Jezik

sr

en
Insajder logo

Aplikacija na vašem telefonu

download Android App
download Android App
Insajder Mobile app

Transkript: Vojna pravila igre - prvi deo

Kasarna Topčider. Tajni vojni objekat Karaš. Peti oktobar 2004. Oko devet časova ujutru čula se pucnjava. Nekoliko minuta kasnije nađena su dva pripadnika Gardijske brigade koji su bili na straži. Dragan Jakovljević nije davao znake života. Dražen Milovanović je još bio živ.

U iskazu pred Nezavisnom komisijom, koju je oformio tadašnji Vrhovni savet odbrane Srbije i Crne Gore iskaz je, između ostalih, dao i stariji vodnik Marko Kovačević, koji je u trenutku kada se začula pucnjava bio u objektu Karaš.

 

Iskaz Marka Kovačevića starijeg vodnika prisutnog u objektu Karaš: Ja sam ustvari išao da vidim šta se dešava. Kada sam došao gore video sam vojnika kako leži na stomaku – ne diram pušku tog vojnika. Pipnuo sam ga i nisam našao puls, zatim vidim drugog vojnika kako leži na leđima i mrda prstima leve ruke i tada sam svojim mobilnim pozvao dežurnu i rekao da zovu Hitnu pomoć. Upitao sam ga - sine odakle je pucano? On mi je odgovorio tiho – iznutra, iznutra.

 

Na pripadnike Gardijske brigade Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, prema istraživanju Insajdera, na osnovu dostupnih činjenica, jeste pucao neko iznutra. Ali istraga u tom pravcu nikada nije ni vođena.

Vojna istraga utvrdila je 2004. da se radi o samoubistvu i ubistvu odnosno da je gardista Jakovljević pucao u gardistu Milovanovića a da je potom izvršio samoubistvo. To znači da su dvojica vojnika koji su, prema svedočenju ostalih pripadnika brigade, bili u dobrim odnosima, otišli u obilazak objekta i u roku od 10 minuta se toliko posvađali da je jedan pucao na drugog, a onda izvršio samoubistvo. Samo 10 dana posle pogibije gardista Vrhovna komanda vojske odlučuje da se osnuje Nezavisna komisija koju su činili eksperti i predstavnici tadašnjeg državnog vrha kako bi se utvrdile okolnosti ove tragedije. Na osnovu istih dokaza kojima je raspolagala i Vojna komisija, Nezavisna državna komisija utvrdila je da su gardisti ubijeni i da nalazi vojne istrage nisu tačni.

 

Arhivski snimak izjava Ivanke Baralić, patologa sa Instituta za sudsku medicinu: Mi smo decidirano rekli, kada je izlagao kolega Savić, da smo isključili samoubistvo sa sigurnošću i Milovanovića i Jakovljevića. Znači, nijedan vojnik nije izvršio samoubistvo. Oni su ubijeni.

 

Zaključak stručnog dela Nezavisne komisije saopšten je decembra 2004.

FBI je na zahtev Srbije uradio balističku analizu i zaključio da nije bilo samoubistva, što znači da je dvojicu vojnika ubila treća osoba. Urađeno je posle toga i supervestačenje.

Okružni sud u Beogradu obraća se Ministarstvu pravde SAD za pomoć. To ministarstvo predmet, odnosno dokaze, dostavlja šefu Odeljenja okruga Mičigen u SAD za forenzičku patologiju i medicinska istraživanja Ljubiši Dragoviću koji u SAD živi i radi već 30 godina i važi za jednog od najuglednijih stručnjaka. 

Superveštačenje je pokazalo isto. Gardisti su ubijeni. Izveštaj je još 2008. dostavljen Okružnom sudu. Ubrzo, delovi nalaza iz izveštaja Dragovića dospevaju u javnost, ali kao nezvanična saznanja, da je tim veštačenjem utvrđeno da je gardiste ubila treća osoba.

Ljubiša Dragović u ekskluzivnom razgovoru za Insajder bez ograničenja objašnjava šta je zaključio na osnovu dokaza koji su mu dostavljeni iz Beograda.

Ljubiša Dragović: Rezultati moje pretrage i revizije svih materijala koje sam dobio indiciraju da su te ustreline izazvali ili izazvao neko treći.

Insajder: To je vaš konačan zaključak nakon analize dokaza?

Ljubiša Dragović: Jeste.

