Jezik

sr

en
Serijal: KOLUBARA - PREVARA VEKA

Transkript prve epizode

Pojedinci i predstavnici vlasti godinama unazad raznim zloupotrebama ili donošenjem pogrešnih odluka prave ogromne gubitke u javnim preduzećima, pa je na kraju rezultat isti kao da je u pitanju bila pljačka. Veliki sistemi, kao što su javna preduzeća u kojima se vrti ogroman novac, predstavljaju ustvari dobar politički plen. Zbog toga, svaka promena vlasti podrazumeva i novu raspodelu u upravnim odborima javnih preduzeća, imenovanje novih direktora, dok istoveremeno sve ostaje van bilo kakve kontrole nadležnih institucija iako javna preduzeća pripadaju svim građanima jer ih je osnovala država.

EPS je, na primer, najveće javno preduzeće, koje istovremeno ima monopol u Srbiji i čije usluge, odnosno struju, moraju da koriste svi građani. U okviru EPS-a posluje 11 privrednih društava. Dug koji napravi svako od tih preduzeća ulazi u ukupan dug EPS-a, na kraju je to i šteta za državu, jer kada je preduzeće stalno u gubitku ne plaća ni porez na profit.

Na osnovu istraživanja Insajdera, upravo je EPS jedan od najboljih primera kako je napravljen sistem da niko nikoga ne kontroliše, već da se pojedinci ugrađuju i zarađuju na štetu svih građana. Rudarski basen Kolubara sastavni je deo EPS-a i ujedno od strateške važnosti za Srbiju jer se od uglja iz Kolubare proizvodi polovina struje u zemlji. Međutim, prirodna dobra, koja takođe pripadaju svim građanima Srbije, povlašćeni pojedinci koriste kako bi se obogatili. Poslovanje Kolubare godinama niko nije kontrolisao, ni EPS čiji je sastavni deo, ni Vlada Srbije koja je dužna da u ime građana kontroliše javna preduzeća, ali ni nadležne institucije.

Kopovi sa ugljem i kolubarske fabrike rasprostiru na oko 600 kvadratnih kilometara. Preduzeće posluje sa ogromnim sumama novca. Upravo ogromni prihodi i rashodi u tako velikom sistemu otvaraju i razne mogućnosti za zloupotrebu i pljačku. Prema istraživanju Insajdera, reč je zapravo o jednoj od najvećih prevara, iako na prvi pogled izgleda da je sve legalno.

Od uglja iz Kolubare proizvodi se čak 50 odsto struje za Srbiju. Za kopanje uglja državno preduzeće Kolubara godinama angažuje i mehanizaciju privatnih firmi. To je, međutim, kako se ispostavilo na osnovu istraživanja Insajdera, idealna prilika da se novac rasipa i da povlašćeni postanu bogati preko noći, a na štetu držvanog preduzeća, i to zahvaljujući upravo odlukama države.

Samo za poslednjih 8 godina privatnicima je za iznajmljivanje mašina državno preduzeće Kolubara platilo više od 130 miliona evra. Za taj novac koji je otišao u privatne džepove mogla je da se kupi nova mehanizacija.

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: Alo, molim vas političari, vi što zemlju vodite da ne kažem u prosperitet, vi vidite. Kakva je to nemoć države? Šta se to ovde dešava? I to se nastavlja. I to se nastavlja...

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare: Ja zaista ne bih koristio termin “pljačka”. Moj zadatak kao tehnomenadžera je bio da napravim uštede, da zatvorim jednu lošu praksu, da prekinem. Prekinuo sam lošu praksu da se troši 40 ili 50 miliona evra godišnje za te namene, sveo na 10, od toga kažem polovina državna, polovina privatna od prihoda, tako da, da li je to pljačka ili ne...

B92: To je očigledno pitanje logike.

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare: To milsim da treba da odgovore neki drugi.

