instrukcije dobijao od Radomira Markovića.

Iskaz Nenada Bujoševića, JSO, 23. februar 2001.: Moj direktno nadređeni starešina pukovnik Luković mi je rekao da će za dva-tri dana da me pozove načelnik Resora bezbednosti Radomir Marković. Naša služba je takva da se u principu nikad ne pita zbog čega će da usledi poziv, pa ni ja nisam postavio takvo pitanje. Našli smo se na parkingu restorana 'Milošev konak', tada mi je Marković rekao da ima jedan zadatak za mene i još jednoga koga ja odaberem, da je u pitanju jedno lice koje je državni neprijatelj, radi za strane obaveštajne službe, da nosi pare iz inostranstva dole na Kosovo, da je u pitanju i oružje i droga, a da ima veze sa svim i sa državnim vrhom, Vladom, carinom, i da upravo naša služba mora da obavi zadatak. Napominjem, o tom zadatku koji sam dobio od načelnika Markovića, kao i o našim kasnijim razgovorima niko nije bio upoznat osim Ilića. 

Iskaz Nenada Ilića, JSO, 23. februar 2001.: Krajem septembra pozvao me Bujošević, ispričao mi je da je reč o neprijatelju i da je neko odlučio da se to sada odradi, da mi to moramo da odradimo, da idemo i na gaženje. Shvatio sam da je to varijanta gde se ide na fatalniji ishod, nije me ni interesovalo ko je to lice. Tek preko televizije sam saznao šta se desilo i shvatio sam koji je čovek nama bio cilj. Posle par dana me Bujošević pozvao da dođem na posao, pa mi je rekao - sa ovakvom tajnom uvek se ide u grob, koliko je čuvaš i ona čuva tebe. 

B92: Nenad Ilić u iskazu od 24. februara do detalja opisuje kako je namerno izazvao sudar na Ibarskoj magistrali i sve priznaje. Međutim, zanimljivo je to da on i Bujošević daju iskaz u kojem oslobađaju odgovornosti Milorada Ulemeka Legiju sedam dana posle iskaza koji je dao Aleksandar Nikić.

Prema nezvaničnim informacijama do kojih je došla ekipa emisije Insajder Legija je posle sastanka kod Đinđića, na kojem mu je poručeno da Ibarska mora da bude rešena i da krivci moraju u zatvor, zapravo u narednih nekoliko dana pokušavao da ubedi Bujoševića i Ilića da priznaju sve, ali da njega zaštite. Prostor od nekoliko dana verovatno je zatražio na tom sastanku ne prijavljujući šta namerava, već suprotno, nudeći pomoć u otkrivanju izvršioca zločina. Pošto Bujošević i Ilić treba da ga zaštite on zauzvrat mora nešto da im obeća. Prema rekonstruisanoj priči iz sudskog postupka, Legija im tada obećava da će biti samo par meseci u zatvoru, da će posle toga biti pušteni i potpuno zaštićeni, ali da će za to dobiti i veliki novac. I sve to, navodno, u dogovoru sa premijerom Đinđićem i vrhom DB-a. 

Tako 2001. u zatvoru završavaju pravi učesnici u ubistvu, a ne nevini ljudi, ali je Legija njihovim iskazom potpuno zaštićen i to je karika koja nedostaje od samog početka sudskog procesa. Na osnovu izjava Bujoševića i Ilića 24. februara zajedno sa njima uhapšen je i Radomir Marković. 

Zoran Đinđić, februar 2001.: Da sam se ja pitao Rade Marković bi 5. oktobra bio u zatvoru, jer postoje opravdane indicije da je on učestvovao u svim najvećim državnim zločinima koji su organizovani u prethodnom periodu. 

