Jezik

sr

en

Politika uništavanja Politike

"Politika uništavanja Politike" je istraživanje koje je slovenački novinar Igor Mekina uradio u okviru programa "Medijske slobode u tranziciji". Radi se o analizi o uticaju vlasti na medije u Srbiji, koja na primeru kuće Politika najbolje i detaljno prikazuje ključne medijske probleme koji prate Srbiju na putu ka Evropskoj uniji. U svojoj analizi opširno se osvrće na postavljanje i rad direktorke Politike Mire Glišić Simić, koja, prema dokumentima do kojih je Mekina došao, primala platu u Politici bez važećeg ugovora.

Mekina otkriva da o tome celu istinu ne zna čak ni i Skupština vlasnika Politike.

U tekstu je takođe detaljno objašnjeno na koji način se političari i prošle i aktuelne vlasti zajedno s tajkunima bore za mesto u vlasničkoj strukturi i kako utiču na rad Politike.

Zoran Smiljanić: Karikatura
Foto: Zoran Smiljanić / Karikatura

"Svaka vlast kvari, a apsolutna vlast kvari apsolutno" (Lord Ekton)

Piše: mag. Igor Mekina*

Da bi društvo bilo slobodno, ključni su slobodni mediji. Mediji se mogu osloboditi pritiska vlastodršca samo ako ljude, koji ih vode i odlučuju, imenuju transparentni vlasnici, dakle ako su na rukovodeći položaj postavljeni na zakonit način. Kao što su finansijska nezavisnost i zakonska zaštita prava novinara nužan preduslov za njihov nezavisan rad, tako su i raščišćeni vlasnički odnosi i pridržavanje važećih zakona - nužan preduslov za nezavisnost medija. Na to upozoravaju i izveštaji Evropske komisije i Evropskog parlamenta, zbog čega je pred velikim iskušenjem danas i Srbija. Spornu praksu najbolje odražava primer Politike, dnevnog lista kojeg je 25. januara 1904. godine osnovao Slovenac Vladislav Ribnikar. Politiku je, izuzev u Srbiji, moguće kupiti i u regionu, a svakodnevno je i na kioscima u Sloveniji zahvaljujući pripadnicima najbrojnije, iako, na žalost, još uvek nepriznate srpske manjine.

Kada je počela da izlazi, Politika je u prvom broju svoje poslanstvo opisala Bizmarkovim shvatanjem nezavisne štampe. Ukratko, Politika je sebi zadala cilj da "slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti; da pravednom kritikom vladinoga rada potpomaže opoziciju; da lojalnošću i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe". Kako ostvariti taj plemeniti ideal danas, ako je sam vrh Politike, njen direktorski kadar - bez validnog ugovora o radu? Zavisnost direktora od vladajuće politike (koja za tu prljavu tajnu zna!), jeste prepreka i klopka za medij, rak rana za njegovu nezavisnost i slobodu novinarstva. Takav položaj Politike podriva ne samo novinarsku nezavisnost, nego i legitimnost izbornog procesa i demokratije u Srbiji. Istovremeno šteti ekonomiji jer tera strane investitore, ako je u poslu sa Politikom jedan od čak jačih nemačkih koncerna - izvukao kraći kraj. Ako je to sudbina vazda opreznih Nemaca, šta tek čeka druge? Sve dok se te zloupotrebe ne isprave, Srbija neće biti u stanju da napreduje prema cilju koji zvanično proklamuje, a to je članstvo u Evropskoj uniji.

Politika pljačke

Dokumenti o poslovanju i organizaciji preduzeća Politika novine i magazini (skraćeno: PNM), otkrivaju da se od trenutka, kada se pre nekoliko godina iz vlasničke strukture povukao nemački VAC (WAZ), ne poštuje i ignoriše osnivački akt, temeljni dokument koji je omogućio opstanak lista Politika i stvaranje kompanije PNM. Gaženje osnivačkog akta je omogućilo masivne zloupotrebe od strane čelnih ljudi PNM. To dokazuju dokumenti PNM o proteklom poslovanju, kao i razgovori sa izvorima iz same Politike.

Danas je više-manje poznato kako je zahvaljujući "pasivnosti" predstavnika državnog kapitala, na čelu sa Sonjom Liht, predsednicom upravnog odbora Politike (ujedno prijateljice tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića), WAZ 2012. godine prodao svoj udeo PNM preduzeću Ist Media Grup, tačnije "poštanskom sandučetu" u Moskvi, iako je država Srbija (oličena u vladi) imala pravo preče kupovine.

Poznato je i da je posle smene Tadićeve vlasti otkriveno da se iza moskovskog "poštanskog sandučeta" krije srpski biznismen Miroslav Bogićević. Njega je nova vlast uhapsila i strpala u višemesečni pritvor zbog finansijskih mahinacija i zloupotreba oko finansijske konstrukcije za dobijanja kredita za "kupovinu" Politike, tačnije WAZ-ovog dela vlasništva u Politici (50%).

Bogićević je na kraju "dobrovoljno" pristao da postane pasivni vlasnik preduzeća PNM tako što sve odluke prepušta suvlasniku Politike - državi, koja tako uz svojih 50 odsto (koje u PNM-u ima preko firme majke - Politike AD), sada praktično raspolaže sa 100% glasova kada je u pitanju odlučivanje o upravljanju i sudbini Politike. Prema informacijama iz dobro obaveštenih krugova, u toku su završni radovi za operaciju sličnu onoj kada je vlast Borisa Tadića za "preuzimanje" Politike iskoristila tajkuna Bogićevića, samo što su ovog puta na sceni drugi politički akteri i drugi "preduzetnik", blizak aktuelnoj vlasti.

Obmanom do milion evra

Netransparentna promena drugog dela vlasništva Politike, koje je Bogićević prećutno "ustupio" državi (po pitanju odlučivanja), uticala je da očima javnosti ostane prikrivena šteta od preko milion evra, koju je u celom tom mešetarenju privredio nezakoniti angažman generalne direktorke Mire Glišić-Simić. Dokumenti potvrdjuju da ona godinama u Politici uzima platu tešku 1,4 miliona dinara mesečno, a sve to bez propisno sklopljenog, dakle bez valjanog ugovora o radu. Nameće se pitanje: Kako je to moguće?

Mira Glišić-Simić imenovana je za generalnog direktora te kompanije odlukom Skupštine Politika novine i magazini od 9. decembra 2008. godine, na period od godinu dana, znači do 31. decembra 2009. godine. Odlukom je bilo predviđeno da se njen ugovor o radu može produžiti za još tri godine, dakle do 31.12.2012. godine ali samo ukoliko Upravni odbor osnivača, to je Politika AD (a morao bi i WAZ, kao drugi suvlasnik!), da pozitivno mišljenje o njenom radu u prvih devet meseci mandata. Upravni odbor Politike AD donosi takvu odluku 28.12.2009. godine i daje saglasnost da se Miri Glišić-Simić produži mandat generalnog direktora za još tri godine, do 31.12.2012.godine. Saglasnost Upravnog odbora Politike AD, medjutim, nije dovoljna za validno produženje mandata generalnog direktora!

Prema Ugovoru o osnivanju Društva Politika novine i magazini, kao najvišem aktu PNM, o produženju mandata generalnog direktora odlučuje Skupština PNM i o tome donosi pisanu odluku. U tom grmu se krije suština nezakonitosti "rada" samozvane direktorke Politike Mire Glišić-Simić, jer Skupština PNM u zadnjem kvartalu 2009. godine nije donela odluku o produženju njenog mandata. To znači da Mira Glišić-Simić, počevši od 1. januara 2010. godine - nema produžen mandat. Ona se oglušila  o unutrašnje akte kompanije PNM koji tačno propisuju način imenovanja na direktorsku funkciju, jer od tada nema potpisan ni aneks ugovora o radu za Politiku. U prevodu: Mira Glišić Simić od 1. januara 2010. godine, dakle punih šest godina i povrh toga još četiri meseca - nema pravo ni na direktorsku platu. Kad se sve sabere, to je 12 meseci puta 1,4 miliona dinara, jednako 16,8 miliona dinara godišnje. Ako to pomnožimo sa 6 godina (2010, 2011, 2012, 2013, 2014. i 2015) uz ovih nekoliko meseci iz 2016. godine, dolazimo do cifre od oko 100 miliona dinara. S obzirom na kurs dinara, to je nešto malo manje od milion evra. Malo li je?

Bez ugovora, bez papira

Članom 13. stav 1. Ugovora o osnivanju PNM, propisano je da, osim odluke o izboru generanog direktora, Skupština PNM mora da donese odluku kojom utvrđuje i zaradu generalnog direktora. U konkretnom slučaju, Skupština nije donela takvu odluku, pa tako zvanično nije utvrdila ni visinu zarade generalnog direktora Mire Glišić-Simić. Prema informacijama iz pouzdanih izvora, Upravni odbor osnivača jeste raspravljao o visini zarade generalnog direktora PNM i zauzeo stav da ta ne može biti viša od 6.000 evra mesečno, ali o tome nije data bilo kakva zvanična preporuka ili saglasnost.

