Jezik

sr

en

Transkript: Vojna pravila igre - drugi deo

Goran Ilić, profesor Pravnog fakulteta i sudija Ustavnog suda: Život je najveća vrednost koju jedna neka država može da štiti. Ako dođe do povrede života, ako neko izgubi život kao što je u ovoj situaciji bio slučaj obaveza država je da sprovede delotvornu istragu i da utvrdi kako je do te smrti došlo.

Država nije utvrdila kako je došlo do smrti gardista Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića 2004. godine ispred tajnog objekta “Karaš” u kasarni Topčider.

Taj slučaj prošao je kroz sledeće faze:

  • 2004. godine vojna istraga zaključila je da nema krivičnog dela. Jedan vojnik je pucao na drugog pa ubio sebe.
  • 2004. godine odlukom države - formirana je Državna nezavisna komisija.
  • Roditelji poginulih pristaju čak i na iskopavanje tek sahranjenih sinova kako bi se utvrdila istina.
  • Tri meseca kasnije zaključak komisije. Vojna istraga puna propusta, gardisti su ubijeni.
  • 2005. reformom vojske ukinuto je Vojno pravosuđe. Te godine slučaj prelazi u nadležnost redovnih sudova.
  • 2008. godine na zahtev države Srbije FBI uradio je balističku analizu. Zaključak je bio - gardisti su ubijeni.
  • 2008. godine na zahtev države Srbije u SAD-u je urađeno superveštačenje. Rezultat je isti - gardisti su ubijeni.
  • 2013. Ustavni sud donosi odluku da je vojnicima povređeno pravo na život, a porodicama pravo na pravično suđenje.
  • četiri godine od takve odluke Ustavnog suda i 12 godina od pogibije gardista, tužilaštvo saopštava da je ceo slučaj još uvek u predkrivičnom postupku. Istraga nije ni počela.

Goran Ilić, sudija Ustavnog suda: Država je znači dužna i prema sebi i prema svojim građanima pre svega prema oštećenima, to su konkretno ovde porodice nastradalih, da da odgovor kako je do toga došlo. Ustavni sud je mogao samo da utvrdi povredu prava na život i da praktično konstatuje da je obaveza državnih organa koji su za to nadležni, Javnog tužilaštva i suda da delotvorno postupak sprovedu, da daju odgovor na to pitanje kako je do te smrti došlo.

Već dvanaest godina zvanična istraga nije ni počela. Ceo slučaj je još uvek u predkrivičnom postupku. U odgovoru redakcijama Insajder i Radija Slobodna Evropa, tužilaštvo navodi:

Deo iz odgovora Višeg javnog tužilaštva redakcijama Insajder i Radio Slobodna Evropa: Ovaj postupak je i dalje u predistražnoj fazi i što znači da se i dalje preduzimaju istražne radnje u pravcu rasvetljavanja događaja od 5. oktobra kada je došlo do stradanja gardista Jakovljević Dragana i Milovanović Dražena. Do danas su preduzete brojne radnje, saslušani svedoci s tim što se rad na ovom predmetu i dalje nastavlja, a kako se radi o predistražnoj fazi iz tih razloga Vam ne možemo dati preciznije podatke, jer je to deo postupka za koji je bitno da se zbog interesa samog postupka i svih učesnika, ne mogu iznositi detalji vezani za lica ili sam događaj ili preduzetim radnjama.

Dok tužilaštvo godinama vodi predkrivični postupak, porodice poginulih gardista ali i javnost Srbije suočena je već dvanaest godina sa dve verzije istine.

Goran Ilić, sudija Ustavnog suda: Sam protok vremena nije saveznik kada je reč o dokazivanju nečega sto bi u nagoveštaju moglo da bude krivično delo. Previše vremena je proteklo i od onog trenutka kada se stvar pojavila pred Ustavnim sudom, nakon nalaza mišljenja veštaka koji su dati u tom pretkrivičnom postupku. Pojavila su se kasnije i mišljenja stručnjaka koji demantuju to prvo viđenje. Sve to je doprinelo da se stvori jedna konfuzija u čitavom tom predmetu. Da bi ta čitava stvar završila negde u tužilaštvu....
Insajder: Ali ta konfuzija koja se stvorila trebalo je da bude razrešena pred nadležnim pravosudnim institucijama?