Najviše novca iz Kolubare izvlači se preko iznajmljivanja privatne mehanizacije. Reč je o teškim građevinskim mašinama koje Kolubara, pod izgovorom da nema dovoljno sopstvene, mora da zakupi od privatnika. Privatnici su uglavnom povlašćeni pojedinci koji su preko prijateljskih i političih veza uspeli da se ubace u biznis sa praktično državnim preduzećem Kolubara. Nikome od nadležnih institucija do danas nije bilo čudno to što troškovi za zakup mehanizacije drastično rastu 2006. godine. Takav rast troškova bio je moguć jer poslovanje niko nije kontrolisao, a Kolubara je, prema dokazima do kojih smo došli, plaćala čak i to kada se navodi da je jedna mašina radila 24 sata bez prestanka, 31 dan za redom.

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: To što Vi pitate, pa uzmite prosto stvar. Koliko se plati za zakup mehanizacije, za ovih 6 ili 7 godina zadnjih, koliko je plaćeno, od iznosa koji je plaćen za jednu godinu, da je umesto toga kupljena mehanizacija, pa ne da bi ona bila nova, i sad Kolubara, tvrdim odgovorno, ima dovoljno sposobne mehanizacije da se ne radi zakup. O tome vam govore mnogi podaci. Ja, ako treba, 100 puta ću ponoviti da zakup mehanizacije u ovoj formi, koji je rađen zadnjih 6-7 godina je organizovani privredni kriminal. Ja to moram da kažem zato što mi je žao, što ne mogu da verujem, ja sam ipak bio odgovorni čovek, bio sam generalni direktor Kolubare te 3 godine i prosto da Vam kažem, žao mi je Kolubare.

Slobodana Đerića je na mesto direktora Kolubare, kao nestranačko rešenje, postavila Demokratska stranka krajem 2001. godine i na toj funkciji ostaje do 2004. Slobodan Đerić tvrdi da nema osnovanog razloga da Kolubara uopšte iznajmljuje mehanizaciju od privatnika, prvo zato što je Kolubara kupovala mehanizaciju dok je on bio direktor, ali i zato što je mnogo jeftinije kupiti novu na kredit, ako za tim ima potrebe. Inače, Kolubara je 2003. godine, upravo kada je Đerić bio direktor, zabeležila uspeh u poslovanju posle više od decenije gomilanja gubitaka.

Posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, DSS preuzima vlast u zemlji, a samim tim i u Kolubari, jer direktora tog preduzeća uvek postavlja najjača stranka u Vladi. Umesto Đerića, 2004. direktor Kolubare postaje Dragan Tomić, danas šef odborničke grupe DSS-Nova Srbija u Skupštini Beograda. Upravo u njegovo vreme počinje vrtoglavi rast troškova za zakup privatne mehanizacije, ali nikome, izgleda, nije bilo čudno što je te godine opala količina iskopanog uglja i jalovine, zemlje koja prekriva ugalj.

Dragan Tomić, funkcioner DSS-a, bio je direktor “Kolubare” od 2004. do decembra 2007. U tom periodu, prema istraživanju Insajdera, troškovi Kolubare za zakup privatne mehanizacije počeli su drastično da rastu. Istovremeno kao direktor Kolubare, Dragan Tomic 2007. godine angažuje i mašinu privatne firme “Kačer Turist”, čiji je upravo on bio većinski vlasnik. U pitanju je skip koji je, prema informacijama Insajdera, “Kolubara” plaćala oko 30 evra po satu. Taj skip koji je tokom više meseci u proseku radio 10 sati dnevno zaradio je svom vlasniku najmanje 250.000 evra.

Insajder je, po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, došao do dnevnih izveštaja o angažovanju privatnih mašina za potrebe Kolubare. U dnevnim izveštajima bi trebalo da stoje precizni podaci o tome koliko je svaka mašina radila, jer je na osnovu tih izveštaja Kolubara plaćala. Međutim, u dokumentima stoji da je jedan radnik na mašini firme “Kačer Turist”, čiji je većinski vlasnik Dragan Tomić, navodno radio čak 24 sata, četiri dana za redom.