Mira Glišić-Simić je svoj prvi i jedini validan ugovor o radu u PNM zaključila i potpisala na određeno vreme - do 31.12.2009. godine. U ime PNM, a na osnovu pomenute odluke Skupštine, ugovor je u ime poslodavca i na osnovu ovlašćenja potpisao Jovan Simić, tada potpredsednik Skupštine osnivača kompanije PNM.

Taj primerak ugovora ne postoji u zvaničnom arhivu PNM niti je njime raspolagala Skupština PNM ili Politika AD. Taj ugovor, od momenta zaključivanja dalje, čuva lično Mira Glišić-Simić i odbija da ga ikome pokaže. Stoga je nejasno ko je utvrdio, odobrio i uneo u njen (prvi i jedini) Ugovor o radu iznos tadašnje mesečne zarade od 7.500 evra, kao i druge privilegije i visoke bonuse u iznosu od 30% godišnje zarade, što je njena mesečna primanja u startu podiglo na prosek od 10.000 evra.

Još viši iznos, odnosno 1,4 miliona dinara mesečno je, prema tvrdnjama upućenih, odredila sama sebi, navodno bez odobrenja osnivača, čak bez ikakvog papira koji bi tu direktorkinu samovolju legalizovao. Kad se sve sabere, za više od šest godina takvog pirovanja u PNM-u, plus bonusi, plus druge privilegije - proizilazi da je Mira Glišić-Simić takvim "poslovanjem" olakšala Politiku za oko milion evra. Bez pokrića. A nije nemoguće da je konačna suma i mnogo veća, s obzirom da nije poznato da iko kontroliše finansijsku stranu njenog nagradjivanja sopstvenog pregalaštva. Na stranu što se prihvatila posla koji joj je bio potpuno tudj, pa kada je u Politiku došla iz Zeptera (Cepter), gde se brinula o prodaji šerpi i lonaca, nije znala ni šta je remitenda... Iako se u početku teško snalazila, vremenom je naučila osnove štamparskog zanata kao i da izbegava svoje zaposlene, a naročito običnu novinarsku raju, tako što je od svoje kancelarije načinila čardak ni na nebu ni na zemlji, nepristupačan velikoj većini zaposlenih.

A što se mandata tiče - u arhivu PNM među zapisnicima i odlukama Skupštine osnivača kompanije PNM nije moguće naći bilo koji dokument (zapisnik ili odluku Skupštine) kojim bi generalnom direktoru Politike novine i magazini bio produžen mandat od 1. januara 2010. godine za naredne tri godine, do 31.12.2012. godine. A morao bi da postoji. Takođe, nema ni odluke Skupštine PNM kojom bi bila utvrđena uvećana zarada (posle 1. januara 2010. godine), kao i bonusi za generalnog direktora. A morala bi da postoji.

Uprkos tome, Mira Glišić-Simić svakog meseca kasira vrtoglave iznose u firmi, koja je u rukama države i koja bi, kao najstariji dnevni list na Balkanu, a s obzirom da sa svojih stranica drži moralne pridike društvu o svakojakim pitanjima - prva morala da bude svetionik zakonitog postupanja i rigidni sledbenik domaćih zakona. Zašto nije tako?

Tu dolazimo do uloge kućnih prijatelja; zaradu i bonuse je, tvrde upućeni, utanačila sa svojim kućnim prijateljem koji ju je i progurao u PNM i na čelo Politike, dakle sa Jovanom Simićem, tadašnjim savetnikom Borisa Tadića, ujedno potpredsednikom Skupštine PNM i zastupnikom srpskog kapitala u Politici AD. Zna se i da je supruga Jovana Simića - advokat Sanja Turlakov, zastupala Zepter, firmu, u kojoj je Mira Glišić-Simić tada bila generalni direktor.

Na položaj u Politici je instalirana, to ne treba zaboraviti, u doba vladavine Demokratske stranke i Borisa Tadića. Ubrzo je krenula "seoba" njenih nekadašnjih saradnika iz Zeptera u Politiku, na primer finansijskog direktora Gorana Bezbradice. Čim se skrasila i okružila bliskim joj kadrovima, Mira Glišić-Simić umesto dotadašnje advokatske kancelarije (koja je brinula o pravnim poslovima Politike), angažuje nove advokate, kancelariju za koju se u advokatskim krugovima znalo da iza nje stoji Jovan Simić, a kojoj je mesečno isplaćivan paušal od 4.900 evra; u toj "kombinaciji" je i Simićevoj supruzi, preko posrednika Nemanje Lukića, navodno isplaćivan mesečni paušal od 500 evra.

Prema podacima koji su već objavljeni u medijima u Srbiji, troje advokata iz novoizabrane advokatske firme (Branko Lukić, Boris Zorko i Sanja Dundjer) mesečno su primali od Politike po 1.550,00 evra (u protivrednosti 182.629,21 dinara) i 250,00 evra na ime usluga za Politikinu štampariju. Prošle godine su advokati Politike ponovno promenjeni jer, zahvaljujući promenjenoj političkoj sceni u Srbiji, Miri Glišić-Simić više nije bio potreban patronat Jovana Simića. S obzirom na izneto, osim sukoba interesa i sumnje u zloupotrebu položaja, tu ima elemenata i za ispitivanje postojanja korupcije.

Rašomonijada na kvadrat

Dakle, jedini Ugovor o radu koji je sadašnja "direktorka" Politike zaključila (za 2009. godinu), davno je istekao, još 1. januara 2010. godine. Takođe je prošao rok i za produženja njenog mandata za naredne tri godine (do 31.12.2102.); ukoliko je negde "zaturila" papire o produženju trogodšnjeg mandata, onda je nesporno da najmanje od 1. januara 2013. godine (a izvesno je da je tačan datum 1. januar 2010. godine) Mira Glišić-Simić u Politici novine i magazini boravi i diže milionsku platu, svakog meseca - bez propisanog i valjanog ugovora o radu. Ima li osnova za takvu tvrdnju? Ima, jer Skupština PNM u spornom periodu nije zasedala, a nije ni telefonskim putem održala sednice, niti postoje zapisnici a ni odluke Skupštine PNM koji moraju biti deponovani u posebnoj "Knjizi odluka", a koji bi potvrdili da je Skupština eventualno zasedala ili raspravljala o bilo čemu u 2012. godini, a prvenstveno o reizboru sadašnje "direktorke" Politike.

Sve to dovodi u pitanje akta koje je Mira Glišić-Simić potpisivala u rečenom periodu sa pozicije direktora - što stvarno nije bila, jer joj meritorni organi nisu produžili mandat, a sama to nije smela da čini. To znači i da su ugovori o radu, kao i otkazi i drugi pravni poslovi unutar preduzeća Politika (PNM), koje je bez ovlašćenja od početka 2010. godine naovamo potpisivala samozvana direktorka Mira Glišić-Simić pravno: nepostojeći (null and void).

Ne samo to, takvo bezvlašće i samovolja nekog direktora, zaposlenog u javnom preduzeću (s obzrom da je PNM formalno jednom svojom polovinom u vlasništvu države, a neformalno i drugom), u svakoj uredjenoj državi bi doveli do istrage a verovatno i do podizanja optužnice zbog zloupotrebe položaja.

O misteriji nepostojanja zakonom propisanog ugovora direktora PNM i državnog tolerisanja takvog nezakonitog stanja, sporadično se raspravljalo i unutar same Politike, i to ne samo šapatom, po kuloarima i hodnicima, već i (polu)zvanično. Prethodni glavni i odgovorni urednik je takodje potegao to pitanje u cirkularnom pismu koje je maja 2013. godine uputio novinarima, čim je saznao da mu direktorka Mira Glišić-Simić radi o glavi. Posle formiranja novog saziva Skupštine PNM u januaru 2013. godine, član Skupštine i novi predstavnik kapitala države Srbije Jasmina Mitrović Marić zatražila je, zvanično, na sednici održanoj 20. februara 2013. godine da generalna direktorka dostavi na uvid svoj Ugovor o radu.

Umesto da pokaže papire, Mira Glišić-Simić se brzo snašla i članovima Skupštine suvereno prodala priču da ima aneks, tvrdeći da je isti potpisala sa Jovanom Simićem kao potpredsednikom Skupštine, još u januaru 2012. godine; izjavila je istom prilikom da je Simić za taj potez imao saglasnost predsednika Skupštine PNM Petra Imberga (iz WAZ-a), ali je vešto izbegla (po nekim tumačenjima - čak odbila!) da isti stavi Skupštini na uvid.