Insajder: Šta je ono što nepobitno ukazuje da je tu postojala treća osoba koja je izvršila taj zločin?

Ljubiša Dragović: Ne bih hteo da se upuštam u detalje jer đavo je u detaljima, kako obično kažem kad treniram policiju i javne tužioce. Ti detalji su vrlo značajni, oni su dobro dokumentovani u materijalima koji su mi dostavljeni i oni nepobitno ukazuju na takvu situaciju.

 

Jakovljević i Milovanović bili su na odsluženju vojnog roka od juna 2004, završili su obuku, a u trenutku smrti bili su u sastavu straže koja obezbeđuje, ispostavilo se tada, tajni vojni objekat Karaš.
Kompletnu istragu u vezi sa smrću dvojice vojnika vodio je vojni istražni sudija Vuk Tufegdžić. U tom periodu vojno pravosuđe nije pripadalo redovnom pravosuđu, već je bilo deo strukture tada Vojske Srbije i Crne Gore.

Tadašnji ministar odbrane Prvoslav Davinić kaže da je bilo važno da se u istragu uključi i Vojno-bezbednosna agencija, ali da je ta agencija to odbila uz obrazloženje koje je za njega, kako kaže, bilo neshvatljivo.

Prvoslav Davinić, bivši ministar odbrane: Da se nije radilo o terorističkom aktu ili o nekoj sabotaži i da samim tim to više nije bilo u njihovoj nadležnosti. A polazimo od pretpostavke one koju je jedan deo, ili veći deo javnosti prihvatio, da se radi o trećem licu koje je ubilo. Onda je bilo mesta i angažovanju i vojnih bezbednosnih organa.

Tadašnji načelnik VBA Svetko Kovač međutim danas, 12 godina kasnije, otkriva da je Vojno-bezbednosna agencija bila zainteresovana za ceo slučaj od prvog dana, ali da je tužilac odbio njihov predlog.

Svetko Kovač, bivši načelnik VBA: Odmah posle pogibije dvojice vojnika mi smo predlagali da se slučaj okvalifikuje kao teroristički akt jer je u tom slučaju VBA mogla da postupa s punim kapacitetom. Da koristi sve mere i prikuplja dokaze, odnosno razjašnjava ovaj slučaj. Međutim, tužilac nije mogao da nađe nijedan argumenat koji bi ukazivao na to da je to teroristički akt i nije ga tako okvalifikovao, nego kao akt ubistva. I zbog toga je u tom slučaju postupala Vojna policija, a ne Vojno-bezbednosna agencija. VBA je razjašnjavala samo jedan deo koji je u njenoj nadležnosti, u vezi s ratnim zločinom. Odnosno, proveravala da li skrivanje haških optuženika ima neki uticaj na pogibiju vojnika. I to je bilo jedino angažovanje na ovom slučaju.

Insajder: I šta ste utvrdili?

Svetko Kovač: Ja sam nekoliko puta upoznao javnost da pogibija dvojice gardista nije povezana sa skrivanjem Ratka Mladića.

U međuvremenu, sa više strana utvrđeno je da skrivanje haških optuženika, odnosno tada Ratka Mladića, nije povezano s pogibijom dvojice gardista. Na tome se, međutim, sve i završilo. Niko do danas nije istraživao koliko je pogibija gardista povezana na primer s onima koji su bili kao civili zaposleni u vojnom objektu Karaš.

Taj objekat na dan pogibije gardista nije uopšte pretresan, niti su uzete parafinske rukavice od svih osoba koje su se nalazile u blizini objekta ili u objektu. Vojna istraga završena je za dva meseca. Konačan zaključak bio je da je jedan vojnik pucao na drugog, pa zatim ubio sebe.

Tadašnji vojni istražni sudija Vuk Tufegdžić odbio je da govori za Insajder bez ograničenja uz obrazloženje da ga godinama napadaju, iako je svima jasno da je utvrđena istina. Kao podmetanje navodi tvrdnju Nezavisne komisije da je reč o trećoj osobi.

Ključnu ulogu u formiranju onoga što je bila istina vojne istrage je veštak Instituta za sudsku medicinu Branimir Aleksandrić. On je odbio intervju za Insajder bez ograničenja. U intervjuu za Naše novine je 2014. rekao:

Branimir Aleksandrić iz intervjua za Naše novine: Reč je o takozvanom komplikovanom samoubistvu kad je ubistvo veoma blisko vezano za samoubistvo. Tu nema elemenata krivičnog dela. Jedan vojnik je pucao u drugog i potom presudio sebi. Ovde se pokazuje nesposobnost Tužilaštva da se slučaj konačno reši. Ili su prihvatili moje mišljenje ili ne smeju to da urade.

