Jezik

sr

en

Transkript: Bez otiska

Teroristički napadi za Evropu i svet poslednjih godina postali su svakodnevica. U početku teroristi su uglavnom bili samoubice, ali napadi po Evropi pokazuju da oni sve češće koriste automatske puške. Kao sporedna, prođe vest da su te puške ili municija sa Balkana. 

Niko, ni zvanični istražni organi, ni organizacije koje se u Srbiji bave bezbednošću, ne mogu ili ne žele da odgovore na pitanja odakle toliko oružje i kako ono dospeva u ruke terorista. Ne postoje ni precizni podaci o tome koliko komada oružja se nalazi u posedu građana Balkana, iako ni u jednoj zemlji automatske puške kakve koriste teroristi prema zakonu ne mogu biti u legalnom posedu.

Puške proizvedene u fabrici Zastava oružje koristili su i teroristi tokom najorganizovanijeg napada koji se dogodio u Parizu 13. novembra 2015. Te večeri istovremeno je na nekoliko lokacija ubijeno 130 ljudi. U toj zemlji i danas je vanredno stanje.

Pariz nije usamljen slučaj. Put oružja do ruku terorista do danas nije istražen.

U Parizu su u januaru 2015. izvršena dva napada. Prvi u košer prodavnici u kojoj su ubijeni četiri taoca i jedna policajka, da bi dva dana kasnije u napadu na satirični magazin Šarli Ebdo teroristi ubili 12 ljudi, među njima osam novinara tog lista.

Napadači su ubijeni u policijskim akcijama i bili su povezani s Al Kaidom. Jedan od braće Kuači, koji su izvršili napad na Šarli Ebdo, Šerif Kuači osuđen je 2008. zbog veza s jednim regrutnim centrom džihadista u Parizu, iz kog su borci odlazili u rat u Iraku, ali je pušten iz zatvora.

Godinu dana kasnije španska policija uhapsila je čoveka koji je osumnjičen da je napadačima na Šarli Ebdo prodao oružje. S njim su uhapšeni i jedan Srbin i jedan Crnogorac, ali njihova imena nikada nisu saopštena.

Navodilo se da su i oni povezani s trgovinom oružjem. U napadu na Šarli Ebdo nije korišćeno oružje sa Balkana, ali jeste municija. Nađen je metak. Na čauri koja je nađena posle napada na Šarli Ebdo utisnuta je oznaka "IK 86", a prema svetskom šifarniku za municiju reč je o municiji proizvedenoj 1986. u fabrici Igman iz Konjica.

Jedanaest meseci nakon napada na Šarli Edbo teroristi su ponovo napali Pariz. Ovoga puta to je bila sinhronizovana akcija s ciljem da se ceo Pariz stavi pod opsadu. Sve je počelo kod stadiona Francuska, gde se igrala prijateljska utakmica Francuske u Nemačke i na kojoj je bio i predsednik Francuske Fransoa Oland.

Prva eksplozija odjeknula je u 21.20. Pet minuta kasnije u drugom delu Pariza teroristi pucaju na dva popularna lokala. Gotovo istovremeno na ulici teroristi ubijaju pet ljudi. Bombaš samoubica se diže u vazduh. U 21.50  jedna grupa terorista puca u prepunu terasu kafića, a druga ulazi u koncertnu dvoranu Bataklan. U ovim napadima ubijeno je 130 ljudi.

Deni Devino, prvi savetnik Ambasade Francuske: Francuska je na neki način simbol za te teroriste koji nas napadaju, nas, predstavnike civlizacije koju oni mrze.

Istraga u Francuskoj je počela odmah i na zadnjem sedištu automobila koji su teoristi ostavili nađena je automatska puška zastava M70 AB2. Tim automobilom dovezao se drugi tim terororista koji je pucao po pariskim lokalima. Jedna Zastavina puška korišćena je i u napadu u koncertnoj dvorani Bataklan. Radilo se takođe o M70 AB2.

Fabrika Zastava oružje, koja je ove puške proizvela, nekoliko dana posle napada u Parizu dobija upit kada je oružje proizvedeno i kome je isporučeno.

