Jezik

sr

en
Insajder logo

Aplikacija na vašem telefonu

download Android App
download Android App
Insajder Mobile app

Transkript: Spomenik istini

Rat na Kosovu završen je pre 18 godina, ali žrtve još čekaju pravdu, a počinioci izbegavaju kaznu. I novinara ima među nestalim i ubijenim civilima, o tim slučajevima se retko i stidljivo govori, i to uglavnom o prigodnim datumima.

I ove godine su novinarska udruženja pozvala na rešavanje slučajeva napada na novinare i nalaženje odgovornih za ubistva i kidnapovanja novinara pre, tokom i nakon rata. Na Kosovu je kidnapovano ili ubijeno 12 novinara, i Srba i Albanaca.

Međuetničke razlike koje i danas postoje na Kosovu dovele su do toga da se o ubijenim i kidnapovanim novinarima govori samo na osnovu etničke pripadnosti, a slučajevi ostaju u fiokama.

Dok se o srpskim novinarima govori kao žrtvama ratnih zločina, o albanskim novinarima govori se kao o žrtvama političkih čistki. Zajedničko im je da su radili u medijima, bili novinari i da nijedan slučaj nije ravetljen.

Beriana Mustafa, ćerka Džemajilja Mustafe: U tom trenutku nisam mogla da verujem, znam samo da sam potrčala i rekla, to nije moguće, da je moj otac ubijen, da je moj otac sledeća žrtva političkih ubistava koja su počela 1998. na Kosovu.

Snežana Perenić, supruga Slavka Perenića: Pošto je glavni put bio blokiran, oni su pošli nekim sporednim, gde ih je neki čiča uputio, ali su na tom putu našli na neku barikadu, došli su im pravo u ruke i otad im se gubi svaki trag. Od to dana u stvari ne znamo ništa o njima.

Spomenik istini

21. avgusta 1998. Ranko Peranić i Đuro Slavuj oteti su na putu od Velike Hoče ka manastiru Zočište. Nikada nisu nađeni, prema podacima EULEX-a istraga je zatvorena 2013. zbog nedostataka dokaza i može biti otvorena ako se dođe do novih podataka.

11. januara 1999. ispred svog stana ubijen je Enver Maljoku, glavni urednik Kosovskog informativnog centra, blizak saradnik Ibrahima Rugove. I danas je u toku preistražni postupak.

6. maja 1999. kod Vučitrna je nestao Ljubomir Knežević, novinar prištinskog Jedinstva i dopisnik Politike. Istraga nikada nije ni pokrenuta. U Beloj knjizi Vlade Srbije iz 2003. navodi se da ga je otela jedinica OVK i da je odveden u selo Ošljane, gde je ubijen.

6. septembra 2000. ispred Radija Priština, u kom je radio, otet je Marjan Melonaši. Nikada nije nađen, a istraga nikada nije stvarno vođena.

9. septembra 2000. nestao je Aleksandar Simović, novinar Radio Kosova. Deo posmrtnih ostataka Simovića nađen je u selu Obrinje kod Glogovca. Istraga je obustavljena zbog nedostatka dokaza i može biti otvorena ako se dokazi nađu.

10. septembra 2000. u Vučitrnu je ubijen Šefki Popova, dugogodišnji novinar Rilindje. Nema informacija da li istraga vođena.

21. septembra 2000. u kući u Prištini ubijen je Momir Stokuća, fotoreporter. Nema podataka da je istraga vođena.

23. novembra 2000. ispred zgrade u kojoj je živeo ubijen je Džemailj Mustafa, dugogodišnji novinar i pisac, koji je radio i kao portparol stranke Ibrahima Rugove. U ovom slučaju pokrenuta je istraga, ali bez rezultata.

Posle 2000. ubijeni su Bekim Kastrati, koji je radio za novine Bota sot, a istraga je obustavljena jer je jedini osumnjičeni preminuo, 2005. ubijen je Bardulj Ajeti, a zbog nedostaka dokaza i ova istraga je zaustavljena.