Goran Ilić: Trebalo je da bude razrešena pred nadležnim institucijama. Očigledno ishoda nema.

Sve ovo ukazuje na činjenicu da nadležne institucije u Srbiji godinama samo pronalaze načine kako da se ceo slučaj zaboravi i zataška. Predstavnici Državne nezavisne komisije, na osnovu dokaza kojima se raspolagalo i tokom vojne istrage, zaključili su u izveštaju da je vojnike ubila treća osoba i da je zbog toga neophodno da se sprovede istraga.

Oni koji su vodili vojnu istragu kažu da ostaju pri svojim zaključcima i navode da jedva čekaju da se slučaj i zvanično reši kako bi svi shvatili da je osoporavnje nalaza vojne istrage zapravo bio atak na vojsku. Vojni balističar Vlada Kostić kaže da nema ni govora o tome da su vojnici ubijeni. Jedina istina je, kako kaže, da je jedan vojnik pucao na drugog, pa ubio sebe.

Vlada Kostić, balističar i član Vojne istražne komisije: Postoji čitav niz argumenata ili dokaza koji govore u prilog tome. Ako ništa drugo na rukama oba vojnika su pronađeni karakteristični tragovi barutnih čestica za lica koja su upotrebljavala ili gađala iz automatskog oružja. Znači, oni su koristili oružje.

Prema nalazima vojne istrage, prvo je, nekoliko dana posle tragedije, saopšteno da je vojnik Milovanović pucao na vojnika Jakovljevića pa potom izvršio samoubistvo. Posle mesec dana saopšteno je potpuno obrnuto. Da je prvo Jakovljević pucao na Milovanovića pa izvršio samoubistvo tako što je sebi pucao u kukove.

Branko Sbutega, specijalista ortoped i član Državne komisije: Vi u roku od deset dana prvo jednog gardistu ubijete, pa je on prvo ubica, pa je onda samoubica, pa je u trećoj verziji mentalno retardiran, a u četvrtoj verziji pripadnik LGBT populacije – onda ste, znači za jednu sredinu kakva je, iz kakve su ti dečaci potekli, sa sela, iz jedne ruralne sredine. Onda je to zaista strašno i za njih i za njihovu porodicu. I još ste praktično jedno isto dete ubili četri puta.

U prvom tehničko - balističkom vestačenju koje je urađeno 12. oktobra 2004., vojni balističar Vlada Kostić napisao je da je ranu iz apsolutnog prislona imao vojnik Milovanović. To je u prvoj varijanti značilo da je proglašen za ubicu i samoubicu. Kada je vojna istraga završena saopšteno je isto, ali u pitanju je sada bio drugi vojnik - odnosno vojnik Dragan Jakovljević.

Vlada Kostić, balističar i član Vojne istražne komisije: Ovo veštačenje o kojem govorimo je tehničko - balističko veštačenje, i ni u kojem slučaju ne predstavlja konačno veštačenje.

Insajder: Pa ne mogu činjenice da se promene....

Vlada Kostić: Dozvolite, samo dozvolite…Može da ima nedorečenosti, može da ima nepotpunosti, možda u tom momentu nismo raspolagali svim, apsolutno svim činjenicama i dokazima, a pogotovu sa aspekta scenarija predmetnog događaja. U svakom slučaju ovo veštačenje je iskorišćeno kao osnov za dalje mere i postupke u istrazi. Na bazi ovog veštačenja je doneta odluka o rekonstrukciji, a nakon toga je urađena konačna verzija veštačenja, komisijska verzija veštačenja, to je bilo 12.11.2004.

