Vučić: Istina nije jednostrana, rezolucija će žrtvama staviti žig na čelo

Vučić je pozvao sve članice Generalne skupštine UN da ne usvoje nacrt rezolucije o Srebrenici.

"Duboko sam dirnut svedočenjima svih Srba koji su došli ovde da svedoče o onome kroz šta su prošli pre 30 godina", rekao je Vučić na panelu na temu "Mi govorimo, jer oni ne mogu - glasovi koje treba čuti", koji je organizovala Stalna Misija Srbije pri UN.

On je naglasio da istina nije nikad jednostrana i da su žrtve to upravo i potvrdile uoči dana mogućeg usvajanja nacrta Rezolucije o genodicu u Srebrenici.

Vučić je istakao da ti ljudi nisu političari već obični ljudi i da će se svi oni osećati veoma loše ako bude doneta rezolucija, jer su oni žrtve, a na čelo će im biti stavljen žig kao da su deo geonodicnog naroda.

"Srbija nikada nije ćutala, mi nismo ćutali, o strašnim događajima u Srebrenici, mi smo hapsili, privodili i izručivali svakoga ko je bio individualno odogovoran za užasne zločine koji su se desili u Srebrenici", istakao je Vučić.

Svetlana Stanić: Sve što smo imali tokom rata bili su strah, agonija i muka

Svetlana Stanić, koja je imala šest godina kada su za nju i njenu porodicu, kao i brojne druge, počele ratne strahote u BiH, svedočila je danas na panelu u sedištu UN na temu "Mi govorimo, jer oni ne mogu - glasovi koje treba čuti", i tom prilikom između ostalog naglasila da sve žrtve zaslužuju pravdu.

"Sve što smo imali u detinjstvu, u ratu bili su strah, agonija i muka, i brojni užasi u konetracionom logu, što je veoma uticalo ne samo na moje detinjstvo već i život kao odrasle osobe", rekla je Stanić koja je svedočila nakon starije sestre Duške.

Iako je, kaže imala samo šest godina urezalo joj se u sećanje kada je iz žbunja, u koje se sakrila, videla kako su vojnici koji su ušli u njeno selo, mučili, prebijali i zlostavljali njenog strica.

Činili su to sve dok nisu bili zadovoljni da su ga dovoljno pretukli, a potom su otišli i ostavili ga da se bori za život, rekla je Svetlana i dodala da je onda kada je bila sigruna da su vojnici otišli otrčala do kuće da traži pomoć.

"Kucala sam, ali niko nije otvarao vrata", rekla je ona i dodala da su svi u kućama u selu bili toliko prestrašeni da nisu smeli ni da dišu da ih ne bi otkrili.

"Nisam znala šta da radim", rekla je Svetlana, tada šestogodišnja devojčica i naglasila da stradanja u ratu nisu bila samo na jednoj strani.

"Ratovi nose žrtve na svim stranama, mi smo svedoci toga, nevini civili stradaju, porodice, deca, plaćaju kranju cenu i imamo velike traume koje nas prate ceo život", rekla je ona.

Svetlana je rekla da su srećni što su preživeli, ali ima i onih koji nisu, i da kao majka troje dece nije u stanju da im objasni šta su uradili njihovi roditelji da bi preživeli. "Niko ne treba da to da preživi", rekla je ona.

"Priznali smo patnju svih žrtva, naročito dece, koja su iskusila rat i svi zaslužujemo pravdu i nadam se da na ovaj način možemo da je ostavarimo", kazala je ona na panelu u sedištu UN u diskusiji na kojoj govore žrtve i svedoci rata u BiH.

Duška Stanić: Nijedno dete ne treba da doživi strahote rata koje sam ja doživela

Duška Stanić, žrtva rata u BiH, rekla je da nijedno dete ne bi trebalo da prođe kroz strahote rata koje je ona doživela.

"Imala sam osam godina kada je izbio rat u bivšoj Jugoslaviji. Živela sam sa majkom, ocem i dve sestre u malom selu Duvno u zapadnoj Bosni. Naše selo je bilo magično mesto za odrastanje svakog deteta. Bilo je svejedno da li su mi prijatelji Srbi, Bošnjaci ili Hrvati. Igrali smo se zajedno, naše porodice su radile zajedno, zajedno smo slavili", rekla je Stanić na početku svog svedočenja na panelu koji organizuje Stalna Misija Srbije pri UN.

Ona je dodala da je jednog hladnog aprilskog jutra, dok se spremala za školu, majka obavestila da je škola zatvorena.

"Nisam shvatila šta se dešava, ali kada me je zaustavila dok sam pokušavla da odem da se igram sa drugaricom koja je živela u komšiluku, mama mi je rekla da moram da ostanem kod kuće i da se igram sa sestrama", rekla je Stanić.

Stanić je istakla da nije bila svesna da je njena porodica pripadala manjini u gradu u kome je živela.