B92: Legija u međuvremenu, kada mu je plan uspeo i kada je iskazom i priznanjem pripadanika svoje jedinice oslobođen svake odgovornosti, traži lažna dokumenta od DB-a za porodice Ilića i Bujoševića, uz objašnjenje da moraju da zaštite porodice jer sada svi znaju njihova imena i preti opasnost deci i ženama. Da bi dobio lažne, odnosno falsifikovane pasoše, ucenjivanjem preti da će Ilić i Bujošević u suprotnom povući iskaz pred sudom. Porodice Ilića i Bujoševića tako dobijaju falsifikovane pasoše od DB-a, odnosno Gorana Petrovića, a Legija to kasnije koristi kao dokaz da je dil napravljen i tadašnji vrh DB-a i Vlade Srbije dovodi u pat poziciju. Goran Petrović je tek 4 godine kasnije na sudu ispričao nešto drugačiju verziju celog događaja. 

Bivši načelnik DB-a Goran Petrović kao svedok pred sudom, februar 2005.: Kada su njih dvojica priznali delo sa njima je obavljen razgovor i postignut mali dogovor. Ideja je bila da se tim mladim ljudima maksimalno izađe u susret. Ja sam lično izdao nalog da se odmah vide sa svojim porodicama, a da se potom za njih obezbedi materijalna pomoć za prvih nekoliko meseci. Dogovoreno je da se zbog eventualnih neprijatnosti izmeste sa lokacija na kojima su živeli i da im se iznajme stanovi. U tom kontekstu za njih su napravljene i odgovarajuće lažne putne isprave i lične karte. Za neposrednu realizaciju svih dogovorenih pogodnosti bio je zadužen Milorad Ulemek Legija, tadašnji komandant JSO-a. Mali dogovor je sklopljen zbog realne opasnosti da neko naudi njihovim porodicama kad se sazna da su priznali krivično delo. Gospodin Dušan Mihajlović je bio moj rukovodilac i ja sam ga lično obavestio o ovom dogovoru i on se sa tim saglasio. 

B92: Prema rečima Milanovića, operativci DB-a u petak dobijaju izjavu Aleksandra Nikića kojom se prvi put potvrđuje da je u zločin na Ibarskoj magistrali umešana Jedinica za specijalne operacije. Međutim, kako tvrdi Milanović, načelnik DB-a o tome nije obavestio ministra policije čak četiri dana. Mihajlović je, prema rečima Milanovića, sve saznao na redovnom kolegijumu na kojem su prisustvovali pripadnici Javne i Državne bezbednosti, sudije i okružni javni tužilac.

Ljubiša Milanović: To je u mojoj glavi kao jedan film, neizbrisiv. Ja se okrećem ovako i kažem - rešeno je, ministre i vraćam se na svoje mesto, odnosno u položaj u kojem sam ranije sedeo. On spušta naočare na pola nosa, kaže - molim, ja se opet... kažem - rešeno je, ministre i ponovo se vraćam na svoje mesto. On spušta naočare, kaže - kako to misliš, rešeno, pa ja kažem - tako kako vam kažem. U tom trenutku se naginje Lukić Sreten i obraća se meni tonom - Milanoviću, nemoj da trčiš pred rudu. Ja se sad njemu obraćam, kažem - ja ne trčim pred rudu, nisam ždrebe, odgovaram na pitanje ministra, i vraćam se u svoj položaj. Ministar onako on zna da gleda, kaže - kako to misliš, rešeno je, jel' imaš ime i prezime, ja kažem - imam, ministre, ime i prezime. Ministar postavi pitanje - a gde radi on, ja kažem - radi kod Gorana Petrovića. U tom trenutku se on okreće ka Goranu Petroviću koji ga hvata svojom desnom rukom za levu mišicu i kaže - ministre, objasniću vam sad sve to u kabinetu. I tu se priča završava. 