Pojedini akteri tog dešavanja potvrdili su da niko, izuzev Mire Glišić-Simić i Jovana Simića, nije video taj "aneks", niti je upućen u njegov sadržaj. Ali čak i ako taj aneks nije fikcija i zaista postoji (negde u "direktorkinoj" fioci?), on nema veću snagu od toalet papira, s obzirom da nije mogao biti zakonito zaključen bez neophodne odluke Skupštine PNM o produženju njenog mandata i pisane saglasnosti kojom Skupština ovlašćuje Jovana Simića da sa M. Glišić-Simić potpiše aneks. A bez ta dva uslova - aneks ugovora na koji se lukavo pozvala Mira Glišić-Simić (kako bi izbegla problematizovanje činjenice da nema ugovor, kao takav), čak i ako bi kojim slučajem iznenada isplivao na svetlost dana, jeste nevažeći.

Tajni "aneks" ugovora o radu, na koji se usmeno pozvala, a članovi Skupštine to nisu dalje čačkali, što je takodje neobjašnjivo - potpisao je, navodno, Jovan Simić, kao potpredsednik Skupštine PNM; aneks je navodno sklopljen za period od četiri godine, od 1.01.2012. do 31.12.2015. godine. Tu se potkrao neobičan lapsus koji dodatno dovodi u sumnju verodostojnost rečene izjave i stavlja znak pitanja na autentičnost dokumenta, jer proizilazi da je njime duplo pokrivena 2012. godina, pošto je i prethodni ugovor o radu (ako je taj uopšte postojao za period 1.01.2010.-1.12.2012.) po shvatanju predsednika Skupštine PNM Petra Imberga - važio za celu 2012. godinu. Zašto bi Mira Glišić-Simić i Jovan Simić ponovo zaključili neki novi aneks za 2012. godinu (uz naredne tri), to je pitanje koje bi morale da reše nadležne službe zadužene za sankcionisanje korupcije, zloupotrebu položaja, pa i proneveru.

Rad na crno

Da Mira Glišić-Simić radi u Politici zapravo "na crno", pa još na mestu direktora, potvrđuje izjava bivšeg predsednika Skupštine PNM iz WAZ-a gospodina Imberga. On je kao lice ovlašćeno za zaključivanje ugovora o radu i aneksa ugovora o radu sa generalnim direktorom Politike, pismeno potvrdio zakonitom zastupniku Politike AD da nije dao ni pismenu ni usmenu saglasnost da se Miri Glišić-Simić produži mandat posle isteka prvog ugovora (31.12.2009. godine). Pa čak i ako bi se pristalo na tumačenje da su oba osnivača kompanije PNM dala saglasnost potkraj 2009. godine, WAZ smatra, tvrdi Imberg, da je najkasnije 31.12.2012. godine njen ugovor definitivno prestao da važi. U tom slučaju bi nezakonitosti počele 1. januara 2013. godine, a ne već tri godine ranije (1. januara 2010. godine). To je detalj gde i WAZ meša babe i žabe, jer o produženju mandata generalnog direktora PNM posle 1. januara 2010. godine nije mogao da odluči samo "polovični" vlasnik, već oba. A WAZ očito nije. Očito je da razočarani i tada već odlazeći suvlasnik Politike, nemački WAZ, nije imao nikakav interes da odobrava produženje mandata generalnom direktoru Politike za 2012., 2013., 2014. i 2015. godinu, jer je svoj udeo u zajedničkom preduzeću (PNM) još početkom 2012. godine odlučio da proda. A potom polovinom 2012. godine i prodao Miroslavu Bogićeviću.

Ni tu nije kraj; uvid u dokumenta o poslovanju PNM, kojima raspolaže osnivač, otkriva da je direktorka Politike slagala članove Skupštine PNM i oba vlasnika, kada je prilikom objašnjavanja svog ugovora o radu izjavila da je predstavnik WAZ-a dao saglasnost za njeno ponovno imenovanje za direktora. Što Peter Imberg (WAZ) odlučno opovrgava.

Prema navodima iz zapisnika sa 10. sednice Skupštine Politika novine i magazini, održane 20. februara 2013. godine u Beogradu, Mira Glišić-Simić je (neistinito) obavestila okupljene rečima (citat) "da je njen ugovor na snazi, jer je zaključila aneks kojim je radni odnos produžen, a aneks je potpisala sa Jovanom Simićem koji je bio predstavnik državnog kapitala i koji je i sa drugim direktorima potpisivao ugovore o radu. Aneks je potpisala u januaru 2012. godine, kada Skupština nije zasedala. Zna da je prethodno obavljena konsultacija sa gospodinom Peterom Imbergom, tadašnjim predsednikom Skupštine, koji je na produženje dao saglasnost".

Da je izjava Mire Glišić-Simić neistinita, dokazuje pismo Petera Imberga generalnom direktoru Politike AD Zefirinu Grasiju. Na Grasijevu pismenu molbu Imbergu, da mu dostavi kopiju Ugovora o radu i Aneks ugovora kojim je bio produžen mandat Miri Glišić-Simić, predstavnik WAZ-a odgovorio je da je ona imenovana za generalnog direktora PNM na određeno vreme, i to do 31.12.2009. godine.

"Odluke o daljnjem produženju ugovora nisu donošene, tako da osim ovog ugovora ne postoje bilo kakvi aneksi ili neki drugi usmeni ili pismeni dogovori. Mandat gosp. Glišić Simić kao generalnog direktora PNM-a je prema našem razumevanju pravnog stanja istekao sa 31.12.2012 godine," zapisao je Peter Imberg u pismu Grasiju, poslatom 5. februara 2013. godine. Da ne bude zabune, tu treba (ponovo) razjasniti raskorak u tumačenjima tačnog datuma "isteka mandata": Peter Imberg je u dopisu Grasiju pogrešno pretpostavio da je za punovažnost ugovora o radu dovoljna saglasnost Upravnog odbora Politike AD. Uvid u osnivačke akte dokazuje da nije, jer je za to potrebna odluka Skupštine PNM (znači nije moguće zaobići WAZ). Kako god pravno tumačili ovu situaciju, iz tvrdnji predstavnika WAZ-a proizilazi da je Miri Glišić-Simić mandat istekao još 31. decembra 2009. godine.

Cela ta rašomonska višegodišnja predstava u režiji Mire Glišić-Simić pokazuje da se radi ne samo o spretnoj, nego i krajnje beskrupuloznoj osobi, koja ni ne trepne kada servira laž predstavnicima kapitala (državnog i stranog), na primer 20.2.2013. kada je na 10. sednici Skupštine PNM izjavila da je Petar Imberg "dao saglasnost" za njen aneks potpisan sa Jovanom Simićem. Obmanula je osnivače, Skupštinu vlastitog preduzeća. Uprkos tome, i naredne tri godine kasira po 10.000 evra mesečne plate. I koju hiljadarku (evra) pride. Ne može se reći da nije znala da je zloupotrebila svoj položaj, jer bilo je nebrojeno napisa u beogradskim medijima (ali ne i u Politici) koji su sporadično skandalizovali njena, ne samo u Srbiji nego i u širem oruženju - enormna mesečna primanja.

Nameće se još jedno pitanje - kako se, iako dovedena kao Tadićev kadar, zadržala u Politikinom sedlu i posle promene vlasti? Odgovor treba potražiti u činjenici da se i sama hvali da je "prijateljica Aleksandra Vučića", zahvaljujući komšiluku, tačnije činjenici da je svojevremeno sa srpskim premijerom a kasnije njegovom (bivšom) suprugom i decom - delila istu adresu u elitnoj novobeogradskoj zgradi. Što je u Srbiji očito dovoljno jak razlog da dovitljiva i kreativna osoba, poput Mire Glišić-Simić, suprotno propisima vlastitog preduzeća, sebi osigura zavidnu materijalnu korist.

Da apsurd bude veći, pored tako divljačkog ličnog bogaćenja na račun Politike, u isto vreme je izbačen na ulicu veliki broj zaposlenih u Politici, što "dobrovoljno" (samoproglašenjem za tehnološki višak), što kroz otkaz ugovora o radu. Već potkraj prvog i zapravo jedinog zakonitog mandata Mire Glišić-Simić, usvojena je nova sistematizacija prema kojoj je preko 100 zaposlenih odredjeno za "odstrel". Tako je pronašla čarobnu formulu da kroz seriju otpuštanja naoko smanjuje troškove, jer nije sposobna da ostvari dovoljan prihod koji bi pokrio ogromne troškove koje ima. Nije ni čudo - trebalo je podmiriti ne samo navodno loše poslovne rezultate prethodnog poslovodstva nego i sopstvene apetite u vidu direktorske bajkovite plate koja je tri puta viša od zarade slovenačkog predsednika, na primer. Pa su sa posla oterani novinari i zaposleni koji su godinama gradili Politiku.

Da ironija bude potpuna, zbog "racionalizacije" poslovanja su ukinute čitave službe. Otpuštanja su vršena u talasima, ali direktorkina plata nikada nije trpela. Naprotiv, povećala se sa početnih 7.500 evra (tada oko 750 hiljada dinara) na potonjih 1,4 miliona dinara. Usput je kao po tekućoj traci - iako sama bez važećeg ugovora - otkazivala ugovore o radu drugim zaposlenim u Politici.

