Jezik

sr

en
Serijal: PRAVILA IGRE

Transkript treće epizode

Činjenica da država i nadležne institucije godinama nisu kontrolisale poslovanje sportskih klubova omogućila je ljudima sa kriminalnim dosijeima da uđu u sport, pa i u fudbal. Nezainteresovanost države ujedno je bio najlakši način da ulaganjem kroz sport operu novac, stečen klasičnim kriminalom.

Postoje dva načina na koji kriminalci ulaze u fudbal. Jedan je kupovina ili preuzimanje nekog fudbalskog kluba, a drugi način je kupovina igrača. U tom slučaju postoji nekoliko nivoa pomoću kojih kriminalac uzima novac od prodaje igrača. U većini slučajeva određena grupa kriminalaca izabere nekog fudbalera, ponude mu mesečno finansiranje, koje je mnogo veće nego što može da mu plati klub za koji igra u tom trenutku, obezbede fudbaleru dobar auto, ponude mu zaštitu, ali i nezaboravan provod. Kada fudbaler na to pristane, obično bez znanja uprave kluba, potpisuje se tzv. privatni ugovor između igrača i kriminalca. Posle toga od takvih moćnika sledi pritisak na predsednika kluba i trenera da taj igrač postane standardni član prvog tima, a zatim vrlo brzo i neke od reprezentativnih selekcija, kako bi ga na delu videli menadžeri inostranih klubova i kako bi prilikom prodaje taj fudbaler imao bolju cenu. Na kraju, posle najduže dve godine, sledi prodaja igrača. Od tog iznosa, koji je i nekoliko desetina miliona evra, najveći deo uzima menadžer povezan sa mafijom. Tako su kriminalci, prvenstveno oni koji su vladali i vladaju srpskim narko-tržištem, uložili male sume u igrače od čije prodaje su uzimali višestruki iznos. Uprave fudbalskih klubova su za to znale, ali se nisu bunile. Svu odgovornost prebacuju na igrače i tvrde da su nemoćni da to spreče.

 

PRAVILA IGRE - TREĆA EPIZODA

 

Kriminalni dosije u policiji nije bio niti je prepreka mnogima da postanu vlasnici ili sponzori fudbalskih klubova u Srbiji ili menadžeri fudbalerima. Državne institucije se tim problemom jednostavno nikada nisu bavile. Poslednjih godina kriminalci novac, stečen uglavnom trgovinom drogom, pokušavaju da operu kroz ulaganja u legalne poslove, kao što su građevinarstvo, lanci kladionica, ali i na najlakši način - finansiranjem mladih fudbalera ili preuzimanjem fudbalskih klubova. Pored fudbalskih menadžera, koji imaju licencu FIFA i koji se tim poslom bave po zakonu, postoje i oni koji prave privatne ugovore sa igračima i čija se imena nigde u papirima ne pojavljuju. Tako su, kao sportski radnici, pre akcije "Sablja" bili aktivni Dušan Spasojević, Milorad Ulemek Legija, svoje igrače imao je Zoran Uskoković Skole. Pre njih u fudbalski biznis ušao je i Željko Ražnatović Arkan. Danas su aktuelni članovi tzv. Kekine grupe sa Novog Beograda. Vlasnici klubova Bežanija, Zvezdara i Železnik, koji su ubijeni, bili su poznati policiji kao ljudi iz podzemlja. Za poslednjih nekoliko godina ubijeno je deset fudbalskih funkcionera.

Dragomir Tanović, fudbalski sudija i inspektor za privredni kriminal: Ove razmere koje su sada trenutno na snazi, mislim da su otprilike dostigle vrhunac pre pet-šest godina i kako ide vreme, kako vreme protiče, da sve više i više uzima maha. Verovatno je u pitanju prevlast u nekim sferama sporta. Verovatno je u pitanju nadmoć, gde se tu dolazi do konflikta i do sukoba. Sukob interesa.

B92: Ali to sve ukazuje na činjenicu da je sportska mafija, prosto, jača od države.

Dragomir Tanović: Moglo bi se tako govoriti iz prostog razloga što još niko nije ni stao na kraj tome. Iskreno, mislim da i neće.

U akciji "Sablja" saznalo se da su Dušan Spasojević i "zemunci", koji su osuđeni za ubistvo premijera Srbije, imali svoje igrače u najvećim klubovima u Srbiji, ali i dobre odnose i veze sa upravama fudbalskih klubova.

B92: Kako je došlo uopšte do toga da pripadnici Zemunskog klana imaju svoje igrače iz Partizana?

 

Ivan Ćurković, predsednik FK Partizan 1989–2006: Meni to nije poznato, znate. Ja sam čuo da nekih igrača ima koji su stanovali u Zemunu, koji su, znate... Taj Zemunski klan je imao uticaj, ne na fudbalere naše, mislim, uticaj, to su bili, ja mislim... Nisu oni imali prema njima, to su bili relativno skromni igrači. Nisu to bili igrači tako značajni. A druga stvar, oni su se družili.

B92: Za koje igrače vi znate?

Ivan Ćurković: Pa, za koje... Na koje mislite vi?

B92: Pa, ja vas pitam, za koje ste čuli?

Ivan Ćurković: Pa, ne znam, to sam pročitao... Bio je navodno Jeremić, pa je bio onaj golman Radaković, pa je bio Lazović, navodno, mislim... Ja ne znam... Međutim, to su bile više simpatije, ti ljudi su verovatno voleli fudbal, pa su imali... Oni su bili, u Zemunu su stanovali, pa su tako njima imponovali itd, ne znajući naravno, ja sad ne pravdam ove naše, ne znajući ko su ti ljudi...

B92: Da li je uprava Partizana tada znala da su iz Zemunskog klana prosto...