B92: Jedinica za specijalne operacije je tada u sastavu DB-a, pošto Državna bezbednost podnosi krivične prijave protiv svojih pripadnika, Goran Petrović prvi put u istoriji kao načelnik DB-a saziva konferenciju za novinare i saopštava da je Služba državne bezbednosti umešana u ubistvo na Ibarskoj magistrali. Srpski pokret obnove od tog trenutka zahteva da se istražnom sudiji privede Milorad Ulemek Legija, koji je komandant JSO-a čiji su pripadnici umešani u zločin. Tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović koji će ostati upamćen po tome što je komandanta Jedinice za specijalne operacije oslovljavao sa 'gospodin Legija', odbio je razgovor za Insajder. Mihajlović je tada poručivao da Srpski pokret obnove zahtevom da bude uhapšen i Legija traži preko hleba pogače.

Ministar policije Dušan Mihajlović 2001.: Legija postaje žrtva zato što je 5. oktobra stao na stranu DOS-a. Pa šta je... koji je zločin učinio time što nije pucao na svoj narod, što je odbio naređenje i umesto da bude podržan i pohvaljen od svih demokrata što nije izvršio naređenje da ubija građane ove zemlje, on je sada meta jer ispada da je on pod zaštitom premijera ili ministra. 

B92: Tadašnji premijer Zoran Đinđić je na optužbe Srpskog pokreta obnove da štiti Legiju odgovarao rečima - da Vuk Drašković treba da bude zadovoljan što su u zatvoru završili Radomir Marković i dvojica pripadnika Jedinice za specijalne operacije. 

Zoran Đinđić 2001.: Postoji jedno ubistvo, postoje razni učesnici u tom ubistvu, izvršioci, nalogodavci i razni drugi. E, sad, ako imamo izvršioca, ako imamo nalogodavca, da li će sada biti svih 50 drugih koji su to znali otkriveni, privedeni licu pravde ili neće, mislim da nije toliko presudno, kao što je presudno da imate ubicu i da imate nalogodavca. 

B92: 11. aprila 2001. godine Legija je saslušan kao svedok i odbacio je svaku umešanost u zločin. 

Dragoljub Todorović: Postojala je politička volja da se reši čim su uhapsili Markovića i Bujoševića i Ilića koji su nesporni učesnici tog zločina, nisu oni uhapsili nevine ljude, Marković jeste najkrivlji, ali nije on komunicirao s njima nego Legija. Legija je bio operativni organizator tog zločina.

B92: U avgustu okružno tužilaštvo podiglo je optužnicu protiv Markovića, Ilića, Bujoševića i Radonjića. Krivične prijave koje su porodice poginulih podnele protiv Kertesa, Đurića i Legije odbačene su kao neosnovane. Okružno javno tužilaštvo na čijem je čelu Rade Terzić saopštava da se ne može suditi na osnovu indicija već na osnovu dokaza. 

Vuk Drašković: I šta doživljavamo? Neće tužilac ni da čuje, a zna da smo u pravu. Doživljavamo i to da porodice oštećenih i naš advokat traže intervenciju tadašnjeg predsednika okružnog suda Vide Petrović-Škero. Ona kaže - bespredmetno je podnositi zahtev za sprovođenje istrage protiv Legije. 

B92: Posle toga advokat Srpskog pokreta obnove Dragoljub Todorović kao privatni tužilac preuzima krivično gonjenje protiv Legije i sudija odlučuje da pozove Legiju na saslušanje, ali ovoga puta ne kao svedoka, već kao optuženog. Po zakonu, u tom trenutku Legiji kao osumnjičenom može da bude određen pritvor od dva dana. Tog dana, 12. novembra kada Legija treba da se pojavi pred istražnim sudijom i kada postoji mogućnost da bude zadržan u pritvoru, pripadnici JSO-a blokiraju autoput kod Sava centra. Navodni razlog je što su tri dana ranije uhapsili haške optuženike. 

Dragoljub Todorović: Ja saznajem da je pred odlazak u Ameriku, Legija pozvao Čedu Jovanovića i rekao mu - reci Đinđiću da imam poziv za sud. Čeda Jovanović je to preneo Đinđiću, Đinđić je rekao - ja više ne mogu njega da štitim, ja više to i ne želim i ne želim više time da se bavim i ne želim... neka ide na sud pa neka se brani.

