"Svako može da dezertira ako ima kičmu i moralnu vertikalu": Srđan Dragojević i Srećko Horvat o dezerterstvu u ratu, ali i u miru

Beograđani su još početkom devedesetih digli svoj glas protiv ratnog ludila, pobunili su se protiv mobilisanja građana Srbije za rat u Hrvatskoj, čak četiri meseca – od oktobra 1991. do februara 1992. godine - svake večeri je ispred Predsedništva Srbije stajalo veliko platno na kojem je pisalo “Solidarnost sa pobunjenicima protiv rata”, dok su antiratni aktivisti u to vreme prikupili 78.000 potpisa protiv rata.

O protivnicima rata i dezerterima slušamo i tokom poslednje dve godine, odnosno otkad je Rusija napala Ukrajinu. 

Veliki broj protivnika tog rata - kako iz Rusije, tako i iz Ukrajine - utočište je našao u Srbiji. Nisu želeli da budu mobilisani i zbog toga bi u svojoj zemlji mogli da plate visoku cenu.

 "Dezertirao sam iz medija, parlamenta, s tvitera…"

Međutim, ne govori se o dezerterstvu samo u kontekstu rata. Dezerterstvo je moguće i u miru - svaki čovek danas može da odluči da dezertira, odnosno da napusti nešto ili nekoga. 

Reditelj Srđan Dragojević je jedan od takvih. Za njega je dezerterstvo - lični i moralni čin i, kako kaže, svako može da dezertira ako ima kičmu i moralnu vertikalu.

"Kad bih se prisetio svojih dezerterstava, neka su mi pričinila izuzetno zadovoljstvo, a neka mi nisu pričinila nikakvo zadovoljstvo - naprotiv, izvor su frustracije. Recimo, dezertirao sam pretežno iz medija, pošto su mi mediji postali odvratni. Dezertirao sam, takođe, sa društvenih mreža, imao sam skoro 100.000 pratilaca na tviteru, onda sam shvatio da je najveća, najnovija i najmoćnija profesija 21. veka, koja se zove trol, nepobediva i bilo je užasno da me svakog dana dočeka nekih 150 uvredljivih, pretećih poruka… Dezertirao sam iz parlamenta Srbije, bio sam tri godine poslanik, pokušavao mnogo stvari vezanih za kulturu, promenio par zakona, sačuvao nacionalne penzije - prvi put u istoriji je jedan zakon Vlade oboren na Odboru za kulturu, to se nikada u istoriji srpskog parlamentarizma nije desilo, izlobirao sam razne kolege da to oborimo... Posle tri godina sam shvatio da kultura nikog ne zanima i vratio sam mandat. Dezertirao sam iz Los Anđelesa, imao sam ugovor sa Miramaksom i nezadovoljan time šta mi daju i šta ja njima dajem, a oni odbijaju, vratio sam se u Beograd iako sam imao još godinu dana ugovora i trošio ček sa Miki Mausom na 15.000 dolara svakog meseca”, kaže Dragojević.

Podseća da nije bio samo dezerter nego i štrajkač.

“Jedan jedini neprijatni slučaj mog dezerterstva je to što sam posle skoro pola veka navijanja za FK Partizan morao da dezertiram i da se manem ćorava posla, jer, nažalost, taj klub je samo jedan deo organizovanog kriminala i više nema veze sa fudbalom, niti sa klubom za koji sam počeo da navijam sa 5-6 godina, kada me otac prvi put odveo na utakmicu. Ilustracija toga je to što im se sada ne dopada Jugoslovensko sportsko društvo nego hoće nešto da menjaju, da to bude ne znam ni ja šta - FK Četnik ili šta će tu biti. To je jedno moje dezerterstvo ispunjeno velikim frustracijama, ova prethodna su mi bila zaista nekako ispunjena radošću, ponosom i zadovoljstvom što sam postao dezerter“, otkrio je Dragojević u emisiji „Priča o priča“ na Insajder televiziji.  

Ispričao je, takođe, i lični primer dezertiranja u ratu devedesetih.

„Nas su 1991. jurili kao zečeve za Vukovar. Nekako mi se namestilo da sam tačno na početku tog rata počeo da snimam film ’Mi nismo anđeli’. Više od pola ekipe je dobilo pozive za front, krili smo se, tokom dana smo snimali, spavali kod nekog ortaka da nas ne uhvate… U mom sledećem filmu ’Lepa sela lepo gore’ postoji scena koja je inspiracija ovim ličnim doživljajem. Ovo je stvarno bilo malo i nadrealno – eto, nije me pokupila vojna policija i mogu da snimam sledeći dan. Pred kraj filma su mi uručili poziv, trebalo je da idem za sedam dana i, srećom, moj profesor režije Bajo Šaranović, koji je u tom trenutku bio ministar kulture, zvao je vojne vlasti i tražio da odlože tri meseca da bar završim montažu. I ovi su pristali. Nisam odugovlačio montažu, ali se završio rat u Vukovaru i nisam imao tu nesreću da odem tamo“, prisetio se Dragojević.

Poistovećivanje sa izdajom

Devedesetih je u srpskoj javnosti bilo dosta primera dezerterstava, a neki slučajevi su obišli i svet. Možda najupečatljiviji je bio onaj kada je rezervista iz Valjeva okrenuo tenk i sa vukovarskog ratišta ga dovezao direktno ispred Savezne skupštine u Beogradu. Nekim dezerterima se i sudilo, a pre desetak godina je bila pokrenuta i inicijativa da se u Srbiji podigne spomenik dezerterima.

Hrvatski filozof Srećko Horvat kaže da se u regionu i dan-danas dezerterstvo poistovećuje sa izdajom, a da se o onima koji nisu želeli u rat govori kao o – izdajnicima.

