Transkript druge epizode

Sud pred sudom javnosti

Prvi potez nove Vlade Srbije u januaru 2001. bio je da vrati sudije koje je Milošević razrešio zbog neposlušnosti. Drugi potez, da iz pravosuđa odu Miloševićevi poslušnici, nije uspeo. Takva inicijativa Đinđićeve вlade naišla je na osudu Demokratske stranke Srbije, ali i nove sudske vlasti. Do prvog sukoba izvršne i sudske vlasti došlo je još tada, 2001, zaoštren je 2002, a kulminirao je odlukom suda da pusti Dejana Milenkovića Bagzija posle prvog pokušaja ubistva premijera Srbije. Takvi sukobi doveli su, između ostalog, i do toga da i danas, pet godina kasnije, u Srbiji presude u ime naroda donose sudije koje su u vreme Miloševića postavljene iz lojalnosti.

„Bivši-sadašnji“ 

Ljubodrag Pljakić je do 2000. bio sudija Vrhovnog suda. U to vreme bio je, između ostalog, član izbornog veća Balše Govedarice, koje je učestvovalo u izbornoj krađi '96. Danas je i dalje sudija Vrhovnog suda. 

Steva Čukić do 2000. je bio sudija Okružnog suda u Beogradu, učestvovao u izbornoj krađi '96. i vodio istragu o slučaju Vlade Nikolića, bivšeg radnika Državne bezbednsoti, koji je osuđen na zatvorsku kaznu iz političkih razloga, odnosno zato što je označen kao čovek Srpskog pokreta obnove. Čukić je i danas sudija Okružnog suda. 

Dragan Marjanović, sudija Opštinskog suda u Sokobanji, osudio novinara Nebojšu Ristića na godinu dana zatvora za vreme rata zbog širenja lažnih vesti i propagiranja otpora na televiziji Soko. I dalje je sudija Opštinskog suda u Sokobanji. 

Mitar Đenešić, sudija Okružnog suda u Valjevu, osudio Bogoljuba Arsenijevića Makija na tri godine zatvora. I danas je sudija Okružnog suda u Valjevu. 

Krsto Bobot, sudija I Opštinskog suda u Beogradu, osudio Slavka Ćuruviju na pet meseci zatvora zbog pisanja Dnevnog telegrafa. Vršio uviđaj ubistva na Ibarskoj magistrali. Danas je advokat i zastupa Sašu Pejakovića i Željka Tojagu, koji su na optužnici za ubistvo premijera Srbije.

B92: Ni pet godina posle demokratskih promena pravosuđe nije očišćeno od onih koji su važili za partijske sudije i donosili iste takve presude. To se nije dogodilo delom i zbog toga što je 2001. inicijativa za razrešenje takvih sudija dovela do sukoba vlade Zorana Đinđića i sudske vlasti. Tadašnji ministar pravde je u novembru 2001. Vrhovnom sudu uputio predlog i dostavio spisak sudija koje treba razrešiti u roku od 60 dana. Takav potez novih vlasti ocenjen je kao pritisak na nezavisno pravosuđe. 

Vladan Batić: Ja predlažem razrešwenje 220 sudija, a kao da sam predložio razrešenje patrijarha Pavle, to je i kuso i repato ustalo da me kritikuje, pljuje, grdi.

B92: Vrhovni sud Srbije, na čijem je čelu tada bila Leposava Karamarković, odbio je da razreši sudije sa Batićevog spiska jer, kako je objašnjeno, nije postojalo dovoljno jasno obrazloženje zašto treba razrešiti te sudije.

Zoran Ivošević, bivši sudija Vrhovnog suda: Rekli smo - gospodo, to ne može bez obrazloženja...

B92: Evo, možete da pogledate ovo? Da li su ovo obrazloženja, sve vreme pričate da ne postoje obrazloženja, evo, postoje, to je spisak sudija koje treba... 

Zoran Ivošević: A šta vam je to što ste mi sad dali? 

B92: Inicijativa ministra Vladana Batića. 

Zoran Ivošević: Da, sad se sećam... šta je to... Kad smo mi ovo dobili, to su sad... to je priča o sudijama, onda smo rekli ovako - za neke od njih smo i mi sami znali, a ovo su sve iz cele Srbije, za neke od njih smo i mi sami znali da su pod znakom pitanja, zbog toga što su učestvovali u onim većima koja su učestvovala u onim izbornim krađama. Ovo su bile sudije i iz unutrašnjosti, mi nikad za njih nismo čuli. Ja sam rekao - gospodine Batiću, ja sam mu odgovorio, gospođa Karamarković je potpisala, ja sam mu odgovorio, zamolio ga da nam u što kraćem roku dostavi dokaze o tome da je to o čemu on ovde kaže u nekoliko redova za svakog od tih sudija tačno, da bismo onda pokrenuli postupak protiv njega.

B92: Da li je postojala volja u vrhu sudske vlasti da se raščisti sa... 

Zoran Ivošević: Kako da ne, kako da ne. 

B92: A šta vam je argument? 

Zoran Ivošević: Mi smo zbog toga bili i u velikoj nevolji jer, znate, vi ste s tim ljudima svakog dana, to su vaše kolege, i sad vi insistirate na lustraciji, takozvanoj, nema lustracije bez zakona, tada nismo imali zakon o lustraciji.

92: Veliko personalno veće Vrhovnog suda je od 5. oktobra 2000. do marta 2003. razrešilo samo trojicu sudija. Karakterističan primer odluka sudija u ovoj zemlji je primer sudije Opštinskog suda u Ubu Tomislava Milinkovića. On je, naime, kao vlasnik poslovno-stambenog objekta u Ubu isti izdavao izvesnom Sretenu Jovanoviću, koji je tokom 2001. u tom objektu držao javnu kuću. Sudija Tomislav Milinković je bio predsednik Opštinskog suda u Ubu od 1992. do 2001. Posle toga je postavljen za sudiju u parničnim postupcima, a razrešen je dužnosti tek 2002.