Ove slučajeve povezuje to što su žrtve novinari i činjenica da istrage nikada nisu otkrile počinice.

Budimir Ničić, predsednik Društva novinara Kosova i Metohije: Jednostavno svi prebacuju odgovornost jedni na druge. Mi dole imamo nekoliko sistema i struktura bezbednosnih čiji je posao zapravo to i bio, počev od KFOR-a, UMNIK-a, EULEX-a, do domaćeg tamo pravosuđa i tih struktura, mislim na Kosovsku policiju. Tako da svih ovih godina oni jedni na druge prebacuju odgovornost i mi nikako da uđemo u trag da li se neko uopšte bavi tim slučajevima. Mi sumnjamo da se neko uopšte time bavi.

Škeljzim Hisenaj, predsednik Asocijacije novinara Kosova: Zapravo, ako govorimo o ubistvima ili nestanku srpskih novinara - reč je o 1998. - onda su to bili ratni i haotični dani, kada je bilo ko mogao da počini neki zločin i nije bilo nikakvog vrhovnog organa koji bi mogao da vodi istragu i da uslede rezultati takvog delovanja. Međutim, kada govorimo o ubistvima albanskih novinara koja su se dešavala kasnije, čini mi se da je 2005. bio poslednji slučaj - naravno da je to bilo u situaciji kada je Kosovo bilo u fazi tranzicije, u kojoj se suočavalo s različitim problemima. Znamo da je tu bila međunarodna administracija, koja je imala odgovornost da istraži naročito te slučajeve počinjenih zločina, iako se, naravno, nije pokazala efikasnom.

Dane Koruga, Misija OEBS-a, Odsek za medije: Mislim da govorite o slučajevima koji su se desili tokom sukoba od 1999. do 2000, takođe, imamo čak nekoliko slučajeva posle toga... da, ti počinioci i dalje uživaju imunitet, tako da je očigledno problem.

Insajder: Ko je za to odgovoran?

Dane Koruga: Nisam u poziciji da to komentarišem jer nemamo mandat da se bavimo tim slučajevima. Ono što mi hoćemo da uradimo jeste da kreiramo određen pritisak javnosti, što će zauzvrat uticati na kreiranje klime u kojoj će ti slučajevi biti detaljno istraženi i izvedeni pred sud. To što mi hoćemo jeste da imena ubijenih novinara budu opšte poznata i da javnost tačno zna šta im se desilo.

Insajder: Koliki je problem ta međuetnička distanca s obzirom na to da do skora srpsko udruženje novinara uopšte nije govorilo o ubijenim albanskim novinarima, o tome se govori isključivo kao o političkim ubistvima, a ne kao o ubistvima novinara.

Dane Koruga: Teško je razlučiti, kao što sam rekao, mnogi od tih slučajeva su bili politički motivisani, sada je teško napraviti razliku da li je neko ubijen zato što je radio svoj posao kao novinar ili zbog toga što je bio politički povezan, takođe tu su ubistva koja su bila međuetnička, pa je teško reći.

Istrage je na Kosovu posle rata i povlačenja srpskih Policije i Vojske mogla da sprovodi međunarodna misija UN, UNMIK. Od 2009. za istrage je bio potpuno nadležan EULEX, koji 2014. svoje nadležnosti počinje da prenosi na kosovske institucije. O tome da istrage nisu praktično ni sprovođene svedoče slučajevi srpskih novinara Ljubomira Kneževića i Marjana Melonašija, koji su nestali pre i nakon okončanja rata. Te slučajeve je ispitivala posebna savetodavna komisija UN. U zaključcima se ističe da je slučajevi nisu istraženi i da je propušteno da se ispitaju svedoci i pribave dokazi.