Na primer, 16. novembra 2007. godine Mihailo Marinković upravljao je mašinom Tomićeve firme puna 24 sata, a narednih dana isti čovek sa istom mašinom nastavlja smenu od 16 sati dnevno. 2008. godine, kada je Dragan Tomić imenovan na mesto predsednika skupštine Kolubare i kada je Kolubara beležila najveće troškove, isti vozač Mihailo Marinković sa ovom mašinom radi bez prestanka puna 4 dana ili 96 sati, a potom narednih dana nastavlja da radi po 16 sati dnevno.

Pošto je nemoguće da jedan čovek radi bez prestanka 24 sata 4 dana za redom, nameće se zaključak da su za vozača, mašinu ili oboje pisani fiktivni sati, koje je na kraju Kolubara isplaćivala preduzeću Dragana Tomića. U istom ovom periodu na kopovima su mašine pojedinih privatnika navodno radile čak 31 dan u mesecu po 24 sata.

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: To što Vi govorite je fiktivno, moram da kažem da ja pod fiktivnim podrazumevam potpisivanje sati za mašine koje uopšte ne rade. Znači, mnoge od tih mašina, većina tih mašina se pojavljuje na kopu, one rade, ali mašini se potpiše da radi 24 sata dnevno, tri smene. Apsolutno ona ne može da radi.

Dragan Tomić bio je direktor Kolubare do decembra 2007, a na njegovo mesto ponovo dolazi kadar DSS-a, Vladan Jovičić. Tomić, uprkos činjenici da je upravo 2007. godine Kolubara poslovala sa najvećim gubicima, napreduje i postaje zamenik direktora EPS-a, preduzeća čiji je Kolubara sastavni deo i koju EPS treba da kontroliše. Upravo je Tomić i tada u ime EPS-a kontrolisao Kolubaru, kao predsednik skupštine tog preduzeća. Smenjen je tek polovinom 2009, godinu dana pošo je vladu formirala Demokratska stranka.

Dragan Tomić odbio je razgovor za Insajder. U kratkom telefonskom razgovoru je rekao da prvi put čuje da je mašina njegove privatne firme radila u Kolubari.

Dragan Tomić - izjava za B92, 23. septembar 2009: Da su neki ovde zaradili - zaradili su pare, ali svojim radom, a ne neradom. Fiktivni računi jednostavno ne stoje.

Da nadležne institucije ne vrše nikakvu kontrolu na šta se troši novac pokazuje i neverovatan podatak da su mehanizaciju Kolubari za kopanje uglja iznajmljivale mašine privatnih preduzeća koja su istovremeno bila registrovana za obavljanje potpuno drugih delatnosti.

Tako je bilo moguće da Kolubari pomoćne mašine za kopanje uglja, osim firme “Kačer Turist” u većinskom vlasništvu direktora Kolubare Dragana Tomića, koja je registrovana za hotelski i sličan smeštaj, iznajmljuje i firma “Deviks” Vitomira Dimitrijevića, zvanično registrovana za proizvodnju metalnih vrata i prozora.

Firma “Kalča”, u vlasništvu snahe Nenada Pavlovića, vozača Dragana Tomića, iznajmljivala je mašine iako je registrovana za trgovinu delovima za motorna vozila na malo, zatim firma “Nameštaj eterijer”, registrovana za prodaju kućnog namestaja i ostvetljenja, firma “Misan” vlasnika Jove Jovanovića, registrovana za računovodstvene i knjigovodstvene usluge, firma “Sakupljač” čiji je vlasnik Dejan Radosavljević, registrovana za ponovnu upotrebu raznovrsnih materijala. Neverovatan je podatak da je mašine Kolubari, rudarskom preduzeću, iznajmljivala čak i Televizija “Studio Spektrum”, čiji su vlasnici Aleksandar i Radosav Savatijević.