Ivan Ćurković: Nije, nije. Ma, nisu oni bili... Ne, ne, ne, ma, ne treba zamenjivati teze, naprotiv, nisu, oni nisu apsolutno nisu učestvovali u bilo čemu. Niti su mogli. Ti su transferi bili... To su igrači bili koji... Tog Radakovaća, koji je bio dobar golman, njega su izvadili negde iz naftalina, pa smo ga doveli, taj mali Jeremić je bio jedan igrač skromnih mogućnosti, koji je odlazio, dolazio, ma, nema veze. Pa, njihovi transferi su bili... Čak, ja mislim, Radakovć nije ništa ni dao kad je otišao. Naravno, Danko Lazović je bio, al' to je bilo, ja mislim, pred kraj, nije on imao... Nema veze. Ma, nema veze.

Pod sumnjom da su bili "vlasništvo" Zemunskog klana, odnosno Dušana Spasojevića, u vreme akcije "Sablja", privedeni su na informativni razgovor i dvojica fudbalera Partizana, Danko Lazović i Dragoljub Jeremić. Lazović u razgovoru za Insajder prvi put javno potvrđuje da je bio privođen i govori o svojim odnosima sa Dušanom Spasojevićem.

Danko Lazović, fudbaler PSV-a, igrač FK Partizan do 2003: Pa, ja sam isto pitao: "Objasnite mi razlog zbog kog sam ja ovde. Onda trebate pohapsiti pola Beograda, jer su svi dolazili tamo. Ja sam igrao fudbal. Ja nisam radio poslove. Ja ne znam šta da vam kažem. Da sam poznavao ljude, ljude sam poznavao i to nije nikakav problem, ali ja ništa više od toga ne znam, jer sam ja igrao fudbal sa njima." Tako da težak period u to vreme, zamisli, roditelji kad saznaju da sin ima problem sa policijom, a znaju čitavu priču da nema nikakvog smisla. I onda da te predstave kao da sam kriminalac, a ne fudbaler. I ta priča da sam ja imao ugovor sa Spasojevićem skroz ne pije vodu. I da je on učestovao u mom transferu, jer čovek koji je bio ubijen, ja sam posle šest meseci otišao u Fejenord, ne može da učestvuje u transferu. Al' mi uvek istražujemo nešto što je nebitno, pa zašto nismo istraživali kada je trebalo nego posle pet godina. Ja mislim da uvek mi kasnimo sa tim. Ja ne poričem, ja sam poznavao čoveka i ja ne procenjujem ljude ko su i šta su nego kakvi su. Ja uopšte ne znam, kad sam ga upoznao sa 13 godina, ja nisam znao da je on kriminalac nego sam igrao "mali fudbal" sa njim. Kada se desilo šta se desilo, nisam ja mogao da kažem: ja sam njega upoznao, pa sad što je to, neću da se družim. Ako sam ja igrao sa njim "mali fudbal", igrao sam "mali fudbal", ali ja od njega nisam imao novac, nisam imao potpisan ugovor, pa on će mi da pravi karijeru, što ja mislim da je nenormalno da čovek koji nije u fudbalu da ti pravi karijeru.

Dragoljub Jeremić je odbio razgovor za Insajder. Jeremić je 2004. godine prodat fudbalskom klubu iz Skoplja, a u martu 2007. tužio je Partizan arbitražnoj komisiji Fudbalskog saveza Srbije zbog neisplaćenih obaveza prema njemu na osnovu ugovora o transferu. Zanimljivo je da je Jeremić, koji je bio igrač u "vlasništvu" Dušana Spasojevića, u januaru ove godine prešao u FK Bežaniju. Podsetimo, u poslednjih nekoliko godina ubijena su trojica predsednika FK Bežanija, a na čelu tog kluba 2007. godine bio je Dejan Mišić, poznat kao Legijin frizer. U aprilu 2007, dok je na čelu kluba bio Mišić, dogodio se incident na utakmici koja se igrala između FK Bežanija i Crvene zvezde na Marakani. Pošto je Bežanija pobedila, navijači Zvezde su iz revolta počeli da stolicama gađaju predstavnike uprave FK Bežanija. Članovi uprave FK Bežanija, koji su sedeli u svečanoj loži, ustali su i izvadili pištolje. Mišić je tada tvrdio da je mogao da izvadi samo makaze, ali ne i pištolj. U javnosti se čulo za Mišića kada je svedok-saradnik Dejan Milenković Bagzi rekao da je ispred frizerskog salona u Hajatu, gde su se šišali pripadnici Zemunskog klana, trebalo da bude ubijen Čedomir Jovanović.

Tada je Dejan Mišić za Kurir o Bagziju rekao: "Gospodina Bagzija nikada nisam sreo, jer u životu ne srećem miševe, već isključivo centarfore. Bagzi je jedna mindža i sisa. On je klošar, cinkaroš, a ja sam Dejan Mišić, frizer, koji već 25 godina vrlo uspešno radi svoj posao. Bagzi je jedna cinkaroška pička, koju ne slušaju ni tata ni mama niti bilo ko. Bagzi je jedan nebitan lik. On je jedan mali miš i tužna je ta država koja je uzela Bagzija za svog cinkaroša. On je jedna klošarčina, koji pokušava da spase svoj život, a Legija je u pravu kada kaže da je Bagzijev život, posle ovakvog svedočenja, potpuno nebitan." To je rekao Dejan Mišić, tada predsednik FK Bežanija.

Predsednik Zajednice prvoligaša Dragan Aca Bulić kaže da je fudbalskim klubovima pomagao da se odbrane od kriminala.

Dragan Aca Bulić, predsednik Zajednice prvoligaša: Upravo zato što ja... Što sam sin čiji sam sin, znači, nije sporno da poznajem sve te ljude i nekako nisam želeo da se oni mešaju u tu sferu fudbala... Da l' je to bila moja želja i da li sam uspeo u tome, ne znam, ali sigurno sam pomagao svima što se tiče tih diskutabilnih ličnosti iz podzemlja povodom njihovog mešanja u srpski fudbal.

B92: Pomagali ste?

Dragan Bulić: Pomagao sam klubovima.

B92: Ali u kom smislu?

Dragan Bulić: U smislu da se sklone i da ne učestvuju u tim radnjama.

