Jezik

sr

en
Serijal: PRAVILA IGRE

Transkript četvrte epizode

Svi važniji političari, predstavnici MUP-a, DB-a i vojske bili su u upravnim odborima dva kluba. Samim tim predstavljali su zaštitu Zvezde i Partizana. U tom periodu fudbalski klubovi su bili najveći izvoznici u zemlji. Partizan i Zvezda, i pored sankcija, prodali su ukupno nekoliko timova igrača. Novac od milionskih transfera obično nije ulazio u zemlju, već je završavao na tajnim računima u inostranstvu. I pored takvog unosnog biznisa, bili su oslobođeni plaćanja poreza na dobit sve do 2003. godine, kada je zakon promenjen.

Tih godina, dok je inflacija bila sve veća, a Srbija sve siromašnija, Zvezda i Partizan zaradili su ukupno, samo od prodaje igrača, prema dostupnim podacima, preko 300 miliona evra. Istovremeno, oba kluba su uglavnom bila na pozitivnoj nuli ili u minusu.

 

PRAVILA IGRE - ČETVRTA EPIZODA


Ivan Ćurković, predsednik FK Partizan 1989-2006: Pa, mi smo poštovali zakon, ono, bilo je sitnih propusta, ali to su svi dali, ali ove velike stvari o kojima se govori nikada nisu bile.

B92: Partizan je u tih proteklih deset i više godina prodao nekoliko timova igrača, kada se sve ukupno sabere. I gde je taj novac od tolikih transfera?

Ivan Ćurković: Evo ovako, jasno, treba znati ovo: Partizan, rekao sam našu sportsku politiku, koja je bila, treba imati u vidu da taj novac ide. Na šta? Taj novac ide na, prvo uslove za rad - Partizan je, između ostalog, ulagao jedini, jer mi nismo imali subvencije. Mi smo napravili sportski centar, koji vrlo često spominjemo, ali to je centar kojem si dive svi oni koji su bili, od Real Madrida do Bajerna i svi oni... Mi ih vodimo tamo. To je mesto, to je na 12 hektara, imamo terene, od plastičnih do travnatih, do zgradu, apsolutno sve. To je velika investicija.

B92: To je koštalo oko sedam i po miliona?

Ivan Ćurković: To je koštalo malo više, ali nije bitno. Koliko je koštalo to nisam siguran, ali to je mnogo koštalo, prema tome, to je koštalo i to se gradilo upravo od tih para. Druga stvar, mi smo takođe stadion naš preuredili i od jednog starog stadiona napravili smo dosta funkcionalan stadion. Treća stvar, mi imamo, rekao sam, imamo profesionalce, fudbalere, njihova primanja su vrlo interesantna, znate. Niko od njih ne igra besplatno. Niko. A imamo, naravno, imamo profesionalaca, ja mislim da ih imamo negde oko 45 profesionalaca, pa imamo tih stažera, mladih igrača, koji takođe imaju prinadležnosti. Naravno, njima plaćamo stanove. Mi imamo negde oko, ja mislim, oko 70, 80, 100 stanova, koje izdajemo, koje rentiramo i koje dajemo njima i oni stanuju. Prema tome, to su veliki izdaci. Druga stvar, Partizan ima sa fudbalerima, ima preko... Skoro 250 zaposlenih ljudi u Partizanu. I treća stvar, naravno, putovanja, hoteli, sve ono što ide uz, hrana, sve ono što ide uz... Oprema, sve ono što ide. Ogromni su troškovi. Ogromni su troškovi. Naravno, najjednostavnije je reći "lopovi, mafijaši" itd. To je danas uobičajena stvar.

Ivan Ćurković, koji je bio predsednik Partizana sve do 2006. godine, jedini je funkcioner tog kluba koji je pristao na razgovor za Insajder. Kaže da nema šta da krije, jer je francuski državljanin, koji od Partizana nikada nije uzeo ni dinara.

"Sve sam radio volonterski, platu nikada nisam dobijao niti me zanimala", naglašava Ćurković. Dugogodišnji generalni sekretar Partizana, Žarko Zečević, odbio je više poziva da govori za Insajder. Nenad Bjeković, koji je bio direktor, rekao je da trenutno nije u Beogradu, pa da zbog toga ne može. Zanimljivo je da niko, ni od bivših, ali ni sadašnjih funkcionera Crvene zvezde, nije pristao da odgovori ni na jedno pitanje koje se odnosi na sva negativna dešavanja u fudbalu tokom poslednjih petnaest godina.

Dragiša Binić, bivši fudbaler FK Crvena zvezda: Iza Zvezde i Partizana uvek stoji država, uvek stoje ljudi, političari koji su tog momenta na vlasti. Znači, normalno je da su u Zvezdi i Partizanu najjači ljudi iz zemlje. Nije privatan klub ni Zvezda ni Partizan. Iako jedan određeni broj igrača posle prvaka Evrope i prvaka sveta ode preko i zaradi se određena suma novca i naredne godine, nemamo za platu. Nešto nije u redu. Je l' tako?

B92: Pa, kako je to moguće?

Dragiša Binić: Pa, vidite da je moguće.

Dragiša Binić, bivši fudbaler Crvene zvezde, tvrdio je javno da je država '92. godine otela Crvenoj zvezdi novac od transfera. Te godine Zvezda je bukvalno rasprodala najuspešniju generaciju, koja je osvojila titule u Bariju i Tokiju. Tada su iz Zvezde u inostranstvo za više milionske sume otišli Dejan Savićević, Darko Pančev, Vladimir Jugović, Siniša Mihajlović. Binić je tada tvrdio da je po nalogu Slobodana Miloševića, a preko Vladimira Cvetkovića, bar 50 miliona maraka izneto iz kluba i uloženo u fabrike.

Dragiša Binić: Došlo je vreme... Peti za plate, nema plate ili ima plate. Ako je nema, zašto je nema? Retko se i postavlja pitanje, uvek smo čekali i bilo je uvek zakašnjenja...

Božidar Cerović, član UO Crvene zvezde 2001-2005: Pa, ja ne mogu da to sad pouzdano svedočim, nisam to baš izbliza pratio, ali znam da je od tih transfera klub ipak živeo po nekoliko godina, jer drugih prihoda zaista nije bilo u tom trenutku, tako da su ti transferi održavali klub, a boga mi, skoro celu i deceniju. Jer, znate kako, mi kažemo: eh, prodato, dobijene pare. Pa, ne dobiju se, često se ne dobiju pare odjednom, nego se u ratama dobijaju, tako da je za neke igrače, sećam se... Ne mogu pouzdano da kažem za koje, ali znam da je bilo, da su neki, ’ajde da kažem, dobro prodati, je li, po nekoliko, pa čak i deset miliona evra. To nije odmah uletelo, nego se... Bilo je to dolazilo tokom dve-tri godine, je li tako, da svake godine po malo dobijete, što u krajnjoj liniji nije ni loše. Možda bi bio klub rastrošniji kad bi mu se sve to odjednom slilo. Tako da je praktički se održavao na životu tokom 90-ih i zato i nije baš sasvim se raspao, za razliku, recimo, od privrede zemlje.