Zoran Đinđić: Da biste jednog sudiju promenili treba vam predsednik suda, da biste predsednika suda promenili, treba vam nešto, da biste to nešto imali treba vam opet nešto drugo i tako 500 puta. Problem je sistem, njegov komplikovan način promene, pri čemu sam ja poznat po tome da bih birao preče puteve kad bih ja samo odlučivao. Ja bih rekao - u redu, važnija nam je valjda pravda i cilj da se uspostavi jedno razumno društvo, nego pravo koje je proizvod jednog nerazumnog društva.

B92: Posle demokratskih promena predstavnici nove Vlade Srbije i sudske vlasti sastavljaju zakon koji je na neki način trebalo da predstavlja vid lustracije i preseka s prethodnim sistemom. Takav zakon, međutim, nije usvojen zbog, kako se ispostavilo tek danas, političkog dila s Demokratskom strankom Srbije. Usvojen je zakon koji je predložila Demokratska stranka Srbije, da bi, zauzvrat, poslanici te stranke glasali za zakon o radu. 

Sonja Brkić, sudija Vrhovnog suda i predsednik tog suda od 2003 do 2004: To je bio zakon diskontinuiteta, preseka od ranijeg pravnog sistema, i podrazumevao je, preskočila bih detalje, jednu vrstu lustracije u sudstvu. Zakon koji je prošao u Skupštini ije imao takve odredbe.

B92: Vladan Batić je tada tvrdio da nema nikakve fame i da je zakon koji je predložio DSS dobar jer sadrži samo neznatne razlike u odnosu na Vladin predlog zakona. 

Batić: Taj paket pravosudnih zakona bio je rezultat nagodbe, nakaradno napravljene, oko zakona o radu, da bi DSS kao glasao za zakon o radu moraju da se prihvate sve one njihove varijante oko paketa pravosudnih zakona. I čim nešto počne s trulim kompromisom... 

B92: Pa, čekajte, ali onda ste vi učestvovali u tom kompromisu. 

Batić: Ja sam bio jedna karika u lancu, jeste, i nije samo... pričamo o pravosuđu, pa govorim zbog toga. Stalno su postrojali pokušaji da ta idila o DOS-u ne bude urušena, nego kao da ostanemo i dalje zajedno, dok, naravno, sve na kraju nije puklo kao što sam ja i predviđao. Šta sam ja učinio po tadašnjem zakonu o sudovima... 

B92: Šta je bilo toliko štetno za taj paket pravosudnih zakona, pošto je, kako tvrdite, napravljen kompromis? 

Batić: Jednostavno nije bilo... bile su predviđene mnogo efikasnije mogućnosti razrešenja, mnogo rigoroznije regulisanje statusa sudija. Ovako, vi izaberete sudiju i onda možete da onako.... ne smete da ga pitate bilo šta, on je zaštićen, on je kao sveta krava, ne možete mu ništa. 

B92: Dobro, zar to nije normalno? 

Batić: Pa, jeste normalno u normalnom demokratskom svetu, to je problem.

B92: Nezadovoljna usvojenim paketom pravosudnih zakona koje je predložila Demokratska stranka Srbije, Vlada u maju 2002. predlaže izmene i dopune pet zakona iz oblasti pravosuđa. Na taj način trebalo je uvesti lustraciju za sve koji su nesavesno ili protivzakonito obavljali sudijsku funkciju. U dopisu Ministarstva pravde upućenom sudijama zahteva se razrešenje 50 do 100 sudija, po inicijativi ministra pravde iz oktobra 2001, u roku od 15 dana, okončanje postupka protiv 50 do 100 čelnika bivšeg režima i lokalnih moćnika u roku od tri meseca.

Zoran Ivošević: To je bilo proleće 2002, tako nekako. Nekoliko dana pre toga me je pozvao Đinđić zato što predsednica suda nije bila u Beogradu, ja sam otišao i on je meni predložio da zakaže sastanak s predsednicima svih sudova, okružnih sudova u zemlji. Ja sam rekao - gospodine Đinđiću, vi možete da zakažete i da pozovete članove Vlade, vi ste predsednik Vlade, ali vi niste predsednik suda Vrhovnog, a sudska vlast je odvojena i nezavisna od izvršne vlasti, to može da uradi predsednik Vrhovnog suda, ali ja bih vam preporučio da uradite vi zajedno to, vi i gospođa Karamarković, i još neko iz policije ili iz izvršne vlasti, pa da se lepo dogovorimo o reformi. Tada je pokazao jedan spisak zadataka koje je Batić pripremio, tadašnji ministar pravde, u kom su oročili neke obavez. Ja sam rekao - znate, ja bih voleo da ta sednica utvrdi sve zaključke, pa će onda to biti zaključci, ali Batić ne može da daje naloge u kojim će rokovima šta biti gotovo u sudu. I na tom skupu je govorio i Đinđić, onda mu je gospođa Karamarković energično uzvratila jer je on ponovo počeo da čita to što je trebalo da bude reforma sudstva, po nalogu tadašnjeg ministra. Govorio je posle toga Batić, a ja sam uzvratio. To novinari nisu pratili jer ih nije bilo, a na pauzi su onda davali neke izjave koje nisu verno prenosile ono što se tamo zbilo.

Sonja Brkić: I desila se neverovatna stvar, a to je da su se tamo predstavnici iz pravosuđa, ne mogu da kažem ime jer ne znam tačno ko, i ministar posvađali. Mislim da se neko od njih uvredio, čini mi se da je ministar čak napustio sastanak. Sad zamislite kako izgleda, a tako je i funkcionisala saradnja u kojoj iznosimo zajednički projekat, a neko od nas je do te mere iziritiran da mora da napusti. Da su tamo ministra napali predstavnici sudske vlasti i kolege-sudije koje su mi to prenosile, ja nisam bila prisutna, kažu da nešto besprizornije nisu videli.