B92: Koji vas je klub zvao, recimo?

Dragan Bulić: U principu, nikada mi se... Niko nije došao s molbom da im ja pomognem, uglavnom sam ja prilazio kada sam načuo priče te i pitao gospodu iz kluba da li im treba neka pomoć, da li treba da ja razgovaram sa njima itd.

B92: I kako je izgledao taj razgovor sa njima, sa tim kriminalcima, koji prosto hoće da imaju neke svoje igrače? Šta vi njima kažete?

Dragan Bulić: Pa, meni je izgledao normalno. Pa, jednostavno im kažem da to nije njihova sfera, da nemaju šta da traže tu. Da ne mogu da uzmu pare koje očekuju da će da uzmu. Uglavnom, na taj način pokušavao sam da ih ubedim da to nije ono što su oni načuli da mogu da uzmu velike sume novca i da se mešaju u to kako neki fudbal i da određuju neke stvari... Uglavnom su me slušali.

Ivan Ćurković, predsednik FK Partizan 1989–2006: Ja nikoga od njih, niti bilo koga od tih ljudi, nisam video na stadionu niti je došao u moju kancelariju. Apsolutno niko. Mislim, ja ih nisam poznavao, apsolutno nikada nisam sa njima stupio u kontakt. Rekao sam, bio sam sa...

B92: Ali, kada se kaže da su oni imali kontakte sa upravom Partizana, na koga su onda mislili?

Ivan Ćurković: Ne znam na koga su mislili. Ne znam zaista, pa znate šta, svako može privatno da ima neki kontakt koji nema veze oficijelno... Oni nikada, ja ih nikada nisam video na stadionu, nikada ih nisam video na utakmici, nikada ih nisam video... Ja ih nisam poznavao, zaista ih nisam poznavao.

Na suđenju Zemunskom klanu za otmicu vlasnika Verano motorsa Milije Babovića saznalo se da je novac za otkup sa Miloradom Ulemekom Legijom nosio generalni sekretar Partizana Žarko Zečević. Ulemek je, između ostalog, optužen i da je organizovao otmicu Babovića, koji je kidnapovan 24. marta 2002. godine, a oslobođen 40 dana kasnije, nakon što je otmičarima isplaćeno 10 miliona evra. Iznoseći odbranu, Ulemek je rekao da su otmičari poslali video kasetu, koju su zajedno sa porodicom Babović pogledali u prostorijama FK Partizan, kod Žarka Zečevića, koji je bio prijatelj porodice. Na suđenju Zemunskom klanu, pred Specijalnim sudom, svedočio je tadašnji generalni sekretar FK Partizan Žarko Zečević, koji je zahtevao da svedočenje bude zatvoreno za javnost zbog toga što ne želi da bude ponovo kompromitovan, jer je o njemu i do tada, kako je rekao, bilo mnogo insinuacija u medijima. Veće sudije Marka Kljajevića je, međutim, odbilo takav zahtev, pa su novinari imali prilike da čuju šta je rekao Zečević.

 

Iskaz Žarka Zečevića pred Specijalnim sudom: Babovića poznajem 15 godina i kućni smo prijatelji. Za njegovu otmicu saznao sam dok sam bio u Grčkoj. Našao sam se sa njegovim poslovnim partnerom Bajom Živanićem i Legijom u Atini i odmah smo krenuli za Beograd. Svi smo tada bili veoma uzbuđeni. Legija je ispoljavao žaljenje što je Babović otet. Bio je uzbuđen, a pustio bi i po koju suzu. U prvoj isporuci otmičarima dato je pet miliona i 200.000 evra, a novac su odneli Legija i Danko Mlađenović. Drugi put smo Legija i ja nosili istu sumu. Dva-tri dana posle te isporuke Milija je pušten. Bio sam jednom u Šilerovoj, kada me je Legija pozvao da dođem tamo kako bi se dogovorili šta da preduzmu, jer su otmičari posle prve isporuke novca tražili još para da bi pustili Babovića. Tada sam upoznao vođe Zemunskog klana Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma, ali o njim sam saznao tek pošto je ubijen Zoran Điniđić.

Tanja Spasojević, udovica vođe Zemunskog klana Dušana Spasojevića, ubijenog u policijskoj akciji "Sablja", ispričala je pred sudom u postupku protiv Nenada Opačića, vlasnika FK Veternik, da se Spasojević bavio prodajom fudbalera, a ne prodajom droge.

Iskaz Tanje Spasojević pred Specijalnim sudom: Neša je ponekad dolazio kod Dušana i bez supruge. Družili su se povodom fudbala. Koliko ja znam, moj suprug Dušan se nije bavio drogom i nije je konzumirao, bavio se trgovinom, transferom fudbalera, trgovao je naftom i automobilima.

Ivan Ćurković, predsednik FK Partizan 1989–2006: Licencirano oni su mogli da pregovaraju. Kako su mogli da pregovaraju? Oni su mogli da pregovaraju za igrače, ono što sam vam rekao. Oni za Partizan nikada nisu pregovarali. Oni su spajali. Oni su rekli: da, može to, ali možda bi dao da ovi potpišu... Pa, šta bi to bilo pre nego što se dođe do zvaničnog kontakta, pa šta bi to bilo, koliko bi to moglo biti? Da li su zainteresovani? Koliko? Pa se onda određivala neka suma koja je bila, šta ja znam, rekao sam, od 350, 300, 200... Od 100, pa do milion dolara u tom periodu. I onda su oni naravno za sebe govorili: pa, dobro, meni je to... I ovi bez licenci i sa licencom. Eto, meni ćete dati, ja taj jedan procenat. Naravno, kad su ovi bili sa licencom menadžeri, onda su oni tačno znali kolika je ta tarifa i tako su oni to dobijali. I to je bio kontakt, to su bili menadžeri koji su radili sa klubom. Danas imate... Praktično, nemate igrača koji nema svog menadžera. I to je veliki problem zato što ga oni žele odvesti, nekad u 17 godini, u 18 godini, pre nego što potpiše taj svoj profesionalni ugovor itd. Tako da je, mislim, došlo tako do jedne malo, malo... Ne nered, ali do priličnog nereda u svemu tome. Ali dobro, FIFA to drži pod kontrolom i ona sve te slučajeve koji su sumnjivi ispituje i tu se jedino možemo i žaliti.