“Komisija napominje da prinudni nestanci predstavljaju ozbiljna kršenja ljudskih prava koja se moraju istražiti i sudski procesuirati pod bilo kojim okolnostima. Komisija takođe napominje da je UNMIK, kao teritorijalna uprava na Kosovu od 1999. do 2008, imao primarnu odgovornost da efikasno istraži i krivično goni lica odgovorna za nestanak i da njegov propust da to učini predstavlja nastavljeno ozbiljno kršenje ljudskih prava žrtava i njihovih srodnika, pogotovo prava na utvrđivanje činjenica.”

Danas su sve istrage, pa i istrage ratnih zločina na Kosovu, u nadležnosti kosovskog pravosuđa. U intervjuu za Insajder bez ograničenja predsednik Kosova Hašim Tači kaže da je uveren da će počinioci zločina pre ili kasnije biti nađeni.

Insajder bez ograničenja: Kako je moguće da do danas nijedna istraga nije okončana?

Hašim Tači: Razumem da je vaše pitanje neposredno usmereno na sudbinu novinara i smatram da je potrebno da na tome svi radimo - civilno društvo, mediji, građani, institucije, tužilaštva i pravosudni sistem - da se utvrdi istina, da se rasvetli istina i da počinioci tih zločina izađu pred lice pravde, ali naravno i da se odaju počast i poštovanje tim novinarima koji su izgubili živote za vreme rata ili nakon rata, bilo na Kosovu, bilo drugde u regionu.

Insajder bez ograničenja: To i jeste pitanje - zašto do danas ne znamo šta se dogodilo, čak ni sudbinu tih ljudi?

Hašim Tači: Po mom mišljenju, međunarodna zajednica je donekle zanemarila - ako je reč o Kosovu - pre svega su međunarodni organi s izvršnim mandatom na Kosovu, i UNMIK i EULEX, donekle zanemarili to pitanje. Drugo, nedostajali su hrabrost i spremnost da se snažnije i neposrednije pristupi rasvetljavanju istine o ubistvima i novinara i albanske i srpske nacionalnosti i pripadnika drugih nacionalnih zajednica i svih žrtava, a njihove porodice imaju pravo da znaju istinu. Kosovske institucije - pošto govorim o Kosovu - imaju obavezu da otkriju tu istinu i da počinioce izvedu pred organe pravosuđa i da dobiju zaslužene presude. I ono što želim da kažem jeste da takvi zločini ne zastarevaju, oni nemaju vremenski ograničen status. Uveren sam da će istina izaći na videlo i da će počinioci zločina dobiti zasluženu osudu, pre ili kasnije.

Insajder bez ograničenja: Vi ste bili premijer - osećate li neku ličnu odgovornost što to nije istraženo, kao premijer ste imali izvršnu vlast?

Hašim Tači: Postavljalo se u javnosti to pitanje - zašto tek sada, pošto sam ja sada predsednik države, ali sada je izvršna vlast prešla u ruke kosovskih institucija, dok je ranije, tokom moja prethodna dva mandata na mestu premijera, ceo pravosudni sistem bio u nadležnosti međunarodne zajednice. Stoga se sada radi na tome, kada sam ja predsednik, jer sada lokalne institucije imaju izvršnu vlast.

Ceo intervju s Hašimom Tačijem, a u kom je odgovarao i na pitanja Insajdera o Žutoj kući i nalazima specijalnog izvestioca Saveta Evrope Dika Martija, o početku rada Specijalnog suda za zločine pripadnika OVK i o tome da li očekuje da i sam bude pozvan u taj sud, emitovaćemo u posebnoj emisiji.  

Priče o zločinima nad srpskim i nealbanskim stanovništvim sporadično se pojavljuju u kosovskim medijima, ali neretko i danas izazivaju oštre reakcije. U oktobru ove godine novinar portala Gazeta Express Leonard Kerkuki objavio je serijal emisija o kriminalu i zločinima. U emisiji Zona Express bavio se političkim ubistvima krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih na Kosovu, ali i zločinima OVK nad nealbanskim stanovništvom. Nakon emitovanja ove druge emisije dobio je, za samo jedan dan, 100 pretnji, pa i pretnje smrću. U toj emisiji govorio je i kidnapovanjima srpskih novinara.