U laži su duge noge

Iz raspoloživih dokumenata i svedočenja aktera rečenih dogadjaja, proizilazi, dakle, da još od 1. januara 2010. godine generalna direktorka PNM radi bez ugovora, kao i bez legitimno zaključenog aneksa ugovora o radu. Jer (ukoliko "ankes" uopšte postoji), taj je zaključila sa licem koje nije ovlašćeno, kao i bez saglasnosti i odluke osnivača.

Da Mira Glišić-Simić sebe lažno predstavlja kao direktorku Politike, i da je sa PNM u parazitskom i pljačkaškom ali ne i u radnom odnosu, dokazuju i druge činjenice. Kada je, na primer, Skupština PNM 2014. godine konačno uskladila Ugovor o osnivanju PNM sa izmenjenim Zakonom o privrednim društvima, ukinula je poslove generalnog direktora i zamenika generalnog direktora. Umesto starih funkcija, uvela je dva ravnopravna direktora. Da li je Mira Glišić-Simić tada iskoristila priliku da ozakoni svoj status i zaključi novi ugovor ili aneks i tako uskladi naziv svog radnog mesta sa navedenom izmenom?

Akteri dogadjaja svedoče da nije! Zašto? Zato jer je saglasnost predstavnika osnivača bila ne samo veoma neizvesna, ne samo upitna, već (izvesno) - negativna. Kao psiholog (po struci) znala je da prepozna opasnost, pa pitanje svog statusa radije nije potezala, već je preko svojih advokata tu "promenu" uspela da registruje u APR-u i to samo na osnovu izmena ugovora o osnivanju, a bez (nužne!) odluke Skupštine PNM da ona više nije generalni direktor već direktor.

Na dokumentima se potom potpisuje kao "direktor" (i lažno predstavljanje je posebno krivično delo), iako je prema inicijalnom, mada već više od pola decenije nevažećem ugovoru o radu, ona bila i ostala - generalni direktor. Bar na papiru iz 2008. godine, kome je davno prošao rok. I ta okolnost produbljuje zaključak da poslove u PNM obavlja mimo zakona. U toj činjenici verovatno treba tražiti i razloge zašto uporno krije svoj ugovor o radu i njegov navodni aneks. Zna da je sve "zaključila" na nedozvoljen način. Najzad, taj misteriozni "aneks ugovora" (ako uopšte postoji) ne samo da nije potvrdila Skupština PNM, nego nije potvrdjen ni eventualni opis njenih poslova u istom "aneksu", navodno potpisanom sa prijateljem Simićem.

O pobrojanim ali i drugim kršenjima zakona i zloupotrebama od strane Mire Glišić-Simić, blagovremeno su obavešteni predstavnici oba vlasnika; informacije o nezakonitostima su bile poslate iz Politike kako predsedniku Skupštine PNM Miti Katiću, potpredsedniku Skupštine PNM Kosti Sandiću, zakonskom zastupniku Ist Media Grup Urošu Stefanoviću, tako i zakonskom zastupniku Politike AD Zefirinu Grasiju. Ne samo to, o nepravilnostima u Politikinoj kući obavešteni su i drugi nadležni državni organi. A ipak - nije se desilo ništa.

Takva pasivnost čudi ako se zna da su u trenutku, kada je 2012. godine u javnosti obznanjeno da je 50 odsto udela u Politici kupila nepoznata firma iz Moskve, političari na vlasti bili veoma oštri i odlučni u osudama tog poduhvata. Raščišćavanje sporne kupovine Politike i svih sumnjivih poslova u vezi toga - bilo je najavljeno kao prioritet nove vlade. "Nikada ne govorimo o hapšenjima, ali oni koji su pljačkali državnu imovinu moraju da odgovaraju. Nisam pristalica pritvaranja, ali jesam dobrih optužnica, a nezavisne sudije će potom doneti odluku na osnovu toga," rekao je prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić 23. avgusta 2012. godine, posle saznanja da je prethodna vlast (upotrebom Bogićevića) za kupovinu Politike crpla novac poreskih obveznika iz Agrobanke, i još nekih drugih domaćih banaka.

Četiri godine kasnije, vlasničko klupko Politike još uvek je, bar naizgled, mutno i navodno "zamršenije nego što je ikada bilo", bar tako tvrde predstavnici vlasti. Jedan od razloga je što je otkriveno i da je prilikom "kupovine" Politike navodno došlo do zloupotreba donacija EU za podršku srpskim medijima. Zato je "vlasništvo" Politike namerno ostavljeno "u magli" i prepušteno "sivoj zoni"; da se Brisel ne bi dosetio da traži da se novci, potrošeni izvan ugovorene namene - vrate.

Zahvaljujući netransparentnim vlasničkim odnosima,  pored političara na vlasti, najveću korist iz takve situacije izvlače upravo oni, koji poput Mire Glišić-Simić "rade" bez zakonite osnove. Sve to iscrpljuje preduzeće i pričinjava ne samo finansijsku štetu, nego i štetu na ugledu. Mada je i laicima jasno da je tu najviše oštećen državni kapital.

Cementiranje zloupotreba

U Politici (PNM) je za punovažnost većine odluka potrebna saglasnost oba direktora koje imenuju suvlasnici (jednog država, drugog vlasnik privatnog kapitala). Sve to je posle navodnog "produženja mandata" Mire Glišić-Simić zahvaljujući njenoj famoznoj dovitljivosti na Skupštini PNM, održanoj 20.2.2013. godine, i pretnje zatvorom kojom je "opterećen" drugi vlasnik Politike Miroslav Bogićević - urodilo njegovom potpunom "pasivizacijom". Digao je ruke od Politike, i bukvalno. Nije uspeo da plati zadnju ratu za kupovinu Politike, pa je ceo ugovor doveden u pitanje, štaviše, pravni naslednik WAZ-a kompanija "Jakob Funke" ponovo pledira da postane suvlasnik Politike, s obzirom da je posao sa Ist Medija Grupom - propao. Funke je još u februaru ove godine najavio da će svoj udeo u Politici prodati na aukciji. Tako je Bogićevićevo hapšenje dovelo do situacije da je Mira Glišić-Simić preuzela neograničenu, apsolutnu vlast u kompaniji PNM odnosno Politici.

Treba podsetiti da je Udruženje novinara Srbije (UNS) još 16. oktobra 2012. godine objavilo da je "od juče, 15. oktobra, direktorka Politike novine i magazini Mira Glišić-Simić jedino ovlašćeno lice za zastupanje PNM-a u Agenciji za privredne registre. Naime, dosadašnji predstavnik stranog suvlasnika Politike Goran Ilin brisan je iz registra". U dokumentaciji na sajtu APR-a ostalo je zabeleženo da je Vuk Vasiljević kao ovlašćeno lice suvlasnika Politike dan ranije naložio brisanje Gorana Ilina, koji je 14. septembra podneo ostavku na funkciju zamenika generalnog direktora Politike (PNM), čime je jedino ovlašćeno lice ostala "generalna direktorka" Glišić-Simić, kao predstavnik kapitala u pretežnom državnom vlasništvu.

Na osnovu te promene je postalo jasno da se Ist Media Grup, koja je 2012. godine kupila WAZ-ov udeo u Politici, odrekla prava na upravljanje kompanijom PNM po principu saglasnosti oba vlasnika za važne poslovne odluke. To je značilo, kako je ocenilo Udruženje novinara Srbije, "da je novi vlasnik Politike Miroslav Bogićević postao pasivni partner države Srbije u upravljanje najstarijim dnevnim listom na Balkanu, da država sada upravlja Politikom bez ograničenja".

Posledice takvog upravljanja su katastrofalne po Politiku. "Direktorka" PNM je od povlačenja WAZ-a iz zajedničkog preduzeća, od polovine 2012. godine pa do septembra 2014. godine (do imenovanja svog zamenika) vladala Politikom bez ikakvih ograničenja. Radila je šta je htela. Bez supotpisa (koji je inače nužan!) i saglasnosti zamenika generalnog direktora, kao i bez odluke Skupštine PNM, zastupala je Politiku pred trećim licima, državom i zaposlenima, zaključivala poslovne ugovore, samostalno gazdovala novcem firme, uzimala samovoljno određenu zaradu, bez ograničenja koristila druge privilegije (koje je sama sebi odobrila), odlučivala koga će i koliko da nagrađuje a koga će da zakine, sa kojim će dobavljačima raditi... Uz sve to je isplaćivala zarade i nagrade bez ikakve kontrole. Uz prećutni pristanak vlasti, stvorila je sebi utopiju. Pravi raj, na zemlji.

Između ostalog je, na primer, još dok je bila "generalna direktorka Politike", u februaru i martu 2011. godine zatražila od svojih najbližih saradnika (Nataše Sević, Gorana Bezbradice) da nađu rešenje kako da ona, kao direktor, pomogne svom nekadašnjem ličnom vozaču iz Zeptera (kako se saznalo kasnije), izvesnom Dejanu Mladenoviću, jer je taj ostao bez posla u matičnoj firmi. Nevolja je bila što su baš u to vreme otpuštani vozači PNM, pa zato ni Dejan Mladenović nije mogao biti zaposlen. Svejedno, rečeno-učinjeno. Nadjeno je spretno rešenje da se on "radno angažuje" preko posredničke firme, i to kao eksterni kontrolor za otpis remitende i druge kontrole, sve radi ometanja eventualnih nezakonitosti. Ugovorom je regulisan medjusobni odnos i precizno definisano dokumentovanje njegovog rada.