Do 2001. godine menadžerima je FIFA izdavala licencu, međutim, u martu te godine FIFA nadležnost izdavanja licenci prepušta nacionalnim savezima, pa je tako Fudbalski savez Srbije zadužen za izdavanje dozvola menadžerima. Zanimljiv je podatak da je u vreme dok je FIFA izdavala licence postojalo samo deset menadžera iz Srbije dok je poslednjih godina Fudbalski savez Srbije izdao čak 90 licenci.

B92: Kako je moguće da ljudi iz sveta kriminala postaju menadžeri?

Dragan Aca Bulić, predsednik Zajednice prvoligaša: Pitanje za Fudbalski savez Srbije. Moguće. Kod nas je očigledno sve moguće, tako da je moguće i da... Jednostavno, imate polaganja, ako odete i položite ispit, možete da budete menadžer. Može da bude svako. Može da bude i...

B92: Pa, ne može svako. Statutom je predviđeno da onaj ko se vodi u nekakvoj krivičnoj evidenciji ne može da postane menadžer.

Dragan Bulić: Onda ne može da postane.

U Pravilniku o agentima za igrače Fudbalskog saveza Srbije, u delu koji se odnosi na odobravanje licence, pod članom 3. navodi se sledeće: "Postupak za dobijanje licence počinje podnošenjem pismene prijave Fudbalskom savezu Srbije od lica koje namerava da se bavi ovom delatnošću. Prijavu može podneti lice koje ima status srpskog državljanina ili lice koje ima strano državljanstvo, a ima prebivalište na teritoriji Republike Srbije i tu živi u kontinuitetu od najmanje dve godine. Pored posebnih uslova iz ovog pravilnika, kandidat za dobijanje licence mora da ispunjava i sledeće opšte uslove: da nije krivično osuđivan i da nije pod istragom, o čemu podnosi uverenje nadležnog suda."

Dnevni listovi u Srbiji su često pisali o sumnjivoj prošlosti braće Asanović, koji su danas licencirani menadžeri FIFA. Nenad i Predrag Asanović su javnosti poznati kao braća Bambalić, a licencu su dobili od Fudbalskog saveza Srbije. Kako se navodi u dnevnim listovima, braća Bambalić su se, posle burnih godina na beogradskom asfaltu, skrasili i posvetili legalnom biznisu. Poslednjih godina rade kao sportski menadžeri i zastupaju nekoliko poznatih fudbalera. Njihova imena nisu vezana za seriju obračuna tokom 90-ih, ali su ostali u vezi sa nekima od najjačih igrača u srpskom podzemlju. Za njih se od tada nije čulo, osim što se posredno pominju u Beloj knjizi MUP-a Srbije i to u kontekstu Beograđana sa kojim vezu održava Predrag Tarbuk iz Novog Sada, vođa jedne od tamošnjih grupa, kojoj se pripisuju krađe i preprodaja automobila. Zanimljivo je da je Nenad Asanović prošle godine teško ranjen u svom kafiću Bambino, kada je nepoznati pokušao da ga ubije, dok je sa fudbalerom Crvene zvezde Nikolom Trajkovićem sedeo za šankom u kafiću. Da je reč o uticajnom menadžeru govori podatak da je Dragan Stojković Piksi, kada je postao direktor Crvene zvezde, u svojoj kancelariji među prvima primio Asanovića i Raju Božovića. Nikola Trajković je 2005. godine prešao iz Zete u Zvezdu, preko Raja Božovića, kao najbolji fudbaler lige. Fudbaleri, koje kao menadžeri zastupaju braća Asanović, javnosti poznati kao braća Bambalići, uglavnom su fudbaleri Crvene zvezde i Čukaričkog: Pavle Ninkov i Đorđe Tuturić iz Čukaričkog, Nikola Blažić i Nikola Trajković iz Crvene zvezde.

Ivan Ćurković, predsednik FK Partizan 1989–2006: Prvo, postojale su licence FIFA do kojih je jako teško bilo dolaziti svojevremeno. Trebali ste, ja mislim, staviti kao hipoteku 250.000 švajcarskih franaka da bi dobili i položiti neku, neki test, koji da li je bio manji, viši, nije bitno... Znači, pre svega morali ste dati kao kauciju 250.000 švajcarskih franaka, što nije bilo jednostavno. Prema tome, nije bilo mnogo menadžera FIFA koji su sa licencom FIFA. Naravno, onda se došlo do demokratizacije licence, onda je FIFA ukinula to. Ukinula je taj, taj, mislim, taj detalj, pod navodnicima, i onda je svako mogao da postane sa jednim, sa tim testom, koji je polagao kod domaćeg fudbalskog saveza. I najedanput to se raširilo.

Činjenica je da danas u Srbiji ima mnogo više menadžera nego što ih je bilo kada je FIFA izdavala licence. Zbog toga se postavlja pitanje da li je FIFA pogrešila kada je prepustila nacionalnim savezima da izdaju licence menadžerima i to bez ikakvih provera.

Lenart Johanson, predsednik UEFA 1990-2007: Ne, nisu mogli da drže sve to pod kontrolom, ceo sistem. Prema mom mišljenju, ko može da zabrani nekome da mu neko bude lični savetnik kod sklapanja ugovora. Dečak od 15 godina i roditelji koji ga guraju da bude profesionalac, da zarade neke pare, ako bi došli kod vas ili kod mene da im budemo agenti, ako postoje agenti koji imaju kriminalnu prošlost, moramo da imamo u vidu da, ako su kažnjeni i odslužili su kaznu, oni više nisu kriminalci.

Pored menadžera koji imaju licencu FIFA i samim tim rade po zakonu, postoje i menadžeri koji nemaju dozvolu, ali imaju svoje igrače.