Dražen Milovanović uopšte nije gađao Dragana Jakovljevića. Jakovljević je gađao Milovanovića njegovom puškom. Da ga je pri tome teško ranio da je jedan od projektila pogodio Dražena Milovanovića u kičemni stub i izazvao paralizu. A onda je seo na tu strminu par metara od mesta gde je još uvek ležalo telo živog Dražena Milovanovića. Uzeo automatsku pušku držeći je desnom rukom za rukohvat palcem desne ruke držao za obaraču, levom rukom je držao za oblogu cevi, znači za prednji rukohvat puške. Puška je pri tome bila prebačena u položaj za rafalnu paljbu. Opalio rafalnom paljbom tri projektila u sebe i to je rezultiralo smrtnim ishodom. To je sve.

Dr Branko Sbutega jedan od članova Državne komisije kaže da su nalazi vojne istrage nelogični i objašnjava zašto ta verzija nije moguća.

Branko Sbutega: Nikad nije zabeleženo u forenzičkoj istoriji da je bilo ko, ko je odlučio da podigne ruku na samog sebe, to učinio na takav način da će sebe da obogalji da sebi puca u kukove. To nisam nikada video, to nigde u svetskoj literaturi ne postoji.

Insajder: Ta teza o 3,3 metra maksimalne udaljenosti ispaljivanja hica koja direktno ukazuje na to da momak Jakovljević nije po zakonima fizike sposoban da izvrši samoubistvo. Jer da bi za to bio sposoban morao bi da bude džin?

Ljubiša Dragović, forenzički patolog koji je izvršio superveštačenje:Ili da ima ruke dužine dvanaest stopa.

Insajder: Koliko je dvanaest stopa?

Ljubiša Dragović: Dvanaest stopa je tu negde tri, četiri metra. Tri i po metra.

Insajder: Razumem. Šta vi mislite o tome?

Ljubiša Dragović: To su primeri nelogičnog zaključivanja.

Državna nezavisna komisija imala je mandat da na osnovu istih dokaza kojima je raspolagala vojna istraga utvrdi šta su činjenice. Utvrdili su potpuno suprotno, a to je da su gardisti ubijeni. Dokazi na licu mesta su međutim uzeti tek pošto je ono narušeno uzimanjem pušaka odmah pošto je došlo do pucnjave. Pre izlaska na teren vojnog istraznog sudije i vojnog balističara.

Svetko Kovač, bivši načelnik VBA: Videli smo da je to komplikovan slučaj odmah na početku zato što smo videli da postoji mnogo propusta na samom početku. I zato smo...

Insajder: Kao na primer?

Svetko Kovač: Pa kao na primer da je pre svega narušeno lice mesta. Osnovno pravilo je da kada se desi takav događaj da se ne sme narušavati lice mesta. Odnosno, da se ne sme ništa uraditi da se unište tragovi. Jer ako se unište tragovi, onda je to nepovratna greška. Posle ne možete to nikako da ispravite.

Vojno – bezbednosna agencija nije se uključivala u istragu jer to nije bilo u njenoj nadležnosti. Tadašnji direktor VBA bio je Svetko Kovač, koji je u prošloj emisiji rekao da je VBA bila zainteresovana da se uključi u istragu ali da tužilac nije prihvatio da ceo slučaj okarakteriše kao teroristički akt, jer bi samo tako taj slučaj bio u nadležnosti VBA.

Činjenica da su uzete puške gardista pa vraćene značilo je narušavanje lica mesta. U iskazima pred komisijom, tada zaposleni u vojnom objektu “Karaš”, Marko Kovačević i Ivan Pavlović opisali su zašto su uzeli puške od vojnika kada su došli na lice mesta posle pucnjave.

Svedok Marko Kovačević prvi je došao na lice mesta jer je čuo pucnjavu. Kako je rekao u izjavi pred članovima Državne nezavisne komisije vojnik Milovanović je još bio živ i rekao je da je pucano iznutra.

Iskaz Marka Kovačevića starijeg vodnika prisutnog u objektu “Karaš”: Ja sam odmah uzeo pušku koja je bila sa njegove desne strane na jedinačnoj paljbi, koliko se sećam, sklopljenog kundaka sa zaglavljenom čaurom.