Berat Budžalja, direktor Gazeta Expressa: Ovo nije prvi put i ja mislim da to nije samo zbog dokumentarnog filma koji je govorio o ratnim zločinima ili zločinima, jer su se neki desili posle rata, nad Srbima i nad drugim manjinama. Mi novinari smo na prvoj liniji i kao što sam rekao ovo nije prvi put, pretili su nam i ranije, ali uvek mojim novinarima kažem - mi nismo ovde da plačemo, mi smo ovde da radimo svoj posao.

Insajder bez ograničenja: Da li je Policija identifikovala one koji su Vam pretili?

Berat Budžalja: Policija uvek sarađuje s nama, rekli su… Prvo što su uradili, ugasili su te FB stranice i još neke stranice i ponudili su nam zaštitu, policijsku pratnju, zaštitu kuće ili bilo koju drugu vrstu zaštite, ali mi to nismo prihvatili. Rekli smo - vi ste ovde da nas zaštitite, ali mi od vas to ne tražimo. To je vaša odgovornost.

Insajder bez ograničenja: Da li su našli one koji su Vam pretili, one koji su napravili te FB stranice?

Berat Budžalja: Mislim da ne. Da su ih našli valjda bi nas obavestili o tome, koliko mi je poznato to se nije desilo. Kada vidim ljude... Ponekad odem na te stranice i čitam statuse koji se tiču nas i kako neki ljudi traže da budemo ubijeni. Većina njih ne živi na Kosovu, naša dijaspora je mnogo radikalnija nego ljudi na Kosovu.

Oružani sukob na Kosovu intenziviran je u proleće 1998. Tada je već formirana OVK, koja se sastojala od nekoliko frakcija, a na Kosovu su grupisane snage srpske Policije, specijalnih i paravojnih jedinica i Vojske Jugoslavije. Već u proleće 1998. počeli su masovna proterivanja albanskog stanovništva i ubistva. Svako mesto imalo je svoju stražu, pa i lokalne komandante.  

U jutro 21. avgusta Ranko Perinić i Đuro Slavuj otišli su da naprave reportažu o monasima koje je otela, pa oslobodila jedinica OVK u Zočištu nadomak Velike Hoče. Skrenuli su sa glavnog puta na puteljak koji vodi ka vinogradima i tu im se gubi svaki trag.

Snežana Perenić, supruga Ranka Perenića: Trebalo je da idu ka Zočištu, manastiru Kozme i Damjana, krenuli su u manastir da snime prilog o otetima, pošto su monasi bili oteti i uz pomoć OEBS-a oslobođeni i trebalo je da naprave taj prilog o oslobađanju monaha. Oni tamo nisu stigli. Kada su skrenuli, njih su videli, kako su nam porodice rekle, sa onog brda, srpski policajci ili vojnici, a ovaj deo ovde je kontrolisala OVK. Dakle, ovde su skrenuli i tada im se gubi svaki trag.

Insajder bez ograničenja: Bilo je nekakvih očevidaca?

Snežana Perenić: Jeste, ljudi su bili na položajima, to je bilo jako daleko, kasnije sam pričala s ljudima i saznala o tome, ljudi su bili na položaju na nekoj planini, da li su dvogledom gledali, uglavnom videli su da im je odeća okačena na nekom drvetu, to je bio znak da su ih odveli.

Insajder bez ograničenja: Vi ste imali i informaciju o onima koji su ih oteli?

Snežana Perenić: Imala sam informaciju, čak sam imala i ime i prezime čoveka, to je mesto Pirane, gde se hvalio da u zatočeništvu drži ekipu Radio Prištine.