Dragan Aca Bulić, predsednik Zajednice prvoligaša: Po meni, prvenstveno su igrači krivi što prihvataju te vrste aranžmana i dogovora da bi se kasnije ispostavilo da počnu da kukaju i da im se ne sviđaju te odluke koje su doneli ranije. Međutim, posle je uglavnom kasno. Klub ne verujem da može da utiče.

Pripadnici tzv. Kekine grupe, koja je kao kriminalna organizacija poznata policiji već godinama, imaju, prema nezvaničnim, ali u policiji potvrđenim informacijama, dvojicu svojih igrača i to iz Crvene zvezde. Kako Insajder saznaje, u pitanju su Vladimir Stojković i Dejan Milovanović. Sa tim igračima postoji samo privatni dogovor, koji podrazumeva da pripadnici Kekine grupe od transfera dobijaju svoj deo. Stojković je prodat francuskom Nantu za 2,5 miliona evra, dok Milovanović još igra u Crvenoj zvezdi. Fudbaler Dejan Milovanović međutim za Insajder kaže da uopšte ne zna ko su pripadnici Kekine grupe i da za tako nešto nikada nije čuo. "Prvi put to čujem. Ja stvarno ne znam o kome se radi. Imam svog menadžera u Švajcarskoj već godinama", kaže on.

Podsetimo, i dnevni listovi Politika, Blic i Pres pisali su u decembru prošle godine da pripadnici Kekine grupe imaju svoje fudbalere, ne navodeći imena tih igrača, osim da su u pitanju igrači jednog od najvećih klubova u Srbiji.

Dragan Bulić: Što se tiče konkretno pomenute grupe, ja nisam upoznat da oni imaju vlasništvo nad bilo kojim igračem. To što mediji pišu i što se taj slučaj oko njega pravi, po meni nije istinit.

B92: Mislite da to nije tačno?

Dragan Bulić: Znam da to nije tačno.

B92: Pa, čekajte, ali prema policijskim informacijama, to je tačno.

Dragan Bulić: Kako da vam objasnim? Znači, vrlo moguće je da neko iz te grupe stanuje u istom kraju sa nekim od fudbalera Partizana, Zvezde i nebitno... Da se druže privatno, da imaju svoje neke odnose nevezano za fudbal. Vrlo je moguće da su pokušali da uđu preko njih u ostale igrače i da možda i kontrolišu taj neki segment prodaje fudbalera i kontrole igrača Crvene zvezde i Partizana, nebitno, ali mislim da se to nije desilo.

Kekinu grupu je, kako navodi policija, formirao izvesni Dejan, a uslov ulaska u nju bio je da su članovi do sada već izvršili neko ubistvo ili pokušali nekog da ubiju. Ova ekipa više godina je bila u ratu sa grupom sada pokojnog Stevana Jezdimirovića, zvanog Jezda, a zbog primata nad novobeogradskom teritorijom. U tom ratu na obe strane je bilo više mrtvih i ranjenih. Kao osnovna delatnost ove ekipe navedena su ubistva, pokušaji ubistva, silovanja, razbojništva, iznude, ucene, nasilje, krađa automobila, vraćanje ukradenih vozila uz otkup, trgovine narkoticima. U to vreme, pored Novog Beograda, bili su prisutni i na teritoriji Zvezdare. Radi se o veoma organizovanoj, naoružanoj, agresivnoj i surovoj grupi, koja u sukobu sa suparničkim ekipama i pojedincima obavlja likvidacije. Članovi grupe dovode se u vezu sa izvršenjem više krivičnih dela ubistava i pokušaja ubistava u Beogradu. Za većinu tih krivičnih dela podnošene su prijave koje nisu okončane presudama, a izvršioci su na slobodi, kaže se u zaključku dela Bele knjige koji govori o ovom novobeogradskom "gangu". Na čelu ove grupe je momak iz jednog od Savskih blokova, koji se pominje u Beloj knjizi MUP-a Srbije. Snaga klana leži u lojalnosti. Momci iz blokova dosta su zatvoreni i lojalni jedan drugom, tako da praktično nema šanse da policija "otvori" nekog od njih.

Lenart Johanson, predsednik UEFA 1990-2007: Lično mislim da takve ljude treba isključiti, da je neophodno uvesti propise i pravila. Međutim, to ne mogu da urade ni FIFA ni UEFA, oni ne mogu da se mešaju u lokalne stvari. To je stvar članica FIFA i UEFA, nacionalnih asocijacija. To vaša fudbalska organizacija, vaša liga, vaše vlasti i vlada moraju da vide kako da reše.

Božidar Cerović, član UO Crvene zvezde 2001-2005: Dešavalo se da nalete takvi aranžmani. Trudili smo se da to izbegavamo i to ja mogu sve najgore da kažem o tome, mislim. Kao prvo, nije dobro ni sa stanovišta igrača, nije dobro ni sa stanovišta kluba, jer ste na neki način, niste, na neki način ste nesamostalni. To da vam kažem isto, to se isto privatizacijom ništa rešiti neće, jer isti će sistem... Dokle god postoji mogućnost da se ta veza tako uspostavi, dotle ćemo imati problem. A inače, to je vrlo loše jer vi praktički nemate, ne raspolažete u potpunosti, ne raspolažete igračem, ne raspolažete igračem, nego raspolažete njegovim ugovorom, njegovim pravima koja proističu iz ugovora igrača... Dakle, kada sutra on negde prelazi, onda on ima obaveze prema onome, onda ni vi ne možete da ostvarite puni iznos itd. Zato to nije dobro za klub, a nije dobro ni za igrače, jer on ne raspolaže svojim prihodom, je li.

Da bi neki igrač imao bolju cenu prilikom prodaje važno je da počne da igra u prvom timu, a kasnije i u reprezentaciji. Tada počinju pritisci na selektora. Svako pokušava da ubaci svog igrača. Uprave klubova, treneri, ali i fudbalske zajednice znaju za to, ali svi ćute. Na kraju mnogo je iznenađenih kada se saopšti sastav reprezentacije, ali uglavnom se sve i završi samo komentarima. Nikada niko nije snosio zakonske posledice jer su u pitanju veliki finansijski interesi.