Vuk Drašković: Legija je verovatno pretpostavljao da je ovo bio neki manevar, dogovor sa Vladom Srbije da se napokon on stavi iza rešetaka zbog zločina na Ibarskoj magistrali, a znao je i da on je taj koji je organizovao u operativnom smislu i ubistvo Ivana Stambolića. On je strepeo, on se bojao da se vlast ne odluči da ga kazni, jer je znao da vlast zna da je on organizator ovih zločina. I zato diže Jedinicu za specijalne operacije na ustanak i pod punom ratnom opremom, samo što nije umarširao u centar Beograda. 

B92: Srpski pokret obnove nastavlja da krivično goni Legiju i zahteva da se kao svedok sasluša saobraćajni policajac Svetozar Novaković, koji je još pred istražnim sudijom u Lazarvcu '99. godine rekao da je jedan od učesnika ubistva na Ibarskoj magistrali imao istetoviranu ružu na desnoj strani vrata. Tada niko na to nije obraćao pažnju, jer se nije znalo da su ljudi iz JSO-a umešani u zločin. 

Svetozar Novaković, saobraćajna policija, iskaz pred istraznim sudijom u Lazarevcu 2000.: Bio sam u patroli sa kolegom Ljubićem, patrolnim kolima, bili smo parkirani u selu Stepojevac u centru, na samoj raskrsnici, odnosno na sporednom putu. U jednom trenutku primetio sam iz pravca Beograda ka Čačku kamion sa starim tablicama koji je kretao putem Beograd - Čačak. Dao sam znak kamionu da stane, kamion je dao žmigavac, usporio je i samo što se nije zaustavio kada su ispred mene izašla dva čoveka koja su se predstavila kao radnici Državne bezbednosti. Kada sam izašao iz auta, izašao je jedan od te dvojice i rekao mi je - polako, kolega, na šta sam ja njemu odgovorio da ako smo kolege zna kako se legitimiše. Međutim, meni to lice nije pokazalo službenu legitimaciju, već me je samo pitao kako se zovem. Nakon takvom njegovog ponašanja bio sam iznerviran, opsovao sam i vratio se u svoje službeno vozilo i krenuo ka Beogradu. Lice koje se obratilo predstavljajući se kao radnik DB-a imalo je na vratu nešto u obliku romba, crvene je boje, sa desne strane, to je tetovaža.

B92: U decembru 2001. godine, odmah nakon što je po zahtevu Dragoljuba Todorovića pokrenuta istraga protiv komandanta JSO-a kao operativnog organizatora ubistva na Ibarskoj magistrali, policajac Svetozar Novaković je teško povređen u saobraćajnoj nesreći u Surčinu, naleteo je na autobus. Povrede su bile toliko teške da nije mogao da svedoči u postupku protiv Milorada Ulemeka Legije. Istovremeno, svi pripadnici Jedinice za specijalne operacije istetovirali su ružu na desnoj strani vrata. 

Politička dominantnost nad pravdom 

B92:Otkrivanje zločina, ali i sudski procesi zavise u svakom trenutku od trenutne političke situacije u zemlji. Ispostavilo se da je tako bilo i u slučaju Ibarske magistrale. Karakterističan primer za to je činjenica da je Milorad Ulemek Legija sve do 2003. uspeo da izbegne optužnicu za to ubistvo. Sudski proces doveden je u pitanje i posle izlaska Demokratske stranke Srbije iz Vlade zbog afere Gavrilović. Naime, Ilić i Bujošević tada menjaju iskaze na sudu i tvrde da ih je Vlada Zorana Đinđića naterala da priznaju sve kako bi Radomir Marković završio u zatvoru. 