B92: Tadašnji predsednik Okružnog suda Vida Petrović Škero izjavila je da je na tom sastanku sa sudijama Đinđić pokušao da izvrši direktan pritisak na pravosuđe, iako koncept nezavisnog sudstva podrazumeva da izvršna vlast ne može biti iznad sudske. “Dok sam na ovom mestu, sud će suditi po zakonu i utvrđivati istinu na osnovu dokaza i činjenica. Samo zakon može da kaže koji je predmet prioritet, sudovi mogu raditi samo po slovu zakona, a ne po preporukama i naredbama Ministarstva”, poručila je Vida Petrović Škero.

Batić: Pošto su to sudovi države Srbije koji sude u ime naroda, ja sam samo hteo da pokažem - ljudi, hajde, vreme prolazi, ništa se ne događa, radite nešto. Međutim, vi ste nailazili na zid svuda, to je bila jedna sugestija, ne protiv čelnika... nije to bilo ni tako stilizovano, nego protiv ljudi gde ste već imali pokrenute postupke, ali ništa, stvari stoje u mestu i ništa se ne događa, a čitava javnost Vladi, DOS-u, Ministarstvu pravde, novoj vlasti to stavlja na dušu. Nije bilo dobre volje i naravno da sam ja bio dugo u klinču, ali vezanih ruku. Ja se borim s njima, ali jedino što mogu da se borim je da pričam, ne mogu ništa da preduzmem. 

B92: Dobro, u čemu je onda razlika između vas i sadašnjeg ministra pravde Stojkovića, kog vi optužujete da pokreće postupke i najavljuje protiv bivšeg režima, odnosno vaše vlade? 

Batić: Ne, ja nikada nisam u novinama rekao protiv Janka Jankovića... 

B92: Kako niste, jeste. 

Batić: Nikad, protiv Janka Jankovića zbog toga i toga. Čovek je opisao delo, nisam ja nikad... 

B92: Dobro, opisao je delo, vi ste rekli - čelnici bivšeg režima, postoji vaš citat. 

Batić: Da, ali ste imali postupke koji su pokrenuti i koji nesporno stoje u mestu. Bilo je naše pravo nadzora da intervenišemo u pogledu rokova, vremena, tokova, praćenja predmeta i tako dalje, ali je svuda bio zid. Ne, ja nikad nisam rekao - taj i taj je učinio to i to, ja ću da ga prijavim, a tužilaštvo će to da uradi, to je uradio Stojković. Ja sam govorio an ženeral, ja sam govorio samo načelno.

B92: Sudije Okružnog suda, na čijem je čelu bila sadašnja predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović Škero, zahtevale su od Batića i Đinđića izvinjenje za javne uvrede i prestanak pritisaka na sudsku vlast. U međuvremenu, pred tim istim sudom 30. septembra 2003. doneta je prva presuda za Ibarsku magistralu, koja je bila povod za još jedan sukob sudske i izvršne vlasti. Tom presudom Radomir Marković, bivši šef DB-a, osuđen je na sedam godina zatvora, a Milan Radonjić, šef Beogradskog centra DB-a, oslobođen krivice.

Vuk Drašković, septembar 2003: Sudsko veće sudije Miroslava Cvetkovića danas je ovakvom kriminalnom presudom ponovo ubilo ubijene na Ibarskoj magistrali, zakon, sve dokaze. Ja sam danas verovao da ulazim u neki sud, izašao sam iz odeljenja DB-a. Sudija Cvetković se predstavio kao čovek koji pripada mašineriji državnog terorizma iz vremena Miloševića, koja i danas vlada.

B92: Predsednik Sudskog veća Okružnog suda koje je donelo presudu za Ibarsku magistralu bio je Miroslav Cvetković. On je danas sudija Vrhovnog suda. 

Advokat porodice poginulih i Srpskog pokreta obnove Dragoljub Todorović podneo je krivičnu prijavu za ubistvo protiv Milorada Ulemeka Legije. Ta prijava odbačena je u avgustu 2001. Legija se našao na optužnici za Ibarsku magistralu tek u akciji 'Sablja'.

Batić: Ja sam platio najveću cenu zbog takvog pravosuđa. Kad kažete pravosuđe, kriv je ministar pravde za sve, a verujte, ja ne da nisam mogao da utičem, nego nisam mogao ni da razgovaram kako treba i ja sam na to sve ukazivao i rekao - ljudi, pre 30 godina, '70-ih, bila je oštrija kaznena politika nego u Srbiji danas, kad je bilo 300 puta manje kriminala. Ne, ljudi su bili nedodirljivi, maltene ministar treba da im zakaže sastanak da može da razgovara s njima za 15 dana, kao polarni medvedi. To je neverovatna situacija bila. Đinđić je idealizovao sliku nezavisnog pravosuđa, oni se osetili da mogu da budu nezavisni od svega, od Zemljine teže. Sve presude su u ime naroda, to su sudovi države Srbije, ali imali smo jednu potpunu atmosferu distance od sedam svetlosnih godina. 

Da budem potpuno iskren, evo, reći ću nešto što dosad nikad nisam rekao. Kad smo se dogovarali oko toga ko će šta da radi u Vladi, ja sam rekao - ja ću da budem ministar pravde. Zoran mi kaže - ej, pa svi će ovi čelnici stranaka da budu potpredsednici, bolje budi i ti potpredsednik. Ja kažem - ne, to mi kao ikebana, ovo je neki konkretan posao, ja sam jedini od ljudi iz DOS-a koji je bio u pravosuđu, radio 17 godina kao advokat, najpoštenije je da ja to radim. I ja sam zaista verovao da je Srbiji potrebna pravda, da su ljudi željni pravde, i bili su i zato je DOS i pao. Ljudi su bili spremni još da trpe, ali da vide te bitange u zatvoru, one koji su stvarno opljačkali Srbiju. 