Mladen Stojović, dugogodišnji novinar listova Danas i crnogorskih Vijesti: Bilo je nekoliko zanimljivih situacija da na jedan od najvećih stadiona u Srbiji, u Beogradu, se pojavi čovek za kog se definitivno sumnja da je pripadnik, odnosno da je vođa jednog klana i da telefonom razgovara sa nekim, da se u tom trenutku na drugoj strani terena, odnosno ispod, vidite trenera koji se okreće i kojem neko govori, on diže glavu, gleda u pravcu ovoga tipa, ovaj mu preti prstom, posle se dešava neka izmena u timu itd.

Božidar Cerović, član UO Crvene zvezde 2001-2005: To je... Može da se desi. Imali smo i takvih nekakvih, ne samo mi, imali su svi. Vele da se to proteže i do reprezentacije. Ali ja to stvarno ne mogu da vam kažem "E, sigurno je tako". Opet vam je pitanje organizacije. Ako je klub dovoljno jak i dobro organizovan, ako je savez dovoljno jak i dobro organizovan, toga neće biti. Ako je u nekom prvo neorganizovanom okruženju, poput 90-ih godina, pa oslabio jer nema prave, nema, kako da kažem, prave motivacije za ljude da rade u tom klubu, u smislu onog, baš, onom zdravom da doprinesu njegovom razvoju, onda naravno ste mnogo ranjiviji, imate, trpite razne pritiske, pa konačno i takve, ali i političke, na primer.

Dragomir Tanović, fudbalski sudija i inspektor za privredni kriminal: Kod nas se još uvek ne kontroliše poreklo novca. Znači, sav taj novac koji ulazi sada u sport, koji ulaz i u fudbal, se ne kontroliše. Fudbal kao institucija na Zapadu je vrlo važan faktor i to je jedna proizvodnja. Zašto? Jednostavno, ta deca koja stasavaju, znači od pionirskog uzrasta, devet, deset , 12 godina, se kupuju od strane menadžera. Znači, ako se kupi, primera radi, 1.000 eura tada u tom uzrastu, njegova cena kada se bude prodavao za seniorsku ekipu može da bude stostruko veća. I tu je ulaganje, tu je interes ulaganja tih ljudi koji ulaze u fudbal.

B92: Ali ko je za to odgovoran, Fudbalski savez Srbije ili država, mislim, ko to kontroliše?

Dragomir Tanović: Ne kontroliše niko.

B92: Meni to nije jasno. Kako je to moguće da niko ne kontroliše?

Dragomir Tanović: Pa, na žalost, kod nas je moguće. Kod nas je sve moguće. Znači, jednostavno, moralo bi da postoji telo koje se zove, hajde da kažem, nadzorni organ unutar Fudbalskog saveza, koji mora da kontroliše, između ostalog, i to.

Jedna od retkih situacija kada se neko usudio da kaže šta se sve događa u srpskom fudbalu bila je akcija "Sablja". Tada je za Blic njuz Vladan Lukić, bivši fudbaler Crvene zvezde i tadašnji funkcioner u Fudbalskom savezu Beograda, rekao da fudbalske organizacije nemaju zakonske mogućnosti da se obračunavaju sa kriminalcima.

Vladan Lukić, bivši fudbaler Crvene zvezde: Razni biznismeni i mafijaši, političari pretili su i fizičkim likvidacijama. Mi nismo mogli da im se suprotstavimo. Niko nije bio spreman da rizikuje život. Klubovi, koji su preživljavali isključivo prodajom fudbalera, gubili su veliki novac zbog tzv. "privatnih igrača". Čuo sam da su u poslednjih nekoliko godina gotovo svi igrači koji su odlazili u inostranstvo pola novca morali da daju nekim kriminalcima, biznismenima, zovite to kako hoćete. To se odnosi i na fudbalere svih naših klubova, uključujući i one najveće.

Nebojša Leković, predsednik FSS 2003, Blic njuz: Nadvladao je strah jer su bili uplašeni za svoje živote. Ljudi koji rade u klubovima mogli su da izgube glavu da su javno govorili o svemu što se događalo. Dovoljno je bilo pogledati svečane lože. U njima su sedela najpoznatija imena podzemlja, ali i neki političari. Taj čudni miks, cela situacija u društvu, mnoga nerazjašnjena ubistva na kraju, obeshrabrivao je svaku nameru da se neko javno pobuni zbog takvih stvari.

Ivan Ćurković, predsednik FK Partizan 1989–2006: Pa, znate, gde je, gde se dolazi brzo do popularnosti, gde postoji novac neki koji kruži, koji postoji i gde brzo stičete jedan autoritet, jedan ugled u društvu, to su u svim delatnostima te vrste postoji i onaj drugi deo priče koji se zove, hajde, vi ste nazvali to mafija... Znači, oni koji profitiraju, koji prolaze između kapija. Zato u državi normalnoj, zato ja kažem i zato se zalažem... Zato u normalnoj državi mora biti policija, naravno, koja kontroliše druge, mora finansijska policija, koja to kontroliše i moraju se provere vršiti stalno. Mislim, stalno, na svim nivoima. Prema tome kažem, i u sportu postoji, može da se kaže da postoji, znate? Da li je to, ne možete, znate, kada analizirate klubove, kada analizirate ko je tu itd. Naravno, ubistva ono... Ali toga danas u našem društvu na žalost ima tako mnogo da ne može, da ne možemo se osloboditi toga.

Potkomesar pravosudnih organa fudbalskog saveza Italije, Paolo Nikoleti, koji je izabran na to mesto da bi se Italija obračunala sa fudbalskom mafijom, za Insajder kaže da svaka država mora da vodi računa o tome da kriminal ne uđe u sport, jer je to najopasnije što može da se dogodi jednoj državi.