„Ja sam na Kalemegdanu slučajno u parku upoznao jednog mladog Rusa, matematičara, pitao sam ga zašto je u Srbiji, verujem da tu priču stotine hiljada njih mogu ponoviti: pobegao je iz Rusije jer ne želi biti mobilisan. On je iz očiju toga režima, iz perspektive Putina, ne samo dezerter, nego izdajica. Ukoliko se vrati u Rusiju mogu ga mobilisati, ukoliko opet želi izaći iz Rusije i vratiti se u Beograd, gde ima porodicu, mogu ga ne pustiti. Pitanje dezerterstva postaje i te kako aktuelno i sa ratom u Ukrajini i sa svim drugim ratovima, a mogli bismo se prisetiti i naših ratova, gde su i dalje izdajice oni koji nisu učestvovali u ratu. Ja sam generacija koja je rođena osamdesetih, tako da sam bio klinac devedesetih, ali većinu svog života slušam pitanje: ’Gde si bio 1991?’ To je nekakva vrsta legitimacijskog pitanja, koje se, eto, i deci postavlja. Šta sam ja mogao raditi 1991? Ja sam se 1991. vratio iz Nemačke u Hrvatsku, tako da imam dosta dobar odgovor na to pitanje. Ali i ta pitanja i ono što se često čuje u neformalnim razgovorima pokazuje koliko je dezerterstvo danas i dalje tabu i koliko se i dalje poistovećuje sa izdajom, koliko je i danas i dalje pozitivno jedino ići u rat, ginuti za svoju državu, odnosno ginuti za kojekakve političare i interese kapitala“, naveo je Horvat na Insajder televiziji.

On ne misli da je dezerterstvo recept za prestanak rata, ali je, kako kaže, definitivno važna politička taktika, koja zapravo dovodi u pitanje sam društveni poredak koji je već vekovima baziran na ratu. 

Nosioci mirovnih pokreta

Istoričar Milovan Pisari ocenjuje da je dezerterstvo početkom devedesetih u Srbiji veoma pozitivna stvar za koju ljudi u inostranstvu ne znaju.

„Znaju za zločine, a ne znaju za sve one koji su odbili da učestvuju u bilo kom ratu i u bilo kom zločinu“, ističe istoričar.

On, međutim, navodi da u akademskim krugovima u Srbiji malo ljudi želi da se bavi tim pitanjem, jer postoji stav da su dezerteri izdajnici i da ne zaslužuju nikakvu pažnju.

Pisari smatra da su dezerteri kroz istoriju bili delimično i nosioci mirovnih pokreta.

„Treba reći da pogotovo u drugoj polovini 20. veka dezerteri, odnosno njihove odluke, dobijaju mnogo više značenja, postaju bitne… U ratovima devedesetih smo videli da postoje dezerteri koji jesu nosioci pacifizma, oni koji odbijaju da idu u rat, da uzmu pušku u ruke, neće jednostavno da učestvuju u bilo kom ratu“, kazao je Pisari.

 Dobro za društveni poredak

Na kraju, koliki je značaj dezerterstva u miru? Srđan Dragojević kaže da je dezerterstvo dobro za društveni poredak.

„Čim aktuelizuje neke važne teme, zaoštrava ih… Svaki takav čin, koji je radikalan, dobar je za društvo. Najgore je imati društvo gde svi ćute i svi se plaše ili društvo gde su ravnodušni. Često su to vrlo slični motivi, međusobno uvezani, gde su ljudi ili ravnodušni ili se plaše. Dezerterstvo je, svakako, vrlo značajna stvar, kao i svaki fenomen koji radikalizuje društvene tokove. Ja jesam za dezerterstvo, pogotovo što mi imamo sada neku vrstu nametnute sabornosti u društvu: postoji crkva, vođa, srpstvo.. I onda svi kojima se baš ne dopada taj koncept stada i uniformnosti tretiraju se kao dezerteri. U društvu je taj fenomen prisutan i sve je jači“, kazao je on.

Veliki problem je, ocenjuje Dragojević, školski sistem, u kojem „nemamo nešto što se zove istorija umetnosti, istorija civilizacije, nemamo etiku, a građansko vaspitanje je pretvoreno u šegu i sprdačinu“.

„Školski sistem je ustrojen da od dece pravi poslušnike, mediokritete i, pre svega, ljude prosečne inteligencije i bez ikakve radoznalosti. Radoznalost je sve. A čim si radoznao, ti si dezerter“, navodi poznati reditelj.

 "Dezerterstvo je naša budućnost“

Prema Horvatovom mišljenju, dezerterstvo je naša budućnost i ljudi ne bi trebalo da se boje da dezertiraju.

„Kada gledam stotine hiljada ljudi iz Ukrajine i Rusije – a nedavno sam sreo u Berlinu i Ukrajinca koji je dezertirao, kao što sam u Srbiji sreo Rusa koji je dezertirao - to su ljudi koji više ne veruju u društveni i politički poredak pod kojim su živeli. Odrekli su se tog poretka pod rizikom da će biti prozvani izdajicama ili da će, ako se vrate, završiti u zatvoru. Na sreću ili nažalost, to je naša budućnost jer se ponovo nalazimo u dobu u kojem se raspadaju veliki blokovi, živimo u multipolarnom svetu, živimo u svetu rata, živimo u svetu klimatske krize, gde će ljudi dezertirati, pobeći od efekata strašne klimatske krize i već imamo takve migracije. Problemi koji se rađaju sa dezerterstvom jesu problemi gde ulazimo u samu srž demokratije. Dezerterstvo nosi i određeni rizik i to što mi danas nismo dezerteri i nismo pobegli iz naših država ne znači da sutra nećemo.“  

Izvor: Insajder