Sonja Brkić: Bilo je prostora da se sudstvo samo očisti, ali bilo je i mnogo kočnica i zakonskih i kočnica je bio i Ustav, ali je bilo kočnica i subjektivne prirode, a to je ono što se često govori, to je da postoji neka možda lažna solidarnost, neodlučnost sudstva i nepostojanje odgovora na pitanje ko to u sudstvu treba da uradi. Da li to treba da uradi neko telo, da li to treba da urade predsednici sudova, da li kolege između sebe, da li u opštinskim sudovima počne ide se više ili obrnuto ili to treba da uradi, na primer, Vrhovni sud, pa da pomogne nižim sudovima da se očiste i oko toga se trošilo mnogo vremena.

B92: Kada se, na primer, ministar pravde i premijer, bave kadrovskim pitanjima u vezi s predsednicima sudova, da li je to mešanje u nezavisnost sudstva? 

Vladan Batić: Nisu se uopšte bavili minsitar pravde i premijer, ja nikad sa Živkovićem nisam reč progovorio... 

B92: Ne, pitam vas za vreme Đinđića. 

Vladan Batić: Pa, s Đinđićem još manje, pa Đinđić se plašio predsednice Vrhovnog suda kao da smo u SAD. 

B92: To vas pitam zato što smo došli do nečega što se zovu teze za razgovor s Leposavom Karamarković. To su Đinđićeve teze za sastanak s Leposavom Karamarković, na kom ste bili vi. Tu se navodi, sad ja ne znam koliko je ovo autentično, ali vi ćete nam potvrditi - da je neophodno da Vida Škero odmah ode sa mesta predsednika Okružnog suda u Beogradu, na primer. Pa se onda kaže, evo sad citiram - imamo odličnu alternativu, sudija Baćević, predsednik V Opštinskog suda, krivičar, mlad, potpuno na našoj strani, nedavno je izabran za predsednika RIK-a i odradio je problem oko mandata DSS-a. 

Batić: I čiji je to kao papir? 

B92: To su teze za razgovor s Leposavom Karamarković koje je pravio Đinđić uz vašu pomoć. 

Batić: Pa, jel' ima tu potpis, pečat, bio šta? 

B92: Pa, pitam vas da li se sećate... 

Batić: To nema veze, mada je to sve tačno u smislu da su ti ljudi sposobni da rade taj posao i da su okolnosti bile takve da je to potpuno normalno. 

B92: Dobro, da li ste razgovaralo, zanima me... 

Batić: Na takav način ne.

B92: I pored negiranja Batića, ekipa Insajdera dobila je još jednu potvrdu da je reč o autentičnom spisku koji je Đinđić napravio za razgovor s predsednicom Vrhovnog suda Leposavom Karamarković, nezadovoljan radom pravosuđa. U tim tezama se, između ostalog, navodi da Vida Petrović Škero treba odmah da ode sa mesta predsednika Okružnog suda jer su iz pritvora pušteni najteži kriminalci i zato što nije predložila nijedno razrešenje. 

Jedan od većih sukoba Vlade i sudske vlasti bila je odluka Sudskog veća Okružnog suda da osam ubica, po izmenama zakona o krivičnom postupku, pusti na slobodu. Tadašnji vrh Vlade danima je ponavljao da je to nedopustivo i da je jedino to sudsko veće u celoj Srbiji tako tumačilo zakon.

Zoran Đinđić 2003: A da biste vi dokaz doneli na sud, gde sudija taj isti, koji je u vezi sa onim kog treba da osudi, vi treba da budete veliki majstor i treba ceo život da potrošite da skupljate dokaze da biste jednog malog kriminalca poslali u zatvor jer ništa teže nije nego na našem sudu doneti dokaze da je neko kriminalac. Vas da treba da sude, za 15 minuta bi vas osudili jer bi bilo dovoljno. Kriminalca kad dovedete, 5 kilograma heroina kad mu nađete, oslobode ga zbog nedostatka dokaza jer vi treba da dokažete da je on imao nameru da proda taj heroin. On samo kaže - ja sam imao nameru da ga sam koristim, sudija kaže - pa, jeste, nije dobro što si narkoman, sine, ali dobro, evo uslovna kazna. To je situacija trenutno u Srbiji.

Zoran Ivošević: Ja sam kritikovao njegove izjave vrlo otvoreno i odmah sutradan. Evo, sad ću vas podsetiti na jedan detalj. Đinđić je jednom rekao, posle nekog suđenja Astra banci, da tu u Beogradu ili u zemlji, da postoji neki klan koji se bavi kupovinom sudskih presuda, a to je rekao sutradan pošto je ta odluka objavljena u upravnom veću. Ja sam ovako reagovao - ako bi to bilo tačno, to bi bila velika bruka za sud, ali ako to ne bi bilo tačno ili ako vi nemate dokaze da je to tačno, onda je to velika bruka za vas.

B92: I dok traje sukob Vlade Srbije i sudske vlasti, na visokim sudijskim funkcijama ostaju Miloševićevi kadrovi. Takav primer je sudija Vrhovnog suda Ljubomir Vučković, koji je danas u zatvoru zbog sumnje da je primio mito za oslobađanje Jotkine grupe. Vučković je karijeru počeo u policiji na Kosovu, zatim radio u opštinskom, pa i pokrajinskom tužilaštvu, odakle je u vreme vlasti Slobodana Miloševića imenovan za sudiju Vrhovnog suda iako prethodno nikada nije radio kao sudija. Vučković je, kako smo objavili u prethodnoj emisiji, potpisao odluku kojom Dragoljub Milanović, optužen za pogibiju 16 radnika RTS-a, biva pušten iz zatvora baš na dan kada je bombardovana zgrada državne televizije. Puštanje Milanovića dovelo je do zaoštravanja sukoba na relaciji Vlade Srbije-sudska vlast.