Miloš Aligrudić: Izlazak iz Vlade DSS-a nikakve veze nije mogao imati, niti je neposredno imao, niti je to namera ikoga bila da ima ikakve veze sa ponašanjem bilo kog učesnika u bilo kom krivično pravnom postupku. 

B92: Ali Demokratska stranka Srbije se u to vreme takođe koristila spekulacijama, insinuacijama i sve ovo što ste sad rekli da ne radite, kada je reč o optužbama da je Zoran Đinđić kriminalac i da je njegova Vlada kriminalna, jeste imali neke dokaze? 

Miloš Aligrudić: Molim vas, morate mi navesti ko je od predstavnika Demokratske stranke Srbije u to vreme izgovorio tezu da je Zoran Đinđić kriminalac... 

B92: Da je Vlada Srbije kriminalna... 

Miloš Aligrudić: Da je Vlada Republike Srbije kriminalna, to je druga teza, jer je... 

B92: Pa, na njenom čelu je premijer. 

Miloš Aligrudić: Izraz kriminalno ne mora biti... 

B92: Da sarađuje sa kriminalcima, evo, podsetiću vas, da sarađuje sa kriminalcima... 

Miloš Aligrudić: A, pazite, morate mi reći ko je to rekao tačno i kada. 

B92: To se događa, dakle, u aferi Gavrilović. 

Miloš Aligrudić: Ko je to rekao i kada? 

B92: To je rekao Vojislav Koštunica. 

Miloš Aligrudić: Vojislav Koštunica je to izgovorio, kada, pred kojim medijem, kojeg datuma i kad je izgovorio da je Vlada Republike Srbije.... 

B92: Na konferenciji za novinare. 

Miloš Aligrudić:.... Vlada Republike Srbije kriminalna jer sarađuje sa kriminalcima? 

B92: Da postoje indicije da sarađuje sa nekim sumnjivim ljudima i da je Gavrilović upravo zbog toga došao, onda Zoran Đinđić... evo, samo vas podsećam, onda Zoran Đinđić izlazi javno i kaže - ili izađite iz Vlade ili nemojte da nas optužujete da smo kriminalci.... 

Miloš Aligrudić: Brankice, podsetiću vas ja, pošto se vi očigledno niste sami podsetili. Dakle, teza koju je DSS tada izneo, odnosno izjave koje su tada rečene bile su - postoje indicije, ja ne kažem da to nije takođe sektor spekulacije, jeste, ali zasnovan na indicijama, da postoje indicije da određeni ljudi bliski vrhu vlasti ili bliski Vladi Republike Srbije ili su možda deo te Vlade sarađuju sa određenim ljudima iz podzemlja. To jeste bilo izgovoreno od strane DSS-a kao određena vrsta političke spekulacije zasnovane na brojnim indicijama, ali mi nismo pominjali ime i prezime Zorana Đinđića. 

B92:14. avgusta bilo je poslednje priznanje Ilića i Bujoševića pred istražnim sudijom. Tri dana kasnije DSS izlazi iz Vlade, a Ilić i Bujošević ubrzo poriču sve što su rekli i menjaju iskaz. 

Iskaz Nenada Ilića, JSO, oktobar 2001.:Ja sam dao iskaz kod istražnog sudije, međutim, ja sa kritičnim događajem nemam nikakve veze. Naime, negde oko 20. februara 2001. pozvao me Bujošević da dođem u Institut za državnu bezbednost. Nepoznato lice je bilo prisutno, tada mi je Bujošević rekao da je vrhovni interes kako službe, tako i države, a interes jedinice koja je sve vreme pljuvana da se reši slučaj Ibarska. Ono treće lice mi je tada dalo jednu knjižicu da pročitam i da naučim šta treba da kažem. Meni je bilo u interesu da se zaštiti jedinica, pa sam pristao na te uslove. Mene i Bujoševića je Legija odvezao džipom u Okružni sud i ja sam dao izjavu koju sam naučio napamet. 