Insajder: Naše oružje jeste završilo u rukama teroristima u Parizu. Da li možete da mi objasnite kako je uopšte utvrđeno da se radi o oružju koje je iz Srbije?

Milojko Brzaković, generalni direktor Zastava oružja: Mi smo dobili zahtev od Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, a oni su dobili zahtev od Interpola iz Francuske, gde je tačno dostavljen broj pušaka i vrste pušaka koje su nađene u Parizu. Mi smo pokazali tada da se u ovoj farbici i državi Srbiji strogo vodi računa i kontroliše svaka puška koja se ovde proizvede. Od svih tih pušaka koje su nađene u Parizu našli da su proizvedene u fabrici Zastava oružje, da su po otpremnici toj i toj, dana tog i tog, meseca tog i tog, godine te i te, sve do 1988. isporučene u skadište Novo Mesto u Sloveniji. Isporučeno je u skladište Precko kod Zagreba u Hrvatskoj, skladište Golobić kod Knina, Visoko u Sarajevo, Vojna pošta u Skoplju. I kakva je sad tu odgovornost fabrike Zastave i Srbije? Nijedna puška nije nađena, a da je bila u jedinicama Vojske i Policije Srbije.

Insajder: I vi ste to pratili po broju puške?

Milojko Brzaković: Tačno znam serijski broj puške. Nađen je serijski broj puške u Parizu. Mi smo po serijskom broju našli otpremnicu i kada je i gde otpremljena.

Insajder: Pa pitanje je samo koliko im koja država pomogne da dođu u posed naoružanja.

Milojko Brzaković: Upravo tako, našli su se i poluautomati iz SAD.

Jedna od pušaka Zastave prodata je specijalizovanoj internet prodavnici u SAD kojoj se svake godine proda 25.000 komada oružja. Radi se o modelu M92. Ta poluatomatska puška je prodata 2013. i iskusni oružari mogu da je pretvore u automatsko oružje.

Do danas je ostalo nepoznato kako je oružje dospelo u ruke terorista, a detalje ne saopštavaju ni francuski zvaničnici. Francuska je još 2012. Regionalnu kancelariju za borbu protiv organizovanog kriminala preselila u Beograd. U intervjuu za Insajder bez ograničenja prvi savetnik Ambasade Francuske Denis Devino kaže da istraga o napadima u Parizu i danas traje.

Insajder: Da li je policija vaše zemlje došla do podataka kako je to oružje uopšte dospelo u ruke terorista? 

Deni Devino: Mi smo naravno sprovodili produbljene istrage kako bismo saznali odakle je to oružje došlo. Ja naravno ne mogu da vam dam detalje istrage koju sprovode policijski organi u Francuskoj. Ali taj fenomen nije ništa novo, on zapravo datira od pre nekoliko godina. Mi znamo da je izvesno oružje koje je proizvedeno u Srbiji, bilo proizvedeno u Srbiji, ali nije nužno dolazilo baš iz Srbije, da su takvo oružje koristile različite bande u Francuskoj i drugim mestima. Zapravo, teroristi su samo iskoristili postojeće mreže krijumčarenja oružja, koje još postoje. Imali smo jednu ilustraciju toga.

Put oružja kroz Evropu poznat je istražnim organima. Iz Turske preko Bugarske u Makedoniju i na Kosovo stiže gasno oružje koje nije ubojito. U ilegalnim radionicama se prepravlja i postaje vatreno oružje.

Preko Srbije se takvo oružje dalje distribuira u zapadnu Evropu. Ostalo oružje, puške i pištolji, u Srbiju dospeva najčešće iz BiH, i to preko takozvane zelene linije. Najčešće se krijumčari preko Mađarske, i to preko prelaza Kelebija i Horgoš. Tako to oružje brzo dopeva u šengensku zonu, gde je manja verovatnoća da će biti presretnuto. Drugi krak ide preko Hrvatske, opet preko graničnog prelaza, Batrovci. Oružje iz Mađarske ili Hrvatske ide ka Italiji ili Austriji i onda ka Francuskoj i Nemačkoj, odakle se prebacuje u Belgiju Holandiju i Dansku.

