Jezik

sr

en

Transkript: Rusko-srpski posao veka, koji je propao

(25. januar 2008, Moskva)

Boris Tadić, predsednik Srbije od 2004. do 2012: Veoma smo zadovoljni što ruska strana, što Rusija, što Gasprom, koja je jedna respektabilna ruska kompanija, danas nastupa na srpskom tržištu, od današnjeg dana postaće i naša, srpska kompanija.

(25. januar 2008, Moskva)

Vojislav Koštunica, premijer Srbije od 2004. do 2008: Blagodet ove saradnje i danas potpisanog sporazuma osetiće svaki građanin u Srbiji.

Zorana Mihajlović, ministarka energetike od 2012. do 2014: Sve što je ruska strana tražila, ruska strana je i dobila. Ko god se na neki način pobunio protiv Energetskog sporazuma je smatran izdajnikom.

(3. septembar 2016)

Boris Tadić: Vi olako optužujete ljude da su dali nešto ispod cene, to je prosto vaš novinarski stil.

(26. decembar 2013)

Ivica Dačić, premijer Srbije 2012. do 2014: To ste uradili zbog političkog marketinga u izborima i slikanja s Putinom.

(13. avgust 2014)

Aleksandar Vučić, premijer Srbije od 2014: Ako bude bilo moguće da se napravi revizija bilo bi odlično, ali ja ne tvrdim da postoji krivično-pravna odgovornost.

Od posla veka koji je počeo 2008. do propalog projekta 2014. prošlo je samo šest godina. NIS je prodat uz obećanje da će Srbija zaraditi od izgradnje Južnog toka. Rusija je krajem 2014. odustala od Južnog toka, a Srbija je ostala bez nacionalne naftne industrije, naftnih i gasnih rezervi, geotermalnih izvora, imovine NIS-a i bez 30 miliona evra koje je uložila u zajedničku srpsko-rusku firmu formiranu zbog izgradnje Južnog toka. Pored svega toga, Srbija ni danas ne zna šta je sve prodato od imovine NIS-a. Popis prodate imovine još nije završen.

Prodaja NIS-a i izgradnja Južnog toka deo su Energetskog sporazuma koji su 2008. potpisali predstavnici tadašnje vlade DS-a i DSS-a i G17 plus. Za Sporazum su u Skupštini Srbije glasali poslanici Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke, Srpskog pokreta obnove, članovi današnje Srpske napredne stranke i Ujedinjenih regiona Srbije. Protiv su bili poslanici LDP-a, SVM-a i LSV-a.

MUP je, u međuvremenu, obiman izveštaj o načinu prodaje NIS-a dostavio Višem tužilaštvu ali je to tužilaštvo zaključilo da nije nadležno i da krivičnog dela nema. Tako su, odlukama političara i nadležnih institucija, srpsko-ruskim poslom veka izgubili i građani i država ali, zvanično, niko za to nije kriv.

Srpsko-ruski posao veka

Činjenicu da je NIS 2008. prodat ispod svake cene predstavnici vlasti pravdali su budućom dobiti od tranzitnih taksi kada Južni tok bude izgrađen. NIS je prodat zajedno s ekskluzivnim pravom eksploatacije prirodnih rezervi nafte i gasa na teritoriji Srbije. Rezerve nafte i gasa se vode kao državna tajna. Prema dostupnim analizama do kojih je Insajder došao, vrednost utvrđenih rezervi je u trenutku prodaje NIS-a bila najmanje sedam milijardi evra. Ruski Gaspromnjeft je većinski udeo u NIS-u, 51 odsto, platio 400 miliona evra, uz obavezu da investira još 500 miliona evra. Ispostavilo se da je investicija zapravo kredit koji NIS i danas vraća ruskom Gaspromu.