Vlada Kostić, balističar i član Vojne istražne komisije: Istraga u kojoj sam ja učestvovao s istražnim sudijom Vukom Tufegžićem i ostalim ljudima koji su bili angažovani u tom predmetu je pre svega bila zasnovana na činjenicama i dokazima koje smo zatekli na licu mesta. Istraga nije rađena na nekakvu zadatu temu, već samo s jednim jedinim ciljem - da se utvrdi istina o predmetnom događaju.

Insajder: A zašto nije utvrđena?

Vlada Kostić: Ili da se istini približimo koliko god možemo.

Insajder: Da li su ovde sve činjenice uzete u obzir?

Vlada Kostić: Svi raspoloživi dokazi do kojih smo došli, materijalni dokazi, svi podaci do kojih smo došli uzeti su obzir.

 

Đorđe Trifunović, bivši sudija Vojnog suda, u čijoj nadležnosti je do rasformiranja bio slučaj Topčider, kaže da rezultati istrage koje je sprovela vojna istraga ne potvrđuju postojanje osnovane sumnje da je postojalo treće lice.

 

Insajder: Možda je loše urađena istraga?

Đorđe Trifunović: E sad, da li je loše, to je opet stvar za raspravu. Ali kada se pojavi bilo kakav dokaz i podatak onda smo stanje stvari razjasnili.

Prvi nalaz kojim je osporena vojna verzija događaja bio je izveštaj Državne komisije koju je formirao Vrhovni savet odbrane 10 dana nakon događaja u kasarni u Topčideru.

Inicijativa je potekla od Prvoslava Davinića, tadašnjeg ministra odbrane, koji otkriva zašto je uopšte osnovana Nezavisna komisija.

 

Prvoslav Davinić: Jedini organ koji je imao ovlašćenje u tom trenutku bio je vojni istražni organ da obavi tu istragu. On je obavio tu istragu i izašao je s određenim izveštajem. Taj izveštaj nije primljen s potpunim prihvatanjem i, kao što ste rekli, bilo je drugih mišljenja i ona su počela da se šire u javnosti. O njima da se više priča, kao verziji tačnijoj od vojne verzije, što je izazvalo određenu reakciju državnih organa. Mi nismo hteli da zauzimamo stav da li je izveštaj tačan ili ne jer mi nismo stručni da se izjasnimo o tome. Ali smo bili ovlašćeni politički, pa na kraju krajeva i moralno, da preduzmemo druge korake koji su nam stajali na raspolaganju. A to je da kažemo, u redu, ajde da osnujemo državnu ili nezavisnu komisiju.

 

Đorđe Trifunović, bivši sudija Vojnog suda, to tumači kao nepoverenje države u nalaz vojnih organa.

 

Đorđe Trifunović: Unapred nije verovala. Komisija je formirana 10 dana posle događaja, 15. oktobra, za to vreme ne može da se završi nijedna istraga, najmanje komplikovana, a kamo li da se donese neki konačni zaključak. U deset dana je rečeno da se formira komisija radi nepristrasnog informisanja javnosti, porodica i tako... Znači, sumnja se. Zašto se sumnja u vojsku u tom momentu, to je već političko pitanje.

 

Državna komisija utvrdila je suprotno od onoga što je utvrdila vojna istraga, ali to se, po svemu sudeći, nije dopalo državnom vrhu, odnosno članovima komisije koji su predstavljali politički deo. Osim eksperata u komisiji su bili, između ostalih, Prvoslav Davinić, Dragan Jočić, tadašnji ministar unutrašnjih poslova, Branislav Bjelica, tadašnji zamenik ministra pravde, Rade Bulatović, tadašnji direktor Bezbednosno-informativne agencije, i Jovan Buturović, predstavnik Centra za civilno-vojne odnose.

Nezavisnu, odnosnu državnu komisiju, činilo je 12 eksperata. Branko Sbutega, jedan od angažovanih stručnjaka, za Insajder bez ograničenja otkriva da je od početka sumnjao u dobre namere države da osnuje Nezavisnu komisiju.