Insajder bez ograničenja: Da li ste to rekli nekome?

Snežana Perenić: Jesam, rekla sam jednom iz DB-a. Nikad nisu pomogli.

Insajder bez ograničenja: Ko je uopšte mogao?

Snežana Perenić: Naše Vojska i Policija, bili su na terenu. Ja verujem da je DB mogao, da su nailazili na logore, koji su bili napušteni, kako su naše Vojska i Policija potiskivale i kako su se povlačili ispred njih, da je bar neki trag ostao, niko ništa nije uradio i sad posle toliko vremena ubeđena sam da je nekome bilo u interesu da ima takve žrtve i neki alibi, za šta sam bog zna.

Insajder bez ograničenja: Da li Vam se ikada neko od zvaničnika Srbije ili kosovskih zvaničnika obratio?

Snežana Perenić: Ne, nikada. Samo ću reći jedno, čovek koji je sad u vlasti, neću da mu pominjem ime, rekao mi je tad da će nas svi zaboraviti, to se i desilo. Kad su ljudi nudili materijalnu pomoć, uvek sam govorila - neka, to je stvoreno, nađite Ranka, međutim nisu ni Ranka našli, a mi smo ostali na ulici bukvalno.

Ranko Perinić i Đuro Slavuj prvi su u nizu novinara koji su oteti, i to jedini koji su nestali na zadatku i o čijoj sudbini se ništa ne zna. Na mestu gde su poslednji put viđeni kolege su 2012. prvi put postavile ploču s njihovim imenima na srpskom i albanskom. Čim bi postavili ploču neko bi je uništio. Pet puta su donosili nove ploče, ali svaki put bi bile uništene.

Budimir Ničić: Mi smo uvereni da to radi neko kome nije mirna savest i ne može da prolazi ovuda i da gleda. Mi smo čak uvereni da to radi neko ko je i umešan ili zna nešto o otmici naših kolega.

U slučaju srpskih novinara radi se o otmicama za koje se veruje da su etnički motivisane, odnosno da su oteti zato što su Srbi. S druge strane, albanski novinari ubijani su u zasedama i veruje se da su motivi bili politički. Radilo se uglavnom o novinarima koji su bili bliski partiji Ibrahima Rugove ili su čak bili istaknuti članovi te stranke. Prema izveštajima međunarodnih organizacija, do 2001. ubijeno je oko 20 pripadnika Rugovine stranke, tada vladajuće na Kosovu. U javnosti se godinama sumnja da su oni bili žrtve službe bezbednosti OVK - ŠIK, ali to nikada nije dokazano.

Ispred stana u kom je živeo u januaru 1999. ubijen je Enver Maljoku, glavni urednik Kosovskog infomativnog centra i blizak saradnik Ibrahima Rugove. Ulica u kojoj je ubijen danas nosi njegovo ime, a na mestu ubistva 2005. podignut je i spomenik. Ubice i nalogodavci nikada nisu nađeni.

Gotovo dve godine kasnije na sličan način ubijen je i njegov kolega Džemailj Mustafa. Kada se vraćao sa posla hicima iz pištolja ubijen je ispred ulaza u svoju zgradu. I ulica u kojoj je ubijen Mustafa danas nosi njegovo ime.

Beriana Mustafa, ćerka Džemailja Mustafe: Bila sam na Univerzitetu i dolazila kući oko tri popodne i bila je velika gužva u gradu. Živeli smo u centru grada tada, centar je bio pun ljudi i dok sam dolazila kući videla sam gužvu ispred zgrade. I sećam se kao da se desilo danas, pitala sam nekoga šta se dešava, šta je sve ovo i neki čovek, jedan od okupljenih mi je rekao - pretpostavljam da je Džemailj Mustafa ubijen.

Insajder bez ograničenja: To se desilo 2000, kažete da je tamo bilo Policije, jel ikada istraga bilo kakva vođena?