Ovakav sporazum usvojen je u Skupštini Srbije 2008. Istog dana kada i Sporazum o stabilizaciji i pridruženju s Evropskom unijom. Usvajanje ovih sporazuma ocenjeno je kao istorijski momenat za Srbiju. U tom periodu dešavali su se još jedni istorijski važni izbori za predsednika Srbije.

Boris Tadić je kao predsednik Srbije bio jedan od glavnih promotera i pokrovitelja sporazuma potpisanog u januaru 2008, između dva kruga predsedničkih izbora, na kojima su građani birali između Tadića i aktuelnog predsednika Tomislava Nikolića. Na pitanje novinara Insajdera da li se oseća odgovornim zbog ustupaka koje je Srbija učinila ruskoj strani, Tadić je nedavno rekao da taj sporazum nije njegova odgovornost.

(3. septembar 2016)

Boris Tadić, lider SDS-a: O tome ću da govorim kada dođe vreme. Prvo - nisam ja priznao, to biste morali da znate, nego Vlada Republike Srbije, koja je potpisivala i pregovarala, ja to nisam uradio, prethodna, Koštuničina, a nakon toga i vlada Mirka Cvetkovića, koja je samo finalizirala prethodni sporazum. Ali me nećete držati u toj temi ovog trenutka. Što ja nisam hteo da odgovaram za Insajder mogu da vam obrazložim na konferenciji za štampu, a ne danas. Najvažnije za Srbiju je da ima diverzifikaciju gasnog snabdevanja i diverzifikaciju gasnih izvora. I sve što je rađeno rađeno je u skladu s tim problemima. A to što vi olako optužujete ljude da su dali nešto ispod cene, to je prosto vaš novinarski stil.

 

Za Sporazum su u Skupštini Srbije glasali i poslanici današnjeg SNS-a, koji su 2008. bili poslanici tada novoformirane poslaničke grupe Napred Srbijo.

Šest godina kasnije, u avgustu 2014, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović i premijer Aleksandar Vučić najavljuju istragu o načinu prodaje NIS-a. Premijer Vučić tada je rekao da ne veruje da je tadašnji državni vrh uzimao pare od prodaje NIS-a, ali da nije njegov posao da o tome govori, već da bi to trebalo da pokaže istraga. Takođe je rekao da ne veruje da će istraga ugroziti odnose s Rusijom, da je o tome razgovarao s ruskim liderima.

(13. avgust 2014)

Aleksandar Vučić, premijer Srbije: Da li sam srećan zbog toga što je neko napravio profit od 500 miliona dolara za šest meseci na našoj nafti i našem gasu, a da nam je na kraju ukupan profit 400 i nešto miliona i da na kraju mi dobijemo dividendu od 29 miliona, a da je od onoga što je ulagano u region... nismo videli mnogo toga...

Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je najavljujući istragu rekao da predmet istrage neće biti ruska strana, već srpska.

(14. avgust 2014)

Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova: Ovo nije urađeno zbog ruske strane, već zbog naše, a ne želim da prejudiciram bilo kakve nalaze istrage koji će biti javno prezentovani, da građani vide šta se desilo.

Sredinom 2014. formirana je radna grupa MUP-a koja je trebalo da ispita eventualne zloupotrebe prilikom prodaje NIS-a ruskoj kompaniji. Dve godine kasnije na pitanje Insajdera u MUP-u navode da je Radna grupa završila izveštaj i dostavila ga nadležnom tužilaštvu.

Prema saznanjima Insajdera, izveštaj koji je MUP dostavio Višem tužilaštvu je obiman i detaljan. Međutim, Više tužilaštvo u odgovoru Insajderu navodi da nema mesta pokretanju krivičnog postupka.

Odgovor Višeg javnog tužilaštva u Beogradu: “Predmet koji je bio u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu u vezi s NIS-om je bio u predistražnoj fazi i nakon dostavljanja izveštaja Policije doneta je odluka da nema mesta pokretanju krivičnog postupka jer nije utvrđeno da je izvršeno ijedno krivično delo iz nadležnosti Višeg javnog tužilaštva."