Prema dokumentaciji do koje je došao Insajder, jasno je da su klubovi našli načina kako da zarade, a da nigde u papirima ne ostane trag da je novac otišao za nečije privatne potrebe. Način je bio sporazumni raskid ugovora sa igračem. Naime, pošto fudbalski klub proda igrače, neposredno pre isteka ugovora koji taj igrač ima u tom klubu, onda fudbalski klub sa njim pravi sporazumni raskid ugovora. Zvezda je, kako se ispostavilo na primeru fudbalera Gorana Drulića, u taj ugovor upisivala iznos koliko navodno od onoga što zaradi klub pripada igraču, dok Partizan nije ostavljao takve pisane tragove.

U sporazumnom raskidu ugovora između Zvezde i Gorana Drulića navodi se da je ukupan iznos transfera 27 miliona maraka. Igrač i FK Crvena zvezda sporazumeli su se da devet miliona od ugovora pripadne Zvezdi, a osamnaest miliona Druliću. Ispostavilo se, međutim, kako navodi policija u krivičnoj prijavi, da su funkcioneri Crvene zvezde otvorili račun u Komercijalnoj banci na Drulićevo ime, sa falsifikovanim potpisom, i da su sa tog računa podizali novac, takođe falsifikovanim potpisom. Tako se za osamnaest miliona maraka, koliko je prema ugovoru trebalo da pripadne Druliću, izgubio svaki trag kada je novac podignut sa računa.

Primer do kojeg je došao Insajder je i transfer Zorana Njeguša iz Crvene zvezde u Atletiko Madrid 1998. godine. Taj slučaj pokazuje još jedan mehanizam uzimanja novca kojem se gubi trag, ali u tom mehanizmu svoju ulogu ima i tadašnji Atletiko Madrid. Naime, te godine na čelu Atletika bio je Hesus Hil, tada gradonačelnik Marbelje, koji je inače bio u prijateljskim odnosima sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Njih dvojica upoznali su se na utakmici kupa UEFA, koja se igrala između Obilića i Atletika. Mediji su tada pisali da je Arkan uspeo da šarmira Hila.

Klub Atletiko Madrid je 1998. godine, preko svoje "of šor" agencije, kupio od Crvene zvezde Zorana Njeguša za sedam i po miliona maraka. Nekoliko dana kasnije Atletiko Madrid od te iste svoje agencije kupuje Njeguša, ali za tri puta veću cenu - 24 miliona maraka. Na taj način Atletiko raspolaže kešom, kojim posle može da plaća različite stvari, bez poreza, kao na primer plaćanje premija i nagrada igračima. Sa druge strane, Zoran Njeguš, koji tada odlazi iz Crvene zvezde, nevezano za kupoprodajni ugovor između dva kluba, naplatio je posebnu sumu za sebe od Atletika. I tu bi trebalo da se završi deo priče kada su u pitanju potraživanja igrača. Međutim, Crvena zvezda nalazi načina kako da dođe do veće zarade, koju ne mora nigde da prikaže kao zaradu kluba. Sve se radi pomoću sporazumnog prekida ugovora. Naime, uprava Crvene zvezde pravi navodni ugovor sa Zoranom Njegušom o sporazumnom prekidu, prema kojem njemu od sedam i po miliona, koliko je zaradio klub od prodaje, pripada tri i po miliona maraka. Takav ugovor napravljen je, prema saznanjima Insajdera, bez znanja Zorana Njeguša, a potpis na ugovoru je falsifikovan. Njeguš nje znao da je navodno dobio još nekoliko miliona maraka, a ugovor sa njegovim navodnim potpisom overen je u Fudbalskom savezu Beograda. To su posle, bez ikakve kontrole, odobrili i Zajednica prvoligaša i FSS. Na taj način se Crvena zvezda zvanično prikazuje da je zaradila samo četiri miliona maraka od prodaje Njeguša, a ne sedam i po, kolika je bila stvarna zarada.

Ugovore o transferima i tada i sada pre svih treba da kontroliše Fudbalski savez Beograda i da onda prijavi nadležnim institucijama, ukoliko naiđe na neku nepravilnost. Međutim, to se ne dešava, pa tako Fudbalski savez Beograda u slučaju Zorana Njeguša, bez ikakvih provera, odobrava sertifikat za odlazak u inostranstvo, ali i overava potpis koji je lažan. U zapisniku se navodi "da su ovaj zapisnik svojeručno potpisali ovlašćeni predstavnici klubova i igrač, tvrdi i overava Fudbalski savez Beograda". Takav zapisnik odobrio je i tadašnji FSJ.

Lenart Johanson, predsednik UEFA 1990-2007: To je stvar klubova pre svega. Ako su krivi, čim se to pokaže, pretpostavljam da vaš savez ispituje takav slučaj. Klasičan komentar za ovu pojavu je da, ako neko hoće da lažno prikazuje ugovore, ako hoće da vas pređe, njemu je mnogo lakše, da budemo iskreni i precizni. Koliko se novca od poreza sakrije u današnje vreme, ali problem je kada postoje saznanja o tome.

Božidar Cerović, član UO Crvene zvezde 2001-2005: Opet se ograđujem, ne znam tačno 90-ih kako je tekla situacija. Koliko ja znam, Zvezda je uglavnom, ne tvrdim sad za neki dinar, ali uglavnom je sav novac dolazio ovde i pretvaran je u krajnjoj liniji u dinare, je li, koji su potrebni za svakodnevni život. Naravno, to je u nekim bankama rađeno i možda je rađeno pod povoljnijim uslovima nego što bi to bilo da sam ja sa ulice otišao tamo da zamenim neki strani novac. To je sve moguće, ali mislim, u principu, novac je dolazio ovde.

 

U to vreme Partizan radi drugačije od Crvene zvezde. Igrače prodaje preko agencije Karan ltd, čije je sedište u Luksemburgu, a predstavništvo u Humskoj ulici u Beogradu, u kojoj se nalazi sedište Partizana. Novac uglavnom ne ulazi u zemlju. Ipak, čelnici tog kluba tvrde da Karan ltd nije njihova agencija, već agencija koja je pobedila na konkursu Partizana još pre 18 godina. Na sednici Izvršnog odbora FK Partizan 29. maja 1989. godine, kojom je predsedavao tadašnji predsednik Mirko Marjanović, doneta je odluka da se zaključi ugovor sa inostrano agencijom Karan ltd, preko koje će se obavljati transferi igrača. Radnu grupu, koja se između četiri agencije opredelila za Karan ltd, činili su Ivan Ćurković, Mirko Marjanović i Žarko Zečević, koji je istovremeno bio i ovlašćen da potpiše ugovor sa agencijom.

