Jezik

sr

en

Transkript: Vojna pravila igre - treći deo

Branko Sbutega, specijalista ortoped i član Državne komisije: Očigledno je da su gardisti videli nešto ili nekoga što nisu smeli i da je to što su videli, ili koga su videli, bila cena zbog koje su platili glavom.

Predrag Savić, zastupnik porodice Jakovljević: Dolazimo uvek do jedne činjenice - da su vojnici bili svedoci neke nečasne rabote. Nepoželjni svedoci. Da su videli nekoga ili nešto što nisu smeli. Oni su malo kasnili s patrolnim obilaskom. To samo ukazuje da je Karaš”bio.... i nema spora da je korišćen za nelegalne radnje. Ceo istorijat Karaša na to ukazuje.

Šta je ono što su gardisti Dragan Jakovljević i Dražen Milovanovićc mogli da vide i čega su eventualno bili svedoci - nikada nije ispitano, niti je operativna istraga u tom pravcu ikada vođena.

Ljubiša Dragović, forenzički patolog koji je izvršio superveštačenje: U svakoj istrazi svaki detalj je važan. Šta je to objekat specijalne namene? To su aspekti istrage na koje forenzički patolozi, odnosno specijalisti za legalnu medicinu, ne mogu da daju odgovor. Na to odgovore daje policijska istraga, pravilna policijska istraga. A to je koncept čamca u kom svako vesla sinhrono. A ne jedan vesla ovamo, a drugi onamo.I čamac se vrti u krug. Ili pogotovo ako se pokušava veslanje uz vodu, čamac će otići niz vodu.

Tela gardista nađena su ispred tajnog objekta Karaš kasarne Topčider. I pored toga što je vojnik Milovanović, dok je još bio živ, rekao da je na njih pucao neko iznutra, istraga o tome ko je sve bio zaposlen u tajnom objektu Karaš, šta se sve tu nalazilo, ko bi eventualno imao motiv da puca na vojnike koji su bili na straži - nije vođena.

Insajder: Prema našim informacijama i istraživanju, u objektu Karaš su nalažene mnoge stvari koje ne bi trebalo tu da budu... Od švercovanih stvari... Do....

Svetko Kovač, bivši načelnik Vojno-bezbednosne agencije: To je druga stvar, to je stvar Vojne policije. Vojna policija, kada je razjašnjavala ovaj slučaj, je naravno došla i do tih podataka. Da je bilo stvari koje nije trebalo da budu...

Insajder: Kao na primer?

Svetko Kovač: Pa kao na primer, vozilo neko koje nije bilo registrovano ili neke druge stvari. Ali to je stvar Vojne policije....

Insajder: Švercovana roba neka...

Svetko Kovač: To je sve stvar Vojne policije. To jeste propust naravno...

Insajder: Pa da, ali je neverovatno da se uopšte dešava u takvom objektu.

Svetko Kovač: Naravno, to se nije smelo desiti, ne u tom, nego ni u jednom vojnom objektu.

Petog oktobra 2004, kada je na stražarskom mestu došlo do pucnjave, saznalo se da postoji tajni vojni objekat Karaš, da je kompletno opremljen i da je služio kao sklonište za državni vrh tokom NATO bombardovanja. Za objekat je bila zadužena Gardijska brigada, na čijem je čelu bio Radomir Ćosić, u javnosti poznat kao čovek koji je 2000. sprečavao hapšenje Slobodana Miloševića. Saznalo se i da je u Gardijskoj brigadi bio zaposlen i Ćosićev sin Nenad Ćosić, kao civilno lice, odnosno električar. U javnost tada izlaze i informacije da je prolazio kroz krivičnu evidenciju, ali da je uprkos tome bio zaposlen pri Gardijskoj brigadi.

Objekat Karaš međutim, nije pretresan tog dana kada su nađeni mrtvi gardisti. Nisu uzete parafinske rukavice od svih prisutnih u objektu, pa tako ni od Nenada Ćosića.

Pored svega toga Nenad Ćosić je dobio odobrenje da ode na odmor u Egipat, a koji je prethodno uplatio, iako do tada nije poligrafisan. Ćosić je uhapšen deset meseci kasnije pod sumnjom da je učestvovao u oružanoj pljački jednog drugog vojnog objekta.