Dimitrije Popić, zamenik tužioca za organizovani kriminal: Ono što pogoduje ovoj vrsti kriminala jeste i cena oružja u Srbiji u odnosu na zemlje u okruženju i višestruko više cene u zemljama zapadne Evrope. Prema raspoloživim podacima, na primer, automatska puška na domaćem ilegalnom tržištu se može nabaviti za 150 do 200 evra, dok se na tržištu pojedinih skandinavskih zemalja ona prodaje za 2.000 do 3.000 evra. Slična je situacija s pištoljima i ostalom vrstom oružja.

Zarada je očigledno glavni motiv koji briše i granice, ali i nacionalne i verske razlike. Zbog novca, lokalni šverceri rizikuju i oružje prodaju islamskim teroristima. Među grupama koje se bave ovom vrstom šverca postoje one koje su organizovane, ali i druge, koje se zbog određene isporuke poznatom kupcu okupe neposredno pre započinjanja posla. Kako se uspostavlja veza prodavaca i kupaca u zapadnoj Evropi je jedno od ključnih pitanja, na koja istrage najčešće ne daju odgovor.

Insajder: Kako biste opisali te grupe? Kao organizovane ili kao ad hok grupe za poznatog kupca? 

Deni Devino: Zapravo nalaze se različite grupe krijumčara. Ne možemo reći da se radi samo o jednom ili o drugom. Ima organizovanih kriminalnih grupa, ali takođe imate i ono što se zove krijumčarenje po sistemu mrava. Jedno lice dođe i nabavi oružje za 300 evra, ovde, koje će moći da proda za 3.000 evra u zapadnoj Evropi. Mislim da ne možemo da napravimo neku jedinstvenu šemu tih krijumčara, postoje različiti slučajevi. Neki kriminolozi govore o ovom švercu mrava, odnosno od slučaja do slučaja.

Insajder: A kako dolaze u kontakt s kriminalnim grupama. Da li opet govorimo o vezama sa Balkana, da li su ljudi sa Balkana ta prva ruka kada govorimo o pojedinačnom švercu?

Deni Devino: Kada bismo moje vlasti i ja znali sve te detalje mislim da bismo imali mnogo lakšu borbu.

Insajder: A ako bismo iskoristili kao primer ovaj napad u Parizu, gde je praktično većina toga istražena, da li bismo mogli da objasnimo kako se taj šverc odvija prema teroristima?

Deni Devino: Da, možemo to da uzmemo kao primer. To oružje koje je upotrebljeno u Parizu je pre toga stiglo u Belgiju i za to vreme je bio uhapšen jedan krijumčar u Bavarskoj, i to s drugim oružjem koje je takođe trebalo da završi u Belgiji. Imamo posla s nekom vrstom paukove mreže tih krijumčara, koji koriste situaciju kako bi mogli da prodaju za 10 puta veću količinu novca oružje koje je stiglo sa Balkana ili iz centralne Evrope.

Naznake kako je oružje dospelo do terorista daje istraga koju su uradile nemačke vlasti. Odmah nakon napada u Parizu, nemačka policija saopštila je da je u Bavarskoj uhapšen crnogorski državljanin, koji je u vozilu marke golf prevozio oružje. U specijalno napravljenom prostoru u vozilu nađene su puške marke Zastava i kalašnjikov, bombe i 200 grama TNT-a.

Činjenica je da je na navigaciji u kolima imao ukucanu adresu u Parizu. Tužilaštvo Nemačke bilo je uvereno da je ovo oružje povezano s napadima, ali za to nije bilo dovoljno dokaza, niti je otkriveno kako je on došao u posed oružja. Kao i u većini slučajeva presecanja lanaca trgovine oružjem, i ovaj čovek je bio kurir i nije prethodno bio osuđivan. Za prevoženje oružja ka Parizu osuđen je na četiri godine zatvora. 