Ivan Ćurković, predsednik FK Partizan 1989-2006: Imali smo agenciju koja je radila za nas, gde su bili advokati, gde su bili ljudi koji su je vodili, jer zbog inflacije mi nismo mogli da unosimo sredstva ovde, nešto smo unosili, prebacivali smo, naravno, ali to je bio period kada smo morali čuvati, jer znate i sami, inflacija je jela sve praktično i onda smo morali...

B92: Znači, ostavili ste novac napolju na računu?

Ivan Ćurković: Pa, jeste, ali to je bilo vrlo transparentno i to se zna kako je to bilo.

B92: Kako transparentno?

Ivan Ćurković: Pa, zato što je to bilo... Obično su nalazili, tada u tom periodu, ja sam predložio, između ostalog, kada sam došao, to mi je bila prva stvar da kažem. Prva stvar, naći ćemo nekoliko agencija koje će raditi za nas. I onda smo mi sa njima pregovarali... Šta su oni radili ustvari? Mi smo nalazili klubove, ali oni su nam asistirali, da bi ti ugovori bili napravljeni kako treba, jer ranije je bilo manjkavosti dosta u tim ugovorima, da bi ugovori bili apsolutno ispravni.

B92: Da li su pravljeni dvojni ugovori? Je l' vam poznato nešto od toga?

Ivan Ćurković: Nisu pravljeni dvojni ugovori, nije mi poznato. Partizan... Kad je Partizan u pitanju, mi nikada nismo imali dvojne ugovore, jer smo imali upravo te ljude koji su, koji nisu želeli, jer oni nisu radili samo to. Oni su radili apsolutno i druge stvari. Mi smo imali jednu agenciju u Luksemburgu, koja je bila vrlo...

B92: Karan?

Ivan Ćurković: Pa, to je bilo praktično od kada sam ja, od '89 do '95.

B92: Karan agencija, je l' tako? Karan trejd?

Ivan Ćurković: Karan, Karan, jeste.

B92: A čija je to agencija?

Ivan Ćurković: Pa, to je agencija, ustvari, Karan je dobila ime. Agencija je bila "Fiducija", to je bila... Ljudi koji su radili tamo, koji su bili, mislim... Advokatska kancelarija, odnosno kancelarija koja se bavila tom vrstom, ne s toliko sportskom...

B92: Oni su bili praktično menadžeri?

Ivan Ćurković: Pa, oni nisu bili menadžeri. Oni su uzimali jedan mali procenat od tog... Ali, što je nama vrlo bitno bilo, oni su asistirali kod potpisa ugovora, oni su tražili da se ugovor isprati, da se suma koja je data isplati.

B92: A recimo, vi ste imali ovlašćenje za račun Karan trejda u Luksemburgu, a Zečević u Švajcarskoj na primer ispred te agencije.

Ivan Ćurković: Pa, mislim... U Švajcarskoj ne znam šta, u Švajcarskoj imali, dobro, uvek je bila neka banka itd, mislim da tu milion stvari... Ja vam govorim sada generalno.

B92: Ali što se ta agencija vezuje za vas dvojicu? I ako se sećate, i Aleksandar Radović vas je...

Ivan Ćurković: Pa, zato što je... Da, Radović je bio, naravno, kod Radovića, koji je bio, ja sam bio kod njega tad i on je meni rekao i mi smo njemu dali apsolutno sve papire koji su bili potrebni i on je rekao da on tu nema ništa, jer on je čuo nešto o tome, nije znao sve. E, onda sam ja rekao: izvol’te, izvol’te itd. Tako da je on dobio sve ono što ga je zanimalo i to je jedna od prvih, prvih velikih inspekcija, da kažem, bila koja je... Tako da tu nema apsolutno nijedne senke na bilo šta.

B92: To nije vaša agencija?

Ivan Ćurković: Nije to naša agencija, apsolutno. To nema veze sa našim.

B92: Ali kako imate ovlašćenje onda?

Ivan Ćurković: Pa, znate šta, neko je morao imati ovlašćenje da potpiše. Naravno, klub, klub, ja sam imao...

B92: Ali dobro, imate ovlašćenje za njihov račun da podignete novac?

Ivan Ćurković: Ne, ne, račun je bio tamo. Oni su... Mi smo njima, oni su nama prebacivali račun... Ne, ne, nisam ja imao potpise, ja sam imao mogućnost da kažem: prebacite toliko i toliko, potrebno je toliko i toliko, i to kao predsednik kluba. Međutim, ja nisam imao, ja nisam raspolagao računom koji je bio Karanov... Tj. i bio je čovek, koji je bio advokat, koji je vodio tu kancelariju... On je imao jedini pravo na potpis, ja nisam imao.

Bivši predsednik Komisije za ispitivanje zloupotreba Aleksandar Radović, u javnosti poznat kao "čovek bez lica" jer se nikada nije javno pojavio, rekao je u intervjuu za nedeljnik Antena 2002. godine da Ivan Ćurković, predsednik Partizana, i Žarko Zečević, generalni sekretar, treba da daju informacije o poslovima sa bankom Rotšild i firmom Karan i da odgovore zašto je nekoliko desetina miliona maraka na računima luksemburške firme i po čemu je to bilo dobro za unapređenje fudbala.

B92: Vi ste rekli da niko iz Partizana od tih čelnih ljudi nije uzimao procenat lično za sebe.

Ivan Ćurković: Niko nikada. Niko nikada.

B92: Ali recimo, ako Karan trejd, agencija, uzima procenat od sedam do 10 posto od svih...

Ivan Ćurković: Ne, ne, mislim da nije, ko vam je rekao to? Ja mislim da je bio mnogo manji.

B92: Postoje zvanični podaci, 10 posto su uzeli za... Dobro, za Spasića je bilo sedam posto, to ste vi pregovarali.

Ivan Ćurković: Ma, manji, manji... Zavisi, mislim, zavisi... Pa dobro, zavisi od... Ne mogu se setiti, ali moguće sedam posto, uzima se i do 15 posto, zavisi od visine sume transfera, ali ja mislim da je bila relativno mala suma.

B92: I ukoliko, recimo, Aleksandar Radović, koji je tada na čelu Komisije za ispitivanje zloupotreba, javno kaže da vi i Zečević imate direktne veze sa tom agencijom, logično je da svi povežu da vi na taj način zapravo uzimate procenat, odnosno da stojite iza te...

Ivan Ćurković: Ma, nema veze, ma nema vaze. Pa, Zečević je bio profesionalac u klubu. Pa, Zečević je imao svoju platu. Zečević je imao svoju platu, Zečević je imao svoje premije, mislim od kluba. Prema tome, šta, znači? Kako može da uzima? Druga je stvar taj čovek i ti ljudi koji rade u tim agencijama, pa nisu oni službenici naši. Oni ne žele, pa njih neko kontroliše. Nije to anonimna stvar, pa se ne zna. Oni su isto... Odakle Radović zna da je postojao Karan – ta firma.

B92: Pa, recimo, to je bilo na adresi Humska.

Ivan Ćurković: Pa, nije na adresi Humska. Humska je bila... Mi smo imali kontakt sa njima, nije Karan mogao da bira... Karan je bio u Luksemburgu, on tamo ima adresu svoju, u toj Fiduciji...