Samo nekoliko dana posle pogibije dvojice gardista, kada je postavljeno pitanje zašto je Nenadu Ćosiću dozvoljeno da napusti zemlju, vojni istražni sudija Vuk Tufegdžić, koji je vodio istragu, izneo je zanimljivo uveravanje:

Vuk Tufegdžić, insert iz emisije Smrt u Topčideru, TV B92: Ja vam tvrdim, Nenad Ćosić nikakve veze sa smrću dvojice gardista nema.

Vuk Tufegdžić odbio je razgovor za Insajder uz napomenu da je u vojnoj istrazi utvrđeno da nema ni govora o tome da je gardiste ubila treća osoba.

Bivši šef Gardijske brigade Radomir Ćosić odbio je razgovor za Insajder, ali je još 2004. za TV B92 o svom sinu Nenadu Ćosiću rekao:

Radomir Ćosić, insert iz emisije Smrt u Topčideru, TV B92: Ja neću dati sina. Boriću se svim silama protiv monstruma.

Svetko Kovač, bivši načelnik VBA: Mislim da se ovo još može dalje razjasniti. Mogu se ponovo uzeti izjave, mogu se po potrebi izvršiti poligrafska testiranja, mogu se prikupiti drugi podaci. Verovatno se neće doći do čvrstih dokaza, ali mislim da se može doći do pomoćnih dokaza koji mogu pomoći da se razjasne ili dopune neki drugi podaci ili neki drugi dokazi.

Insajder: A da li je moguće da u takvom jednom objektu može da radi čovek koji je prolazio kroz krivičnu evidenciju?

Svetko Kovač: Nije moguće.

Insajder: Ali to se desilo?

Svetko Kovač: Ali je radio. Tako je. Ne bi trebalo, zato što ne ispunjava kriterijume.

Vojno-bezbednosna agencija nije učestvovala u istrazi o pogibiji gardista jer to nije bilo u njenoj nadležnosti. Istragu su vodili vojni istražni sudija i Vojna policija. To je jedina istraga koja je vođena i koja je završena za dva meseca, sa zaključkom da je jedan vojnik ubio drugog, a onda sebe.

Godine 2005. ukinuto je vojno pravosuđe i slučaj prelazi u nadležnost civilnog pravosuđa. Istraga nije ni počela. Vojna istraga se bavila sudsko-balističkim veštačenjem. Nezavisna državna komisija je raspolagala dokazima koji su prikupljeni tokom vojne istrage. Superveštačenje je urađeno na osnovu istih dokaza. FBI je balistički nalaz radio na osnovu istih dokaza. U svemu tome već godinama nedostaje operativno policijska istraga.

Svetko Kovač: Mislim da bi trebalo dve-tri stvari rešiti. Jedna od stvari je da se razjasni koji su motivi da vojnici pucaju jedan na drugog. Ako znamo da se nisu svađali, da su otišli na stražu bez sukoba. Ako znamo da u jedinici nikada nisu imali neki sukob, ako znamo da nisu vojnici koji su konfliktni. Drugo pitanje, koji je razlog da pokojni Dragan Jakovljević prethodno veče nije mogao da ide na stražu. Njega je komandir oslobodio. Koji je razlog bio ako znamo da nije imao zdravstvene probleme privatne i porodične... Znači verovatno neki problemi koji su vezani za rad u jedinici. I još jedno pitanje - ko je mogao da dvojicu gardista koji su obučeni, osposobljeni, naoružani opremljeni minucijom i puškama... ko je mogao da im uzme puške, da li na prevaru, da ih otme i da ih ubije njihovim puškama?

Važan detalj jeste i taj da su gardisti Jakovljević i Milovanović bili na straži i tri dana pre pucnjave, i to u danu kada je Vojna policija nenajavljeno izvršila pretres tajnog  objekta Karaš. Taj događaj doveo je da sukoba šefa Gardijske brigade Radomira Ćosića i pojedinaca koji su zaposleni u tajnom objektu, s jedne strane, i pripadnika Vojne policije s druge strane. Vojnu policiju posle legitimisanja pustili su upravo gardisti Jakovljević i Milovanović. Da li ih je zbog toga kritikovao njihov šef Ćosić i da li je to bio razlog da gardista Jakovljević sledeći dan traži da bude oslobođen smene na straži, nije nikada ispitano. A tog dana desilo se sledeće:

Drugog oktobra 2005. Vojna policija, koju tada predvodi pukovnik Dragoljub Jevđović, upada nenajavljeno u tajni objekat Karaš jer proverava informacije da se tamo možda krije neko od haških begunaca, odnosno Ratko Mladić. To se sve dešava uoči posete Karle del Ponte, tada glavne haške tužiteljke, Beogradu. Tadašnji načelnik Generalštaba Branko Krga izdaje nalog za pretres tri objekta. Akcija je bila tajna. Dolazi do sukoba Vojne policije i načelnika Gardijske brigade, ali i pojedinaca koji su bili zaposleni u tajnom vojnom objektu Karaš. Tvrdili su da Vojna policija nema pravo da dolazi u nenajavljen pretres. Na straži su i tog dana bili gardisti Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović.

