Danas je Dan sećanja na žrtve Holokausta i 80 godina od oslobođenja Aušvica (VIDEO)

Prva epizoda serijala posvećena je paviljonima Starog sajmišta koji su izgrađeni da Kraljevinu Jugoslaviju, jednu od pobednica Prvog svetskog rata privredno povežu sa svetom. Bili su i primer izuzetne moderne arhitekture, nešto što je trebalo da bude znak budućnosti, a postalo je ozloglašeno mesto stradanja tokom nemačke okupacije. 

„Sve na svetu je divno, i najbednija egzistencija van logora a ovo je inkarnacija sviju zala“ – opisuje u pismu jedan od logoraša. U logorima su stradale desetine hiljada ljudi. Pa ipak, posle oslobođenja ta mesta stradanja su marginalizovana. I tako je ostalo decenijama, a situacija se nije promenila ni posle 2000-te godine koju su obeležile demokratske promene. 

Naprotiv, posle 2000-te godine došlo je do privatizacije prostora koji su nekada bili logori - Staro sajmište i Topovske šupe. 

„Ja sam posle nedelju dana, obilazeći taj prostor, video majstora koji otvaraju vrata na tom prostoru i pitao: 'Šta radite?' i dobio sam odgovor da će tu biti restoran“, svedoči Veran Matić, član Komisije za Staro sajmištei dodaje „Sad kad pogledate reklamu te kafane, kaže: 'Mesto za vrhunski hedonizam“ Bitka za memorijalne komplekse još traje. 

I trajaće, jer kako kaže Krinka Vidaković Petrov, v.d. direktora Memorijalnog centra "Staro sajmište" – „ovo je maraton, ovo je na duge staze“.

U drugoj epizodi edukativno-dokumentarnog serijala „Mesta stradanja“ Insajder donosi priču o logorima Topovske šupe i Jajinci, ljudima koji su stradali i odnosu društva prema tim sudbinama.

U logoru Banjica tokom Drugog svetskog rata utamničeno je 30.000 ljudi. Među njima i 800 dece. Gotovo petina zarobljenika je i streljana. Do 60-tih godina Memorijalni centar je negovao sećanje samo na borce, a tek kasnije i na civilno stanovništvo, intelektualce i ljude koji su zatočeni jer su i od strane kolaboracionista bili prokuženi. Danas je ta kultura sećanja značajno marginalizovana.

Četvrta epizoda serijala Insajder televizije - “Mesta stradanja” posvećena je Aušvicu, najvećem nacističkom koncentracionom logoru u kome je umrlo između 1,1 I 1,5 miliona ljudi. 

Devedeset odsto ubijenih bili su Jevreji.   

Aušvic je već 77 godina Memorijalni centar koji priča jednu od najcrnjih stranica istorije čovečanstva, podseća kako ideologija mržnje može da zahvati sve delove društva i uči da sećanje nije samo stvar prošlosti već i budućnosti.

Organizacija Ujedinjenih nacija usvojila je 1. novembra 2005. godine Rezoluciju 60/7 kojom je odlučeno da će se 27. januar obeležavati kao Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta. 

Odluka je tada doneta povodom šest decenija oslobođenja Aušvica. Bila je to inicijativa Silvana Šaloma, tadašnjeg ministara spoljnih poslova Izraela, čelnika delegacije te zemlje pri OUN. 

Rezolucijom 60/7 iz 2005. pozvane su članice OUN na poštovanje žrtava Holokausta. Rezolucijom je apelovano da se ne dozvoli ma kakvo poricanje tragedije holokausta, kao i širenje mržnje uopšte, verski ili etnički motivisane. 

Pozvano je isto tako na očuvanje prostora sećanja, obeležja, mesta stradanja, stratišta, kao i na instucionalizovano, sistematsko obrazovanje na temu holokausta. 

Tokom Drugog svetskog rata nemački nacisti pobili su šest miliona Jevreja, kao i milione drugih, najviše na prostoru Centralne i Istočne Evrope. 

Osim 27. januara kao Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta, u različitim zemljama postoje i posebni, nacionalni datumi sećanja na žrtve, kao 22. april u Srbiji. 

Od termina holokaust, što je izvorno starogrčka reč u značenju spaljen, sami Jevreji radije koriste hebrejsku reč - šoa, u značenju katastrofa, tragična nesreća. 

Koncentracioni logor Aušvic, najveći u sistemu logora nacističke Nemačke, ustrojen je maja 1940. a prestao je s radom januara 1945. kada su ga sovjetske trupe oslobodile. Aušvic se nalazi pedesetak kilometra zapadno od Krakova. 

Do Drugog svetskog rata to je bila pogranična zona Nemačke i Poljske. Bio je to zapravo ogroman kompleks, sistem logora. 

Nemačko osoblje i trupe povukli su se uglavnom uoči ulaska sovjetskih jedinica. 

U jutarnjim satima 27. januara 1945. vojnici 100. pešadijske divizije sovjetske Crvene armije ušle su u logor Aušvic III. 

Sredinom dana, u rano popodne u Aušvic I i II pristigle su jedinice 60. armije 1. ukrajinskog fronta. 

Oslobodioci su na prostoru tri glavna logora i drugim delovima kompleksa pronašli približno 7.500 živih zatočenika. 

Naišli su pritom na preko 830 hiljada ženskih odevnih predmeta, 370.000 muških odela, 44.000 pari cipela, 7.000 kilograma ljudske kose. 

Po docnijem svedočenju prvih sovjetskih vojnika zatečeni logoraši bili su u prvo vreme sasvim nepoverljivi, otkravili su se tek pošto su uvereni da ih je oslobodila sovjetska vojska. 

Odmah je organizovan medicinski tretman, pošto je postupak sa sasvim iscrpljenim i izgladnelim zatočenicima zahtevao poseban oprez. Sovjetska vojna medicinska služba i Poljski Crveni krst organizovali su terenske zdrastvene službe, improzivovane bolnice, kroz koje je prošlo oko 4.500 lica. 

Logoraši su velikim delom bili tuberkulozni, imali su teške stomačne tegobe, bili su krajnje iscrpljeni. 

Posle prvog prihvata organizovane su kompletne bolnice u kojima su se preživeli oporavljali. Oslobađanje logora Aušvic nije u prvom trenutku bitno privuklo pažnju javnosti, medija, pošto je sva pažnja bila usmerena na dalje ratne aktivnosti, odnosno konačni poraz nemačke ratne mašinerije. 

Prvi sovjetski zvanični izveštaji govorili su uopšteno o žrtvama fašizma, bez specifikacija. 

Kroz sudske procese prošlo je potonjih godina oko 15 procenata osoblja logora. 

Tek decenijama kasnije, Aušvic je zbog razmera stradanja u tom logorskom kompleksu postao simbol čitavog sistema zločina nacističke Nemačke.

Međunarodni dan žrtava Holokausta biće obeležen i u Srbiji, a premijer Miloš Vučević, kao izaslanik predsednika Republike, prisustvovaće obeležavanju i položiti venac na Spomenik "Menora u plamenu" na Dunavskom keju. 

 Izvor: Tanjug, Insajder