B92: Predstavništvo su imali ovde.

Ivan Ćurković: Pa, da. Tako da nema, mislim, veze, to je isto transparentno.

B92: To vas sve pitam zbog toga što vas mnogi optužuju da ste zapravo vi i Zečević, da niko nije mogao da kontroliše šta vi radite sa igračima, za koliko ih prodajete itd. Skupština o tome nije bila obaveštena.

Ivan Ćurković: Ma, ne, skupština je, znate šta? Skupština je nešto drugo. Skupština je bila organ koji je mnogo širi. Skupština gleda generalni plan, međutim upravni odbor je znao apsolutno... Znalo se, sve se znalo, koliko dolazi, pa nisu ti igrači bili plaćeni od, znate, bio je kod nas je uvek bilo... Bio je naravno predsednik, generalni sekretar, tehnički direktor, pa je bio i sekretarijat, jedno uže telo, pa je bi upravni odbor, malo šire telo, pa onda je bila skupština. Međutim, na tim... Apsolutno sve se znalo. Mi smo tada imali u upravnom odboru takođe ljude vrlo, vrlo verzirane u te stvari, koji su znali... Bio je jedan Mirko Marjanović, koji je bio direktor Progresa, koji je bio predsednik izvršnog odbora, koji je takođe, znači, izvršnog odbora. Znači, on je apsolutno sve znao.

Posle 5. oktobra, nadležne institucije u zemlji imale su saznanje da je novac od transfera igrača Partizana u inostranstvo sklanjan na privatne račune u banku Rotšild u Luksemburgu. Prema pretpostavci pravosudnih organa, radilo se o čak 15 miliona maraka. Naime, Insajder je došao do zahteva koji je u novembru 2001. godine okružni javni tužilac Rade Terzić poslao švajcarskim vlastima, sa molbom da se računi Mirka Marjanovića blokiraju, a da srpskim organima ustupe podaci o kretanju stanja na tim računima. U petnaest tačaka Terzić navodi sve zloupotrebe u nabavci gasa i poslovima preduzeća Progres, ali i fudbalskog kluba Partizan.

Mirko Marjanović bio je predsednik FK Partizan. U tom svojstvu, Marjanović je sredstva od prodaje igrača u inostranstvu, u visini od 15 miliona nemačkih maraka, nelegalno transferisao na račun otvoren u Luksemburgu, navedeno je u ovom zahtevu.

Insajder je imao uvid u ceo predmet Mirka Marjanovića, ali se u prijavama protiv bivšeg funkcionera Partizana i predsednika Vlade Srbije nigde više nisu spominjale zloupotrebe vezane za FK Partizan. Niko nema odgovor na pitanje zašto je taj deo preskočen. Istraga protiv Mirka Marjanovića trajala je sve do njegove smrti 2006. godine, a optužnica nikada nije podignuta.

Ivan Ćurković, predsednik FK Partizan 1989-2006: Ma, nema to veze. Ma, nema to veze. Mislim, za to prvi put čujem sada.

B92: To su stare krivične prijave.

Ivan Ćurković: Pa, te krivične prijave protiv Mirka Marjanovića... Ma, nema veze.

B92: Pa dobro, to su švajcarske vlasti prosto...

Ivan Ćurković: Pa, on je bio čovek koji je radio, koji je imao svoju veliku firmu koju e vodio itd. Nema veze.

B92: On nije imao nikakav procenat od prodaje?

Ivan Ćurković: Ma nikakve, pa niko od nas nije imao procenat od prodaje. Apsolutno niko, pa potvrda tome, kada kažem da sam bio veoma ponosan na taj period. U Partizanu niko nije pritvaran nikada. Nije nikad priveden niko bio. Niko nije procesuiran. Niko nije bio tužen i niko nije bio osuđen.

B92: A da li je to možda zbog toga što uvek u upravnim odborima imate ljude koji su iz sveta politike, policije?

Ivan Ćurković: E, e, odlično pitanje. Odlično pitanje. Znači, nas optužuju u tom periodu da smo mi bili miljenici države. Te države koja je u tom periodu bila, 90-ih godina, i da smo zato osvajali titule, zato nas nije niko dirao, protiv nas tad je itekako treslo, mislim, i tada smo prolazili kroz... Inspekcije finansijske itd. I mi smo... Partizan je osvajao titule zato što je bio miljenik Vlade. Međutim, došla je 2000. godina i Partizan je bio... Kada se od 2000. do sada pogleda, Partizan je najuspešniji naš klub. A kako smo onda bili uspešni, znači opet smo bili miljenici neke vlade. Ne. Mi smo imali... Naša sportska politika je bila jako dobra i mi smo bili, kako da kažem, apsolutno, ništa nije apsolutno, ali mi smo bili vrlo, vrlo transparentni.

Član Upravnog odbora FK Crvena zvezda od 2001. do 2005. godine, Božidar Cerović, kaže da je i Crvena zvezda radila po zakonima i propisima.

Božidar Cerović, član UO Crvene zvezde 2001-2005: Ja mislim da je u principu već od negde kraja 80-ih godina mnogo čistija situacija, kad je reč o upravljanju novcem u fudbalu. Zapravo, ranije smo mi imali problem zbog raznih restriktivnih propisa, da ne smete platiti igrača više nego ovoliko itd. Tu je bilo potrebno da postoji neka sa strane gotovina, kojom ćete vi da nadomestite tu razliku. E sad, naravno, 90-te su godine u kojima ne postoji praktički ni pravilo, ali u principu je... Ostali su ti propisi da vi to možete normalno da vodite i da ne morate nešto da krijete, da biste nekome dali, primera radi, 10.000 evra ili tako nešto kao nagradu ili kao neku drugu, kako da kažem, podsticaj, je li, za rad. Tako da nije moralo to da se radi, a mislim, koliko sam, koliko ja znam, uglavnom u Zvezdi to i nije rađeno.

Dragiša Binić, bivši fudbaler FK Crvena zvezda: Ali vi jednu stvar ne možete da shvatite - veličinu novca uzima strani klub, taj koji kupuje igrača. Daću vam jedan primer: recimo, u jednom klubu preko imaš predsednika kluba i imaš četiri-pet akcionara, između njih je i taj predsednik. I on hoće da kupi igrača, koji košta... Naš igrač košta dva miliona. On hoće da kupi igrača jer hoće da da 10 miliona. Mi kao klub smo zadovoljni sa dva miliona, on od svojih kolega, koji su u upravi kluba, u predsedništvu, akcionarsko društvo, već kako ga oni zovu, svi daju po dva miliona i on dođe, menadžer odrađuje posao, dođe i kaže: dobićete vi tri, tražili ste dva, imate tri, a sedam vratite nazad. Šta se dešava? Mi sad moramo da pravimo ugovore. Mi smo zadovoljni što smo dobili milion više. Tih sedam moraš da vratiš nazad, njemu. On od tih njegovih je podelio po dva, on ima svoja dva nazad i još pet zaradio. E sad, kako to da objasniš našoj finansijskoj policiji il’ nekom ko dođe u klub. Recite mi sad, kako možemo to da objasnimo. Nemoguće je objasniti jer mi smo dobili ono što smo dobili.