Paolo Nikoleti, zamenik komesara za istragu FS Italije, 2006: Moja je teza da je država ta koja treba da kontroliše i da sport nije opasan zato što namerno privlači organizovan kriminal, već zato što, budući da je fantastičan mehanizam pozitivne, čiste komunikacije, može da se iskoristi u razne svrhe, između kojih i u svrhe organizovanog kriminala, kome je potrebno prikupljanje podrške. Prikupljanje podrške je instrument koji mogu da koriste razni akteri, a među njima i organizovani kriminal, i zato država mora da vodi računa o tome da se u sport ne infiltriraju takve strukture. Sport je tu pre žrtva nego akter te situacije, prema meni. Znači da je potrebna ozbiljna intervencija policije, krivičnog sudstva, države.

O fudbalskoj mafiji u Srbiji odavno se govori, ali osim Svetlane Ražnatović, udovice Željka Ražnatovića Arkana, osumnjičene za nezakonite transfere igrača Obilića, nikada niko nije uhapšen zbog toga, iako se u tom sportu nekontrolisano obrće veliki novac kroz kupoprodaju igrača, kladionice i nameštanje rezultata. O "privatnim" fudbalerima počelo je da se govori tek kada je policija tokom akcije "Sablja" došla do podataka da je Dušan Spasojević dao milion evra Svetlani Ražnatović, predsednici FK Obilić, te je na taj način postao suvlasnik tog fudbalskog kluba.

Žarko Nikolić, bivši predsednik FK Obilić: Problemi su nastali posle smrti Željka Ražnatovića, kada sam ja posle par meseci, četiri meseca posle Željkove smrti, upozorio upravu celu FK Obilić, sekretara i ostale u klubu, da transferi igrača, koji su prodati za vreme Arkanovog života, su delimično naplaćeni, a delimično treba da se naplate u 2000. godini i da je Ceca Ražnatović, sa svojom sestrom Lidijom, u martu mesecu, februaru-martu mesecu naplatila nekoliko miliona maraka na njene privatne račune na Kipru i tražimo od FK Obilić da zakaže skupštinu i da se pozove Ceca Ražnatović i njena sestra i Svetlana Poletan, koja je sa njom (neka njena drugarica, tada) koju je ona dovela. Sve tri su one radile na prodaji igrača.

Osim što je vezana za prodaju igrača Obilića, Stanislava Čočoroska-Poletan je u Makedoniji optužena za šverc skoro pola tone kokaina. 2007. godine Stanislava Poletan je uhapšena u Beogradu i izručena Makedoniji. Njen muž je Ranko Poletan, bivši kapetan Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana.

Žarko Nikolić, bivši predsednik FK Obilić: Ceca, do marta meseca, u Obilić je dolazila naoružana, sa svojim džipovima i sa Pelevićem, kumom njenim, Pelevićem koji je bio, kako je sebe proglasio za generala Srpske garde, je l', mesto Arkana da bude komandant. Vi znate s kakvim oružjem je raspolagala Srpska garda. Oni su išli kroz grad sa rotacionim svetlima, u svakom džipu je bilo po desetak oružja kojekakvih, u džipu njih četiri-pet naoružanih do zuba. Tako su ulazili na stadion.

Žarko Nikolić, bivši predsednik Obilića, obavesti je dopisom Fudbalski savez Jugoslavije o nelegalnoj prodaji igrača. Nikolić je 2000. godine, kao predsednik FK Obilić, od Branka Bulatovića zahtevao da ne izdaje sertifikate o prelasku u inostrane klubove Obilićevim fudbalerima Lazetiću, Šarcu, Kovačeviću i Zoriću. Žarko Nikolić kaže da se tada od Svetlane Ražnatović i "zemunaca" plašio tadašnji generalni sekretar FS Branko Bulatović i da je zbog toga, i pored zabrane, protivzakonito izdavao sertifikate Svetlani Ražnatović za prodaju igrača.

Više od deset igrača Obilića krajem 90-ih i 2000. otišlo je u inostranstvo, bez ikakvog obeštećenja prikazanog u knjigama kluba, koji je u ovom periodu najpre vodio Željko Ražnatović, a potom Svetlana Ražnatović. igrači su napuštali klub uz potvrdu da iz kluba odlaze bez obeštećenja, a ove potvrde uredno su, bez mnogo kontrole, overavane u FS Jugoslavije. Na ovaj način nijedan dinar nije legalno ulazio u klub, a država je ostala uskraćena za ceo iznos poreza, koji je mogao biti naplaćen od milionskih transfera. Dok su formalno igrači odlazili kao slobodni, čelnici Obilića su inostranstvu naplatili svaki evro njihove vrednosti. Strani klubovi, najčešće svesni o čemu se radi, po instrukcijama menadžera, uplaćivali su dogovorena sredstva na račune u inostranstvu. Račun na koji je novac odlivan bio je registrovan na Kipru, na ime sestre Svetlane Ražnatović. Jedan deo ovih sredstava Svetlana Ražnatović je vraćala u klub, uplaćujući ih kao svoje sponzorske uloge. Prema krivičnoj prijavi, koja je podneta još 2003, Svetlana Ražnatović protivzakonito je prisvojila više od 11 miliona evra.

Žarko Nikolić je, posle saznanja da novac od transfera ne ulazi u klub, pokušao da jednu ratu za transfer Ivana Vukomanovića u Bordo naplati preko računa. Dug od milion evra trebalo je u Obilić da stigne sredinom 2000. godine, međutim predsednik Bordoa uputio je Nikolića na menadžera Ranka Stojića, inače posrednika u ovom transferu, koji je trebalo da objasni kakvi su uslovi za prebacivanje para.

Žarko Nikolić, bivši predsednik FK Obilić: Ja sam 8. razgovarao sa Rankom Stojićem, koji je bio menadžer za naplatu tih para, koji je meni doslovce rekao da on mora da razgovara sa Cecom, on neće da rizikuje svoj život i da ima problema. Ja kažem: "Bre, šta ima veze Ceca sa Obilićem? Obilić je državno preduzeće gde sam ja predsednik i da ona nema nikakvu ulogu." Uglavnom, ona je naplatila tih miliona dolara.