Moja prva misao je da je neko preskočio. Rasklopio sam kundak, prebacio na rafalnu paljbu i izvadio zaglavljenu čauru. Ja sam nakon izbacivanja čaure bio usredsređen i pokrivao ogradu. Tešio sam vojnika dok ne dođe pomoć.

Tada dolazi Ivan Pavlović i uzima pušku koja je bila pored vojnika Jakovljevića. Rekao sam mu ‘ne diraj pušku’ ali ne znam da li je on već uzeo pušku pre toga. Vidim Vladu Manojlovića i kažem mu da ide po pomoć.

To sam isto rekao i Pavlović Ivanu koji je otrčao dole noseći pušku sa sobom. Kada smo spustili vojnika do kola vratio sam se gore i ukočio pušku, ništa drugo nisam dirao. Nisam vadio okvir iz puške.

Svedok Ivan Pavlović zaposlen kao civilno lice u objektu “Karaš” ispričao je da je pušku ubijenog vojnika uzeo jer se uplašio.

Iskaz Ivana Pavlovića civila prisutnog u objektu “Karaš”: Video sam Marka kako čuči pored vojnika i nešto mu govori. Marko je uzeo pušku i repetirao nakon što mu je vojnik koji je ležao nešto rekao. Ja sam se iskreno uplašio, mislio sam da nas je neko napao.

Zgrabio sam pušku koja se nalazila pored mrtvog vojnika i okrenuo se kontra od Marka ka stražarskom mestu gde je bio. Marko mi je tada rekao da ne diram pušku i da trčim dole da vidim da li je došla hitna pomoć. Uzeo sam pušku i otišao. Pozvao sam Nenada Ćosića i Miloša Aleksića da nam pomognu da snesemo vojnika zbog prevoza u bolnicu. Kada smo otišli gore ja sam pušku vratio na mesto gde sam je zatekao, na pušci ništa nisam dirao. Meni su ruke bile krvave zbog nošenja vojnika. Ruke sam oprao. Niko mi nije rekao da ih ne perem. Meni i Marku su uzeli parafinske rukavice. 

Ljubiša Dragović, forenzički patolog: Ljudi su se tamo “igrali” s puškama. Hvatali puške, nišanili u pravcu ograde, ovamo, onamo. Blokira se celo area (područje). Ako postoji nada da žrtva koja je povređena može da se spasi to je prioritet. Ali to ne znači da ljudi treba da se igraju, da skaču okolo, da uzimaju oružje. Niko ništa ne dira.

Insajder: Moramo tu da napravimo pojašnjenje. Po izjavama svedoka, ljudi koji su bili u objektu čuje se pucnjava. Oni sumnjaju da se događa napad. Njih nekolicna istrčava, lati se tog oružja, s idejom da se odbrane od pucnjave.

Ljubiša Dragović: Zašto su ti ljudi to radili? Kakva je to reakcija bezveze? Zar ne postoji u tom sistemu, dvadesetprvi vek je. Ne postoje sredstva komunikacije....? Za određeni stepen uzbune? Ako se opali jedan kuršum to je razlog za neku taktičku reakciju, a ovo nije bila taktička reakcija. Ovo je bio neki cirkus. To je žalosno, ali upravo je bilo tako.

Istragom tada rukovodi vojni istrazni sudija Vuk Tufegdžić koji je došao na lice mesta koje je u međuvremenu narušeno. Međutim, kako tvrdi advokat porodica poginulih gardista, napravljeno je niz dodatnih propusta. 

Predrag Savić, zastupnik porodice Jakovljević: Vi vidite da ta istraga nigde ne vodi. Vi imate situaciju.... Davali su psima tragačima da traže tragove…. Umesto da im daju uzorak na osnovu kojih će da traže nešto, oni su ih puštali da trče onako bezveze, bez ičega.