"Naredna dva meseca proveli smo u kućnom zatvoru, nismo mogli da izađemo napolje, nismo mogli da se igramo, nismo mogli da viđamo prijatelje i jeli smo samo hranu koja je bila dostupna u našem domu. Noću smo se skrivali dok su odrasli šaputali među sobom i nisam mogao da shvatim šta se dešava", rekla je ona.

Dodala je da je pokušavala da shvati šta se dešava, zašto odjednom ne može da izađe napolje i da se igra sa drugarima i dadala da su se u međuvremenu bivše komšije i prijatelji dogovarali kako da ih likvidiraju. 

"Za nekoliko dana u našu kuću stigla je grupa vojnika crnim kombijem sa zatamnjenim staklima, koji je služio za prevoz kriminalaca. Došli su vojnici u crnim uniformama i jedan od njih me našao kao metu i uperio pištolj u mene, tako blizu da sam ga skoro osetila. Nisam znala šta da radim, moji roditelji nisu mogli ništa, samo su stajali i gledali", rekla je Stanić kroz plač.

Ona je istakla da je vojnik koji je u nju uperio pištolj sve vreme je pokazivao na nju sve dok nisu obuli cipele i bili primorani da uđu u kombi koji je već bio pun i u kome su se nalazili drugi Srb koji su bili njihove komšije.

"Bili smo zbijeni u mraku i nismo znali kuda idemo. Nisam mogla nikoga da pitam jer je bilo besmisleno. Odrasli oko mene su bili uplašeni kao i ja. Odvedeni smo u školu gde smo bili primorani da uđemo u učionicu, a zatim smo se pridružili stotinama drugih Srba koji su već bili tamo", naglasila je ona.

Dodala je da sutamo saznali da naredna tri dana neće imati hranu.

"Samo ljudi koji su tu nedeljama bili bi dobijali jednu porciju hrane. Malu krišku hleba koja se skoro bila prozirna i jedno kuvano jaje. To je trebalo da se podeli između tri osobe", rekla je Stanić.

Stanić je dodala da su danima morali da sede jer u prostoriji nije bilo dovoljno mesta ni da se protegnu.

"Oprostili smo se od tate, ne znajući da li ćemo se ikada više videti. Ukrcali smo se u autobus ne znajući da li će nas baciti u jame smrti kao što su to uradili tokom Drugog svetskog rata. Jedino što sam u tom uzrastu mogla da shvatim iz priča moje bake, koja mi je pričala o Drugom svetskom ratu i stradanjima kroz koje je prošla. Kako su mučili Srbe, kako su ih bacali u samrtničke jame i kako su morali da se kriju i kako je nekim čudom preživela", rekla je uplakano Stanić.

U tom trenutku, istakla je, našla se u istoj situaciji kao i njena baka.

"Kada bismo stigli u koncentracioni logog proveli smo narednih 13 meseci tamo bez znanja šta će se dogoditi. Bili smo gladni i svaki dan smo bili uplašeni. Ulazili bi vojnici da nas muče, da nas provociraju, da rade sa nama šta hoće. Postrojili bi nas za streljanje i tražili da podignemo ruke, pitajući majke koje dete žele prvo da ubiju stavljajući im pištolje u usta, kao da biraju", nastavila je svoje svedočenje Stanić.

Ona je dodala da se svakoga dana molila Bogu da njena porodica preživi i da ponovo krene u školu kao i pre rata. 

"Muškarcima je bilo mnogo gore. Tek kasnije sam preko ujaka saznala koji je bio u posebnom koncentracionom logoru, kao i moj otac i svi ostali muškarci. Ujak mi je pričao o strahotama i šta je sve pretrpeo i šta su mu uradili. Tukli bi ga pendrecima i gazili vojničkim čizmama", rekla je Stanić.

Dodala je da su vojnici koji su mučili njenog ujaka znali da najpre ugreju ringle na šporetu do usijanja a da su ga potom terali da bosih nogu stoji na njima.

"Nije bilo milosti. Muškarci su bili primorani da rade po ceo dan, a onda bi kao životinje bili vraćeni u koncentracioni logor gde bi ih tukli, a nekad bi premlaćivanja trajala i do pet sati", naglasila je Stanić. 

Stanić je dodala da bi ih vojnici terali da rade čak i ako ne bi mogli da stoje i to bez hrane i bez vode, a ako bi pokazivali ikakve znake slabosti i bili spori udarali bi ih kundacima po glavi.

Rat se za njenu porodicu nije završio ni posle koncentracionog logora.

"Živeli smo u Sanskom Mostu u Bosni, koji je tada bio teritorija pod srpskom kontrolom. Mislila sam da možda možemo započeti novi život. Da ponovo idem u školu i da ponovo mogu da budem dete - šta god to značilo. Iako je to bila teritorija pod srpskom kontrolom, eksplozije artiljerijskih granata su postale moja uspavanka", rekla je Stanić.

Istakla je da je u oktobru 1995. grad u kojem je živela bio napadnut i da su bežeći od granata jedva ostali živi.