Iz ovakvog odgovora nije međutim jasno kakva je sudbina ovog izveštaja, da li istragu vodi bilo koje drugo tužilaštvo.

Prema Ugovoru o prodaji 51 odsto akcija u NIS-u ruskom Gaspromnjeftu Vlada Srbije bila je u obavezi da novom većinskom vlasniku dostavi detaljan spisak imovine nacionalne naftne kompanije. Ispostavilo se, prema istraživanju Insajdera, da predstavnici vlasti ni tada nisu znali šta sve spada u imovinu NIS-a, a to se ne zna ni danas jer popis još traje.

Novinari Insajdera od Vlade Srbije su pre nekoliko meseci ponovo tražili taj spisak, a umesto toga smo dobili 43 zaključka kojima je Vlada postepeno utvrđivala šta je zapravo prodato 2008.

Ovim zaključcima Vlada je u vlasništvo većinski ruskog NIS-a prenela oko 3.000 objekata.

To su hiljade kvadrata poslovnog prostora na ekskluzivnim lokacijama u Beogradu i Novom Sadu, nekretnine, stotine benzinskih stanica po najmanjim mestima u Srbiji, ali i reprezentativne benzinske stanice poput Dejtonke na Novom Beogradu, stotinak bušotina nafte i gasa širom Vojvodine, motel Adaševci, kompletno postrojenje Rafinerije u Pančevu s više od 500 objekata, kompletno postrojenje Rafinerije u Novom Sadu, postrojenje rafinerije gasa u Elemiru, na desetine rezervoara za naftu i tečni gas, skladišta, stovarišta. Sve to je Vlada svojim zaključcima zvanično prenela u vlasništvo NIS-a posle potpisivanja kupoprodajnog ugovora.

Predstavnici Srbije pristali su na brojne ustupke ruskoj strani uz opravdanje da će Srbija zaraditi od Južnog toka, a da istovremeno Srbija nije dobila nikakve garancije da će Južni tok zaista biti izgrađen.

Više detalja o propalom projektu Južni tok gledaćete u sledećoj emisiji.

Aktuelna ministarska građevinarsta i infrastrukture Zorana Mihajović, a bivša ministarka energetike, kao predstavnica vlasti 2013. je kritikovala Naftno-gasni sporazum s Rusijom, zbog čega su je kritikovali prestavnici Rusije. Zorana Mihajlović je tada u intervjuu za Insajder rekla da je ovaj sporazum potpisan jer su predstavnici svih stranaka vodili računa o političkim, a ne ekonomskim interesima. Srbiji je prema njenoj oceni potreban Južni tok, ali je srpska strana učinila mnogo ustupaka ruskoj strani.

Zorana Mihajlović: Ono što sam ja čula nezvanično od ljudi koji su sa ruske strane vodili pregovore je da je srpska strana pristajala na sve. To znači da je sve što je ruska strana tražila, ruska strana je i dobila. Ko god se na neki način pobunio protiv Energetskog sporazuma smatran je izdajnikom i smatran nekim… važio za osobu koja ne voli recimo Rusiju. Ne, radi se o srpskim interesima, radi se o Srbiji, dakle ovo je tačno problem isključivo srpske strane.

Da je zabranjeno da se uopšte postavlja pitanje šta je Srbija dobila od Energetskog sporazuma s Rusijom bilo je jasno krajem 2013, kada su se u Moskvi sastale delegacija Srbije, koju je predvodio Tomislav Nikolić, i Rusije, koju je predvodio Vladimir Putin. U srpskoj delegaciji bio je i tadašnji ministar rudarstva Milan Bačević, koji je za NIN potvrdio da je jedna od tema sastanka predstavnika dve države bio serijal Insajdera o posledicama Energetskog sporazuma, a koji je emitovan te godine. Prema rečima Bačevića, ruska strana je ocenila da Insajder direktno ruši gasovod Južni tok.