Osim oružja za napade koje je došlo sa Balkana i osumnjičenih da su oružje doturali teroristima, Balkan je s napadom u Parizu povezan i preko jednog od napadača. Ispostavilo se da je član terorističke grupe iz Pariza prešao baš balkanskom izbegličkom rutom preko Srbije. 

On je imao sirijski pasoš sa, pretpostavlja se, lažnim imenom Ahmed Al Muhamed. Registrovan je na graničnom prelazu Preševo 7. oktobra 2015, mesec dana pre terorističkih napada u Parizu. Nagađalo se da je tokom puta regrutovan, ali i da je jedan od organizatora napada došao po njega u Budimpeštu ili Beč. Nijednu od dve teorije istražni organi nisu potvrdili. 

Deni Devino: To je pitanje statistike, s obzirom na činjenicu da je bio među hiljadama migranata koji su prešli evropski kontinent za manje od godinu dana, u tih osam meseci. Moguće je da je među njima bilo ili da još među njima ima terorista. A ovaj o kom vi govorite je bio bombaš samoubica, bio je opasan eksplozivom i nije kupio kalašnjikov sa Balkana.

Insajder: Da li bi to značilo da su iz Sirije ili sa Bliskog istoka teroristi prolazili tom rutom ili su oni regrutovani na samoj ruti? 

Deni Devino: U mojoj zemlji, kao i u Belgiji, istrage nisu završene. U vezi s tim i dok ne budu završene, nemam sve zaključke. S druge strane, istrage su pod tajnošću. Za sada jedini terorista koji je živ uhvaćen je trenutno u Francuskoj, u zatvoru, i odbija da govori. Ostali su mrtvi. 

Prema istrazi francuskih balističara, puška M70 koja je korišćena u napadu u koncertnoj dvorani Bataklan proizvedena je u fabrici Zastava oružje i 26. maja 1981. otpremljena u štab Teritorijalne odbrane u Visokom u Bosni i Hercegovini.

Skladišta oružja u tom gradu preuzelo je lokalno stanovništvo i to oružje završilo je u rukama bosanskih snaga. Istu sudbinu doživela su sva skladišta TO, preuzimalo ih je lokalno stanovništvo na sve tri strane u sukobu. To oružje bez ikakve kontrole prebacivano je različitim oružanim grupama.

Popis skladišta TO ili uopšte popis oružja iz rata, ne postoji. Niko, ni nakon rata, nije pokušao da otkrije gde je oružje završilo, a deljeno je i vojsci i policiji i paravojnim formacijama na svim stranama.

Tokom godina dokazano je da su slovenačke i hrvatske vlasti prodavale oružje bosanskim snagama bez papira, da je srpska vojska, odnosno ostaci JNA, svoje oružje doturalo srpskoj strani u ratu, opet bez ikakvih pisanih tragova. 

Da je Balkan prepun nelegalnog oružja dokazuje i to da je jedna od pušaka nađena takođe u Bataklanu kineske proizvodnje, ali se zna da ju je koristila albanska vojska. 

Skladišta albanske vojske su 1997. bukvalno razvaljena, a oružje su uzeli civili. To se dogodilo nakon sloma režima Envera Hodže. U to vreme puške iz vojnih skladišta na ulicama Albanije mogle su da se kupe za 15 do 20 maraka. 

Sve ovo oružje i iz rata u Bosni i Hrvatskoj, kao i iz skladišta u Albaniji, danas je na crnom tržištu. Kolika je nezainteresovanost za ovaj problem, svedoči činjenica da je poslednje istraživanje uradila međunarodna organizacija Small Arms Survey 2014.

Tada je konstatovano da je nemoguće reći koliko oružja ima u rukama civila i da se taj broj kreće između 3,6 i 6,2 miliona komada vatrenog oružja u posedu civila na zapadnom Balkanu.

I za Srbiju su podaci takođe nepouzdani, pa se procenjuje da na teritoriji Srbije ima između 200.000 i 900.000 komada neregistrovanog oružja. Zemlje Balkana nekoliko puta su organizovale predaju oružja. U prošlogodišnjoj akciji građani Srbije predali su 3.500 komada raznog oružja, koje su nezakonito držali. 