1998. godine, Crvena zvezda prodala je fudbalera Sašu Markovića. On kaže da ne zna tačno koliko je Zvezda dobila novca za njegov transfer, osim da se cena kretala, kako je čuo, između četiri i 12 miliona maraka.

Saša Marković, bivši fudbaler FK Železnik i FK Crvena zvezda: Ja sam u tom trenutku bio najbolji strelac Jugoslavije i bio sam, mislim, sedmi strelac u Evropi, mislim. Ja sam na 27 utakmica postigao isto toliko golova, trinaest u dresu Železnka, četrnaest u dresu Crvene zvezde. Sklapanje ugovora, po meni, to je odrađeno najnormalnije. Šta se dešava između dva kluba, to ne može... Ne verujem da neko može da vam kaže od igrača. U principu, igrač potpisuje ugovor sa vlasnikom, predsednikom, sponzorom kluba. Sve ostalo ide, dogovor predsednik Crvene zvezde - predsednik Štutgarta, u mom slučaju. Da li je tu postojao dupli ugovor, da li nije... Čuo sam da je cifra iznosila između... Cifra se kretala između četiri i 12 miliona maraka.

Posle prodaje Matije Kežmana dnevni listovi pisali su da nije jasan njegov transfer u PSV. Nagađalo se da se iznos kretao između 20 i 30 miliona maraka. Nedeljnik Vreme je objavio da je istragu protiv kluba tada inicirao upravo Kežmanov otac, nezadovoljan nekorektnim odnosom i neizmirenim obavezama kluba prema njegovom sinu. Međutim, ni Kežman ni klub, a ni predstavnici vladine komisije nisu u vezi s tim slučajem izneli ništa što bi ukazivalo na moguće probleme. Transfer Kežmana ni po čemu nije poseban i ne razlikuje se od nedavnih transfera Zvezdinih igrača Drulića i Bunjevčevića.

"Ne želimo da dižemo prašinu oko ovog slučaja, ali stvar treba razjasniti, posebno što u slučaju ’Kežman’ nema nikakvih tajni", izjavio je tada portparol FK Partizan.

B92: A šta je bio problem sa Kežmanovim transferom?

Ivan Ćurković: Pa, nije bio problem uopšte. Nije bio problem, Kežman je bio jedan od najboljih...

B92: On je nešto ljut na Partizan.

Ivan Ćurković: Ma, nije on ljut apsolutno. Ne, ne, ne, ja mislim da nije ljut. Naprotiv. Kežmanov ugovor je bio, taj transfer je bio vrlo čist i bio je jedan od najvećih transfera...

B92: Koliki je bio taj transfer?

Ivan Ćurković: 28 miliona nemačkih maraka, 28 miliona nemačkih maraka.

B92: Je l' Partizan dobio taj novac?

Ivan Ćurković: Partizan je dobio taj novac. Ja mislim da jedan uslov za ta tri miliona poslednja, jer to je bilo govora da, ako uzmemo ranije, ako ne uzmemo to, nama je verovatno trebalo, pa smo uzeli to... Mislim, nešto ranije itd. Nije važno. Tako da smo dobili nešto manje. To je bilo u ugovoru, vrlo jasno naznačeno. Taj ugovor je apsolutno transparentan.

B92: Ne, ali prvo ste... Posle tog transfera je bilo u javnosti da Partizan neće dobiti novac, nego će biti u reflektorima, ne znam...

Ivan Ćurković: Ma, kakvi reflektori. To je bila priča isto da... Jer je Filips bio Filips...

B92: Ali vi ste to pričali.

Ivan Ćurković: Ma, ne, ne, ali bilo je govora o tome, ali to nema veze. To sa ugovorom nema veze. To sa ugovorima, reflektori, nemaju veze. Mogućnost je postojala, u našim razgovorima koje smo mi imali tamo, onda smo rekli da možda bi dobro bilo da ti reflektori budu novi itd, ali to nema nigde u ugovoru. Tu nema ništa. Nema veze. To je priča bila, kao da reflektori, pa nema reflektora... Ma, nema veze. Pa, 28 miliona 2000. godine, pa to je bila, to je bilo užasno, to je bila užasna cifra. Od toga smo mi...

B92: A je l' se na to plaća porez?

Ivan Ćurković: Pa, naravno da se plaća. Ja mislim, postoji to, postoji... Mislim, plaća se šta se plaća. Sad da ne ulazim u te zakone itd.

B92: Ali klub kao klub od takve zarade... Odnosno porez na dobit mora da plaća.

Ivan Ćurković: Pa, naravno, to ide sukcesivno, ne daje se to sve odjednom itd. Znate, niko ne daje sve odjednom nego to se godišnje... Naprave se te rate itd, mislim, ne mogu se setiti, ali...

B92: A kako ste, recimo, plaćali porez u vreme sankcija kada nisu u zemlju ulazile?

Ivan Ćurković: Pa, ne znam, to su detalji tehnički, o kojima ja nisam... Nije to bio moj deo priče. Naravno, mi smo imali naše eksperte kontable, odnosno računovodstvo itd, koje je vodilo računa o tome, prema tome, nije to bio moj deo posla. Ja nisam računovođa.

U vreme sankcija i ratova, dva najveća fudbalska kluba, ne samo da su mogla nesmetano i bez kontrole da prodaju igrače i zarađuju stotine miliona maraka već se zaštita države protezala mnogo šire. Pa od početka 90-ih najpre Partizan, pa potom i Crvena zvezda počinju da organizuju nagradne igre, preuzimajući tako profitne poslove državnih firmi. U vreme opšte nemaštine, građanima je preko nagradnih igara nuđena mogućnost da preko noći, putem telefona, dođu do milionskih zarada. Iza organizacije ovih igara stajao je mehanizam po kojem su i građani i država gubili, a zarađivali oni koji su nudili ovakvu vrstu zabave. O kakvoj se srazmeri pljačke radi govori podatak da su 90-ih sve sportske organizacije bile oslobođene plaćanja poreza za humanitarne svrhe kada su u pitanju igre na sreću. Tako su nastali Bingo, Olimpijski loto, Fonto, Euro bingo, Beogradska tombola. Dok se zarada merila brojem telefonskih impulsa, ključnu ulogu zaštitnika ovog posla činili su za Zvezdu nekadašnji direktor PTT-a Milorad Jakšić, istovremeno i predsednik upravnog odbora sportskog društva Crvena zvezda, a kada je Partizan u pitanju, Predrag Manojlović, tadašnji generalni sekretar Partizana, '97. godine imenovan za zamenika direktora PTT-a.