Do kulminacije sukoba dolazi posle odluke IV Opštinskog suda da Dejana Milenkovića Bagzija u februaru 2003, posle incidenta koji je izazvao kod Beogradske arene, pusti na slobodu. 

Batić: Tada su svi jednoglasno, čitava Vlada, glasali za jedan takav zaključak da mora da se krene u razrešavanje stanja u pravosuđu. Naravno, bilo je kasno, jer je posle nekoliko dana Đinđić ubijen. 

B92: Ekipa Insajdera došla je do kompletne dokumentacije od trenutka privođenja do puštanja Dejana Milenkovića Bagzija. Posle međusobnih optužbi između tadašnje vlade i predstavnika pravosuđa, da li je sudska odluka bila ispravna ili ne, ceo predmet će predstavljanjem u ovoj emisiji konačno biti i pred sudom javnosti.

Iskaz Dejana Milenkovića Bagzija dat policiji 21. februara 2003: Krenuo sam autoputem u pravcu Surčina, gde stanujem. Na putu do Surčina, na autoputu, negde u visini Genexa, dok sam se kretao krajnjom levom trakom, na retrovizoru sam primetio jedan tamni automobil kako se približava velikom brzinom i kako mi ablenduje svetlima da se sklonim desno. Potom sam preduzeo radnju prestrojavanja u srednju traku, kada sam primetio da mi drugi tamni automobil takođe ablenduje. Kako nisam bio u mogućnosti da skrenem u desnu traku, pokušao sam da se vratim u levu, ali prvi automobil koji mi je ablendovao već je bio u levoj traci i velikom brzinom mi se približavao. Odmah potom, negde posle pedesetak metara, ispred mene se isprečio jedan zatamnjeni automobil “audi”. Iz pomenutog vozila izlaze dvojica naoružanih civila, u tom trenutku i ja sam izašao iz kamiona, a jedan od njih mi je rekao - jesi li ti lud, hoćeš da ubiješ premijera i da ideš 100 godina na robiju. Tada sam ja odgovorio - izvinite, nisam hteo, potom su me pretresli i zatražili dokumenta. Pozvali su patrolu saobraćajne policije, koja je ubrzo stigla i preuzela i sprovela do policijske stanice na autoputu u pravcu Niša, kod Laste.

B92: Saobraćajna policija dolazi na lice mesta. Pripadnici obezbeđenja Zorana Đinđića daju izjavu koja ulazi u zapisnik, a u kojoj se navodi: "Kada je kolona premijera prolazila pored teretnog vozila, to isto vozilo je naglo prešlo u levu traku i tako ugrozilo vozilo iz pratnje premijera Srbije." Saobraćajna policija na licu mesta proverom utvrđuje da je Dejan Milenković Bagzi više puta privođen i da prolazi kroz krivičnu evidenciju. I pored svega, Bagzija na kraju preuzima i u stanicu privodi saobraćajna policija.

Iskaz Dejana Milenkovića Bagzija dat policiji 21. februara 2003: Uolicijskoj stanici su mi saopštili da sam počinio carinski prekršaj. Sačinili su zapisnik i meni vratili dokumenta, oduzeli mi kamion uz potvrdu i pustili me. Pošto su me pustili, ja sam krenuo iz stanice i posle 100 metara iza mene je izašao jedan policajac u uniformi, potrčao je prema meni i rekao mi - izvini, molim te, moraš da se vratiš ponovo, veliki je problem, potom sam se vratio u stanicu.

B92: Prema našim saznanjima, policajac je pozvao Milenkovića da se vrati jer je usledio telefonski poziv iz Bezbednosno informativne agencije i Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, s pitanjem - pa, jel' vi znate koga ste uhvatili i pustili, vraćajte ga. Tako Milenković završava u SUP-u u Ulici 29. novembar. Ipak, 22. februara policija podnosi krivičnu prijavu samo za oduzimanje vozila, čak ni za falsifikovanje isprave. Istog dana javni tužilac predlaže istražnom sudiji da prema Dejanu Milenkoviću Bagziju preduzme istražne radnje.

Iskaz Dejana Milenkovića Bagzija istraznom sudiji II Opštinskog suda 22. februara: Na pitanje sudije da li se protiv njega vodi postupak za neko drugo krivično delo, Milenković odgovara - ne, i misli da je postupak koji se vodio pred IV Opštinskim sudom obustavljen. Ispitivanje kod istražnog sudije završeno je u 5.20 23. februara. Sat kasnije, u 6.30 istražni sudija donosi rešenje kojim se Dejanu Milenkoviću određuje pritvor, koji po tom rešenju može trajati najduže osam dana, počev od 21.02, kada je lišen slobode. Na to rešenje u roku od 24 sata Milenković može da uloži žalbu vanraspravnom veću IV Opštinskog suda. U obrazloženju rešenja o pritvoru istražni sudija navodi da okolnosti ukazuju na opasnost od bekstva, te da mu je zbog toga u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka određen pritvor. Dejanu Milenkoviću je rešenje o pritvoru uručeno 23. februara u 6.40, pet minuta kasnije njegov branilac piše žalbu na rešenje vanraspravnom IV Opštinskom sudu u Beogradu. U obrazloženju žalbe advokat Milorad Gligorijević navodi da je Milenkoviću pritvor određen zbog činjenice da okrivljeni često putuje u Prokuplje radi obavljanja poslova.

Obrazlozenje žalbe advokata Gligorijevića: U svojstvu branioca ističem da bi u tom slučaju praktično svakom građaninu bila onemogućena sloboda kretanja i izbora zanimanja jer zanimanje trgovačkog putnika bi bilo razlog za određivanje pritvora. Okrivljeni živi na poznatoj adresi i porodičan je čovek i ne stoji nijedan zakonski razlog za određivanje pritvora. 

B92: Tokom ta tri dana, koliko je Dejan Milenković proveo u pritvoru, najbolje se videlo koliko je jaka medijska logistika Zemunaca i Legije. Šema je ista kao u prethodnim slučajevima koji su obrađeni u Insajderu, na primer Jotkine i Makine grupe. Advokat Dejana Milenkovića saziva konferenciju za novinare na kojoj saopštava da je njegov klijent trgovački putnik i da je nevin u zatvoru.