Dragoljub Todorović: Oni su zaista promenili iskaz, Legija je potpuno stao na stranu Koštunice, Koštunica ga je uzeo u zaštitu. Moram da kažem da je premijer Koštunica opravdavao tu pobunu, rekao je da svako ima pravo na pobunu, a to što su oni došli u punoj ratnoj spremi, rudari kad štrajkuju oni štrajkuju u rudarskim odelima, lekari u belim mantilima i tako dalje. Dakle, tu je se video onako jedan dosta otvoren, najviše otvoreno da je Legija prešao na stranu Koštunice koji je već bio u dubokom sukobu sa premijerom Đinđićem. 

Miloš Aligrudić: Ja nisam pravio nikakve insinuacije u odnosu na druge, kad je reč o približavanju nekoga nekome, a takođe ne volim da čujem takvu vrstu insinuacija kada je reč o saradnicima koji su bliski ili pripadaju mojoj političkoj stranci. Prema tome, toga svakako da nije bilo. Naravno, malo je vremena za analizu tih svih događaja, svi znamo da se ta cela priča sa Miloradom Ulemekom krajnje tragično završila za Srbiju. Znači, ne za Zorana Đinđića samo, to je lična stvar, lično njegova tragedija i njegove porodice, nego za zemlju se završilo tragično, jer smatram da je velika tragedija za zemlju da joj ubiju premijera na način na koji je ubijen i od lica koji su ga ubili. 

Vuk Drašković: On je ubijen onog trenutka kad je rešio da krene u obračun sa tom razbojničkom družinom. Možda i kad je rešio da ide u obračun bio je rešio da ide selektivno, ne da ih počisti sve, što je velika obaveza pred Srbijom i to mora jednog dana da se desi, ali je neku odluku da se razračuna sa njima bio doneo. Oni su bili brži i ubili su ga.

B92:12. marta 2003. godine Vlada Srbije je izdala saopštenje u kojem se prvi put od ubistva 3. oktobra '99. osumnjičeni za ubistvo Zorana Đinđića označavaju i kao osumnjičeni za zločin na Ibarskoj magistrali. Nenad Ilić, koji je u februaru 2001. priznao da je vozio kamion, a kasnije to porekao, ponovo je sve priznao tokom akcije 'Sablja', ali sada sa mnogo više detalja, ovoga puta spominjući i još neke učesnike. Osim njega u akciji 'Sablja' je sve otkrio i Dušan Maričić, tadašnji komandant JSO-a. On je tada rekao sve ono što su u svojim iskazima krili Ilić i Bujošević od 2001. godine. Priznao je da je Legija organizovao i učestvovao u ubistvu na Ibarskoj magistrali. 

Iskaz Dušana Maričića, JSO, u akciji Sablja: Luković nam je rekao da će albanska mafija najverovatnije biti u tri automobila, ali će nam naknadno biti javljeno telefonom. Po dogovoru, Legija je telefonom javio Berčeku o nailasku vozila albanske mafije, a Berček je telefonom obavestio Ilića koji je u kamionu. Ja sam u večernjim satima preko televizije saznao da smo mi toga dana umesto albanske mafije na Ibarskoj magistrali likvidirali četvoricu pripadnika SPO-a. Nakon nekoliko dana ponovo smo se svi sastali u našoj bazi u Lipovačkoj šumi, gde je Luković bio jako ljut zbog celog događaja, a posebno zbog toga što nismo skinuli službene tablice sa kamiona i što smo dan pre udesa navedeni kamion vozili kod vulkanizera zbog krpljenja gume i ispostavili račun na MUP Srbije. 