Milivoje Matijašević, Savet za borbu protiv korupcije Lazarevac: Pa ja sad pitam Vas, kako je moglo jedno preduzeće, koje se bavi proizvodnjom nameštaja, da dobije posao da radi u Kolubari, preduzeće koje se bavi ugostiteljskom delatnošću, ili kolega vaš koji ima privatnu televiziju? Kakve veze ima... Ako vi uđete u privredni registar, pa vidite tamo da je vlasnik jedne televizije koja je registrovana za radiodifuznu... Znači, nema veze nikakve ni sa građevinarstvom, ni sa prevozom. On je tamo dobio posao i radio. Pa, ne mislite da je tamo neko dobio posao na lepe oči.

Radosav Savatijević zvani Kene, vlasnik TV “Spektrum”, godinama je radio sa Kolubarom. Pomoćnu mehanizaciju iznajmljivao je Kolubari upravo preko firme koja je regostrovana za obavljanje radiodifuzne delatnosti, ali i preko još nekoliko firmi. Kućni je prijatelj Dragana Markovića Palme, koji takođe, preko članova uže porodice, radi sa Kolubarom, s tim što Marković tvrdi da nema nijednu mašinu, već da 30 godina trguje ugaljem iz Kolubare.

Dragan Marković Palma je dugogodišnji gradonačelnik Jagodine. Danas je njegova stranka, Jedinstvena Srbija, zajedno sa SPS-om deo republičke vlasti, a on sam je republički poslanik.

Prema informacijama do kojih je došao Insajder, iako Dragan Marković Palma tvrdi da nema mehanizaciju koju iznajmljuje Kolubari, članovi njegove porodice uključeni su u taj biznis i to od 2009. godine preko firme “Daka”. Ta firma je registrovana na istoj adresi u Jagodini kao i firma “ATP Palma”, u vlasništvu Palminog sina Dalibora Markovića. Vlasnik firme “Daka” je Marina Marković, snaja Dragana Markovića. Takođe, poznato je da porodica Marković već decenijama trguje ugljem preko firme “ATP Palma” iz Jagodine.

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare: Da, oni jesu na spisku kupaca uglja. Pripremajući se za ovu emisiju, verujte, ne pre toga, jer ja sam pristalica da se stvari mogu samo sistemski urediti, a ne nekim pojedinačnim slučajevima, proverio sam i ne nalazi se Dragan Marković. Mislim da se, ako uopšte ima firma koja se zove “Palma”

B92: “ATP Palma” iz Jagodine.

 

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare: Zaista ne znam prvo da li je njegova. Ne nalazi se među najvećim kupcima uglja, ne nalazi se među prvih 10, recimo. To sam pogledao. Čuo sam iz medija, kao i Vi, da se 30 godina bavi tim poslom, tako da, eto, to su činjenice. Nije među prvih 10.

 

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: Palma je, kao vrhunski političar i poslanik u Skupštini dolazio u Kolubaru, podržavao rukovodstvo. Kad je raspisan bio konkurs za izbor, imenovanje direktora Kolubare, sad pre koliko godinu i po dana, Palma je bio u Lazarevcu, zagrlio tadašnjeg direktora Kolubare, rekao: “tim koji radi dobro, ne treba menjati”.

Kolubarski ugalj trgovcima je zanimljiv zbog toga što je cena u Kolubari sve do 2010. bila drastično niža od cene po kojoj privatnici isti ugalj prodaje građanima, ali i državnim preduzećima i institucijama. Dragan Marković Palma i njegov prijatelj Radosav Savatijević dugogodišnji su trgovci ugljem. O tome ko će ugalj kupovati direktno od Kolubare i koju količinu odlučuje komercijalni direktor. Tu funkciju obavlja Radisav Ranković, dugogodišnji član SPS-a.