Ivan Ćurković, predsednik FK Partizan 1989-2006: Partizan je imao nekoliko firmi. Nekoliko firmi koje je osnivao u želji da se... Da nađemo i neke dodatne prihode. Međutim, mogu da vam kažem da Partizan od svih tih firmi je praktično korist bila vrlo mala. Mi smo sa njima, mi smo delili gubitak. Imali smo, da, dve, ustvari...

B92: Niste na Bingu imali, recimo...

Ivan Ćurković: Ne, ne, imali smo upravo to, imali smo Bingo i imali smo istu jednu igru, koja je jedno vreme uvela se, bila je popularna, vruća linija, "hot lajn", pa smo bili tu sa Poštom itd. To je bilo zvanično, nije to bilo mi, nego sa jednim od... PTT, jeste. Tako da smo bili to... Kod Binga i Bingo smo imali, naravno, to je državna stvar bila. Znači, imali smo procenat od toga i to je bila najinteresantnija para, jer je dolazila, jer je živa praktično padala.

Krajem 90-ih, sportska društva su otišla još dalje, priređujući "hot lajn" pričaonice. Posao se nije dobijao po konkursu, već po privilegijama. Pozivanjem 041 brojeva, samo od januara '99. do januara 2002. godine ukupno je zarađeno između 30 i 40 miliona maraka.

Ivan Ćurković: Pa, dobro, imali smo privilegije, ali imali su i drugi privilegije...

B92: Pa, nije toliko.

Ivan Ćurković: Znate, neko dobije, znate, neko dobije sponzore, neko ne. Neko ima sponzore velike, Telekom, pa DDOR, pa osiguranje, pa... Međutim, mi nismo nikad imali te velike sponzore. Mi nismo imali velike sponzore.

B92: Dobro, ali ste ovde uspeli da zaradite milione sa...

Ivan Ćurković: Pa, nisu to bile velike... To se može videti, ja ne mogu...

B92: Jesu, prema zvaničnim tim podacima.

Ivan Ćurković: Pa, dobro, prema zvaničnim... Delilo se, mislim, ali dobro, to se zna. To ako se zna, onda nije tajna. Mislim, nije tajna, onda je transparentno, tako da su oni češljali to, mislim da je to bilo...

B92: A da li ste od tog novca izgradili Teleoptik?

Ivan Ćurković: Ma, nema veze, nema ni govora. Pa, znate, nama je svakodnevno trebalo i danas svakodnevno treba toliko para da to nije normalno.

Ideju o izgradnji Teleoptika nastala je početkom 90-ih. Sportski centar Partizan Teleoptik, čija je izgradnja završena 2004. godine, zauzima površinu od skoro deset hektara u zapadnom delu Zemuna. Sada je to centar za treninge i pripreme svih selekcija Partizana. Predstavnici Partizana tada su rekli da je investicija bila vredna više od milion evra, što je bila najveća investicija u sportu te godine.

Slobodan Lalović, Komisija za ispitivanje zloupotreba 2001-2002: Ja moram reći, kad sam ovo govorio o potrebi da se u sportu izvrše te određene provere, da su me određeni ljudi upozoravali da je to, zapravo, najopasnije, da je to možda i najopasnija sfera od svih drugih. Zašto, kako, to je sada drugo pitanje. Možda deo odgovora zašto je to neko ili neki su ljudi cenili da je opasno posebno leži u jednom mom saznanju, koje je, rekao bih, dosta verodostojno. Nema potrebe da niti želim da pominjem ime, praktično iz prve ruke, saznanje da je krajem 90-ih godina Mira Marković pokušala da preuzme ta dva kluba, odnosno ta dva sportska društva, i nije uspela. Znači, tu su, dve su poruke iz toga - jedna poruka da je, znači, tu sigurno bilo finansijskih sredstava kod ta dva subjekta, ona se nikad nije bavila tamo gde nema para. I drugo, znači da su bili dovoljno i tada snažni da se suprotstave tada verovatno, je l' tako, jednoj od najsnažnijih političkih ličnosti u Srbiji. To posredno, kažem, takođe govori o poziciji ta dva kluba ili rukovodstava tih klubova.

Božidar Cerović, član UO Crvene zvezde 2001-2005: Nije na odmet reći da, ne zbog toga što mi to hoćemo, nego zato što je to UEFA nametnula svim ligama, npr. svi klubovi moraju da prođu kroz nezavisnu reviziju svojih računa. Pa, valjda bi se nešto... Valjda bi ti nezavisni revizori mogli nešto otkriti, ako šta god nije u redu, je li? Ne kažem da je to totalna zaštita, ali svakako jeste jedan vid kontrole i zaštite od nepravilnog poslovanja.

 

U finansijskim izveštajima Zvezde i Partizana jedina pravilnost je da - koliko zarade, toliko i potroše. U finansijskom izveštaju za 2003. godinu, do kojeg je došao Insajder, FK Partizan prijavio je državi prihod od nešto više od 10,5 miliona evra. Međutim, prema procenama te godine, klub je imao prihod od 18,9 miliona evra.

Državi je predstavljeno da je klub zaradio 8,9 miliona evra, od prodaje 1,6, kao i ostale prihode. U Partizanovim knjigama prikazano je i 2,2 miliona evra neposlovnih i vanrednih prihoda, a više od 80 odsto ove sume, prema finansijskom izveštaju, bile su naplate za poslove obavljene 2002. Iznos od 10,5 miliona evra, koji je Partizan prijavio, skoro je dvostruko manji od zarade kluba u 2003. Te 2003. FK Partizan igrao je u Ligi šampiona. Već u septembru za učešće u Ligi UEFA je Partizanu platila 1,6 miliona evra. Kako se za svaku odigranu utakmicu i osvojene bodove dobija još novca, Paartizan je u šest kola, koliko je odigrao, uz tri osvojena boda, zaradio ukupno oko četiri miliona evra. Na utakmicama sa španskim Realom, francuskim Olimpikom i portugalskim Portom stadion u Humskoj bio je pun. 30.000 prodatih ulaznica po utakmici klubu je donelo tri puta po 300.000 evra, a računajući i kvalifikacioni meč sa engleskim Njukaslom, Partizan je od ulaznica zaradio najmanje milion evra. Dok su novac za televizijska prava od UEFA naplatili tek u 2004, imali su prihode od televizijskih prava za utakmice u tri kola kvalifikacija. Procena je da su zbog atraktivnosti Njukasla od tih TV prava mogli da inkasiraju oko 200.000 evra. Sponzorski ugovori su u Partizanu već godinama strogo čuvana tajna. Međutim, prema procenama stručnjaka, prihodima od sponzora za učešće u Ligi šampiona tadašnji prvak Jugoslavije nije mogao da zaradi manje od dva miliona evra. Klub je u julu 2003. prodao napadača Danka Lazovića za sedam miliona evra holandskom Fejenordu, a klub je napustio i Zvonimir Vukić, kog je ukrajinski Šahtjor platio 4,7 miliona evra. Zanimljivo je da je u finansijskom izveštaju klub prikazao i da je imao rashode, skoro jednake prihodima. Državi je predstavljeno da je dobit kluba iznosila 13 miliona 235.000 dinara, pa je Partizan po stopi od 10 odsto tako platio porez od samo 1,3 miliona dinara, iako su stvarni prihodi kluba iznosili 18,9 miliona evra

Fudbalski klub Crvena zvezda, po dolasku Dragana Stojkovića na čelo kluba, rasprodala je 2006. godine maltene celu prvu postavu tima za više od 24 miliona evra. U finansijskom izveštaju za 2006. godinu, do kojeg je došla ekipa emisije Insajder, klub je prikazao da je zaradio samo oko 16,5 miliona evra.