Tadašnji načelnik Vojne policije Dragoljub Jevđović ispričao je pred istražnim sudijom šta se dešavalo kada su stigli na kapiju kasarne:

Deo iskaza Dragoljuba Jevđovića koji je dao pred Okružnim sudom u Beogradu 2009: Video sam dvojicu vojnika koji su bili naoružani. Jedan je stajao sa strane, a drugi je sa mnom komunicirao i sećam se da se zvao Milovanović, naknadno sam ga identifikovao. Delovao mi je vrlo otresito, odmereno, uvažavao je moj čin, ali je sve bilo po proceduri. Pogledao je dokumenta. Rekao sam mu da sam došao u pretres.

Prethodni dogovor s podoficirom Vojne policije, koji sam ja vodio, bio je da se smeni straža u ovoj kasarni, a pravilo je da se to radi tako što on krene sa svojim vojnicima Vojne policije i redom smeni kompletnu stražu u kasarni, sve u prisustvu postojećeg razvodnika straže. A zatim su ti stražari dužni da odlože oružje u stražari i sačekaju u posebnoj prostoriji, ili ispred stražare, dok se pretres ne završi.

Pavlović Ivan je sišao i počeo da galami buneći se kod Mitrovića zašto nas je pustio.

Saznao sam da je nekakav neformalni lider oko kog su se svi okupljali bio Nenad Ćosić.

Stoji činjenica da je mene Radomir Ćosić ovom prilikom vređao čak i vulgarnim rečima. Napominjem da je Radomir prema meni inače imao odbojan stav nekih oko godinu dana unazad jer smo protiv njega podneli krivičnu prijavu pošto je on jednom vojnom licu izdao potvrdu da je navodno neko putničko vozilo kupio od Gardijske brigade, pa kada ga je zaustavila Vojna policija ispostavilo se da je ta potvrda bila neistinitog sadržaja jer taj auto nije kupljen od Gardijske brigade, kako je svojim potpisom tvrdio Ćosić.

Iskaz je pred Nezavisnom državnom komisijom dao Nenad Ćosić na okolnosti pogibije dvojica gardista. Objasnio je da je tog dana bio u objektu i da ga je o tome šta se desilo obavestio kolega Miloš Aleksić. Posle toga krenuo je da pomogne da se vojnik Milovanović, koji je još bio živ, prenese do kola Hitne pomoći.

Deo iskaza Nenada Ćosića pred stručnjacima Nezavisne komisije: Vojnika Milovanovića nosimo nas četvorica. Svi smo komplet krvavi, isflekani smo po nogama. Kada su kola Hitne pomoći otišla, ja sam oprao ruke od krvi i skidam stvari sa sebe i oblačim drugo. Meni tog dana nije uzimana parafinska rukavica. U međuvremenu tu dolazi Vojna policija i mnogi drugi. Ja ne znam da li su pretresani bilo koji objekti, a podzemni objekat je pretresen 2. oktobra. Na straži su bila dva pokojnika i taj upad je bio strašan. Ja sam od kolega čuo da je taj pretres bio katastrofalan, s maricama, torturom i polumartretiranjem. Niko nikome nije smeo da se javi, unutra su ušli s pancirima i sve detaljno pretresali.

Inače, u krugu se nalazio i očev auto, Ford skorpio 2 turbo dizel, vlasništvo Todorović Živorada. Bio je neregistrovan, mada su bili plaćeni carina i porez. Taj auto sam ja uterao i ja sam imao pravo da uđem unutar kruga kolima i da ga parkiram u garaži. Ta kola su se nalazila oko mesec dana u objektu. Isterao sam ih u osam ujutru.

Po meni je to ubistvo i samoubistvo, pucnjava između njih dvojice, nikako treća osoba. Milion posto!

Vojnici su poligrafisani od 12. do 21. oktobra, ja sam tad bio u Egiptu. Ja sam bio na poligrafisanju 21. oktobra.