Nelegalno oružje najčešće bude nađeno pošto njime bude počinjeno krivično delo ili, kao u slučaju Pariza, teroristički akt. 

Zbog oružja koje putuje sa Balkana ka Evropi, ali i terorističkih pretnji, Srbija i Francuska su potpisale sporazume o formiranju zajedničkih policijskih i pravosudnih timova. To je prvi takav sporazum koji je Francuska potpisala s nekom zemljom van Evropske unije. 

Insajder: Da li je taj sporazum zaključen samo zato što je dobra saradnja ili zato što se pokazalo da su neophodne bliže veze kako bi se počinioci procesuirali?

Deni Devino: Bez dobrog slaganja na političkom i tehničkom nivou ne bi bilo moguće takve sporazume zaključiti. Istovremeno, dobro znamo da se u Srbiji pre nekoliko decenija u fabrikama proizvodilo oružje koje danas nalazimo na drugim mestima. U drugim zemljama Balkana, ali ne samo Balkana. I, da, postoji potreba da se ojača ova saradnja da bismo se borili protiv krijumčara. Pomislite na 16. novembar i zaplenu impresivne količine eksploziva, oružja, bombi, minobacača itd. To je upravo ono što treba raditi. Ja sam uzeo samo primer, ono što je u medijima doživelo veliki publicitet, ali mi smo sa srpskim partnerima mesecima imali saradnju. To je bilo poverljivo, a uspeli smo da razbijemo krijumčarske kanale.

Šesnaestog novembra ove godine Policija je saopštila da je zaplenila rekordnu količinu oružja i municije u Apatinu i Somboru. Desetočlanoj kriminaloj grupi određen je pritvor. Ono što, međutim, nije saopšteno je kome je oružje bilo namenjeno i da li se radi o oružju koje je ponovo trebalo da bude prebačeno u zapadnu Evropu. 

Istrage koje su do sada vođene pokazale su da se za krijumčare uglavnom uzimaju ljudi koji nisu imali dosijee, a da se oružje rasklapa i pakuje u posebne kontejnere u vozilima. 

Najčešće, Policija nikada ne nađe organizatore, niti one koji oružje čekaju u zapadnoj Evropi. 

Tokom prethodnih godina bilo je nekoliko presecanja lanaca trgovine oružjem, baš ka Francuskoj. U velikoj akciji 2010. nađeni su šest automatskih pušaka i municija raznih kalibara. Istovremeno je Francuska policija u vozilu kojim je prevoženo oružje našla i zaplenila osam automatskih pušaka marke Ingram s municijom i prigušivačima. Organizator grupe uhapšen je u Francuskoj. Ova grupa osuđena je pred sudom u Srbiji na kazne zatvora od 10 meseci do dve i po godine. 

Slično se završila i zaplena oružja kod novosadskog Merkatora 16.decembra prošle godine. Samo tri dana posle napada u Parizu, saopšteno je da je presečen lanac šverca oružja ka toj zemlji. U automobilu subotičkih registracija nađeni su oko tri kilograma plastičnog eksploziva, detonatori, ručne bombe, tri automatske puške, dva puškomitraljeza i municija. Uhapšeno je dvoje ljudi koji su oružje prebacivali.

Prema saznanjima Insajdera bez ograničenja, jednom od njih još se sudi i brani se ćutanjem, dok je drugi sklopio sporazum s Tužilaštvom na tri godine zatvora. 

Ovakve presude nakon akcija govore ili o tome da nije prikupljeno dovoljno dokaza ili da sudovi ne prepoznaju opasnost koja može da rezultira napadima na nedužne ljude širom sveta.

Okrivljeni i osuđeni gotovo odmah izlaze na slobodu jer su kazne tolike da pokriju pritvor.

Svako oružje, pa i ono na kom se ne nađu otisci, može biti povezano s korisnikom, i to preko kupca. Pitanje je samo koliko je istraga detaljna. Trag oružja prati se pre svega preko puške, odnosno pištolja. 

Direktor Zastava oružja, koji je i sudski veštak, objašnjava da se oznaka na pušku stavlja na nekoliko mesta.