Advokat Gligorijević, 23 februar 2003: Ja sam u poverljivom razgovoru s Milenkovićem u Gradskom SUP-u saznao da, čim izađe na slobodu, da će tražiti prijem kod predsednika Vlade kako bi mu objasnio svoje ponašanje u saobraćaju i ukazao na nebezbednu vožnju i nepropisnu vožnju vozila iz njegove pratnje. 

B92: Predstavnici sudske vlasti tvrdili su da je vanraspravno veće IV Opštinskog suda moralo da pusti Bagzija zato što na osnovu krivične prijave koju je podnela policija nije bilo osnova za zadržavanje.

Tadašnji predsednik Vrhovnog suda Leposava Karamarković (izvod iz intervjua TV Studio B):Mi u sudu koji radimo, mi znamo da se sudi na osnovu činjenica i dokaza i stanja u spisima, a ne na osnovu glasa koji se čuje. Pa, zašto bi sada Bagzi bio interesantan, on jeste interesantan, ali možda zbog greške policije koja nije bila dovoljno oprezna, koja je možda imala neku indiciju da on jeste učesnik i uradio atentat ili član neke grupe ili ne znam šta. E, to je ono što mi pokušavamo da ne damo, zato oni nas okrivljuju da se mi branimo i da mi štitimo nezavisnost i samostalnost i štitimo je. Štitimo je od neistine, između ostalog.

B92: Međutim, u svim tim navodima slučajno ili namerno preskočena je činjenica da je vanraspravno veće s krivičnom prijavom dobilo i rešenje istražnog sudije kojim je Bagziju već određen pritvor od osam dana, a to znači do 28. februara. Istom tom veću dostavljen je i izveštaj iz krivične evidencije kroz koju Dejan Milenković Bagzi prolazi prethodnih godina, tako da je potpuno neargumentovano objašnjenje da sud nije znao o kome se radi i da su članovi sudskog veća mislili da je reč o trgovačkom putniku. I pored svega toga, IV Opštinski sud donosi odluku da preinači rešenje istražnog sudije i da pritvor Bagziju ukine odmah, a to znači da je Dejan Milenković pušten iz zatvora četiri dana ranije. Tih nekoliko dana trebalo je da posluži policiji da prikupi dokaze da je u pitanju bio pokušaj ubistva premijera Srbije. 

Posle puštanja Dejana Milenkovića Bagzija iz pritvora održana je sednica Vlade i ministar pravde dobio je odrešene ruke da sredi stvari u pravosuđu. Neposredno pre ubistva premijer Srbije odlučuje da sazove sastanak s predstavnicima pravosuđa.

Sonja Brkić: Kad je prepoznato da je sudstvo, ružno je reći, ali da je nesposobno da to uradi samo, mi smo imali jedan sastanak, to je bilo 7. marta, kada je Đinđić pozvao oko 30, ne mogu da tvrdim tačno koliko, predsednika sudova na sastanak. I na tom sastanku je Đinđić jasno rekao da je stanje u pravosuđu loše i izneo je argumente po tačkama kratko, u smislu - dešava se to, nije se desilo to, očigledno postoje problemi, šta su problemi, to vi znate, ako imate rešenje, vi mi recite. To je bio jedan od najsadržajnijih sastanaka kome sam ikad prisustvovala, a da je u vezi sa sudstvom. I kad smo taj sastanak završili, mi smo se nekako po grupama razišli, dogovarali se šta mi u sudstvu dalje treba da uradimo da između sebe popravimo odnose koji nisu funkcionisali, da probamo da se konsolidujemo, da probamo da uzmemo stvar u svoje ruke i rešavamo sami probleme koje u pravosuđu moramo rešiti. To je bilo 7. marta. 

B92: A zašto nije bila predsednica Vrhovnog suda Leposava Karamarković? Nije pozvana ili se nije odazvala? 

Sonja Brkić: Pretpostavljam da nije bila pozvana, ja to pretpostavljam, nikad nisam saznala zašto nije bila, ali iz sastanka na kom sam kasnije takođe prisustvovala se videlo da je ona za taj sastanak znala, ne da je pozvana, nego da je znala, i to je bio jedan neprijatan sastanak... 

B92: Govorite o sastanku koji se, prema našim informacijama, dogodio 10. ili 11. marta, neposredno pre ubistva? 

Sonja Brkić: Dobro ste informisani, jeste... 

B92: To je bio sastanak s Leposavom Karamarković i Vidom Petrović Škero? 

Sonja Brkić: Da, to je sastanak, samo predsednici sudova s predsednikom Vrhovnog suda. Na tom sastanku je trebalo pokušati preneti šta smo razgovarali s premijerom i da probamo da se dogovorimo o tome šta mi iz sudstva možemo da učinimo. I taj sastanak je bio katastrofalan. 

B92: U kom smislu katastrofalan? 

Sonja Brkić: Govorim o svom doživljaju. Tamo je učesnike sastanka kod Đinđića napala predsednica Vrhovnog suda, tadašnja, da smo izdajnici, da smo išli kod premijera da nešto cinkarimo i takve optužbe. Sastanak na kom niko ništa nije uspeo da kaže, sećam se da je predsednica suda u Nišu pokušala da govori i da je prekinuta i da se naljutila, mislim da je još neko pokušao, ali niko ništa u stvari nije uspeo da prenese, a ja nisam ni pokušala da kažem, jer su u startu optuženi predsednici sudova što su se odazvali na poziv premijera. Ja stvarno takav stav nisam mogla da razumem i uopšte nisam mogla da razumem da li je normalno ne odazvati se. Pa koji normalan čovek bi mogao da kaže da se normalno ponašao, zove ga premijer, kaže - vi ste vršioci sudske vlasti i ja vas pozivam da razgovaramo o tome i da sarađujemo, a ti kažeš - pa, eto, pošto je to Đinđić, a ja eto baš neću s njim ili mi se ne sviđa što je on danas premijer... Ja to ne mogu da razumem i mi smo se divno spremili da 10. ili 11. kod predsednice Vrhovnog suda iznesemo ideje i utisak sa sastanka s premijerom. To se, nažalost, nije dogodilo jer je 12. premijer ubijen.

