Sutra 35 godina od pada Berlinskog zida

Pad Berlinskog zida nije samo doveo do nestanka Nemačke Demokratske Republike, već je pokrenuo istorijske promene u Evropi i svetu, od raspuštanja istočnog Varšavskog bloka, pa do raspada Sovjetskog Saveza. 

Zid je pao posle velikih protesta, a tokom njegovog postojanja, koliko se zna, 5.075 osoba je prebeglo na Zapad,  dok je 138 poginulo pokušavajući beg.

Saveznici su Nemačku, posle izdvajanja istočnih delova (Pomeranija, Šlezija , Istočna Pruska i drugo) nakon poraza u Drugom svetskom ratu maja 1945. podelili na okupacione zone. 

Od britanske, američke i francuske zone obrazovana je docnije Savezna republika Nemačka, dok je sovjetska okupaciona zona postala Demokratska republika Nemačka (Istočna). Istovetna je bila situacija u gradu Berlinu.Prva posledica pada Berlinskog zida novembra 1989. bila je ono što Nemci zvanično nazivaju "ponovno ujedinjenje". U stvarnosti, bilo je to zapravo prisajedinjenje dotadašnjeg DDR-a, Saveznoj Republici Nemačkoj. 

Još krupnija posledica pada Berlinskog zida bilo je raspuštanje Varšavskog pakta, okončano formalno prvog dana jula 1991. Varšavski savez obrazovan je maja 1955. kao reakcija na postojanje NATO (Severnoatlantski savez) utemeljenog aprila 1949. godine.

Iako je po okončanju Hladnog rata bilo nagoveštaja, da će i zapadni blok biti raspušten to se nije dogodilo. Mihail Gorbačov je tvrdio da mu je to obećano. Stvarnost je bila drugačija, sve zemlje prethodnog sovjetskog bloka uvučene su u NATO. Čak i tri pribaltičke republike raspuštenog Sovjetskog Saveza.  

Gradnja Berlinskog zida započela je avgusta 1961. Njegova ukupna dužina bila je 155 kilometara. Zidom je trebalo da istočni deo grada, prethodno sovjetska zona Berlina, fizički bude odvojena od zapadnog dela grada, odnosno britanske, američke i francuske zone. Ključni cilj bio je onemogućavanje prelaska stanovništva, zapravo bežanje iz sovjetske zone, put Zapada. 

Uobičajeno se smatra da je do 1961. sa prostora Istočne Nemačke, odnosno sovjetske zone na Zapad prešlo oko 3,5 miliona građana, od čega više od dve trećine do 1952.

Istočna Nemačka je zapravo sve vreme bila suočena sa depopulacijom. U vreme ujedinjenja Nemačke 1990. tu zemlju je nastanjivalo oko 16 miliona stanovnika, 1970. bilo ih je 17 miliona, a 1950. više od 18 miliona.  

Pritom, vlasti Zapadne Nemačke, odnosno zvanično Savezne Republike Nemačke, svakog građanina Istočne Nemačke, dakle Nemačke demokratske republike, koji bi prebegao na Zapad, nagrađivale su zamašnom finansijskom podrškom.  

Više događaja dovelo je do pada Berlinskog zida pre 35 godina, novembra 1989.

Pre svega, dugogodišnji neprikosnoveni lider Istočne Nemačke (DDR) Erih Honeker, čelnik Partije socijalističkog jedinstva Nemačke, iznenada svojevoljno odlazi sa vlasti, posle razgovora sa Mihailom Gorbačovom. 

Honeker koji je po svemu bio čvrsti pristalica načela na kojima se temeljio režim zemalja istočnog bloka, suočivši se sa novim tendencijama za koje se opredelio Gorbačov, podneo je ostavku 18. oktobra 1989. što je tada izazvalo zaprepašćenje.  

Prvi krupni protesti dogodili su se u Lajpcigu 9. oktobra, kada se na ulicama pojavilo čak 70.000 demonstranta. Prekretnica je bila i činjenica da policija, odnosno milicija, kako se ta služba zvala u zemljama istočnog bloka, nije reagovala. Pored činjenice da je okupljanje te vrste bilo nelegalno, i prethodno je uvek odlučno razbijano.   

Nema nikakve dileme da je demontiranje istočnog bloka započelo u samom njegovom središtu, odnosno u Moskvi. 

Mihail Gorbačov je izvesno, odlučan da sprovede suštinske reforme, jasno stavio do znanja "staroj gardi" na čelnim mestima u zemljama istočnog bloka da Moskva neće podržati eventualnu upotrebu represivnih mera s ciljem očuvanja, kako je verovao, prevaziđenih režima.

Promene koje je Gorbačov pokrenuo prethodno u Sovjetskom Savezu, poznate kao "perestrojka" i "glasnost", ubrzo su se odrazile i na druge članice sovjetskog bloka. Pokazaće se, mere koje je on pokrenuo iako su realno donele oslobađanje u domenu javne reči, na ekonomskom polju su imale negativne posledice.   