B92: Vi odlučujete koliko će ko uglja da dobije, oni su vaši koalicioni partneri. Da li sad hoćete da mi kažete da to ni na koji način ne odlučuje koliko će uglja oni moći da kupe?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora za komercijalne poslove Kolubare: Pomenuli ste da su moji koalicioni partneri. Ja sam član SPS i ne stidim se. Ne stidim se, od prvog dana sam član SPS i neću to svoje mišljenje i stav promeniti nikada. O imenima nema smisla da pričamo i komentarišemo, da li je ime i prezime, ja ne poznajem ime i prezime, poznajem firme, odnosno preduzeća koja se bave nabavkom uglja od PD Kolubara za dalju prodaju i za široku potrošnju.

B92: Vi sad tvrdite da Vaši koalicioni partneri nemaju nikakav povlašćen položaj?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora za komercijalne poslove Kolubare: Odgovorno tvrdim za pomenute, bez imena, za firme, da kod mene nemaju povlašćeni položaj.

B92: Mislite da stvarno u to građani Srbije mogu da vam poveruju?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora za komercijalne poslove Kolubare: Siguran sam. Ja sam par puta rekao da građani teško u to mogu da poveruju.

Zanimljivo je da su Radosav Savatijević Kene i Dragan Marković Palma potekli iz iste stranke, čiji je osnivač bio Željko Raznatović Arkan. Savatijević je čak 2002. bio i poslanik Stranke srpskog jedinstva. Godinama je trgovao kolubarskim ugljem i imao privatne mašine angažovane u tom preduzeću.

Takođe, prema saznanjima Insajdera, policija je protiv Savatijevića u više navrata podnosila krivične prijave, ali su te prijave, po svoj prilici, odbačene, jer se protiv njega, prema podacima Prvog osnovnog tužilaštva, vodi samo jedan postupak.

Međutim, da je u pitanju jaka prijateljska i poslovna veza ukazuje i to da je, prema saznanjima Insajdera, upravo Dragan Marković Palma, posle formiranja sadašnje Vlade, zaslužan za imenovanje Keneta - privatnika koji godinama radi sa Kolubarom - u Upravni odbor EPS-a. Na taj način je postignuto zapravo to da sami sebe kontrolišu, jer je Kolubara sastavni deo EPS-a. I Dragan Marković Palma i Radosav Savatijević Kene odbili su snimanje za Insajder.

Savatijević, od kada je postao član UO EPS-a, više ne radi u Kolubari preko firmi na svoje ime. Insajder je, međutim, došao do izjava i ugovora koji se tiču angažovanja mehanizacije u Kolubari koje Savatijević i dalje potpisuje u ime firmi koje nisu formalno u njegovom vlasništvu. Prema toj dokumentaciji, Savatijević je potpisao jedan od ugovora o angažovanju mašina u ime firme gde je formalno manjinski vlasnik njegova ćerka, iako je tada već godinu dana bio član UO EPS-a.

Neverovatan je podatak do kojeg je došao Insajder da je Kolubara, dok je poslovala sa ogromnim gubitkom, iznajmljivanje pomoćne mehanizacije godinama po satu plaćala čak i do 150 evra. Dakle, ako je jedna mašina radila 8 sati na kopu, puta prosečnih 100 evra - to je 800 evra dnevno, pomnoženo sa 30 dana, znači da jedna mašina privatnika mesečno zaradi oko 24.000 evra. Često se jedna mašina vlasniku isplati za samo mesec-dva, jer su privatnici uglavnom kupovali staru mehanizaciju. Dešavalo se da jedna mašina radi 24 sata celog meseca. Još je veći problem što postoji dovoljno razloga za sumnju da su te mašine često radile samo fiktivno, odnosno - Kolubara je plaćala i kada mašine stoje u mestu.