(13. novembar 2013)

Milan Bačević, ministar rudarstva od 2012. do 2014: Ruska primedba je bila potpuno suvisla - kako je moguće da u Srbiji ide jedan TV serijal koji, po njihovoj proceni, direktno ruši Južni tok, a da u tome učestvuju državni službenici, koji treba da poštuju taj sporazum.

Ruska strana, odnosno Gaspromnjeft, bio je u obavezi da u budžet Srbije uplati 400 miliona evra, a da u NIS uloži 500 miliona. Prema analizi Insajdera, Gaspromnjeft je obavezu ispunio tako što je Naftnoj industriji Srbije pozajmio novac za modernizaciju, a NIS je u obavezi da novac vrati uz kamatu.

U finansijskim izveštajima NIS-a pozajmica se prikazuje kao dug prema Gaspromnjeftu u iznosu od 500 miliona evra. Kredit se otplaćuje na svaka tri meseca, sve do 15. maja 2023.

Svaka ozbiljna država svoje rezerve, koliko god da su male, ljubomorno čuva jer od njih zavisi energetska bezbednost budućih generacija. Srbija je to prodala za obećanje da će dobiti Južni tok. To je bio samo jedan od ustupaka ruskoj strani.

Ne samo da je Gasprom na korišćenje dobio rezerve nafte i gasa vredne sedam milijardi evra, već je povlašćen i kada je reč o plaćanju dažbina za izvlačenje ovih rezervi.

Rezerve nafte i gasa su, kao i sva ostala rudna i prirodna bogatstva, vlasništvo države Srbije, odnosno pripadaju svim građanima. NIS je pre prodaje imao ekskluzivno pravo eksploatacije nafte i gasa. To pravo na 25 godina je prodato, uz NIS, ruskoj kompaniji. Firme mogu da koriste ove resurse uz plaćanje naknade, takozvane rudne rente, koja se određuje kao procenat od zarade na iskorišćenim rezervama. Rudna renta u svetu se kreće od 10 do više od 30 odsto u nekim zemljama.

Rudna renta u Srbiji, prema važećem Zakonu o rudarstvu, iznosi sedam odsto. Međutim, za NIS važi stari zakon, po kom rudnu rentu plaćaju samo tri odsto.

Energetskim sporazumom Rusije i Srbije ruski partneri su zaštićeni od negativnih promena u poreskom sistemu Srbije.

Svake godine se, međutim, objavljuju zvanični energetski bilansi države, u kojima se navodi i podatak koliko je gasa i nafte iskorišćeno iz domaćih rezervi. Iz ovih dokumenata je jasno da je većinski ruski NIS ostvario ogromnu zaradu na ubrzanoj eksploataciji domaćih rezervi nafte i gasa, i to uz rudnu rentu od samo tri odsto.

Za sva druga preduzeća u Srbiji, poput RTB-a Bor, Resavice, Kolubare - važi stopa od sedam odsto.

Dok se NIS, pod novim vlasnicima, razvijao, rastao i povećavao dobit, udeo države u vlasništvu ovog preduzeća je opadao. Sa prvobitnih 49 odsto procenat državnih akcija se spustio na 29,8 odsto, pošto su akcije deljene građanima. Gaspromnjeft je, s druge strane, povećao svoje učešće na 56 odsto. Manjinski akcionari, među kojima su i građani kojima su podeljene akcije, danas imaju udeo od 13,9 odsto u vlasništvu. Ovo praktično znači da sve odluke o tome koliko će biti potrošeno za razvoj NIS-a, a koliko za isplatu dividendi i uplatu u budžet na ime poreza na dobit, donosi ruska strana.