Menadžer Obilića tih godina bio je Ranko Stojić, koji je imao licencu FIFA i koji i danas važi za jednog od najboljih fudbalskih menadžera. Imao je menadžersku firmu i u Francuskoj i u Beogradu. On je danas i vlasnik FK Rad. Stojić je odbio razgovor za Insajder. Međutim, istragu o prodaji igrača Obilića u Holandiji i u Francuskoj u Belgiju još 2000. godine vodile su i policije evropskih zemalja, ali i njihovi mediji. Naime, svi klubovi koji su kupili igrače od Obilića kešom su isplaćivali transfer, suprotno pravilima FIFA, koja propisuje da novac mora ići preko banaka. U vreme sankcija fudbalski klubovi nesmetano prodaju igrače i za to ne plaćaju porez. Danas izbegavaju plaćanje poreza pravljenjem lažnih, dvojnih ugovora, u kojima se umanjuje iznos za koliko je prodat igrač, a tada su novac donosili u džakovima i kesama. Žarko Nikolić je bio zadužen za novac od transfera u vreme dok je Željko Ražnatović Arkan bio živ.

Žarko Nikolić: Ja sam išao po novac ili su donosili novac ovi koji su prodavali igrače. Znači...

B92: Znači, sve je bilo na ruke?

Žarko Nikolić: FIFA-ini menadžeri. Jedan od njih je Ranko Stojić, koji je i meni u Dizeldorfu dao 4,5 miliona maraka za Grozdića. Ja sam ta 4,5 miliona maraka doneo u Beograd, odnosno Arkan i Ceca su me sačekali na pumpi, kod Rodića na pumpu, oni su me čekali, tamo ima restoran, kod Novog Sada na autoputu, i tu su me sačekali, a ja sam sa troja kola, znači, deset ljudi nas je bilo... Jedna kola napred, jedna kola pozadi, ja u sredini, znači deset kola u ljudima... U ljudstvu je bilo koji su od Dizeldorfa do Beograda pratili te pare koje sam ja doneo.

B92: I kako vi platite porez na to?

Žarko Nikolić: I predao sam te pare... Večerao sam, tu Ceca, Arkan i ovi ljudi koji su bili sa mnom (nas desetoro) i odatle smo krenuli za Beograd, pa došli pred kuću Arkana, uneli smo torbu sa parama, uneli u Arkanovu kuću pare i ostavili pare. I Ceca je uzela odmah tašnu i odnela na sprat gore. Eto.

B92: Dobro, a kako platite porez?

Žarko Nikolić: Pa, tada ja nisam bio predsednik, bio je Arkan i Ceca... A ja sam bio potpredsednik tada kad sam doneo te pare.

Primer kako je FK Obilić prodavao igrače, prikazujući u poslovnim knjigama, uz odobrenje tadašnjeg fudbalskog saveza, da su fudbaleri otišli bez obeštećenja, odnosno da nisu prodati, već su pozajmljeni drugim inostranim klubovima, pokazuje jedan od načina kako fudbalski klubovi svojim poslovanjem štete budžet.

Žarko Nikolić, bivši predsednik FK Obilić: Nema prometa deviznog. Mi ništa nismo ostvarili od prodaje igrača. Navodno, naši igrači igraju na pozajmicu, besplatno. Imate zapis u policiji, daće vam.

B92: To znači da policija nije otkrila da ste vi doneli tih 4,5 miliona u kešu.

Žarko Nikolić: Tako je! Inače, ta, tih 4,5 miliona su trebali da budu oporezovani sa 28 odsto, koliko je bio porez na promet u ovoj zemlji.

B92: Pa, jeste li prijavili to ili šta?

Žarko Nikolić: U mojoj prijavi stoji da sam ja pokušao da zaštitim državu i za njen deo poreza i da zaštitim sebe, ali da u tome nisam uspeo. To piše u mojoj prijavi protiv Cece. A Ceca je i danas slobodna. Nije osuđena.

B92: To znači da tako prolaze i ostali klubovi?

Žarko Nikolić: Svi, pa normalno, ako nisu prijavili.

B92: I onda kažu da su igrače dali na pozajmicu i da nisu...

Žarko Nikolić: Pa, sad ja ne znam šta ko priča. Ja sam...

B92: Pa, je l' to tako funkcioniše? To vas pitam.

Žarko Nikolić: Ja sam dao ključ kako mafija radi u policiji i oni su Cecu do dinara, jednog jedinog dinara pohvatali sve koliko je uzela para.

B92: Ali i vi učestvujete takođe u tim protivzakonitim radnjama?

Žarko Nikolić: Ništa ja nisam učestvovao, ja sam samo kao potpredsednik Obilića doneo pare, al' nisam ja njih... A oni su trebali da plate porez, da plate državi sve što treba da plate. Da te pare donesu u kasu Obilića, da... Kao što sam ja tražio, na račun pare, da se uplati svaki prodati igrač.

 

Arkanova udovica, Svetlana Ražnatović, uhapšena je 17. marta 2003. godine u policijskoj akciji "Sablja". Prvobitno je osumnjičena za povezanost sa Zemunskim klanom u ubistvu premijera Zorana Đinđića, potom za nedozvoljeno posedovanje oružja koje je pronađeno u njenoj kući. Posle hapšenja, a zatim i privođenja njene sestre Lidije, istraga protiv pevačice proširena je na zloupotrebu službenog položaja u vezi sa sumnjivom prodajom 15 fudbalera Obilića. Bilo je desetak dopuna krivičnog postupka, ali sudski postupak je i dalje u toku. Za to vreme, Svetlana Ražnatović, što se tiče političara koji su na vlasti, unapred je javno amnestirana.

Sve o poslovanju dva najveća kluba, Crvene zvezde i Partizana, ali i o FS Srbije, saznaćete u sledećoj emisiji.

PRAVILA IGRE