Od svih koje je saslušavala Nezavisna komisija Nenad Ćosić je jedini koji je tvrdio da nema govora o tome da su gardisti ubijeni. Svi koji su bili zajedno na odsluženju vojnog roka s Milovanovićem i Jakovljevićem rekli su da ne mogu da poveruju u verziju da je jedan vojnik pucao na drugog, a potom izvršio samoubistvo jer su ih poznavali. Ovakav iskaz Nenada Ćosića otvara, međutim, i drugo pitanje, koje uopšte nije istraženo. Sudeći po njegovom iskazu, zasmetalo mu je što je Vojna policija upala u pretres tajnog vojnog objekta. Dvojica vojnika koji su i tog dana stražarli bili su upravo Milovanović i Jakovljević.

Otac Nenada Čosića Radomir Ćosić, tada komandant Gardijske brigade, ubrzo je nakon ubistva gardista odlukom tadašnjeg ministra odbrane Prvoslava Davinića smenjen.

Prvoslav Davinić, ministar odbrane SCG 2004-2005: Principi u vezi s istragom bilo kog tragičnog slučaja. A ovo je zaista bio jedan tragičan slučaj. Ja nisam imao ovlašćenja, iskreno rečeno, da smenjujem ljude ili da ih pomeram sa mesta na kojima se nalaze. To je, u to vreme, bilo u nadležnosti Generalštaba. Međutim, stvorena je takva atmosfera da se niko nije suprotstavio mom zahtevu. Zapravo, nisam ja doneo rešenje o njegovoj suspenziji ili premeštaju. To je uradila Vojska na moj zahtev. Imao sam moralnu obavezu da tako nešto učinim jer sam smatrao da neko u koga se upire prst javnosti koja je bila dosta kivna na ono šta se tamo desilo, da je najbolje da tog čoveka i ljude isključimo iz čitavog tog procesa. Kako neko ne bi mogao kasnije da kaže, ako se dođe do zaključka koji javnost neće prihvatiti tako zdušno - eto taj nalaz je nađen zbog toga što su oni glavni akteri tu imali mogućnost da utiču.

Tajni objekat Karaš uopšte nije pretresan na dan pogibije gardista, zaposleni civili u vojnom objektu nisu ispitani niti uzete parafinske rukavice od svih, nikada nije ispitano ni utvrđeno da li i koliko ima veze prethodni pretres Karaša s onim što će uslediti nekoliko dana kasnije. I to nisu jedini propusti, niti jedina pitanja na koja nikada nije odgovoreno. Potpuno nezapaženo prošli su i detalji o pikapu i čoveku koga su videla čak tri svedoka - odnosno radnici Gradskog zelenila. Svedoci su to ispričali u iskazu pred Nezavisnom državnom komisijom.

Deo iskaza Radeta Petrovića, radnika Gradskog zelenila, stručnjacima Nezavisne komisije: Sedeo sam i doručkovao ispred staklenika u Topčideru, onda sam čuo pucnjavu. Bilo je pojedinačnih 4-5 hitaca, i to u dve grupe i s pauzom, ukupno je bilo između tri i pet pucnjeva. Nakon toga sam video beli pikap automobil, možda minut nakon pucnjave. Čoveka koji je obišao oko kola, seo u kola i otišao. Nisam mogao da vidim od žive ograde, kao da je gledao gume... Pošto je taj čovek otišao, opet je bila pucnjava, rafalna. Kafe kuvarica se uplašila i ušla unutra. Ne znam da li je to lice kod kola imalo veze s pucnjavom. Sumnjam, ja sam to tada komentarisao da je neka sačekuša.

Deo iskaza Dragice Stanković, zaposlene u Gradskom zelenilu: Čula sam dva hica i videla sam ta kola, ali ne znam marku. Iz tih kola je izašao neki čovek i gleda u ta kola. Zadržao se možda pola minuta. Kad su kola otišla onda je bila jača rafalna pucnjava i ja sam pobegla unutra.

Deo iskaza Obrada Gajića zaposlenog u Gradskom zelenilu:

Kada sam tog dana prolazio pored Topčiderske česme video sam jedan automobil jagodinskih tablica preko puta česme, prošao sam i došao do prostorija Gradskog zelenila.
Sedeo sam s Radetom i kuvaricom kada se začula pucnjava. Bila su prvo tri, zatim ponovo tri, a nakon kraćeg vremena, 2-3 minuta, automobil bele boje - Reno 5 pikap jagodinskih tablica, poslednjih brojeva 279, se zaustavio u blizini. Između nas je bila živa ograda. Kao da je sa glave i sa nogu skidao nešto, podigao zadnji gepek i još neki poklopac crne boje i zatim je to stavio unutra.