Imate situaciju da nisu pretreseni automobili u krugu “Karaša” i neposrednoj blizini mesta ubistva. Privatne automobile koje niko nije slikao, evidentirao. Bila je situacija da se prosejava ona zemlja. Nalaze dve čaure, veoma bitni dokazi. Kad prosejavaš zemlju uništavaš mesto zločina, deo tragova. Nisu izmerili na kojoj su dubini bile te čaure. Nalaze ih posle pet dana ,a ne beleže na kojoj su dubini bile, što je bitan kriminalistički trag. Javno saopštavaju da nijedno krivično delo ne može da se razreši preko DNK analiza, što je prosto skandalozno. Pazite, mi im kažemo uzmite DNK analize, a oni nam odgovaraju ‘gledate previše filmova’ – Dosije X. Ko je još razrešio krivično delo uz pomoć DNK!?!?! Javašluk na sve strane!

Vlada Kostić, balističar i član Vojne istražne komisije: Zaključili su da je bilo puno propusta, odlično bilo je puno propusta! I gde su njihovi dokazi za postojanje trećeg?

Insajder: Oni su rekli da to mora da se utvrdi...

Vlada Kostić: Pa zar za dvanaest godina imali vremena da to utvrde, molim vas da li je bilo ili nije bilo nekog trećeg. Primedba je bila zašto nisu skidani DNK tragovi, to pominjem zato što sam ja onaj koji je odlučivao o tome.

Insajder: Da i zašto ste odlučili da ne bude?

Vlada Kostić: Zato što sam video kada sam uzeo pušku u ruke da su puške podmazane uljem za čišćenje i podmazivanje oružja. To ulje se zove Sinol M koje u sebi sadrži baznu materiju, koja rastvara sve biološke tragove. Otisaka prstiju i DNK tragove jer sadrži amonijak u sebi. I ima vrlo nisku viskosnost i možete da trljate pušku koliko god hoćete ili bilo koju drugu površinu. Ono će uvek ostati na toj površini pošto postoji mikrohrapavost. Neutrališe otiske prstiju, znači neutrališe biometrijske tragove. Zbog amonijaka neutrališe i biološke tragove, znači DNK.

Insajder: Kako ste vi videli da je to ulje odmah na licu mesta?

Vlada Kostić: Kako možete da vidite na plaži da li se neko namazao uljem za sunčanje ili ne?

Insajder: Pa dobro, ali da je baš to ono što briše tragove koje se koristi.

Vlada Kostić: Jedino koje se koristi.

Insajder: Znači kada god se nešto desi u vojsci ne vredi uzimati otiske sa oružja jer oni ne postoje?

Vlada Kostić: Da nije gađano iz pušaka i nije vršena paljba možda bi i vredelo. Ali kada počne da se gađa sa elemanata operativnog mehaniza, a po delovanju pritiska barutnih gasova, stvara se bar u prvih nekoliko metaka fina magla koja vrši kontaminaciju čitave površine oružja. A ovde ipak ispade relativno mala količina. To se oseća pod prstima nije suvo.

Insajder: Dobro, vi ste zato odlučili da ne uzimate otiske sa oružja?

Vlada Kostić: Ja sam učestvovao u ispitivanju ulja i znam njegove karakteristike.

Insajder: I dalje tvrdite posle toliko godina da ne postoje nikakvi propusti u istrazi? Iako nama sa strane izgleda neverovatno da nisu uzete parafinske rukavice?

Vlada Kostić: Sa aspekta utvrđivanja svih bitnih činjenica predmetnog događaja ne postoje propusti. Ako ćemo da teramo mak na konac, da bismo terali mak na konac, sigurno bi mogli da kažemo da postoje propusti. Zašto nije urađeno ovo ili ono.... Ali nismo radili našu istragu da bi je upodobili pravdanju nekome, nego smo radili da dođemo do istine. Mi smo do istine došli, svidela se ona nekome ili ne....