(Februar 2013, predstavljanje poslovnih rezultata za 2012)

Kiril Kravčenko, generalni direktor NIS-a: Ulažemo u svim pravcima. U istraživanje i proizvodnju 10 milijardi, više od 13 milijardi u promet i razvoj mreže, otprilike 20 milijardi dinara u završetak faze rekonstrukcije i sedam milijardi dinara u druge pravce, uključujući i naftne servise, u kojima smo obnovili našu opremu.

NIS je počeo uspešno da posluje odmah po dolasku Gaspromnjefta. To je rezultat ubrzane eksploatacije, smanjenja broja radnika, investicija i tržišnog poslovanja. To pokazuje da je i država mogla da napravi uspešno preduzeće, ali je NIS korišćen kao paralelni budžet iz kog se uzimalo po potrebi. Kompanijom su uvek upravljali kadrovi iz stranke koja je u tom trenutku najjača u vlasti.

NIS je tokom pet godina, od 2010. do kraja 2015, ostvario čistu dobit u ukupnom iznosu od oko 1,7 milijardi evra. Iako je svakako korist od ove dobiti, kroz porez i rudnu rentu i kroz dividende imala i država, upravo je ovolika dobit jedan od najboljih pokazatelja koliko je NIS prodat ispod cene.

Svetislav Krstić bio je dugogodišnji direktor u NIS-u, izdvajanjem gasnog sektora iz NIS-a 2005. postaje predsednik UO novoformiranog javnog preduzeća Srbijagas i na toj funkciji ostaje do početka 2008. Po dolasku Bajatovića na čelo Srbijagasa sklonjen je iz rukovodećih struktura i dobio formalno funkciju savetnika. Bio je jedini od funkcionera tog javnog preduzeća koji je 2013. govorio za Insajder o efektima naftno-gasnog sporazuma, uprkos tada uvedenoj strogoj zabrani svim zaposlenima u kompaniji Srbijagas da se oglašavaju u medijima o ovoj temi.

Svetislav Krstić, bivši direktor razvoja NIS-a: NIS je prodat jeftino jer NIS vredi više. Daću vam i dokaze. Imate više od 200 stanica u vlasništvu NIS-a. Uzmite jednu, i to na nekim lokacijama koje su atraktivne, dobro nisu sve, neke su stanice internog karaktera, ali velika većina pumpi se nalazi na vrlo atraktivnim lokacijama, a cena da napravite takvu stanicu je sigurno pet do 10 miliona evra. Možda milion evra, možda... ne može niko da napravi pumpu za manje pare. Vi imate više od 200 pumpi.

Ekipa emisije Insajder prikupila je brojna dokumenta, od kojih mnogi nose oznaku tajnosti, a koji zapravo pokazuju da je NIS po svemu sudeći prodat ispod realne vrednosti. Naime, paket od 51 odsto akcija NIS-a je pre prodaje ruskoj strani procenjivan na između 600 miliona i milijardu i 100 miliona evra.

Prva ideja o privatizaciji NIS-a 2005. predviđala je da preduzeće bude ponuđeno na tenderu na kom bi svi zainteresovani kupci mogli da predlože svoju cenu.

Kako bi izabrala najbolji način za privatizaciju, koji bi državi doneo najviše novca i omogućio razvoj NIS-a, Vlada Srbije te godine raspisuje konkurs za privatizacionog savetnika. Posao dobija konzorcijum Meril Linč-Rajfajzen investments.

Izveštaj koji su sastavili predali su Vladi u junu 2006, a na ovaj dokument je stavljena oznaka „poverljivo“. Ekipa Insajdera do ovog dokumenta došla je po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama.

Dokument nosi šifru Projekat Liman, a u njemu je na 115 strana detaljno izložen predlog privatizacije koji bi državi doneo najviše novca i osigurao dugoročni razvoj NIS-a.

Ukupna vrednost NIS-a, prema preliminarnim procenama privatizacionog savetnika, bila je između 1,2 i 1,6 milijardi evra. To znači da je 2006. 51 odsto NIS-a vredelo između 612 i 816 miliona evra.