 

Branko Sbutega: Meni nijednog trenutka nije bilo jasno zbog čega smo mi u tom vrhu državnog razmatranja, jer ovo jeste ubistvo par ekselans, gde država stoji iza toga. Prema tome nije tu bilo nikakve saradnje. Bilo je više nekog nepoverenja i podozrenja.

Insajder: A u čemu se to ogledalo?

Branko Sbutega: Ja moram da vam kažem da smo mi kao članovi komisije bili izloženi posebnoj vrsti pritisaka koji nisu bili ni malo prijatni. Recimo, ne znam kako biste se vi osećali kada vam noću zvoni telefon i kada vam se nepoznati glas s druge strane žice saopštava da oni znaju kojim putem moja deca idu u školu. Ili se javi ponovo neki drugi glas koji po staroj, oprobanoj terminologiji još iz vremena Slobodana Miloševića, te proglasi za državnog izdajnika i stranog plaćenika. Znači, naš ceo rad se smatrao kao atak na Vojsku.

 

Nezavisna komisija nije imala mandat da vodi istragu i utvrđuje ko je ubio gardiste. Njihov zadatak je bio da daju svoje stručno mišljenje na osnovu analize dokaza Vojne komisije šta se zapravo desilo 5. oktobra u kasarni Topčider.

 

Branko Sbutega: Ša smo mi uradili? Mi smo dokazali da ne postoji samoubistvo, ni ubistvo. Da biste dokazali da postoji treće lice, koje treće lice - to nije posao Komisije, to je posao Policije. Koja nikada to pitanje nije uradila. Ne da nije uradila, nego nije ni započela. Prema tome, to je posao Policije. To nije ni bio zadatak na koji je Komisija trebalo da daje odgovor. Mi možemo da nagađamo o svemu tome, ali da tvrdimo ne možemo ništa.

 

U vojnoj istrazi je propušteno da se ispita šta je značila izjava tada ranjenog vojnika Milovanovića da je pucano iznutra.

 

Insajder: Preko toga se nekako olako prešlo?

Đorđe Trifunović, bivši sudija Vojnog suda: Ne znam da li se olako prešlo. Prvo, ta činjenica šta je tačno rekao Milovanović proizlazi iz iskaza svedoka. Svedoci su nepouzdani u smislu da li je dobro preneo. Ali, koliko ja znam i koliko sam se u to vreme za to interesovao i video taj zapisnik, taj koji je došao, a mislim da se zove Kovačević je pitao: „Sine šta je bilo, da li je na vas pucano spolja ili iznutra?“ A on kaže „iznutra“... Šta to znači, nije spolja?

Insajder: Ne, on ga je pitao odakle su pucali....

Đorđe Trifunović: Ne, da li je pucano spolja ili iznutra.

Insajder: Dobro, čak i da ga je tako pitao.

Đorđe Trifunović: I sad iznutra, to znači nije spolja.

Insajder: Isto tako je mogao da kaže pucao je...

Đorđe Trifunović: Nije mogao ako je bio čovek na samrti. Nisam stručnjak kao što se neki sada proglašavaju da znaju šta je hteo da kaže.

Insajder: Samo logično razmislite.

Đorđe Trifunović: Iznutra, znači da je događaj bio unutar kruga.

Insajder: Iznutra može da znači samo neko iz objekta.

Đorđe Trifunović: Pa i ovaj drugi je iz objekta. Drugi momak, Jakovljević je iz objekta.

Insajder: Pa da, ali mogao je da kaže Jakovljević je pucao.

Đorđe Trifunović: Mogao je, ali šta ja sad znam što nije rekao.

Insajder: Govorim vam samo logično.

Đorđe Trifunović: Ali ne možemo iz toga...

Insajder: To je moralo da se ispita.

Đorđe Trifunović: Razumem, ali ne možemo iz toga što nešto neko nije rekao da tvrdimo kako...

Insajder: Ne, zato što je rekao, ne zato što nije. Rekao je iznutra. Ali se nije vodila istraga.

Đorđe Trifunović: Ali nije mogao da kaže šta je bilo, šta se desilo. Da vam kažem, ako bismo kazali postoji treće lice, to znači da je ovog dečka ostavio živog. Koji to profesionalni ubica tako radi?