Milojko Brzaković: Svako oružje, ovaj primerak puške, kada se isporučuje kupcu, krajnjem korisniku, ima svoj broj. Na pušci su ispisani model puške i proizvođač… 

Insajder: Zastava oružje.

Milojko Brzaković: Logo, Zastava oružje, Zastava Arms Srbija. I to se zna da je naša puška. U sklopu puške postoje još dva dela koji nose broj puške. To su nosač zatvarača i telo zatvarača.

Insajder: Dobro i ovo može da se promeni?

Milojko Brzaković: Ovo može da se promeni. Ali ovo nije zamenjivo na pušci.

Insajder: Zašto? 

Milojko Brzaković: Ako neko to zameni, rizikuje da neće imati sigurnost i pravilnu funkciju puške. 

Insajder: A kada kažemo obriše se broj sa puške, da li je to ovaj broj? 

Milojko Brzaković: Da, da, to je broj puške. Tačno je da on može da se mehanički skine i sa ovih svih delova.

Insajder: I onda više ne možemo da znamo kome je oružje prodato? 

Milojko Brzaković: Mi ne znamo koji je to broj puške, ali se onda veštačenjem i ekspertizom može ustanoviti jel to naša puška ili nije. Ne možemo da utvrdimo kako je dospela negde, ali tu nije naša odgovornost. Odgovornost je krajnjeg korisnika gde će puška koju je on kupio i dobio dozvole biri korišćena, gde će ona završiti, to nije više naša odgovornost. 

Insajder: Ali u nekom trenutku dobijate upit u vezi s puškom koja je nađena u Parizu?

Milojko Brzaković: Dobijamo upit. Ali ako ima broj mi automatski u bazi podataka koju čuvamo nađemo tačno broj te ipuške, koja je prodata kupcu tom i tom. To vam je u listi to i to, poternici toj i toj, dana tog i tog, dana kad je napustila fabriku. 

Insajder: I kada naše oružje bude nađe kod terorista, tu ne postoji nikakva naša odgovornost?

Milojko Brzaković: Ne. Jedino ako smo direktno mi njima dali, a to nikad nismo uradili, ni Zastava, ni država Srbija, niti je igde nađena puška koja je bila u skladištu naše Vojske. Ovo što se pojavilo u Parizu, nijedna puška nije bila u skladištu Vojske ili Policije.

Velika količina oružja koja se nalazi u nelegalnom posedu civila na Balkanu posledica je ratova koji su vođeni skoro 10 godina na ovim prostorima. Sada se ratovi vode na drugim mestima i legalan izvoz oružja usmeren je ka tim regionima. Samo Saudijska Arabija, koja se graniči sa Sirijom, u poslednjih pet godina utrostručila je količine oružja koje nabavlja. I Srbija izvozi oružje ka tim mestima. 

Mladen Nenadić: Mi ne smemo dočekati nespremni ni eventualni prestanak ratnih dejstava na Bliskom istoku, što malo ljudi danas pominje, jer svaki prestanak ratnih dejstava neminovo povlači i povećanu ponudu oružja na nelegalnom tržištu, kao i širenje terorističkih aktivnosti van žarišta. 

Međunarodne organizacije i novinari upozoravaju da vojske zemalja Bliskog istoka, koje su uvećale kupovinu oružja, ne koriste staro oružje iz istočne Evrope i da ono lako može završiti u rukama pobunjenika. 

Insajder: Jeste li dobijali nekad upite u vezi s ratom u Siriji?

Milojko Brzaković: Jesmo, ali smo rekli da ovo nije naša puška.

Insajder: Imali ste upita?

Milojko Brzaković: Taj broj te puške i slika. Dođe slika i mi odgovorimo, ovaj broj puške nikada nije proziveden u fabrici Zastava.

Dok se države hvale povećanjem izvoza naoružanja i vojne opreme, rekordnim ugovorima koji su sklopljeni do kraja sledeće godine, pitanje je da li će za 15 ili 20 godina svi ponovo prati ruke kada ratovi stanu, a legalno isporučeno oružje završi u rukama terorista.