Ubrzo počinju problemi sa fol-kontrolorom. Firma Kodex, preko koje je angažovan Dejan Mladenović, počinje svakog meseca Politici da ispostavlja račun od 114.460,00 dinara, ali bez pratećih priloga koji su ugovorom bili propisani kao obavezni, a kao takvi i sastavni deo računa i dokaz da je angažovani radnik - radio. I, pre svega - šta je radio. Računi su, uprkos feleru, uredno odobravani i plaćeni. Unutrašnja Politikina revizija ukazivala je generalnom direktoru na nedostatke i tražila da se postupa prema ugovoru. Mira Glišić-Simić se oglušila o pozive da poštuje zakonitost. Praksa je ostala ista i računi su pristizali za plaćanje. Takvo stanje je potrajalo čitave dve godine, čak i pošto je Mladenoviću istekao ugovor. Posle svega - zaposlen je u Politici "u roli" kontrolora remitende. Samo po ovom osnovu, iz Politike je "isparilo" blizu 3.000.000,00 dinara.

Nekako u isto vreme, u Politiku (PNM) počinju da stižu, mesečno, računi Sport Networka na iznos od 2.000,00 evra plus PDV, sve u dinarskoj protivvrednosti. I ti računi su patili od nedostatka (neophodne) prateće dokumentacije, nedostajao je čak i potpis zaposlenog koji potvrđuje da je usluga uopšte obavljena. Unutrašnji nadzor je ukazivao da se tako veliki iznosi moraju odgovarajuće dokumentovati i snabdeti potrebnim potpisima. Iako se radilo o intervenciji koja je bila na mestu, Miri Glišić-Simić nije bilo po volji što joj se "prigovara i traži prateća dokumentacija". To odražava njeno shvatanje Politike kao sopstvenog lovišta, što je u suprotnosti sa zadatkom nadzornika da paze na ekonomičnost rada Politike i, iznad svega, da je sve po zakonu.

Iako računi Sport Networka nisu imali potpis lica koje je u Politici te usluge primilo, finansijski direktor Goran Bezbradica koga je u Politici instalirala Glišić-Simić, tražio je da računi budu plaćeni uz napomenu da je "to nalog Direktorke". Računi su se nizali, iz meseca u mesec; svaki je glasio, u proseku, na sumu od oko 260.000,00 dinara. Tadašnji zamenik Mire Glišić-Simić (Goran Ilin, osoba koja je štitila interese drugog suvlasnika Politike, WAC-a) odbio je da potpiše a time i odobri plaćanje tih računa. Ali ni to nije sprečilo Miru Glišić-Simić da isplati račune bez pokrića.

Problem "unutrašnjih kompetencija" je tinjao sve do 8. maja 2012. godine; Mira Glišić-Simić nije mogla da pojmi da njen zamenik tura nos svuda, iako mu je upravo to posao, tačnije da pazi da Politika, kao vlasništvo i nemačkog medijskog koncerna, ne bude opljačkana. Što se konkretnih faktura tiče, svako ko ih je makar ovlaš pogledao, morao je da se zapita kako to da se olako odobrava iznos od preko 2.500 evra za plaćanje, a da obim usluge nije precizno iskazan niti postoji prateća dokumentacija, ni potpis zaposlenog u Politici kao potvrda da je usluga zaista primljena. Prigovori, opravdani ili ne, nisu omiljena disciplina direktorke Politike, a još manje da iko proverava fakture i postoji li prateća dokumentacija. Ignorisanje Ilinovih zahteva je bio jasan znak da se Mira Glišić-Simić toliko osilila, pa se više ne usteže da vrši pritisak i na unutrašnje službe koje su pazile na zakonitost rada Politike ne samo "zbog Nemaca", nego i (pre svega) radi zaštite domaćeg kapitala.

Znamo, svi kradu, bez izuzetka!

Opisani incident nije bio usamljen. Repriza je usledila 17. maja 2012. godine; tog dana su oba direktora (i srpskog i nemačkog vlasnika Politike) imala u planu da potpišu (unapred) pripremljenu dokumentaciju i odobre račune, prispele za plaćanje. Taj posao je obavljan u kancelariji Nataše Sević, rukovodioca Odeljenja administrativnih poslova, na 17. spratu zgrade u kojoj se nalazi Politika.

Oko podne je u kancelariju uparadirala Mira Glišić-Simić i pozvala Gorana Bezbradicu, finasijskog direktora, uz napomenu "sve ostaje između nas, da rešimo problem koji se pojavio". Napomenula je da Goran Ilin (WAZ) pravi probleme jer odbija da potpiše i odobri fakture za plaćanje, jedne Sport Networka, druge Kodexa (za tzv. eksterni kontroling). Zapretila je da će "nastupiti loše posledice", ako plaćanje izostane. Poslala je Bezbradicu po neke dokumente, uz tiradu kako je sve ispravno urađeno, nacrtano i dokumentovano njenom nadobudnom zameniku, ali se on zainatio, i neće da potpiše.

Ugovor izmedju PNM i Sport Networka je već istekao, i to pre pola godine, ali za Miru Glišić-Simić to nije bila prepreka jer "nama se ne isplati da uradimo produženje (pošto) mnogo dobijamo a i cena bi bila znatno veća (u slučaju sastavljanja novog ugovora), nego ranije ugovorena". Dodala je da je Kodex, isto kao i Sport Network, "objasnio saradnju" sa Politikom, i zaključila da su "kroz usluge eksternog kontrolinga sprečene krađe". Dodavši, doslovce: "Znamo da svi kradu, bez izuzetka, tačka. Ja rekla."

Rad bez sopstvenog validnog ugovora se toliko osladio direktorki Politike, da je iste metode proširila, kao metastazu, i na dobavljače. I sve to pravdala boljitkom, jer da se radi drugačije (zakonito, po osnovu ugovora), bilo bi, tvrdila je - skuplje... Kontradikcija bez premca! Kada bi to "pravilo" postalo aksiom u poslovanju širom sveta, onda ugovori više ne bi ni bili potrebni, a svako bi radio šta mu se hoće. Zakoni, propisi, ugovori, medjutim, postoje upravo zato da spreče takvu samovolju. Bez poštovanja pravila, u ambijentu gde vlada nekakav nedefinisani "usmeni dogovor", raste korupcija, posledično investitori beže a privreda grca.

Pre nego što je WAZ odlučio da je kucnuo čas za bežaniju iz Srbije, sukobi sa Mirom Glišić-Simić nisu jenjavali. Ilin se trudio da spreči iscrpljivanje Politike od strane nesputane predstavnice srpskog kapitala, ali je izdriblan na način da su računi spornih dobavljača deljeni na više delova, tako da svaki bude manji od 100.000,00 dinara; ovim je Ilin "zaobidjen" i lukavo poništena obaveza da po funkciji mora i on da odobri plaćanje visokih računa poput onih koje je istavljao npr. Sport Network. Zahvaljujući toj doskočici, sve je mogao da završi i samostalno potpiše tadašnji finansijski direktor Goran Bezbradica. Epilog te epoziode ipak nije tako sumoran - zahvaljujući problematizovanju rečenih računa, za isti obim usluga je cena ipak snižena, pa je Politika na kraju plaćala 850,00 evra umesto dotadašnjih 2.500,00 evra!

Jedno se trebuje, drugo dobije

To nije bio kraj netransparentnog i štetnog poslovanja Politike u režiji Mire Glišić-Simić. Direktori Politike su imali obavezu transparentnog izbora i zaključivanja ugovora sa odabranim dobavljačima papira i drugog repromaterijala, s obzirom da se najveće nabavke odnose upravo na papir i repromaterijal. Primedbe stručnjaka iz štamparije otkrile su, medjutim, "da se jedno trebuje, a drugo dobije". I ne samo kada je papir u pitanju, nego i boje, što je sve povećavalo troškove štampe. Za Miru Glišić-Simić je to bio izazov koji je prevazilazio njeno razumevanje poslovanja. Posledično nisu zaključeni ugovori sa dobavljačima, što znači da nisu izabrani u skladu sa važećom internom procedurom propisanom u Politici, već su bili posledica (što pismenih što usmenih) "dogovora" sa Mirom Glišić-Simić.