U izveštaju Nezavisne komisije Dušanka Garić, sudska veštakinja psihologinja, između ostalog navodi i sledeće:

Nalaz Dušanke Garić: Ako je Milovanović na pitanje „sine odakle je pucano?“ odgovorio „iznutra, iznutra“, a po svedoku Pavloviću i „majko mila, umreću“, uzimajući u obzir sudsko-medicinski nalaz da je Milovanović u tom trenutku bio svestan i mogao pokretati gornje delove tela, mogu zaključiti da je to lice svesno teških zadobijenih rana. I decidno mogu da izjavim da se tada sigurno ne laže i to što je on rekao „iznutra“ jedino može da znači da ne zna ime tog koji je pucao. Na pitanje „ko je pucao“ ne bi rekao „iznutra, iznutra“ nego bi rekao „Dragan Jakovljević“ jer zna ime Jakovljevića i njega poznaje.

Vlada Kostić: To je izjava Kovačevića koju ne može niko da potvrdi. Pitanje je moglo biti: “Gde te boli, gde osećaš bol?“ Mogao je odgovoriti iznutra. Kovačević je zauzeo...

Insajder: Čekajte, čekajte, istrčao je iz objekta. Video da se puca, vidi krvavog vojnika i sigurno ga neće pitati gde te boli? Nego pita ono što je i rekao: “Odakle je pucano na vas?” On kaže iznutra. Da li se dovoljno istraživalo ko bi mogao da bude iznutra ili je preko toga olako pređeno?

Vlada Kostić: Tim vašim pitanjem otvara se drugo pitanje. Da li neko poznaje principe i pravila stražarske službe? Vojnik koji je na straži i vrši stražarsko-patrolnu službu - ne sme niko da mu priđe. Sem ako mu on to ne dozvoli. Samim činom prilaženja vojnik odmah zauzima zaklon, puni oružje i biva spreman da gađa. Stražarska služba je jedina ratna služba u miru. To znam iz ličnog iskustva, obilazio sam straže noću. Vojnik momentalno uskače u rov ili zaklon, ubacuje metak u cev. Tek onda viče: “Stoj ko ide?” I tako dalje. Vojniku na straži ne može da se priđe tek tako.

Insajder: Ali može da mu priđe neko iz objekta, neko koga je on video?

Vlada Kostić: Ne može, da li me razumete o čemu govorim? Straže sam obilazio kao njihov starešina, ali bez obzira na to on me zaustavlja s napunjenom puškom i čeka.

Insajder: Ali šta je značilo “iznutra”? Zašto to nikada nije istraženo? 

Vlada Kostić: Osim Kovačevićeve izjave nikada više nisam imao prilike da čujem ma kakav komentar u vezi s tim.

Insajder: Pa da, ali Kovačević je bio na licu mesta pa je to pitao i dao kao iskaz.

Vlada Kostić: To u svakom slučaju nije dokaz da je ubistvo počinilo treće lice.

Insajder: Ali možda bi bio dokaz da se istraga time bavila?

Vlada Kostić: Kada bi se istraga, ili bilo koji drugi postupak, zasnivali samo na jednom jedinom iskazu koji je nemoguće proveriti.

Insajder: Kako je nemoguće? Postoje neki ljudi koji su bili u objektu....

Vlada Kostić: Nemoguće, oni su bili sami. Dražen Milovanović je bio na licu mesta. Kovačević je bio na licu mesta. Dragan Jakovljević je tada bio mrtav. Koga pitati? Kod koga proveriti?

Insajder: Ako je rekao “iznutra”, znači valjda dalja istraga treba...

Vlada Kostić: To Kovačević kaže...Ja ne mogu.....

Insajder: Vi kažete da on to.... što bi imao razloga da izmisli?

Vlada Kostić: Mogao je odgovoriti na ma koje pitanje. Samo sam vam primera radi rekao na koje pitanje je mogao odgovoriti “iznutra”.

 

Branko Sbutega, stručnjak Nezavisne komisije, s druge strane, podseća na zaključak do kog su došli da se u istrazi treba usmeriti na nalaženje treće osobe.

 

Branko Sbutega: Pa znate šta,, stvar je veoma jasna. Mi smo u svom zaključku napisali i stojimo da treba nastaviti istragu u traženju NN lica. Prema tome, u ovom konkretnom slučaju ovo što me vi pitate je posao za istražne organe i za Policiju. Koja, u tom trenutku kad je izveštaj bio gotov i kada su došli izveštaji iz FBI-ja i tako dalje-– sve je to stavljeno u fioku i nije se maklo od toga. Prema tome, mi smo zemlja u kojoj institucije ne postoje. Nego postoji ili ne postoji politička volja da se nešto uradi. Prema tome, taj termin politička volja, je ključan odgovor na sve vaše dileme i pitanja.