B92: Posle ubistva premijera Srbije tadašnji predsednik IV Opštinskog suda Đorđe Mirković uputio je pismo ministru Vladanu Batiću u kom navodi: "Povodom nemilih događaja i ubistva premijera Srbije obaveštavam vas da je IV Opštinski sud u Beogradu postupajući protiv okrivljenog Dejana Milenkovića Bagzija u svemu postupio u smislu važećih propisa. Kako je osumnjičeni Dejan Milenković dao iskaz istražnom sudiji u pogledu krivičnog dela falsifikata, koje mu je zahtevom državnog tužioca stavljeno na teret, kako ima uredno prijavljeno prebivalište, adresu zaposlenja, te do sada nije bio osuđivan za izvršenje bilo kog krivičnog dela, vanraspravno veće je zaključilo da nema mesta daljem zadržavanju u pritvoru osumnjičenog jer je saslušan i po oceni suda nisu postojale mogućnosti bekstva i uticaja na svedoke."

Batić: Ono što je mene frapiralo to je da posle ubistva Đinđića gospođa Lepa Karamarković, žena koja je verovatno bila dobar sudija-parničar, ali koja se nikad krivicom nije bavila, dolazi u Vladu, gde smo svi mi u agoniji, s “predmetom Bagzi” i dalje objašnjavajući da je tu sud uradio sve kako je trebao da uradi. Zamislite, jednog mirnog Jožefa Kasu je do te mere je iznervirala da... svašta je rekao, Dragan Milovanović, svi redom, ljudi su bili potpuno konsternirani pokušajem da se opravda nešto što se završilo pogibijom Zorana Đinđića.

B92: Da li je bila pogrešna procena tog sudskog veća da ranije pusti iz pritvora Bagzija, makar ne znali da je... 

Zoran Ivošević: Znate šta, ja ne bih sudio tom sudskom veću, nemam ni pravo, a s druge, nemam ni znanja dovoljno, ali to sudsko veće je znalo svoj posao. 

B92: Čekajte, kako sad nemate znanja, a sve vreme tvrdite da je to bila sačekuša za pravosuđe... 

Zoran Ivošević: Znam da čitam, znate, a znam da je bila sačekuša za pravosuđe zbog toga što je zapravo trebalo da mi budemo krivi, u vrhu pravosuđa, i to je bio dobar razlog da nas u akciji 'Sablja' razreše i oni su nas razrešili. 

Sonja Brkić: I tada i danas mislim isto, a to je da se na slučaju Bagzi nije moglo braniti nezavisno pravosuđe i da su to, po mom mišljenju, bili izuzetno loši i potezi koji su učinili dosta štete sudstvu. Mislim da se govori o nezavisnom pravosuđu na način na koji se govorilo kad je bilo potpuno jasno da je bio reč o atentatu.

B92: Tokom akcije 'Sablja' smenjen je predsednik IV Opštinskog suda i postavljen Ante Bošković. On danas otkriva da je policija privela trojicu sudija koji su odlučili da puste Bagzija jer je postojala sumnja da je on pušten za 20.000 evra. 

Bošković: Pošto sam tražio predmet dobio sam obaveštenje da je u policiji, s nadležnima iz policije sam razgovarao o tome i oni su izrazili neko zadovoljstvo, da ja dođem kod njih, da preuzmem taj predmet kao predsednik Suda jer je bio kod njih, i onda smo popričali. Naravno, želeo sam da znam šta se desilo jer to su ipak te sudije koji će da rade i dalje s nama i tako. Saznao sam da su oni privedeni, da su držani u policijskom roku u kom je moglo da se drži tada, da su bili pritvoreni, i da se pominjala neka cifra od nekih 20.000 evra i da je neko nekome obećao. Oni su ih ispitivali, saslušavali svo troje iz tog veća, međutim nisu mogli da nađu nikakav dokaz. 

B92: Te sudije tog sudskog veća i dalje rade u tom sudu? 

Bošković: Naravno, sudije i dalje rade jer nije bilo nikakvih dokaza da su uzeli novac, a sad vi prosudite sami šta se tu desilo.

B92: 25. marta 2003. policija je podnela krivičnu prijavu protiv bivšeg predsednika IV Opštinskog suda Đorđa Mirkovića zbog zloupotrebe službenog položaja. Postupak je vođen pred I Opštinskim sudom, ali je ubrzo doneta odluka da se obustavi. Đorđe Mirković je i danas sudija u istom sudu u parničnom odeljenju. Članovi Đinđićeve vlade tvrdili su da je on bio kadar DSS-a i da je zbog toga postavljen na mesto predsednika suda. Đorđe Mamula iz DSS-a za Insajder tvrdi da to nije tačno. “Jeste predložen na našu inicijativu, ali se s tim predlogom složio ceo tadašnji DOS”, kaže Đorđe Mamula.

Tokom akcije 'Sablja' Skupština Srbije razrešila je dužnosti 35 sudija koji su, kako je objašnjeno, stekli uslove za penziju. Među njima je bio i sudija Zoran Ivošević. Tadašnja predsednica Vrhovnog suda Leposava Karamarković zbog javnih kritika predstavnika tadašnje Vlade Srbije bila je prinuđena da podnese ostavku. 

Je li to bila neka vrsta obračuna s tim ljudima koji su tada radili, ili je reč o tome što ste dobili odrešene ruke? 

Batić: Nisam ja dobio odrešene ruke, vanredno stanje, vanredne okolnosti, ubijen premijer. Kao poslednja kap u čaši... 