Na računima koje je Politika podmirivala fabrici Vipap iz Krškog (Slovenija), cene su iskazane u evrima, i to bez PDV-a (koji se plaća po carinskom računu); prema fakturama, papir se ne nabavlja direktno od proizvodjača (Vipap, Krško), što bi bilo jedino logično i ekonomično, nego preko posrednika - istoimene podružnice u austrijskom Ternitzu! Na tovarnom listu lepo piše da je izvor pošiljke (pošiljalac) VIPAP Videm Krško, a primalac Vipap-Ternitz. Mesto isporuke - Politika NM (novine i magazini), Krnjača, Pančevački put, Serbien... Nema objašnjenja zašto se fingira da papir "kruži po Evropi", kao da putuje iz Slovenije preko Austrije do Srbije, što ga svakako ne čini jeftinijim, umesto da sve ide direktno, od proizvodjača ka kupcu.

Kada se, primera radi, u Sloveniji poslovi obavljaju preko posrednika, kao što je bio slučaj sa kupovinom finskih oklopnih vozila "patrija" za Slovenačku vojsku, onda su "u igri" obično i provizije koje završavaju na računima u nekoj od poreskih oaza. Sve dok organi gonjenja ne stanu na put toj poslovnoj idili...

Ukratko, neverovatna je informacija da za nabavku papira za Politikinu štampariju (koja je 100% u vlasništvu Politike novine i magazini) "ne postoji ugovor", kao i da se "naknadno odobravaju usmeno dogovoreni popusti". Ista stvar se ponavlja i sa nabavkom repromaterijala, takodje za potrebe Politikine štamparije. I na računima za repromaterijal su cene iskazane u evrima, bez PDV-a (jer se plaća po carinskom računu). Dobavljač je FLINT. Ni tu nije postojao ugovor.

Na jednom od računa je bio odobren "popust koji koriguje iskazanu cenu" (??!). S obzirom da nije bilo ugovora, i da se cena javlja usmeno (!?), nije bilo moguće saznati ni da li je popust stalan, ili ne. Ima li ga, uopšte, ili je i to fingirano da prikrije neku drugu rabotu. Svote, jasno, nisu simbolične, već vrtoglave. Vipap je, primera radi, "u skladu sa dogovorom" odobrio 14.737,00 evra PNM-u na ime isporuke roto-papira "u julu mesecu"; umesto da sve bude proverljivo i precizirano kroz ugovore, posao se ugovarao usmeno, u najužem krugu bliskih saradnika i partnera. Da bi, opet "po dogovoru", posle mesec dana, dobavljač Vipap iz Krškog knjižnim odobrenjem "vraćao" Politici 10 evra po toni isporučenog papira, koji je avansno već bio plaćen.

Konkretni uslovi nabavke, kao i stvarno dogovoreni popusti, zbog takvog načina "poslovanja" Mire Glišić-Simić ostali su zavijeni u mrak, kao da se radi o formuli za atomsku bombu. Tanane detalje znaju samo oni koji su posao direktno dogovarali. Tajnovitost tog pregnuća dokazuje i napomena "po dogovoru", koja se javlja na dokumentima koji se tiču pomenutih nabavki. Takav način rada sadašnje "direktorke" Politike onemogućava proverljivost tačnosti iznosa navedenih u knjižnom odobrenju, jer ih je nemoguće porediti (nema instrumenta za uporedjivanje - ugovora). Niko osim "usmenih ugovarača" ne zna da li je iznos ispravno utvrđen ili je možda viši (ili manji) nego što bi trebalo da bude. I sve se to dešava iako i Slovenija poslednjih godina bije ljutu bitku protiv korupcije. Odomaćeni modus operandi je, kako su otkrili slovenački nadležni organi, kako uzimanje tako i nudjenje mita, naročito kada je po sredi poslovanje "na jugu" nekadašnje zajedničke države, gde je Srbija još posebno apostrofirana kao "ugodna za sklapanje poslova ispod žita". Slovenija se bori za nultu stopu korupcije, uz agilnu Komisiju za borbu protiv korupcije. Nema sumnje da je u njenom domenu i poslovanje čiji je cilj izigravanje domaćih zakona.

Ruka ruku mije

Odnos domaćih, srpskih vlasti prema opisanom poslovanju Mire Glišić-Simić na čelu Politike, onemogućio je nezavisnu a kamoli efikasnu kontrolu poslovanja u kompaniji PNM. Takva praksa nije bila moguća u vreme kada su oba vlasnika (država i nemački WAZ) zajednički brinula o preduzeću. Sunovrat počinje u momentu kada je WAZ najavio povlačenje iz Srbije i prestao da utiče na izbor dobavljača papira; od tada odluke o uslovima i samoj nabavci donosi isključivo "generalni direktor" Mira Glišić-Simić, a uz nju finansijski direktor, njen kadar. Da im ne bi niko smetao, izmenili su organizaciju preduzeća i sistematizaciju radnih mesta. Ukinuli su Komercijalu, kao nezavisno odeljenje, a njene poslove prebacili u Finansijski sektor.

Sve to je imalo i još uvek ima posledice na kvalitet rada kako Politike tako i njene Štamparije. Rukovodioci štamparije su se redovno žalili na loš i nekvalitetan papir, da je repromaterijal nabavljen po cenama iznad tržišnih... I sve to uprkos protivljenju odgovornih iz Štamparije. Da bi se prikrio loš kvalitet papira, na lošem papiru su štampana izdanja za unutrašnjost Srbije. Tako su, voljom Mire Glišić-Simić, gradjani u unutrašnjosti Srbije na kioscima kupovali lošiju štampu izdavača Politika novine i magazini, u poredjenju sa istim novinama koje su bile dostupne kupcima u metropoli. Cena je, bez obzira na kvalitet, i za jedne i za druge - ista.

Ni to nije sve; u  januaru 2013. godine uočeno je, na primer, da se gomila dug Kurira za štamparske usluge, jer ugovorne obaveze nisu ispoštovane. Mira Glišić-Simić je ignorisala upozorenja, iako je dug rastao i štetio interesima PNM. Deo dokumentacije je u Politici (PNM) od 2012. godine naovamo (pre)usmeravan tako da se zaobidje interni nadzor. Nabavke, naročito veće, poput kupovine CTP aparata i izbora dobavljača, izazvale su, tu i tamo, nešto varnica unutar Politikine kuće. Oformljena je komisija za nabavku, držani su sastanci, raspravljalo se, ali sve to je bilo uzalud jer je rukovodilac, nadležan za nabavku, prispele ponude prosledjivao direktno finansijskom direktoru Bezbradici. Na kraju je izabrana AGFA, iako je Kodak, suma sumarum, imao povoljniju ponudu. Ima još dosta primera koji razgolićuju velikopoteznu poslovnu politiku Mire Glišić-Simić u Politici, a koja ima ozbiljne posledice po firmu.

Ilustracije radi, Mira Glišić-Simić je na dan 28. februara 2014. godine, tik uoči predaje godišnjih obračuna, donela odluku da otpiše obaveze prema dobavljačima iz inostranstva u dinarskoj protivvrednosti 941.000,00 evra. To je imalo za posledicu da je utvrdjeni gubitak postao - dobitak!

Friziranje knjiga?

Šef knjigovodstva, finansijski direktor i Mira Glišić-Simić nisu ni trznuli na zahtev unutar Politikine kuće da dostave odluku i dokumentaciju na osnovu koje je proknjižena tako nagla i radikalna poslovna promena, pa je gubitak pretvoren u dobitak. Posebno ako se zna da je deo redovne procedure da se obaveze popisuju i preispituju u redovnom godišnjem popisu; na osnovu njega popisne komisije predlažu, a direktori donose odluke o otpisu, najkasnije pre kraja januara tekuće godine i to za stanje na poslednji dan prethodne godine. U konkretnom slučaju popisne komisije nisu dale predlog za otpis obaveza (prema dobavljačima iz inostranstva - WAZ).

Uskraćivanje  uvida u dokument kojim se menja finansijski rezultat preduzeća i to tako da gubitak postaje dobitak, možda najbolje pokazuje razmere voluntarističkog "upravljanja" Politikom. Takvo ponašanje je prevršilo meru i izazvalo WAZ da odmah podnese tužbu za naplatu kredita u iznosu preko 15 miliona evra; ta tužba je proizvela Politici troškove koji se mere u stotinama hiljada evra, i spor još nije okončan.

To, očito, nije bilo dovoljno upozorenje vlasnicima Politike (u obličju izvršne vlasti - srpske vlade) da nastaje nepotrebna i nenadoknadiva šteta. Mira Glišić-Simić se zaštitila tako da se otarasila nezgodnih svedoka njenih poslovnih avantura. Nepoćudnim zaposlenim je pretila, bez uvijanja, smanjenjem plate, čak otkazima. Tako je, na primer, 16. maja 2014. godine (kada je redovno radno vreme već bilo završeno a u Srbiji vladalo vanredno stanje zbog katastrofalnih poplava) na lokalnom Politikinom sajtu - Intranetu, objavila novi Pravilnik o izmenama i dopunama pravilnika o sistematizaciji poslova za Politiku novine i magazini, kao i prateće akte. Time je, protivno zakonodavstvu, Ugovoru o osnivanju Društva PNM i internim aktima preduzeća, ne obaveštavajući vlasnike i Skupštinu Društva PNM (i suprotno njihovom prethodnom stavu), donela Sistematizaciju kojom je u Politici, izmedju ostalog, ukinut institut interne revizije, a lektori i redaktori izuzeti iz nadležnosti redakcije Politike.