Nezavisna komisija nije imala mandat da se bavi istragom, već samo da utvrdi činjenice na osnovu dokaza koje su prikupljeni tokom vojne istrage. Ipak, u izveštaju Komisije se o ovim svedočenjima navodi sledeće:

Deo iz izveštaja Nezavisne komisije o pogibiji gardista: Komisija, s obzirom na svoj mandat, nije se detaljno upuštala u istragu u vezi s navodima svedoka Gajić Obrada, pri čemu jeste indikativno povezivanje boje kola, modela automobila registarskog područja Jagodina i tri poslednja broja 279, s obzirom na to da smo mišljenja da je to u nadležnosti istražnih organa.

Nezavisna državna komisija zaključila je na osnovu dokaza koji su prikupljeni tokom vojne istrage da su gardisti ubijeni, ali da sve o tome moraju da utvrde nadležni istražni organi. Vojna istraga koja je završena za dva meseca zaključila je da je jedan vojnik pucao na drugog, pa u sebe.

Ljubiša Dragović, forenzički patolog koji je izvršio superveštačenje: Sigurno da zbog sve ove neobjašnjivosti, svih ovih pitanja koja ostaju bez odgovora, postoji sumnja da...

Insajder: Da neka interesna sfera koči?

Ljubiša Dragović: Da, interesna sfera ili interesna grupa.

Istraga nije počela ni posle 12 godina. Ceo slučaj je još u pretkrivičnom postupku.

Iako je 2004. izgledalo da je inicijativom osnivanja Nezavisne komisije tadašnjem Ministarstvu odbrane i državnom vrhu bilo važno da se otkrije istina o pogibiji dvojice gardista u kasarni Topčider, ispostavilo se da je pozadina sasvim drugačija. Šta se sve dešavalo iza zatvorenih vrata i daleko od javnosti moglo je da se nasluti još tada iz uvodnog dela izveštaja koji je potpisao član komisije, doktor Branko Sbutega:

Deo iz izveštaja Nezavisne komisije o pogibiji gardista:

Gospodo članovi komisije,

Od nas ste tražili istinu. Ovde je očigledan problem što postoje dva različita stava.
Ovde se 45 dana, gospodo, govori o tome da treba da se usaglašavaju stavovi vojnih istražnih organa i Nezavisne državne komisije. Po meni kao naučnom radniku, usaglašavanje u nauci ne postoji. U nauci možete samo nešto dokazati ili odbaciti. Usaglašavanje, gospodo, može postojati u politici. Politički stavovi mogu da se usaglašavaju. U nauci usaglašavanja nema. Istina je samo jedna. Ja lično mislim da je nauka ovde brilijantno dokazala istinu.

Ovo je stav osam od deset članova radnog tela i predsednika Državne komisije.

Branko Sbutega kaže da je cilj državnog i vojnog vrha bio da se ceo slučaj nekako reši bez odgovornih:

Branko Sbutega, specijalista ortoped i član Državne komisije: To su bili jako mučni sastanci u onoj zgradi Saveznog izvršnog veća bivšeg i u jednom trenutku je bila predložena pauza. Pre polaska na tu pauzu, Svetozar Marović ili Dragan Jočić, neko od njih dvojice, je direktno rekao: „Pa kad ćete više da se usaglasite?“ I onda je meni sve postalo jasno!

Insajder: Šta je postalo jasno?

Branko Sbutega: Jasno mi je postalo da mi ovde i nismo u traganju za istinom jer mi nismo došli ni formirani da bismo se usaglašavali, nego da bismo došli do istine šta se zaista u Topčideru desilo. Prema tome, istina nije ni bila bitna. Bilo je bitno usaglašavati se. Znači trebalo je pokriti brljotine vojno-istražnih organa.

Posle zaključka Nezavisne komisije da su gardisti ubijeni, nadležne institucije u Srbiji zahtevaju dodatna veštačenja. Balističko veštačenje uradio je FBI. Ni to nije bilo dovoljno, pa 2008. Okružni sud u Beogradu traži pomoć odnosno superveštačenje, i obraća se Ministarstvu pravde SAD. Oni za superveštačenje angažuju Ljubomira Dragovića.