U ovu procenu nije ušla vrednost domaćih rezervi nafte i gasa.

Zorana Mihajlović: I kada govorimo o pregovorima o prodaji NIS-a, to je jedna od ključnih grešaka koja je učinjena u pregovorima, a to je što Naftagas, dakle tadašnji deo NIS-a koji se bavio samo istraživanejm i eksploatacijom nafte i gasa i geotermalnih izvora, na kraju krajeva, to je prodato. Za Naftagas je velika šteta što nije ostao, ako ne većinski, ono partnerski ili barem da je izvojen u državni, zato što mislim da bi to državi Srbiji omogućilo da ima koliko toliko naftnu bezbednost koju danas svakako nema.

Pregovori koji su doveli do toga da država Srbija prepusti stranoj kompaniji prirodne izvore nafte i gasa trajali su kratko tokom 2007, a u vezi s pregovorima je objavljeno vrlo malo informacija.

U oktobru 2007. delegacija Gasproma predvođena Aleksejem Milerom, predsednikom Upravnog odbora, dolazi u Beograd na odvojene sastanke s Vojislavom Koštunicom, tadašnjim premijerom, i Borisom Tadićem, tadašnjim predsednikom. Tada je i predložena kupovina NIS-a u okviru sveobuhvatnog Energetskog aranžmana Rusije i Srbije.

Oktobar 2007, saopštenje kompanije Gasprom posle sastanka u Beogradu:

"Gasprom razmatra kao jedinstven kompleksni projekat pitanje učešća kompanije u privatizaciji Naftne industrije Srbije, razvoj gasno-transportnog sistema u okviru projekta Južni tok i mogućnosti podzemnog skladišta gasa za obezbeđivanje isporuka u Republiku i tranzita u treće države".

Ovo je samo tri meseca kasnije i bilo konačno rešenje, koje je precizirano u Energetskom sporazumu.

(Rafinerija Pančevo, 21. novembar 2011)

Boris Tadić, predsednik Srbije od 2004. do 2012: Sećam se tog prvog razgovora u mojoj predsedničkoj kancelariji kada smo kreirali ideju dolaska Gasproma na srpsko tržište, u Srbiju, a nakon toga i širenje Gasproma u čitavom regionu. Danas, te početne razgovore, tu predstavu koju smo tada zajednički kreirali, i ostvarujemo.

Pored predsednika i premijera, sastanke na temu Energetskog sporazuma imao je niz državnih funkcionera Srbije od 2006. do kraja 2007.

Ulogu u pregovorima imali su Aleksandar Popović i Predrag Bubalo, tada ministri iz DSS-a, kao i Božidar Đelić, ministar iz DS-a.

U pregovorima je učestvovao i Srđan Bošnjaković, direktor NIS-a i kadar DSS-a. Bošnjaković je nakon prodaje ostao u NIS-u, a i danas je zamenik generanog direktora zadužen za investicije i razvoj.

Iako nisu bili zvanični pregovarači, u pregovorima su, prema medijskim izveštajima, učestvovali Branko Radujko, šef kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića, i Dejan Mihajlov, generalni sekretar vlade Vojislava Koštunice.

Dejan Mihajlov je u skupštinskoj raspravi o Zakonu o Južnom toku potvrdio da je imao važnu ulogu u pregovorima.

(Skupština Srbije, februar 2013)

Dejan Mihajlov, DSS: Lično sam učestvovao u ovom procesu, vrlo aktivno. Ponosan sam zbog toga i smatram da je ovo jedan dobar posao za Republiku Srbiju.

Samo dva meseca nakon ovih sastanaka, u decembru 2007, ruska strana državnom vrhu Srbije dostavlja predlog Energetskog sporazuma koji obuhvata saradnju na gradnji Južnog toka kroz Srbiju, rusku kontrolu nad jedinim domaćim skladištem gasa i prodaju Naftne industrije Srbije.