Kao sto ste videli u prošloj emisiji, vojnik Dražen Milovanović, dok je još bio živ, na pitanje odakle je pucano rekao je iznutra. Nikada međutim nije vođena istraga da se rasvetle sve činjenice o tome da li je to možda bio neko ko je izašao iz tajnog objekta i pucao na vojnike. Vojnici su pronađeni upucani ispred tajnog objekat “Karaš” koji je služio za posebne namene. Taj objekat obezbeđivala je Gardijska brigada na čijem je čelu bio pukovnik Radomir Ćosić. Ispostavilo se da je njegov sin Nenad Cosić bio zaposlen kao civilno lice u objektu “Karaš” i pored toga što je prolazio krivičnu evidenciju. Više detalja o svemu tome gledaćete u sledećoj emisiji.
Ono što je ostalo kao jedna od najvećih primedbi jeste činjenica da nisu uzete parafinske rukavice od svih osoba koje su se tog dana nalazile unutar tajnog objekta “Karaš” i njegovoj blizini.

Đorđe Trifunović, bivši sudija Vojnog suda: Pazite i to je jedna zabluda. Negativna pretpostavka. Ne uzimaju se rukavice od svih, već samo od onih koji bi bili od značaja za istragu.

Insajder: Ali, pričamo o onima koji su bili tu?

Đorđe Trifunović: Ti koji su bili tu, bilo je nekoliko lica koliko se sećam, uzeto ih je pet ili šest. Znam da je zamerano što te parafinske rukavice kasnije nisu komentarisane.... Nađeni su tragovi barutnih čestica na pokojnim vojnicima, kao i na licima koja su imala dodir sa tim puškama. Ali taj propust ne dovodi u pitanje balistički nalaz i ostale nalaze.

Insajder: Čekajte, možda je moglo tako da se utvrdi ko je treća osoba koja je iz objekta mogla da izađe i ubije vojnike?

Đorđe Trifunović: Sva lica koja su bila u objektu su saslušana, testirana.....

Insajder: Nisu im uzete parafinske rukavice.......

Đorđe Trifunović: Nema veze...

Insajder: Nisu na primer sinu generala Ćosića...

Đorđe Trifunović: Postojanje nitrata se može dobiti ne samo od baruta, već i bilo kakvih hemijskih sredstava koji imaju u sebi nitrate. Jedna pomoćna metoda koja može dovesti do eventualnog rezultata. Pod uslovom da imate sumnju.

Insajder: Kako nemate sumnju?

Đorđe Trifunović: Od čega sumnju? Proizilazi da su neka lica koja su bila tu zaposlena sumnjiva i treba ih testirati?

Insajder: Pa da ali ako vi... Naravno da su sumnjiva svi koji se u tom trenutku nalaze na licu mesta!

Đorđe Trifunović: Taj događaj je bio van objekta ne znam tačno koliko metara, ali mislim da je ljudima trebalo 5-6 minuta da dođu na mesto događaja. Lica koja nisu bila u kontaktu sa licem mesta nisu zanimljiva jer oni su tamo u objektu.....

Insajder: Ali recimo evo sin generala Ćosića... On je bio tu?

Đorđe Trifunović: Imam podatak da je došao da pomogne i da su tog momka Milovanovića smestili su hitnu pomoć. Ta činjenica da je došao među zadnjima ili ne znam kada i pomagao ne dovodi ga nikako u sumnju.....

Insajder: Samo govorim o tome da je neverovatno da se u takvoj situaciji ne uzme parafinska rukavica....

Đorđe Trifunović: Od njega mislite.....?

Insajder: Ne od njega. Od svih prisutnih!

Đorđe Trifunović: Ma uzeto je pet, šest...

Insajder: Ali zašto nije uzeto petnaest?

Đorđe Trifunović: Zato što taj koji to uzima, to ne radi istražni sudija. To radi krim-tehnika, Vojna policija. Kad istražni sudija dođe na lice mesta on kaže ’naređujem to, to i to’. On je pretres terena, parafinske rukavice, uzimanje informativnih izjava svih zatečenih lica da bi se kasnije procenjivalo šta je značajno, a šta ne. Čak i da uzmemo da je to neka nedoslednost ili površnost u istrazi – to ne dovodi u pitanje zaključke balističara, odnosno sudske medicine. Ne dovodi. Oni su razjasnili sve tragove koji su se mogli razjasniti.