B92: Dobro, ali je ipak dosta sudija razrešeno. 

Batić: Pa, to nije ništa strašno, kamo sreće da je razrešeno 2001. kad sam predložio 220, 650 da sam se ja pitao bilo bi razrešeno, svi bi bili razrešeni, pa bismo onda imali zdravu zemlju za temelj. Kakve to veze ima? Pa, znate li koliko je krivičnih prijava podneto protiv ljudi iz Zemunskog klana? Znate li koliko je postupaka vođeno? Preko 300 krivičnih prijava je podneto, preko 100 postupaka je vođeno, tri osuđujuće presude su donete i onda vidimo kakav je epilog. I onda treba mi da kažemo - super, nema veze, to je nezavisno pravosuđe, samo tako dalje.

B92: Zakon o lustraciji donet je posle ubistva premijera Srbije i pred kraj Vlade Zorana Živkovića. DSS još tada je saopštila da je za tu stranku zakon o lustraciji neprihvatljiv jer je to gola politička osveta. 

Zoran Ivošević: I gle čuda, zakon je donet, ali se ne primenjuje i kad su gospodina Koštunicu, koji je najodgovorniji za izvršavanje zakona u ovoj zemlji, pitali šta je s tim zakonom, odgovorio je lako i veselo - zakon postoji, ali on se ne primenjuje. A što se ne primenjuje, trebalo je da ga pitaju, nisu ga pitali, ja bih ga pitao, evo sada ga pitam. On je najodgovorniji za to što se taj zakon ne primenjuje kad je on živ, što ga ne stavljaju van snage? Zakon postoji, ali se ne primenjuje. Pa, oni smatraju da lustracija ne bi trebalo da bude primenjena u ovom društvu jer brkaju lustraciju s čistkom i revanšizmom, a to blage veze nema. Lustracija vam je odgovornost za kršenje ljudskih prava, a revanšizam je nešto sasvim deseto. 

B92: Zakon o lustraciji se ne primenjuje, ali su zato dolaskom nove vlasti zakonom smenjeni predsednici sudova koji su izabrani tokom akcije 'Sablja'. Predstavnici nove Vlade tvrdili su da su oni tokom akcije 'Sablja' postavljeni protivzakonito. To je bio razlog da neki od tih sudija novom ministru sami ponude ostavku.

onja Brkić je u vreme vanrednog stanja postavljena za predsednika Vrhovnog suda. 

Sonja Brkić: Prvi moj kontakt s ministrom pravde jeste da ću se povući sa te funkcije i da ne želim nikakvog traga da ostavim u tom smislu da sam birana ovako i onako i da se pravosuđe doživljava, bilo šta, zbog toga što se eto desilo ovo što se desilo. Tada sam dobijala uveravanja da se čudi da takvu stvar želim da uradim, dakle, negirao je, paralelno sam informisana o donošenju zakona o raznim aktivnostima, praćena i špijunirana. Mene je sramota o tome da pričam jer mislim da neki misle da smo paranoični, a to je potpuno živa istina da su nas pratili. 

B92: Ko vas je pratio? 

Sonja Brkić: Ja se pitam isto. 

B92: Sad, za vreme ove vlade? 

Sonja Brkić: Da, kada već više nisam čak ni bila predsednik... traži se materijal da se još dalje blatim, a ja sam želela da odem sa te funkcije, da se pravosuđe dalje ne dira, ali cilj očigledno nije bilo to, nego da se pokaže da su valjda ti neki predsednici koje nazivaju žuti predsednici, da su oni bili valjda deo neke... ja ne znam... organizacije kriminalne ili ne znam čega. 

B92: Žuti predsednici znači predsednici Demokratske stranke? 

Sonja Brkić: Pa, tako pretpostavljam i zbog toga je bio važan taj momenat koji se dogodio, a to je da se traži način da se predsednici koji su izabrani, odnosno predloženi od tog tela, da se tih predsednika reše i to je urađeno tako što je donet zakon u kom predsednicima prestaju te funkcije. I to je nešto što je najblaže rečeno neverovatno, čudo neviđeno do sad.

B92: Izbor Zorana Stojkovića za ministra pravde bio je jedan od najkritikovanijih kadrovskih rešenja Vojislava Koštunice. Zoran Stojković pravničku karijeru počeo je kao sudija III Opštinskog suda u Beogradu, da bi 1980. postao sudija Okružnog suda. Ubrzo je u beogradskim intelektualnim krugovima dobio nadimak 'sudija za vešanje', pošto je predsedavao većem koje je osudilo na spaljivanje knjigu Nebojše Popova, da bi se tako preporučio za sudiju u procesu “beogradskoj šestorici”, intelektualcima optuženim za verbalni delikt sredinom '80-ih. Trojicu od šestorice tadašnjih disidenata osudio je na dvogodišnju robiju. Zoran Stojković je ministarsku karijeru praktično otvorio izjavom da specijalni sud treba ukinuti. Na kritike pripadnika bivše vlasti Stojković je odgovarao da ga se nekadašnji funkcioneri Vlade Srbije plaše pošto znaju da su fioke pune krivičnih prijava protiv njih. Vladan Batić je nedavno proveo dva dana u pritvoru pošto je ministar prethodno u novinama najavio da će biti preispitano ko je pustio Malog Bidžu iz zatvora. Osporavana su i Stojkovićeva kadrovska rešenja, a posebno izbor Milovana Božovića za okružnog tužioca u Beogradu, koji je kadar SPS-a i koji je bio suspendovan zbog nesavesnog rada. Na listi tužilaca našlo se i ime Ratka Zečevića, poznatog po tome što je sa terase pucao dok je trajao miting DOS-a 1999. 

2005. ukinuta je poternica za Mirom Marković i optužnica protiv Marka Miloševića. 

Ministar pravde Zoran Stojković odbio je razgovor za Insajder