B92: Radomir Marković je tokom akcije 'Sablja' dao iskaz policiji u kojem je naveo da je Slobodan Milošević naložio politička ubistva u Srbiji i da to nije smeo da prizna jer se plašio Legije. Posle promene vlasti i predaje Milorada Ulemeka Legije, a dok je sudski postupak u toku, NIN objavljuje pismo Radomira Markovića ne četiri strane, iz zatvora, u kojem Marković objašnjava da je iskaz u akciji 'Sablja' dao zato što mu je specijalni tužilac Jovan Prijić pretio da će mu srušiti kuću i da će biti nastavljena noćna saslušanja. Morao sam da dobijem na vremenu, da prođe hajka vanrednog stanja i 'Sablje' i da dobijem priliku da kažem istinu. Zanimljivo je da Marković odlučuje da istinu saopšti u trenutku kada je promenjena vlast i kada manjinsku Vladu sada podržava Socijalistička partija Srbije, čiji je predsednik i dalje Slobodan Milošević. Osim što je u tom pismu poslao poruku novoj vlasti, odnosno svoju procenu da je bivša Đinđićeva Vlada htela prvo da skloni Miloševića, a posle i Koštunicu, Marković je iskoristio priliku da pre početka sudskog procesa za Ibarsku magistralu pošalje poruku Miloradu Ulemeku Legiji, koji se u tom trenutku takođe nalazi u zatvoru. Iz sredstava javnog informisanja saznao sam o predaji Milorada Ulemeka Legije. Od te predaje očekujem da će on potvrditi navode moje odbrane ukoliko je bilo kako upoznat sa tim, poručio je iz zatvora putem NINa Radomir Marković. 

Posle toga Legija na sudu izjavljuje da su pripadnici njegove jedinice optužili Radomira Markovića po nalogu Vlade Zorana Đinđića i tadašnjeg vrha DB-a. 

Dragoljub Todorović: Ovo ubistvo je izvršio Slobodan Milošević preko Radeta Markovića koji je bio šef DB-a, a dalje preko Milorada Lukovića, Ulemeka Legije, koji je bio, kako da kažem, službenik Radeta Markovića. Dakle, nije Legija to ubistvo izvršio iz nekih privatnih razloga, što je nešto mrzeo Vuka Draškovića ili što mu je Vuk Drašković dugovao novac ili obratno, nego je on to izvršio po naredbi Resora državne bezbednosti gde je šef bio Rade Marković. O tome postoji niz ovako vrlo validnih dokaza."

B92: Poslednjom presudom za Ibarsku magistralu Milorad Ulemek Legija, koji nije bio obuhvaćen presudom iz 2003. osuđen je na 15 godina zatvora, kao i ostali pripadnici JSO-a. Služba državne bezbednosti je, međutim, oslobođena odgovornosti za organizaciju i učešće u ubistvu. Zanimljivo je to da je Vrhovni sud prvu presudu iz 2003. ukinuo posle akcije 'Sablja'. Takvu odluku Vrhovni sud je doneo između ostalog i zbog toga što je prvostepenom presudom iz 2003. godine Radomir Marković umesto za organizovanje ubistva bio osuđen zbog pružanja pomoći počiniocima nakon zločina. Za novi postupak Vrhovni sud zadužilo je novo sudsko veće, kojim je predsedavao sudija Bojan Mišić. Ni to veće, međutim, nije uvažilo sugestiju Vrhovnog suda, pa je u novoj presudi iz 2005. godine Marković ponovo osuđen za pomaganje posle učinjenog krivičnog dela, ali ne i za organizovanje ubistva. Milan Radonjić, šef Beogradskog centra DB-a i Branko Đurić, načelnik SUP-a Beograd oslobođeni su optužbi. 

Vuk Drašković: U obrazloženju usmenom presude je rekao da mene kao sudiju ne zanima ni istina, mene zanimaju samo činjenice koje su ovde predamnom i na osnovu tih činjenica je sastavljena ova presuda, pri čemu, rekao je, sam objektivan jer nisam prijatelj nijedne porodice, ni porodice Milošević, ni porodice Drašković. On je zapravo, usmeno obrazlažući presudu, taj zločin na Ibarskoj magistrali predstavio kao sukob dve porodice. To je nedopustivo. 