Na prostoru Istočne Evrope reakcije su bile različite. U Mađarskoj je gotovo odmah počelo "otopljavanje". Istina i prethodno je vlast u Budimpešti bila u izvesnom smislu najliberalnija unutar tog bloka, zaslugom lokalnog čelnika Janoša Kadara. 

U Istočnoj Nemačkoj promene su bile vidne tek posle povlačenja Eriha Honekera. Većina istočnoeevropskih zemalja u promene je zapravo ušla pod pritiskom, i nasuprot volje lokalnih elita. 

U Čehoslovackoj međutim, i kao nasleđe Praškog proleća, odnosno sećanja na međuratnu demokratiju u toj zemlji, promene su odmah bile široko popularne.

Poljska je bila specifična. Široko nezadovoljstvo koje je u njoj sve vreme postojalo dovelo je do masovnog opozicionog pokreta Solidarnost, zvanično sindikata, u čemu je ogromnu ulogu imala rimokatolička crkva. 

Suočen sa nemogućom situacijom, u strahu od moguće reakcije Moskve, poput onog što se 1956. dogodilo u Mađarskoj, odnosno 1968. u Čehoslovačkoj, decembra 1981. general Vojćeh Jeruzelski izvršio je državni udar u Varšavi i uveo vojnu upravu. Po padu Berlinskog zida on je odmah mudro omogućio, i podržao, postupnu tranziciju ka demokratiji.  

Mađarske vlasti leta 1989. godine uklonile su žičane prepreke koje su decenijama stajale na granici sa Austrijom, kod Šoprona. Tada je predstavljeno da je to jednokratan događaj sa navodno dobrosusedskom namerom. 

Tadašnji predsednik vlade u Budimpešti, Mikloš Nemet, neskriveno opredeljen za promene, doneo je takvu odluku u sklopu organizacije nečeg što je nazvano "Panevropski piknik" upravo na granici dve zemlje. Bilo je to 19. avgusta 1989. 

Organizator je bio Oto fon Habzburg, sin poslednjeg monarha Austrougarske, cara i kralja Karla, inače dugogodišnji poslanik Evropskog parlamenta, kog nikada nije napustila nada da će Habzburzi ponovo imati važnu ulogu.   

Otvaranje granice sa Austrijom iskoristilo je tada više stotina građana DDR-a, da prebegne na Zapad. Tim povodom, nemački kancelar Helmut Kol izjavio je da je "prvi kamen Berlinskog zida srušen u Mađarskoj". Uprkos prvobitnom saopštenju, Mađarska je već narednog meseca potpuno otvorila granice. To je nadalje značilo da je beg na Zapad počeo da dobija masovne razmere. Do kraja septembra oko 30.000 Nemaca pobeglo je preko Mađarske. 

Ubrzo potom Mihail Gorbačov 7. oktobra boravi u Berlinu gde javno poziva Eriha Honekera na reforme. Posledice su ubrzo bile vidne na ulicama Istočne Nemačke. Usledilo je kako povlačenje Honekera tako masovni skupovi širom Istočne Nemačke 

Posle masovnih nemira u Lajpcigu, dva dana nakon što je Gorbačov javno prozvao Honekera, kada se okupilo čak 70.000 demonstranata, nepunih deset dana docnije, 18. oktobra, Erih Honeker podnosi ostavku. Zamenio ga je Egon Krenc. 

Usledilo je 4. novembra  okupljanje oko pola miliona demonstranata na Aleksanderplacu, u Berlinu. Potom je 9. novembra Politbiro Partije socijalističkog jedinstva Nemačke, koji je predvodio Egon Krenc, doneo odluku da se građanima DDR-a dopusti emigriranje. 

Ta odluka je međutim ipak bila uslovna, podrazumevala je administrativne procedure. Međutim, Ginter Švabovski, predstavnik Politbiroa za javnost, medijima je pošto je to telo donelo odluku o slobodi kretanja, izjavio da ona stupa na snagu odmah, što nije odgovaralo istini.

To je bio okidač. Posle njegove izjave, te večeri, 9. novembra, usledio je stampedo građana Istočne Nemačke na Berlinski zid. 

Pritom, pripadnici službi bezbednosti DDR, obezbeđenje granice, našavši se u potpuno novoj situaciji, suočeni sa svojevrsnom navalom građana na granične prelaze, u nedostatku odgovarajuće nove instrukcije, odustaju od čuvanja granice. 

Bio je to kraj kako samog Berlinskog zida, tako ubrzo i Nemačke demokratske republike, pa i Varšavskog pakta. Talas  promena odneće potom i samog Mihaila Gorbačova, pa i Sovjetski Savez. 

Izvor: Tanjug