Đorđe Trifunović, bivši sudija Vojnog suda: U jednom momentu državi je odgovarala ta situacija da bude prozvani Vojska i vojno pravosuđe, čije je ukidanje sledilo, i bila je potrebna situacija koja je odgovarala određenim političkim strukturama - što gore to bolje. Ovaj slučaj je zloupotrebljen u tu svrhu.

Ljubiša Dragović napominje da je superveštačenje dokaza uradio na osnovu svih dokaza koji su mu poslati iz Okružnog suda u Beogradu.

Ljubiša Dragović: To je bila jedna sinteza svih tih materijala i ja nisam ništa novo mogao da izmislim. Ja ne mogu ništa novo da izmislim.

Insajder: Vaš izveštaj, s druge strane, osporavaju članovi nekadašnje Vojne komisije. Tvrde da je nalaz prekratak i sastavljen bez ikakvih argumenata?

Ljubiša Dragović: Istine su vrlo proste. Vrlo jednostavne i za istine nije potrebno da se napiše nalaz na 10 strana. Ja nisam radio autopsiju, ja sam bio pozvan da pregledam ono što su mnogi drugi uradili. Istine su proste, samo su situacije i okolnosti koje se koriste kao neki oblik prikrivanja, to postaje komplikovano.

Dragović za Insajder bez ograničenja navodi da je izveštaj Okružnom sudu u Beogradu dostavio još 2008. Zaključak je da su gardisti ubijeni, ali, kako kaže, očekivao je da će tokom istrage biti pozvan, što je uobičajno, da detaljno argumentuje svoje nalaze.

Ljubiša Dragović: Istraga mora da se završi prvo da bi se to predstavilo nekoj instanci koja će da izvrši krivično gonjenje. Bez toga sve je ovo uzaludno, sve je ovo mlaćenje prazne slame. Jedino kontinuirana policijska istraga treba da donese zaokruživanje slučaja i objašnjavanje raznoraznih stvari koje su izgubljene.

Godine godine praktično sve staje. Zbog toga u januaru 2013. Ustavni sud Srbije donosi odluku da je gardistima povređeno pravo na život, a porodicama pravo na pravično sudjenje. Tužilastvo ni na takvu odluku ne reaguje.

Goran Ilić, profesor Pravnog fakulteta i sudija Ustavnog suda: Mi nismo ulazili u dokazni materijal. To nije bila naša uloga. Naša uloga je bila ta da je u početnoj fazi postupka to predugo. Da je prosto vreme da se krene brže ili u sam postupak ili da se kaže “postupka ne može da bude iz razloga što to nije krivično delo”. Vidite, nije moje da učim Tužilaštvo poslu koji je pozvano da radi. Vi nemate rokove koliko bi ta predistražna faza mogla da traje. Onaj rok koji vas kači je rok zastarelosti, ako bi se uopšte o nekom krivičnom delu govorilo, a to su rokovi koji nisu istekli. Ali koji, ako se ovako nastavi bez nekog odgovora... vrlo verovatno ćemo u tom pravcu ići.

Od ubistva gardista do danas promenilo se sedam ministara odbrane. U vreme ubistva ministar je bio Prvoslav Davinić, nasledio ga je Zoran Stanković, posle njega na ovo mesto došao je Dragan Šutanovac, koji je na poziciji bio punih pet godina, nasledio ga je Aleksandar Vučić, kratko je ministar bio Nebojša Rodić, da bi 2014. na poziciju došao Bratislav Gašić, odnedavno je na poziciji Zoran Đorđević.

U istom periodu na čelu Generalštaba bili su najpre Branko Krga, pa Dragan Paskaš, nasledio ga je Ljubiša Jokić, potom Zdravko Ponoš, pa Miloje Miletić, da bi na čelo Generalštaba u decembru 2011. došao Ljubiša Diković, koji je prvi čovek Vojske i danas.

Dok Tužilaštvo već godinana vodi pretkrivčni postupak, promenilo se pet ministara pravde. U vreme pogibije gardista na čelu Ministarstva pravde bio je Zoran Stojković, nakon njega postavljen je Dušan Petrović, kog je nasledila Snežana Malović. Od 2012. do 2016. ministar pravde bio je Nikola Selaković. Na čelu ministarstva pravde danas je Nela Kuburović.

Od 5. oktobra 2004. do danas prošlo je 12 godina. Istraga o pogibiji gardista nije ni počela.