Insajder: S kojim onda ciljem može da se kaže da je faktički formirana komisija čiji ste bili član, ako ne da se utvrdi šta se dogodilo u Topčideru?

Branko Sbutega: Cilj je bio po mom dubokom uverenju da se javnost izmanipuliše, da se javnost izmanipuliše. Jer znate šta, Srbi su narod jako kratkog pamćenja,a ono što se desilo juče to je već daleka, daleka prošlost. Da se stvari relativizuju, da se ceo predmet gurne pod tepih. Da padne pod veo zaborava pod kom se i dan danas nalazi.

 

Nakon ova dva potpuno oprečna veštačenja tokom predistražnog postupka pokrenuto je pitanje superveštačenja. Prva najava je bila da će se dokazi poslati u Vizbaden, u institut gde je obavljeno i veštačenje dokaza u slučaju ubistva premijera Srbije.

Predmet je poslat u Nemačku na superveštačenje, ali je posle nekoliko meseci stigao odgovor da oni ne mogu uraditi veštačenje u razumnom vremenskom roku.

Nakon toga predmet je poslat u FBI. Stručnjaci FBI-ja su napravili pisani izveštaj koji je poslat u Srbiju krajem oktobra 2007, ali urađeno je samo balističko, a ne i celokupno sudsko-medicinsko veštačenje.
Veštak FBI-ja Stiv Kasper isključio je mogućnost da je bilo ko od gardista izvršio samoubistvo, čime je negirao nalaz vojnog pravosuđa.

Srpsko pravosuđe maja 2008. traži pomoć od pravosuđa SAD za superveštačenje. Tako ceo predmet i svi dokazi dolaze do Ljubiše Dragovića.

 

Ljubiša Dragović: Uvek postoji neka barijera iza koje suviše istine nekome smeta.

Insajder: Da li je slučaj Topčider stvar u kojoj suviše istine nekome smeta?

Ljubiša Dragović: Ja verujem da je to tako. Ali kao posmatrač sa strane, ne kao neki aktivni saradnik u istrazi jer je moja uloga bila limitirana u to vreme i ostala na tome. Niko ništa dalje nije od mene tražio da objašnjavam. Ili da svedočim, veštačim na bilo koji način.

 

Gotovo neprimećeno u javnosti prošla je odluka Ustavnog suda od pre dve i po godine kojom je utvrđeno da je gardistima povređeno pravo na život, a porodicama pravo na pravično suđenje.
To je praktično bio presedan u srpskom pravosuđu, koji se pozvao na praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.

Ništa se nije desilo čak ni posle takve ustavne odluke. U svakoj pravnoj državi tužilaštvo bi moralo da reaguje odmah. Već osam godina traje pretkrivični postupak i to protiv NN lica za krivično delo napada na vojno lice u vršenju službe.

 

Predrag Savić, zastupnik porodice Jakovljević: Sve to znači da se ne poštuje ni Ustavni sud, najviša sudska instanca. Ta odluka je uslovna jer je Ustavni sud van sistema redovnih sudova. Ta odluka se proučava na mnogim univerzitetima u celom svetu. Na desetine kolega advokata su me zvali da im dostavim odluku Ustavnog suda jer je to dragocena odluka, za Evropski sud dragocena odluka. A u Srbiji ta odluka ne vredi ni pišljiva boba. Možete da shvatite da u Srbiji postoji jedan deo paradržavni, koji je iz države iznikao, ili je možda još sastavni deo ove države, koji na sve moguće načine neće dozvoliti da se ovaj predmet reši?

Svetko Kovač, bivši načelnik Vojno-bezbednosne agencije: Moguće je da je u to vreme neko nekoga štitio, uslovno rečeno. Ali mislim da se danas ponovo uzimaju izjave i preduzimaju neke mere, ubeđen sam da će ljudi dati izjave i dati ono činjenično stanje. Ne verujem da ima nekoga u Vojsci da to sprečava zato što mislim da je ovo velika tragedija. Ne samo za porodice Jakovljević i Milovanović, nego i za Vojsku. Mislim da je ovo velika sramota za Vojsku, prvo zato što se to desilo. A drugo što posle 12 godina taj slučaj nije razjašnjen.

 

Nastaviće se...