Tokom 2006. nemačka Herta platila je Zvezdi milion i po evra za Marka Pantelića. Francuski Nant platio je dva i po miliona za Vladimira Stojkovića. Salzburg je kupio Milana Dudića za milion evra. Aleksandar Luković otišao je u Udineze za tri miliona. Boško Janković u Majorku takođe za tri miliona. Španski Santander platio je Nikolu Žigića 6 miliona 250.000. Nenad Kovačević otišao je u Lans za tri i po miliona, a Milan Biševac takođe u Lans za dva i po miliona. Dragan Mladenović prodat je za milion evra, Hamin Draman za 350.000 evra.

Ukupni prihodi Zvezde samo od transfera u 2006. bili su 24 miliona 600.000 evra. Osim toga, u avgustu 2006, samo od utakmice sa italijanskim Milanom u kvalifikacijama za Ligu šampiona, Zvezda je zaradila 1,2 miliona evra, milion za ulaznice, 200.000 od prodaje TV prava. U sponzorskom pulu od tada se nalaze Delta, Telekom, Apatinska pivara. Kako je objavljeno početkom 2006, Delta sport, kao sponzor Crvene zvezde, klubu doprinosi sa milion i 200.000 evra. Zarada kluba 2006. tako je bila najmanje 27 miliona evra, međutim, troškovi koji su istovremeno prikazani državi gotovo su identični kao i prihodi. Tako je Zvezda u finansijskom izveštaju prikazala da su rashodi te godine iznosili čak milijardu 309 miliona 806.000 dinara. Ostalo je međutim nejasno na šta je Zvezda potrošila toliko novca, jer u 2006. na kupovinu igrača nije potrošila više od milion evra niti je posle neuspeha u kvalifikacijama imala prilike da za organizaciju utakmica lige UEFA troši novac. Klub je tako prikazao da su 2006. bili u plusu samo 100.000 evra, iako je stvarni prihod kluba bio 27 miliona evra. Državi je na ime poreza uplaćeno samo 10.000 evra.

Aleksandar Vlahović, predsednik Skupštine Sportskog društva Crvena zvezda i bivši ministar za privatizaciju: Kad kažete odgovornost države, to je dosta širok pojam. Ono što je za mene bitno, to je, kao i za svakog građanina, da se ustanovi sistem i uspostavljanje jednog sistema vrednosti, uopšte pravnog sistema. Od 2000. godine na ovamo ide postupno, jer jednostavno, ne možete to da preslikate u jednom danu, u jednom trenutku. 2001. ili 2002. je bilo nezamislivo da postoji unakrsna poreska kontrola, nego su bile redovne poreske utaje i to kod onih koji... Bogatih građana koji nisu plaćali porez na ukupne prihode koje su ostvarivali.

Kada je finansijska policija, krajem 2003. godine, ušla u rutinsku kontrolu poslovanja Partizana, uprava kluba nazvala poreske organe "nezvanim gostima", a došlo je i do verbalnih sukoba predstavnika države i kluba. "Partizan je veliki klub i mi se ničega ne plašimo, međutim, malo je neukusno na koji se način sve to radi. Sve ovo je tužno i ružno", rekao je tada sportski direktor kluba Nenad Bjeković. Bivši sekretar Komisije za ispitivanje zloupotreba u Vladi Srbije Slobodan Lalović kaže da je država tada planirala da ispita sve zloupotrebe u fudbalskim klubovima, ali da to iz nepoznatog razloga nikada nije urađeno.

Slobodan Lalović, Komisija za ispitivanje zloupotreba 2001-2002: Pa, moram reći da je to bilo prisutno. Prisutno kao ideja i svest o tome da je i u sportu u tom periodu bilo zloupotreba i tu se pre svega mislilo na naša dva najveća sportska društva, da kažem i kluba, to su Zvezda i Partizan. I u toku rada Komisije u nekoliko navrata se to otvaralo kao tema, ali rek’o bih, usmeno se otvaralo kao tema. To sam ja nekoliko puta otvorio kao temu, da bi možda trebalo da vidimo, da sagledamo šta se i tu događalo, posebno što se u to vreme zaista bilo prisutno takva svest, što vi kažete, da je tu bilo određenih zloupotreba. Međutim, na žalost, koliko ja znam, nije nikada, nije se tada bar pristupilo ispitivanju poslovanja ta dva sportska društva, odnosno eventualnih mahinacija i zloupotreba u sportu u Srbiji.

Aleksandar Vlahović, predsednik Skupštine SD Crvena zvezda i bivši ministar za privatizaciju: Naravno da sve može da se zloupotrebi, bilo kakav deo sistema. Tu je jako bitno da se ostvari kontrola. Ja pretpostavljam da kontrola dolazi od strane UEFA, koja negde moraju da budu registrovani. Na kraju krajeva, postoji kontrola i sa druge strane. U svakoj kupoprodajnoj transakciji učestvuju dve strane. I ako vi prodajete nekog igrača, npr. engleskoj Premijernoj ligi, sigurno i onaj koji kupuje iz engleske Premijerne lige mora svojim poreskim organima da dostavi sve podatke koji se odnose na novac koji je plaćen za nekog igrača. To je takođe način kontrole.

Predstavnici UEFA i FIFA kažu da kontrolu nad transferima i ugovorima pre svih mora da ima nacionalni savez, u ovom slučaju Fudbalski savez Srbije. Međutim, u tom savezu ne kontrolišu ništa jer tvrde da nemaju pravo. To je jedan od načina da na kraju svako radi šta hoće, jer ne postoji nikakva kontrola. Jedan od dokaza za to je i odgovor koji je Fudbalski savez Srbije poslao ekipi emisije Insajder. Naime, pre nekoliko meseci, kada smo od Fudbalskog saveza Srbije, prema Zakonu o dostupnosti informacijama, zatražili da nam dostave kopije ugovora o transferima Mateje Kežmana, Danka Lazovića, Save Miloševića, Vladimira Stojkovića, Nikole Žigića, Gorana Drulića, Zorana Njeguša i Siniše Mihajlovića, odgovor je bio da to ne postoji.

Navodi se da ugovori te vrste, kao ni njihove kopije, ne nalaze se u Fudbalskom savezu Srbije. Njih možete pronaći samo u arhivama klubova koji su zaključili ugovore o transferu igrača. Pravilnik FIFA o statusu i transferima igrača određuje ingerencije nacionalnih saveza. Fudbalski savez Srbije nema uvid u proces sklapanja ugovora o transferu igrača. Ugovorima o transferima igrača isključivo se zaključuju na relaciji klub–klub.