Vladu Srbije u tom momentu vodi koalicija DSS-a, DS-a i G17 plus. Mirko Cvetković, kadar DS-a, bio je ministar finansija i član Radne grupe za saradnju s Rusijom u privredi i energetici.

(28.12.2007)

Mirko Cvetković, ministar finansija od 2007. do 2008: Da vam kažem, ja nisam sasvim u toku s tom ponudom, bio sam nešto bolestan, dobio sam dokumentaciju, ali koliko sam video na njoj piše da je to strogo poverljivo, tako da ne znam da li je uopšte korektno da se o tome priča. Ne bih, ne bih komentarisao.

Mlađan Dinkić, tadašnji ministar ekonomije i regionalnog razvoja, povukao se iz pregovora jer je smatrao da je cena koju je ponudio Gasprom suviše niska.

(29.12.2007)

Mlađan Dinkić, ministar ekonomije od 2007. do 2011: Zato što mi se vezuju ruke. Zato što su predloge koje daje Ministarstvo ekonomije, da treba tražiti normalnu cenu za NIS, neki članovi grupe odbijali, kao da će se Rusi uvrediti ako im se traži normalna cena za NIS i ako se ide preko nekog iznosa koji je, ne znam, 400, 500 miliona evra.

Za ceo aranžman predstavnicima države praktično je trebalo samo dva meseca. Detalji o tome šta se dogovara i šta država Srbija prodaje ostali su do poslednjeg dana potpuno skriveni od javnosti.

(24.01.2008)

Vojislav Koštunica, premijer Srbije od 2004. do 2008: I zato će sporazum koji će biti predočen našoj javnosti biti poznat tek tada kada bude u Moskvi potpisan, pošto je to njegov definitivan oblik, ovo što sada imamo jeste nacrt sporazuma.

Na pitanje Insajdera ko je predložio cenu od 400 miliona evra za 51 odsto NIS-a, iz Direktorata Gasproma za informacije je odgovoreno da je cena postignuta u pregovorima dve strane, ali i da je prilikom određivanja cene uzet u obzir i status NIS-a u momentu prodaje.

Direktorat Gasproma za informacije:

„Na primer, visina akumuliranog duga NIS-a prelazila je jednu milijardu dolara, kompanija nije bila profitabilna, proizvodnja sirove nafte i prodaja su se smanjivale iz godine u godinu, investicije u razvoj i modernizaciju tehnoloških resursa nisu bile primenjene. Sve ovo uticalo je na reputaciju srpske kompanije.“

Iako je već imala izrađenu i plaćenu strategiju privatizacije s procenom vrednosti NIS-a i iako je već potpisala dokument u kom se navodi cena po kojoj će se kompanija prodati, Vlada Srbije, pod izgovorom da se cena može promeniti, naručuje novu procenu vrednosti domaćeg preduzeća.

Građani Srbije su tako platili dodatnih pola miliona evra preduzeću Diloit da proceni vrednost kompanije čija je cena već bila dogovorena.

Prema proceni angažovanog konsultanta, na osnovu finansijskih izveštaja, izveštaja o imovini, kao i upoređivanjem s vrednostima sličnih preduzeća u regionu, NIS je 30. juna 2008, na dan na koji je rađena procena, na tržištu vredeo 2,2 milijardi evra. To je, kako se navodi u izveštaju Diloita, bila „fer tržišna vrednost“ kompanije. To znači da je 51 odsto vlasništva u NIS-a vredeo 1,12 milijardi evra - dva i po puta više od cene koja je dogovorena.

Učesnici kratkih pregovora čiji su rezultat bili Naftno-gasni sporazum i prodaja NIS-a ispod svake cene, godinama odbijaju o ovome da govore za Insajder. Glavni pregovarači su bili najviši državni zvaničnici i ujedno lideri tada vladajućih stranaka.