Beriana Mustafa: Bila je tu neka policija, to je bilo vreme kada je UNMIK policija uvedena i sve je bilo u njihovoj nadležnosti, oni su bili nadležni. Bilo je nekih pitanja od UNMIK-a, ali ja iskreno nikada nisam verovala da je vođena prava istraga u ovom slučaju, zato što nikada nisam razumela zašto politička ubistva nisu razrešena do danas na Kosovu.

Insajder bez ograničenja: Jeste li razgovarali s nekim tužiocem, sudijom, bilo kim ko bi mogao da vodi istragu?

Beriana Mustafa: Čak je prvi čovek kosovskog pravosudnog sistema rekao da se zna ko je ubio Džemailja i da će se ti ljudi naći pred licem pravde vrlo brzo, ali od te izjave je evo prošlo više od četiri godine i ništa se nije desilo.

Insajder bez ograničenja: Porodice ubijenih albanskih kolega tvrde da se radi o političkim ubistvima. Oni su bili vaši politički protivnici.

Hašim Tači: Politički oponenti su samo vrednost. Svi koji su ubijeni jesu žrtve terora, žrtve zločina, i ja podržavam angažovanje na otkrivanju istine, za dobrobit ove zemlje, a ta istina će izaći na svetlo dana. Kao čovek koji želi da se rasvetli ta istina potegao sam to pitanje i u kosovskom parlamentu i u sistemu tužilaštva, kada sam slao pisma, i u pravosudnom sistemu, kao i u međunarodnim organima, jer ni u kom slučaju ja od toga ne profitiram politički. I gospodin Maljoku i Džemalj bili su intelektualci, bili su politički aktivisti i zaslužni građani. S druge strane, želim da istaknem da, koliko je meni poznato, i dok sam bio premijer i sada kada sam predsednik, međunarodni organi su identifikovali počinioce tih zločina, pa je neobično zašto istina o tome još nije izašla na videlo.

Nova nada za rasvetljavanje ubistava novinara je Specijalni sud koji će suditi za zločine pripadnika OVK tokom i nakon sukoba na Kosovu. Još 2014. specijalni tužilac Klint Vilijamson najavio je da će se sud pored ratnih zločina baviti i zločinima počinjenim nakon sukoba. Zločini su činjeni prema nealbanskom stanovništvu i političkim protivnicima, a na listi osumnjičenih su visoko pozicionirani pripadnici OVK. Prema najavama, u prvoj polovini 2017. biće podignute prve optužnice za zločine pred tim sudom. Novinarska udruženja i porodice nadaju se da će konačno biti rasvetljeni i politčka ubistva i zločini počinjeni do kraja 2000, u kojima su među žrtvama i novinari.

Insajder bez ograničenja: Nemoguće je da se ne zna. Kako? Kosovo je malo. Kažu - sve se zna

Budimir Ničić: Sve se zna na Kosovu, a u stvari se ništa ne zna. Ne znam kako je moguće. Naša očekivanja od Specijalnog suda postoje, a nada je nešto što zapravo ne mogu da spreče, da se nadamo, i mislim da će pravda kad tad da bude zadovoljena.

Insajder bez ograničenja: Jel Vi očekujete da i slučaj Vašeg oca bude deo interesovanja tog suda?

Beriana Mustafa: Nisam optimista. Kada pogledate od 2000, na Kosovu smo imali UNMIK, potom EULEX, pa Kosovsku policiju i kosovski pravosudni sistem i do sada ništa nije urađeno u tom smeru. Tako da nisam baš optimista i kao što sam rekla ovo je možda poslednja šansa i poslednja nada za moju porodicu. Iako je to tako, nisam uverena.

Najave početka rada ovog suda dovele su do podizanja napetosti. Veruje sa da su pretnje koje novinari dobijaju zbog izveštavanja o zločinima koje je činila OVK posledica atmosfere koja je stvorena pred početak rada suda. Za sada se u tajnosti drži ko bi mogli da budu prvi optuženi.