"Bili smo na konjima i fijakerima. Samo žene, deca i starci, ne znajući u kom pravcu idemo. I nekako smo stigli do polja u blizini Banjaluke. Sećam se da sam živela napolju sa hiljadama drugih ljudi. Nismo imali zaklona barem nedelju dana. Shvatila sam da ono što sam prošla, moje detinjstvo, nije bilo normalno, a tek sam imala 11 godina", rekla je Stanić.

Stanić ističe da sada, kao odrasla osoba, dok razmišlja svom iskustvu i svemu kroz šta je prošla shvata uticaj koji je to što je preživela imalo na njeno detinjstvo.

"Ja i dan danas spavam sa upaljenim svetlom. I dan danas imam noćne more o tome kroz šta sam prošao. Moramo da se potrudimo da naša deca i naše buduće generacije žive u boljem svetu. Oni zaslužuju bolji svet i zaslužuju mir. Niko i nijedno dete ne bi trebalo da prođe kroz ono kroz šta sam ja prošla", rekla je Stanić.

Stanić je istakla da je njena dužnost da podeli svoje iskustvo i svoju priču jer ima mnogo drugih koja nisu danas živa kako bi podelila svoju.

Tosi: Srbi traže jednaka prava za sve žrtve, rezolucija ne vodi uspehu i pomirenju

Stručnjak za pravo i advokat iz Vašingtona Gregori Tosi izjavio je danas da Srbi samo traže jednaka prava za sve žrtve rata i da ne vidi način na koji bi rezolucija o Srebrenici mogla doneti išta dobro, ako isključuje prava jednog od tri većinska naroda u BiH. 

Govoreći na panelu na temu "Mi govorimo, jer oni ne mogu - glasovi koje treba čuti", na kome su srpske žrtve rata u BiH iznela svoja svedočenja, a koji je u sedištu UN organizovala Stalna Misija Srbije pri UN,  Tosi je rekao da je bilo veoma teško pratiti tako snažna svedočenja bosanskih Srba o strahovitim mučenjima.

"Postoji uobičajena fraza da ništa ne izvlači istinu kao unakrsno ispitivanje, a ovde ima dosta pravnika, i nikog od njih ne bih izazvao da testitare svedočenja ovih svedoka u unakrsnom ispitivaju da bih video da li neko preteruje. Oni ne traže nista više nego jednaka prava za sve žrtve: srpske, bošnjačke, hrvatske. Rezolucija koja se nalazi u UN ne vodi ka tome", poručio je Tosi.

Oni je dodao da je jedan od svedoka mudro rekao da bi bilo dobro da se razmotri rezolucija kojom bi bile izjednačene sve žrtve.

"Jednaka pravda ide ruku pod ruku ne samo sa njihovim pričama, već i sa pričama onih koji nisu preživeli. Ovde se govorilo o 30.000 Srba za koje nikada nismo čuli. Nismo čuli da su deo te jednačine. Ova rezolucija ih nikada neće činiti delom te jednačine. Ona ne može da se posmatra kao pravda", poručio je Tosi.

Dodao je da ako se UN zalaže za jednaku pravdu za sve, uključujući Srbe, važno je da kada se razmišalja o rezolucijama i kako su one uobličene i šta bi trebalo da se uzme u razmatranje, ne samo regionalne vlade, već i učesnici unutar BiH.

"Glavni učesnici u Bosni su Srbi, Hrvati i Bošnjaci koji čine 98 odsto stanovništva. Nema ništa u ovoj rezoluciji što ukazuje da je ona pravična prema Srbima kao većinskom učesniku u razmišljanjima o uspehu rezolucije. Ona će samo da napravi dalja neprijateljstva i izvuče na videla neprijateljstva koja su postojala od Prvog svetskog rata, a možda i od ranije", rekao je Tosi.

Dodao je da bi rezolucija bila uspešna mora da ima podršku svih učesnika, a ovde je jedan od učesnika izostavljen i ona mora svakome da bude razumljiva, a posebno onima koji žive u BiH.

"Kako možete da postignete uspeh rezolucije ako izostavljate jednog učesnika. Srbe zanima šira inkluzivnost, balansiran pristup, jednaka prava za sve učesnike. Ima li nekog ovde ko će reći da tome ne stremimo i da kaže da je rezolucija to postigla. Svakako da nema", konstatovao je Tosi.

On je naveo da su ljudi, čak i suočavajući se sa najstrašnijim ratnim zločinima, bili su voljni da gledaju unapred, da izostave ogorčenost i da ne razmišljaju o osvetu.

"Taj deo sveta je doživeo kulturološku osvetu i pristup pomirenju na način na koji bi sve žrtve bile obuhvaćene imao bi više efekta u rešavanju problema u regionu. Pomogao bi ekonomskom rastu Bosne i susednih zemalja. Vodio bi do razumevanja ljudi u tim zemljama", rekao je Tosi i dodao da treba krenuti napred i da bi međukulturološka razmena među zajednicama dovela do novog stanovištva o rešavanju istorijskih pitanja.

 Izvor: Tanjug