Vladu 2012. formiraju SPS i SNS, dok DS odlazi u opoziciju. Tek tokom jedne rasprave u Parlamentu, decembra 2013, tadašnji premijer Srbije Ivica Dačić izjavio je, odgovarajući na pitanje poslanika, da je Energetski sporazum napravljen iz marketinških i političkih razloga.

(26. decembar 2013)

Ivica Dačić, premijer Srbije 2012. do 2014: Mislim da je zaista krajnje vreme da oni koji su potpisali taj sporazum kažu nešto o tome. Dokle će više da brani ova koalicija taj sporazum, koji nije uopšte ni videla, ni potpisala? To je potpisano u vreme vlade Vojislava Koštunice, kada je predsednik Republike bio Boris Tadić. To je bila koalicija koju su vodili DS i DSS. Otvorite usta, kažite nešto o tome. Što ste potpisali to? Što ste potpisali? Čuo sam da je Borko Stefanović, u Insajderu sam video, da je vodio neke pregovore oko toga. Objasnite zašto ste to dali tako. Objasnite kako je sada to ispalo da smo pod tim i tim uslovima to radili.

Godine 2014. Rusija je odustala od gradnje Južnog toka.

(2. decembar 2014)

Aleksandar Vučić: Srbija nije uradila ništa da se doprinese takvoj odluci. Sad da li će se evrofili, rusofili međusobno optuživati u Srbiji ko je tu za šta kriv i kako je kriv... Sigurno je da mi nismo ni za šta krivi. Šest godina je država Srbija uložila, više od šest godina, gotovo sedam godina je država Srbija uložila u taj projekat. Mnogo truda, mnogo rada, od tih prvih potpisa kojima su prisustvovali Koštunica i Tadić. Mislimo da je to dobar projekat bio za Srbiju, nismo ga se odricali ni pod najtežim mogućim uslovima. Plaćamo cenu sukobima velikih, ali građani Srbije ne moraju da brinu ni ove zime ni sledećih zima.

Energetski sporazum, ali i niz odluka nekoliko ranijih vlada, doveli su do toga da je Srbija u potpunosti postala zavisna od Rusije kada je reč o snabdevanju gasom i naftom. Na ovakav aranžman su pristali iako se ruska strana ni na jedan način nije obavezala da će Južni tok zaista biti izgrađen.

Prema analizi Insajdera, ni u jednom dokumentu nisu predviđene stavke koje podrazumevaju isplatu ako neka strana odustane i u ovoj situaciji niko ne snosi krivičnu odgovornost. To znači da bi eventualna revizija Sporazuma ili nadoknada gubitaka Srbiji zavisili od dobre volje ruske strane.

(3. decembar 2014)

Insajder: Uslov da Srbija bude na trasi Južnog toka još te 2008. bio je da ruski partneri postanu većinski vlasnici u NIS-u i Banatskom dvoru, ruska strana je insistirala da se pregovara u paketu. Imajući to u vidu, da li bi Ruska strana sada pristala na reviziju sporazuma i zar to ne bi bilo fer? To je prvo pitanje, a drugo je kome Srbija da se obrati za odštetu? Hvala.

Aleksandar Čepurin, ambasador Rusije u Srbiji: Znate, ja sam gledao šta se sada citira u novinama, tamo je izmišljenog... više ima pokušaja tzv. jeftine propagande.

Insajder: Na pitanje kome Srbija da se obrati za odštetu.

Aleksandar Čepurin: Evropskoj uniji.

Zbog obećanja da će Južni tok biti izgrađen i da će Srbija godišnje zarađivati 200 do 500 miliona evra od tranzitnih taksi, da će domaća industrija procvetati, da će biti otvoreno 2.000 radnih mesta, NIS je prodat bez tendera u direktnim pregovorima. Rusija je od Južnog toga odustala, a Srbija nije tražila reviziju Sporazuma.