Dragoljub Todorović: To traje, ta zaštita Markovića od Koštunice sve vreme, s tim što je on sad bio najviše u prilici da njegova Vlada, njegovi ljudi i njegova stranka... ja ne znam kakvi su ti odnosi Koštunice i Markovića, ali znam da ga je on štitio od samog početka i ja to dovodim u vezu i sa ovom presudom Markoviću koja je skandalozna, koja je ovako smejurija. Kada bi sve sudije u svim drugim predmetima primenjivale ocenu dokaza koju je primenio Mišić u ovom slučaju kad je sudio Radetu Markoviću niko ne bi bio osuđen. On je isključio logiku obrazlažući tu presudu, a pravo se zasniva na logici. To su takvi dokazi da to samo može biti neki politički uticaj, ne može nikako biti nepoznavanje, neznanje, nedostatak dokaza i tako dalje. To ja potpuno isključujem, dakle, taj politički faktor sve vreme je dominantan u odnosu na pravni." 

Toma Bušetić: Radomir Marković treba da bude na slobodi, nizašta nije kriv čovek. Zašto je on osuđen? Molim vas, zašta je osuđen Radomir Marković? Kao što je i Dragan Milanović i utamničen bez ikakvih razloga, umesto da budu kažnjeni oni koji su nas bombardovali bez ikakvih razloga, bez povoda, bez uzroka... 

B92: Pa, jel' nekad razgovarate o tome sa na primer predstavnicima DSS-a koje podržavate? 

Toma Bušetić: Pa, retko razgovaramo o tome, ali mislim da su oni relativno solidni ljudi u DSS-u, ja mislim da oni imaju jedan patriotski pristup, ali jednostavno ne mogu ni oni, jer tolika se halabuka digla sa svih strana, pre svega u vreme DOS-a, pa onda od medija, novinara... I oni su u jednoj teškoj situaciji." 

B92: U kom smislu u teškoj situaciji? 

Toma Bušetić: Pa, u teškoj situaciji, možda oni misle slično kao što mi govorimo, ne svi naravno, ali jedan dobar deo... Razgovaramo, ja razgovaram sa kolegama poslanicima, jedan dobar deo poslanika DSS-a koji se apsolutno slaže sa mnom. 

B92: Socijalistička partija Srbije čiji je predsednik i dalje Slobodan Milošević podržava manjinsku Vladu Srbije, u kojoj sede predstavnici DSS-a, ali i SPO-a. Ni u jednom sudskom procesu Slobodan Milošević nije označen kao nalogodavac političkih ubistava u Srbiji, a njegova Služba državne bezbednosti kao organizator. 

Vuk Drašković: Dobro znate da sam upravo ja bio taj koji je bio protiv bilo kakve Vlade koju će podržavati partija čiji je predsednik Slobodan Milošević. Kad im predsednik ne bude Slobodan Milošević, kada se distanciraju od Slobodana Miloševića, govorio sam tada, onda bi to bila druga situacija. Ja sam na Glavnom odboru Srpskog pokreta obnove ubedljivo poražen i sad imamo situaciju da zapravo ceo taj štab Državne bezbednosti koji se angažovao i oko odbrane ovih optuženih, ovih zločinaca, a preko svojih veza u sudstvu, tužilaštvu oteže predmet. 

B92: Ubistvo na Ibarskoj magistrali prema svemu što se čulo tokom dva sudska procesa, ali i na osnovu dokaza naručila je, planirala , organizovala i izvršila država uz aktivno učešće više od 50 državnih službenika, počevši od predsednika, preko šefa tajne policije, predstavnika najviših državnih institucija i policijskih generala do načelnika i običnih operativaca DB-a. Poslednjom prvostepenom presudom DB, Milošević i čelnici Službe oslobođeni su odgovornosti da su planirali i organizovali ubistvo na Ibarskoj magistrali. Detaljnije tom i takvom presudom Insajder će se baviti posle konačne odluke Vrhovnog suda.