Povukla je taj potez iako iz zapisnika jedne od prethodnih sednica Skupštine PNM proizilazi da to nije smela, jer je i lično tvrdila da imenovanje internog revizora nije u nadležnosti generalnog direktora, već Skupštine PNM. Nerazumljivo je kako je mogla da ukine neko radno mesto, za čije ukidanje prema aktima preduzeća uopšte nije nadležna? Politika je zahvaljući takvoj i sličnim odlukama Mire Glišić-Simić ostala bez svakodnevne stručne, detaljne, sistematične i na zakonu zasnovane kontrole celokupne poslovne dokumentacije, proistekle iz rada njenog "generalnog direktora" i kompanije u celini.

Politici dugovi, prijateljima plen

Opisano se reflektuje i na "kadrovsku politiku" kakvu vodi Mira Glišić-Simić u Politici. Ona je kao "generalni direktor" više puta tokom svog sedmogodišnjeg gazdovanja u Politici menjala organizacionu strukuturu PNM i najviši rukovodeći kadar (koji je zatekla) u potpunosti zamenila novim ljudima, uz velike otpremnine. Na ključna mesta je dovela uglavnom svoje bivše saradnike iz bivše firme Zepter: za finansijskog direktora Gorana Bezbradicu, za pravne poslove Natašu Sević, za oglase Miloša Golijanina (čiji je otac bio direktor u Cepteru), za obračun zarada Tatjanu Novović.

Sa navedenim rukovodiocima je zaključila ugovore o radu i sama odlučila i o njihovim zaradama i uslovima ugovora. Njihovi ugovori i prateća dokumentacija su dobro čuvana tajna u Politici, a o iznosima koji im se isplaćuju kao plate, stimulacije i bonusi, zna samo generalni direktor uz obračun zarada. Kako neželjeno "curenje" podataka o zaradama poslovodstva ne bi uznemirilo novinare u Politici pa i javnost, dve zaposlene u "obračunu zarada" i same primaju neobično velike plate (s obzirom na složenost posla i stručnu spremu), što se može smatrati svojevrsnom "naknadom za ćutanje".

Pa i kada je neko iz kruga povlašćenih napuštao Politiku, poput finansijskog direktora Gorana Bezbradice 2013. godine, o svojoj otpremnini je odlučivao sam direktor, i sa obračunom zarada sačinio dokumentaciju i sprovodio isplate. Niko drugi u preduzeću nema saznanja ni uvid pod kojim se uslovima vrše te isplate. Što otvara neslućene mogućnosti za zloupotrebe. U mesecu kada je Goran Bezbradica napustio PNM, na primer, prilikom isplata plata (za mart 2013. godine), došlo je do značajnog povećanja mase neto plata tzv. vantarifnih zaposlenih (čije zarade predstavljaju preko 20% u fondu svih plata).

Osim njegovog odlaska, drugih promena u isplatama "vantarifnih zaposlenih" tada nije bilo. S obzirom na taj podatak, logičan je zaključak da je do iznenadnog povećanja iznosa za plate došlo jer je njemu isplaćena značajna cifra na ime otpremnine iako, po zakonu, nije imao pravo na otpremninu pošto je sam otišao iz preduzeća. Što je ne samo nezakonito postupanje, nego ugrožava imovinu oba vlasnika PNM, dakle i države Srbije čiji je izdanak (Politika AD) suvlasnik lista Politika odnosno kompanije Politika novine i magazini.

Slično se ponovilo i kada je iz Politike otišao tadašnji glavni i odgovorni urednik Dragan Bujošević i u još nekim primerima...

Neracionalnost nije boljka samo poslovodstva; neracionalno se poslovalo i na nivou redakcija. Na Prvenstvo Evrope u košarci 2013. godine, dve redakcije su poslale tri novinara, pošto je svaka redakcija slala "svoje". Niko od rukovodilaca koji su vlastoručnim potpisom odobrili putne i ostale troškove, nije napravio kalkulaciju ni dokazao korist od tog angažmana niti projekcije o uticaju na rast tiraža. Slično je bilo i sa saradnjom Politike i Olimpijskog komiteta Srbije. PNM je ugovor "o medijskom partnerstvu" zaključio sa Olimpijskim komitetom Srbije na period od četiri godine (2013-2016).

Prema temeljnom aktu PNM (Ugovor o osnivanju kompanije Politika novine i magazini) za zaključenje nekog ugovora čija vrednost prelazi 50.000 evra u jednoj kalendarskoj godini - neophodna je saglasnost Skupštine društva (dakle predstavnika oba vlasnika Politike). Skupština PNM je dala načelnu saglasnost za zaključenje ugovora sa Olimpijskim komitetom Srbije, ali uz napomenu da joj se dostavi podatak o konačnoj vrednosti istog. Taj podatak je kasnije dostavljen, ali ostalo je otvoreno pitanje njegove tačnosti, da bi na kraju, 2015. godine taj ugovor bio raskinut kao štetan. Za posledice niko nije odgovarao. Prema tvrdnjama u Politici "šteta ne može da se oceni", a prema stručnoj proceni kreće se od više stotina hiljada do pola miliona evra.

Uz sve navedeno, iskustvo pokazuje da nezavisno od ekskluzivnosti izveštača sa lica mesta, tiraži samo neznatno rastu u vreme takvih manifestacija i sa te tačke - to je neisplativ posao. Pored toga konkretne usluge smeštaja novinara na OI, ZOI i Mediteranskim igrama, bez plaćenih dnevnica, vrede višetruko manje od konkretne usluge štampanja dodataka koje zauzvart treba da snosi PNM. Zato je sve to u sferi 'magle', jer niko nikada nije merio finansijske efekte promocija i objavljivanja loga. Na kraju je ostalo nepoznato je li država na teret Politike velikodušno i "izvanbudžetski" zapravo sponzorisala Olimpijski komitet, ili se radilo o nečem trećem. Izvesno je da se i taj "poslić", u režiji poslovodstva Politike, odrazio na drastično loše poslovne rezultate Politike. Posledice su sustigle zaposlene (novinare i službenike) u vidu pretnji novim otpuštanjima, sve zbog "racionalizacije poslovanja".

Istorijat dubioza

Prema dostupnim podacima, Politika (PNM), Politika AD i Politika štamparija dobili su od nemačkog partnera (WAZ) oko 15 miliona evra u gotovini kako bi se poboljšala njihova likvidnost. Taj novac je bio neophodan za opstanak Politike. WAZ je, po izlasku iz partnerstva sa srpskom državom, a pošto je Mira Glišić-Simić izvršila "otpis" dela obaveza - zahtevao sudskim putem da mu se krediti vrate. Uprava Politike u sudskom procesu (koji je WAZ pokrenuo) nije osporila dugovanje, osim u delu od tri miliona. Tragika tog zajma je što nije iskorišćen za to da Politika postane uspešno i moderno preduzeće.

Finansijski izveštaji preduzeća otkrivaju da Politika poslednjih godina konstantno beleži gubitak. Najveća odgovornost, može se reći i krivica za takvo stanje, leži na plećima srpske države. Jer je ona svojim kadriranjem presudno uticala na takvo stanje, dakle dugovečnost Mire Simić-Glišić u Politici. Za njeno štetno delovanje po prosperitet PNM direktno je odgovorna država Srbija, odnosno njeni upravljači.

I dok Mira Glišić-Simić nesputano vlada u Politici, njene promašene odluke donose preduzeću nove nevolje i sve veću štetu. Ona je, na primer, naredila da se od aprila 2013. godine mesečni računi u iznosu oko 35.000 evra dinarske protivvrednosti, za zakup poslovnog prostora koji PNM koristi na adresi Makedonska 29 (gde je vlasnik takozvane Politikine zgrade zapravo Komercijalna banka), ne plaćaju već da se ti vrate izdavaocu "pošto nije potpisan aneks o produženju ugovora".

Komercijalna banka nije sedela skrštenih ruku - već je imala "izvršnu ispravu" i preduzela mere za sudsko izvršenje koje može izazvati velike (iako predvidljive) i, treba li reći, potpuno nepotrebne troškove za Politiku. Takvo rasipanje novca jeste nerazumljivo ako se zna da poslovodstvo već godinama tvrdi da nema novca za modernizaciju redakcije (npr. za kupovinu kompjutera za novinare), niti za poboljšanje osnovnih uslova rada.

Uprkos svemu tome, Mira Glišić-Simić nesmetano uživa u plati od 1,4 miliona dinara, dok firma koju vodi ima kumuliran gubitak od 4,1 milijarde dinara. Politiku održava u životu to što nije vratila kredit od 15 miliona evra nemačkom WAZ-u odnosno kompaniji Funke, koja je pravni naslednik WAZ-a. Prema insajderskim informacijama, Miru Glišić-Simić održava na površini činjenica da je na račun firme-ćerke Politike a to je Politika štamparija, koje je u 100% vlasništvu Politike PNM - od nemačkih poverilaca i istražitelja "sklonila" sumu tešku 400 miliona dinara. Lep kapital na dar budućem (novom) vlasniku Politike. A taj, jasno, ne može biti bilo ko. Mora biti blizak pravom, de facto vlasniku Politike, a to je država Srbija. Preciznije: o usudu Politike odlučuje aktuelna vlast.