Lenart Johanson, koji je kao predstavnik UEFA, automatski bio i potpredsednik FIFA, kaže da Fudbalski savez Srbije ima obavezu da kontroliše sve transfere. On kaže da je iznenađen činjenicom da Fudbalski savez Srbije tvrdi da nema pravo kontrole.

Lenart Johanson, predsednik UEFA 1990-2007: To je za mene novo. Nisam to znao. Naravno, oni mogu da odluče kako će izdavati međunarodne sertifikate za ugovore i da se rukovode time što imaju poverenje u one koji sklapaju ugovore. Ako im je FIFA rekla da rade nešto, a oni to ne rade, onda neko mora na to da skrene pažnju FIFA i ona će preduzeti neke mere, naravno. Prema mom mišljenju, treba da proveravaju. Ako daju sertifikate, treba da provere da li je pozadina svega tačna. Ne mogu da pronađem nijedan razlog da to ne rade.

Finansijski izveštaji Crvene zvezde i Partizana do kojih je došla ekipa emisije Insajder pokazuju da su dva naša najveća kluba od 2002. do 2006. godine poslovala po pravilu na pozitivnoj nuli i da zapravo nemaju veliku dobit. U finansijskim izveštajima i Crvene zvezde i Partizana navodi se da su im rashodi približno isti kao i prihodi. Međutim, to ne može da bude tačno jer u prihode kluba spadaju transferi igrača, sponzorski ugovori, prodaja TV prava, reklame na stadionima. Partizan ima nekoliko povezanih firmi, organizovane igre na sreću i drži kazino, a Zvezda, osim redovnih fudbalskih prihoda, zarađuje i izdajući poslovni prostor. Ova dva kluba i pored toga u finansijskim izveštajima državi prikazuju da milionska sredstva od zarade odlaze na "troškove materijala, lične prihode, proizvodne usluge, amortizaciju i nematerijalne troškove". Na taj način porez, koji tek od 2003. godine plaćaju državi, više je nego simboličan, dok istovremeno niko od nadležnih institucija ne proverava da li dva kluba lažno prikazuju prihode i rashode.

Ukupno i Zvezda i Partizan prikazali su da su od 2002. do 2006. imali prihod od samo 97 miliona 426.887 evra - Zvezda nešto više od 47 miliona, a Partizan nešto više od 50 miliona evra i to za pet godina. Međutim, sudeći prema milionskim transferima, prihodima od međunarodnih utakmica i brojnim izvorima prihoda, ovi brojevi umanjeni su u nekim godinama čak i za 50 odsto. Istovremeno, prema više nego šturim podacima koji se vide iz finansijskih izveštaja, troškovi se uvećavaju u skladu sa rastom prihoda, te plate po potrebi rastu i dvostruko, a dešavalo se da klubovi stotine miliona dinara vode kao nematerijalne troškove. Do 2003. godine fudbalski klubovi nisu plaćali porez na dobit, već samo porez na plate. Milionski iznosi zarađeni od transfera igrača nisu ni bili oporezovani. Država ih je toga oslobodila, jer su, kako je obrazloženo, u pitanju udruženja građana, koja su kao takva neprofitna. Na taj način, odlukom države, budžet je oštećen za nekoliko stotina miliona evra. Zakonom koji je stupio na snagu 1. januara 2003. uvodi se član prema kojem počinje naplata poreza na dobit od fudbalskih klubova, ali država i ovog puta uvodi poreske olakšice klubovima. Tako, dok za firme u Srbiji važi porez od 20 odsto, fudbalski klubovi plaćaju samo 10 posto poreza na dobit. Sa rashodima, koji po pravilu gotovo sustižu prihode, dobit je zanemarljiva, a iznosi koji se uplaćuju državi veoma su mali. Zanimljivo je, recimo, da Crvena zvezda 2005. godine plaća porez od ukupno 5.508 evra, a Partizan te iste godine na osnovu prijavljenih prihoda i rashoda plaća porez od 163.268 evra. Tako za četiri godine, od kada plaćaju ovaj porez dva najveća kluba, platila su ukupno samo 800.000 evra ili onoliko koliko inače vredi jedan prosečan igrač koji igra u klubu. Kada se uzme u obzir činjenica da ova dva kluba godišnje prodaju po nekoliko igrača, a reč je o milionskim transferima, jasno je da država godišnje gubi stotine hiljada evra, jer prihvata kao jedino tačno ono što dva kluba predstave kao prihode i rashode.

Aleksandar Radović, direktor Poreske uprave, list Antena, avgust 2002. godine: Javnost zna da je fudbal poslednjih desetak godina bio crna rupa za sve vrste malverzacija. Imamo konkretne podatke o računima i bankama, na kojima čelnici Partizana, Crvene zvezde i Fudbalskog saveza Jugoslavije drže novac. Znamo i za duple ugovore, jedan je za domaću upotrebu, a drugi, onaj pravi, nalazi se u inostranstvu. Želimo da ovoj zemlji vratimo ono što su pojedinci nemilosrdno deset godina otkidali od svog naroda. Ja u tome imam punu podršku Vlade Srbije, otvorio sam Pandorinu kutiju i nju više ne može da zatvori.

Nekoliko meseci kasnije, u februaru 2003, Radović je na sopstveni zahtev razrešen dužnosti sa mesta direktora Republičke uprave javnih prihoda i predsednika Komisije za ispitivanje zloupotreba.

Slobodan Lalović, Komisija za ispitivanje zloupotreba 2001-2002: Da vas podsetim, posebno ta dva društva, ona su uvek bila povezana sa vlašću još iz vremena komunista. Setimo se ko je bio u upravnim organima npr. Zvezde i Partizana. Dakle, prosto, postoji ta, jedna, rekao bih, negativna tradicija. To je realan problem.

U Srbiji je, po svemu sudeći, nedavno, posle nekoliko godina, pokrenuta istraga o malverzacijama u fudbalu. Međutim, dok su pripadnici policije bivše funkcionere FK Crvena zvezda Dragana Džajića, Vladimira Cvetkovića i Miloša Marinkovića priveli sa lisicama na rukama i u organizaciji MUP-a sve to snimili kamerama, takav postupak privođenja naišao je na osudu javnosti, jer je reč o ljudima koji su mogli da budu pozvani na informativni razgovor, bez kamera i lisica. Za to vreme, iz Okružnog suda poručuju da nema nikakve potrebe za privođenjem pevačice i Arkanove udovice Svetlane Ražnatović, jer se, kako je objašnjeno, ona redovno odaziva sudu. Policija je, podsetimo, još 2003. godine u akciji "Sablja" prikupila sve dokaze protiv Ražnatovićeve za nelegalnu prodaju petnaest igrača Obilića, čime je oštetila državu za 11 miliona evra. Istraga međutim traje već godinama.

PRAVILA IGRE