Insajder bez ograničenja: Mislite da su pretnje zapravo usledile zbog toga što se formira Specijalni sud?

Berat Bužalja: Naravno. Ne kažem da ih je orkestrirao neko ko je mogući učesnik tih procesa pred Specijalnim sudom, ali sve ima veze sa Specijalnim sudom. Mi smo jako blizu tom procesu sada i koliko ja znam u martu će biti podignuta prva optužnica i sada je temperatura veoma visoka i ljudi to osećaju i među tim ljudima možda ima militantnih i oni se ne osećaju opušteno jer se stvari menjaju. Povezano je s tim jer se nisu ponašali tako agresivno prethodnih godina kada smo izveštavali o ubistvima manjina ili nečemu sličnom, nije bilo mnogo pretnji. Sada su napetosti mnogo veće, povezano je.

Činjenica je da će novi sud imati ograničen mandat i da će većinom slučajeva ubijenih i kidnapovanih morati da se bave lokalna policija i pravosuđe. Problem je što dokaza ili nema ili nisu dovoljni za pokretanje istraga.

Ubistva i otmice novinara, bilo da su ona etnički ili politički motivisana, na prostoru Kosova, kao i na prostoru cele Srbije, godinama nisu istražena. Pitanje je da li bi danas bilo moguće istrage pokrenuti i naći dokaze. Predstavnici udruženja novinara Srbije sa Kosova najavili su da će tražiti formiranje komisije nalik onoj koja postoji u Beogradu i zahvaljujući kojoj je pokrenut postupak za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije 1999. To ubistvo je ubistvo novinara, ali i klasično političko ubistvo.

Insajder bez ograničenja: Da li biste bili spremni da podržite tu vrstu komisije?

Hašim Tači: Ja smatram da sve što vodi otkrivanju istine mi treba da učinimo, da se angažujemo i da se žrtvujemo zarad otkrivanja istine. Samo istina može da ublaži bol članova porodica i društva u celini.

Budimir Ničić: Mislim da bi jedna takva komisija sigurno doprinela tome da se barem pomerimo, posle svih ovih godina, sa mrtve tačke jer kao što rekoh tamo postoji nekoliko tih struktura, na kraju krajeva i bezbednosnih agencija, koje svih ovih godina prebacuju odgovornost sa jednih na druge. UNMIK na KFOR, KFOR na UNMIK, EULEX na UNMIK, Kosovska policija na EULEX, UNMIK i KFOR itd. I to je jedno vrzino kolo gde svi kao nešto rade, a u stvari niko ništa ne radi. Ako bi jedna takva komisija postojala i ako bi svi predstavnici tih institucija seli za jedan sto i otvorili svoje baze, foldere, ono što su radili svih tih godina, ako su uopšte nešto radili... Svako od njih ima nekakva saznanja i da se sve to stavi na sto, da se vidi gde i kako i zašto nije urađeno i ko je odgovoran i na kraju krajeva u toj komisiji bi bili i predstavnici našeg udruženja i udruženja koje okuplja kolege Albance.

Retki su novinari koji se usude da istražuju i objavljuju priče o zločinima koji su činjeni, a pogotovo kada su činjeni u ime naroda kom i oni pripadaju. Nakon takvih priča po pravilu slede osude, pretnje, ali i napadi na novinare. 

Pošto je uradio dokumentarnu emisiju o zločinima nad Srbima i kosovski novinar Leonard Kerćuki dobio je pretnje. Tog dana na svom Facebook profilu ostavio je poruku pre svega onima koji prete, poruku koju bi trebalo da zapamte i svi novinari.

"Grešite ako mislite da se plašim. Ne plašim se, ne zato što sam mnogo hrabar, nego zato što sam ubeđen da je svaki red koji sam napisao u dokumentarcima Zona Expressa istinit i nije pod uticajem nikoga i ničega."