 

I tu dolazimo do završnog čina: tih četiristotinjak miliona dinara su zapravo tapija, "ulog" za novi čin čerupanja državne imovine koji se, kako tvrde dobro obavešteni izvori - upravo sprema Politici. Rečeni novci su bogat mamac, jer pokrivaju očekivanja novog vlasnika koji bi pomoću nekog novog kredita, uz prijatelja na uticajnom mestu, mogao glatko da se dočepa polovine kompanije PNM. I krunske nagrade - uticaja preko lista Politika.

Treba podsetiti da je Politika, posle neuspeha Miroslava Bogićevića da podmiri zadnju ratu, prema ugovoru koji je sklopio sa WAZ-om, u postupku vraćanja pod okrilje nemačkog koncerna koji sada posluje pod imenom Funke.

Onih 400 miliona dinara u "šteku", prema nekim kalkulacijama, mogu da posluže i kao garancija za podizanje kredita - za kupovinu kompletne Politike. Drugim rečima, novi (su)vlasnik Politike bi učinio isto što je pokušao da učini Bogićević (podstaknut od strane tadašnje Tadićeve vlasti), dakle probao bi da dobije etabilirani medij bez sopstvenog uloga, praktično džabe. Ko god je vidjen za tu ulogu (o imenima se naširoko spekuliše, a na prvom mestu je Goran Veselinović, blizak SNS-u), poduhvat "kupovine" Politike će teško sprovesti iz sna u javu bez podrške srpske vlade, koja upravlja državnom imovinom.

Da mera bude puna, u Politici je u međuvremenu, polovinom oktobra 2015. godine, istekao mandat i Nini Samardžić koja je direktor Politike u ime 50% "privatnog kapitala"; to stanje traje do dana današnjeg i to bez ikakvih posledica. Ona je bila prvo postavljena za zamenika Mire Glišić-Simić, a kasnije za jednog od dva jednaka direktora u strukturi poslovodstva Politike.

Nije se ništa promenilo njenim ulaskom u Politiku, jer je sva vlast u firmi skoncentrisana u rukama jedne strane, državne, pa je i Ninu Samardžić u Politiku smestio navodno isti (gorepomenuti) biznismen kome je za operaciju "preuzimanja" PNM potrebna i Mira Glišić-Simić. Njenom imenovanju je prethodilo spektakularno hapšenje Miroslava Bogićevića, tada još formalnog vlasnika polovine PNM; on je kao suvlasnik Politike imao pravo da postavi svog punomoćnika/direktora u poslovodstvo Politike novine i magazini; "podstaknut" je da imenuje Ninu Samardžić za koju, navodno, do tada nije ni čuo. Tako je (drugo) direktorsko mesto, koje po ugovoru pripada Ist Medija Grupi alias Bogićeviću, uzurpirano od strane prvog suvlasnika Politike (države). Nina Samardžić pro-forme predstavlja Bogićevića, a zapravo je lansirana na to mesto uz asistenciju aktuelne vlasti. Što pokazuje ko zapravo upravlja Politikom i ko vuče sve konce.

Da ne gubi vreme uoči budućeg "preuzimanja", Mira Glišić-Simić u međuvremenu, preko prijatelja u najvišim vrhovima vlasti, pokušava da progura plan kako "ozdraviti" PNM. A taj je da Skupština PNM donese odluku o otpisu pozajmice teške 15 miliona evra, koliko Politika (PNM) duguje WAZ-u po osnovu uzetih kredita. Razlog za otpis? Stvarno inovativno: "zastarelost" kredita. Kako je već pomenuto, Funke nije pristao na takav plan, na sopstvenu štetu. Čeka se sudski ishod.

U nastalom interregnumu, smišlja se, intenzivno, način kako Politiku t(r)ajno i bezmalo džabe vezati za jednu političku opciju, dok sama novina i cela kompanija PNM tavore zbog loših i promašenih poslovnih odluka; novinari svakodnevno strepe od novih otkaza. Rade na muzejskoj opremi, novinarske "perjanice" više ne skrivaju svoje političke ambicije, a čitaocima se servira novina štampana na lošem papiru. I sve to se dešava ispred nosa nekih navodno visprenih istraživačkih novinara, koji o svemu tome ćute (teško bi rekli da nemaju pojma).

I ta ista Politika se reklamira kao "porodična novina", kao nekakav moralni stub i zaštitnik društvenih vrednosti uz koju su se generacije širom Srbije i dijaspore učile da čitaju; redakciju ne brinu dogadjanja na višim spratovima (gde je štab poslovodstva), već se navodno satrla smišljajući novi slogan lista. U užem izboru (pored profanih Čitaj Politiku, saznaj više i List tvoje porodice) našla se, navodno, i parola o Politici kao listu pristojne Srbije, čime bi da se naglasi razlika izmedju Politike i "utiska tabloidne i vulgarne Srbije". Ima li Politika pravo da podučava druge pristojnosti, kako kod kuće tako i u dijaspori, uz sve što sada znamo?

Da bi stekla to pravo, njeni vlasnici i zaposleni novinari bi morali, kao što se to radi u svakoj pristojnoj domaćinskoj kući, prvo da počiste ispred sopstvenog praga. Sve dok Politiku predvodi poslovodstvo koje oličava apsolutna, nezakonita, arogantna vladavina Mire Glišić-Simić, svako pominjanje "pristojnosti" kao naročitog kvaliteta Politike, može se razumeti kao poruga zdravom razumu i želji da Srbija postane moderna, socijalna, pravna, rečju prosperitetna država u svakom pogledu.

Ono što je izvesno, jeste da prva žena Politike Mira Glišić-Simić zbog vlastitog nelegalnog statusa radi sve što je po volji vlasti; statusom "ni na nebu, ni na zemlji", predodredjena je da bude 100 odsto podatna svakoj garnituri na vlasti, jer svaka zna šta je trulo u Politici, ali ne čini ništa da stanje uredi, već to eksploatiše za svoje interese. S druge strane, ni Miri Glišić-Simić se ne isplati da ičim ugrozi svoj fenomenalno plaćeni položaj. Može se naslutiti i zašto nije inicirala niti potegla rešavanje svog statusa - očito sumnja da bi je predstavnici vlasnika u Skupštini PNM potvrdili na mestu, koje ionako već zauzima. Pa zašto bi rizikovala! To je najverovatniji razlog zašto dopušta status quo. Ali dok se u Srbiji ne uspostavi vladavina prava, takva osoba ne može da bude zaštitnik (često oprečnih) interesa vlasnika PNM, niti može da bude garant nezavisnosti i poštovanja medijskih i novinarskih sloboda zaposlenih u Politici.

Politika se, na žalost, udaljila od načela koje je proklamovala u svom prvom broju, davne 1904. godine. Osnivač Politike i njen prvi urednik Vladislav Ribnikar, u prvom uvodniku pod naslovom "Zadatak nezavisne štampe", citirajući Bizmarka, pisao je da zadatak slobodne štampe nije "ni prost ni lak ni u mnogo starijim zemljama, a kamo li kod nas", stoga "treba mnogo konzekventnosti, mnogo građanske kuraži, mnogo dubokog, političkog uverenja", pa čak "i mnogo hladnokrvnosti" da se to izvrši. Takav, odgovoran i društveno opštekoristan zadatak, nije moguć sve dok u Politici vedre i oblače rukovodioci čije su ambicije u raskoraku sa zakonitošću funkcije koju su okupirali i koju shvataju kao lični feud. Sve dok političari na vlasti i zaposleni u Politici ne skupe kuraž da promene takvo stanje, ono ne služi na čast Politici, ali ni Srbiji, još manje Evropi.



*Igor Mekina je diplomirao i magistrirao iz oblasti međunarodnih odnosa na Fakultetu društvenih nauka u Ljubljani. U novinarstvo je ušao u studentskim medijima osamdesetih godina prošlog veka, kao novinar i komentator Radia Študent. Bio je urednik mariborske Katedre, koja je zbog kritičkih tekstova zabranjivana, plenjena i uništavana u Mariboru i Beogradu. Organizovao je 1988. godine prvi javni nastup disidenta Milovana Djilasa u Jugoslaviji; od 1991. do 2004. godine radio je kao istraživački novinar Mladine. Prvi je pisao o problemu "izbrisanih", najvećem masovnom kršenju ljudskih prava u nezavisnoj Sloveniji; bio je urednik AIM-a za Sloveniju, kao novinar i komentator objavljivao je u brojnim stranim medijima (BBC, RAI, Berlinski radio...). U periodu 2004-2008 bio urednik međunarodne politike u ljubljanskom Dnevniku.