Svetko Kovač: Neuzimanje parafinskih rukavica je splet nekih okolnosti i trenutne procene da to nije potrebno.

Insajder: Pa dobro da li je to propust?

Svetko Kovač: Zato što se smatralo da nema potrebe uzimati parafinske rukavice od svih lica. Međutim kasnije, kako je istraga odmicala, a posebno nalaz civilne ili Državne komisije, je pokazao da bi bilo vrlo značajno da su uzete parafinske rukavice. Naravno ne mora od svih lica. Ali je moralo obavezno od lica koja su dolazila u zonu ubistva. Svako ko je dolazio u tu zonu, pogotovo svako ko je imao kontakt sa oružjem vojnika, trebalo je uzeti parafinske rukavice. Međutim, to je greška koja se ne može ispraviti!

Predrag Savić, zastupnik porodice Jakovljević: Dokazi su delimično uništavani, delimično nisu namerno utvrđivani i delimično je bilo totalno neznanje i nestručnost. Desio se i slučaj da su ovi ljudi koji su prvi stigli na lice mesta gde su vojnici ubijeni uzeli puške da se brane, okrenuli se ka tajnom ulazu i repetirali. Onda su puške odneli sa sobom i izvršili kontaminaciju. Međutim, tu vodnik Kovačević i Ivan Pavlović nisu namerno uništavali tragove, jednostavno to se dogodilo. Međutim, kasnije su tragovi isto uništavani sistematski.

U zaključku Državne nezavisne komisije navodi se sledeće:

Deo iz zaključka Državne komisije o pogibiji gardista: Logičan zaključak je da su vojnici stradali od trećih lica i to pošto su prethodno razoružani. Ta osoba je stajala u blizini Jakovljevića u momentu kada je leđima bio okrenut ka ogradi. Sa tog mesta je pogođen Milovanović. Ne može se sigurno odrediti ko je prvi stradao, a s obzirom na položaj tela Milovanovića koji deluje kao da je dozivao pomoć, deluje da je prvi preminuo Jakovljević.

Protivrečne navode Vojne i Državne komisije jedino je moguće razjasniti u pokrenutom krivičnom postupku, zaključak je izveštaja u kome je izneto da vojnici nisu pucali jedan na drugog, niti počinili samoubistvo – navedeno je, između ostalog, u zaključku Državne komisije.

Vojska Srbije tvrdi da su sve verzije događaja osim njihove udar na sistem, a činjenica da javnost više od 12 godina ne zna šta se dogodilo govori o tome da je zaštita odgovornih važnija od ljudskih života.

Tužilastvo nije reagovalo čak ni posle odluke Ustavnog suda koja je doneta na 31. januara 2013. godine a u kojoj se zaključuje da je vojnicima povređeno pravo na život, a porodicama pravo na pravično suđenje.

Goran Ilić, profesor Pravnog fakulteta i sudija Ustavnog suda: Jednostavno, tužilaštvo sada treba stvar da preseče, s obzirom da je rukovodilac predistražnog postupka da utvrdi, da kaže da se izjasni ima li ili nema elemenata krivičnog dela. To je ono što bi tužilaštvo, kao nadležna institucija, trebalo da kaže. Ako dela ima to bi podrazumevalo vođenje odgovarajućeg postupka. Ukoliko toga nema stvar bi time bila okončana. Međutim, ovako imamo samo protok vremena. Nemamo odgovor na to osnovno pitanje. Ustavni sud, kao institucija, u ovakvoj situaciji više ne može da uradi. Ne možemo ponovo da nalažemo nešto što smo vec nalagali. Sve se više udaljavamo, kako vreme protiče, od tog odgovora kako je do tog događaja došlo.

Moguće odgovore o tome kako je došlo do pogibije gardista videćete u sledećoj emisiji.