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: Kad biste Vi, recimo, u jednom danu pogledali da je u Kolubari zakupljeno 200 mašina i vozila, pa da uđete u te firme, da vidite koliko oni imaju registrovanih radnika, na primer. Pa, oni ih nemaju. Pa da vidite koliko su oni prešli kilometara, pa da vidite koliko su potrošili goriva. Normalno da Vi to ne možete uraditi, ali ja se usuđujem da kažem, jer to sve znam. Zakup mehanizacije, ponoviću to ako treba 100 puta, u Kolubari je izmišljena stvar da se bogate pojedinci unutar Kolubare. Ja ne osuđujem privatnike, privatnu inicijativu vrlo podržavam, ali je zakup mehanizacije izmišljena stvar za kriminalne radnje.

Mehanizam zloupotreba je dobro razrađen, a da bi se sve sprovelo u delo u lancu mora da učestvuje mnogo ljudi, i to uz prećutno odobrenje Vlade Srbije, koja je dužna da kontroliše rad svih javnih preduzeća.

Prema istraživanju Insajdera, vlasnici mašina, da bi počeli da rade, moraju da imaju vezu, nekoga na rukovodećoj funkciji u Kolubari, ili da budu politički povezani. Kada ubace mašinu da radi na kopu, njen rad kontroliše nadzorni organ iz Kolubare, obično šef smene. Sa te pozicije, nadzornik Kolubare može da potpisuje da je mašina radila 24 sata, iako je radila samo 8 sati, ili čak stajala u mestu. Prema našim saznanjima, veza obično uzima deo profita, i to najmanje 10 odsto, ali su se ugrađivali i sami nadzorni organi. Istovremeno, većina vlasnika mašina, zahvaljujući poznastvima, ima privilegiju da kupuje ugalj direktno od Kolubare i da ga preprodaje, po mnogo višim cenama, drugim javnim preduzećim, državnim institucijama, ali i građanima. Isti ljudi i danas zarađuju na štetu Kolubare, a mehnizam prevare je skoro nepromenjen.

Kolubara je, osim na kopovima, privatnu mehanizaciju plaćala i za izgradnju puteva i drugih infrastrukturnih radova u opštinama. Ispostavilo se, međutim, da je Kolubara platila mnogo više nego što je zaista urađeno. Zbog toga je Savet za borbu protiv korupcije Lazarevca podneo krivičnu prijavu Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal.

Milivoje Matijašević, Savet za borbu protiv korupcije Lazarevac: Zbog toga je i problem što su ljudi za neke sitne pare, da kažem, prodali veru za večeru, pripomogli tim ljudima koji su to sve osmislili da tamo prokrstare, da proknjiže da su nešto radili, da nešto i urade, a da neke dve trećine, otprilike, sredstava operu, da se to slije u privatne džepove ili možda i u džepove političkih partija ... Korupcije je bilo, fiktivnih radova je bilo. Gde su ti novci završili, ja mogu da nagađam.

Sve ovo je morao da zna i direktor Kolubare, uvek stranački kadar, dužan da prati koliko su realni troškovi za zakup mašina. U vreme najvećih troškova, direktori Kolubare su bili kadrovi DSS-a, Dragan Tomić i Vladan Jovičić. Drastičan rast troškova je morao da alarmira direktora EPS-a, tada Vladimira Đorđevića, koji je takođe kadar DSS-a. Đorđević je odbio razgovor za Insajder. Ukupan gubitak Kolubare, nastao zbog ogromnih troškova za zakup privatnih mašina, ulazi u ukupan gubitak EPS-a. Dakle, morao je da reaguje i Upravni odbor EPS-a, čiji je predsednik u vreme najvećih troškova bio Petar Knežević iz Demokratske stranke. Knežević je danas director TE Nikola Tesla. I on je odbio razgovor za Insajder.

O ukupnom poslovanju EPS-a, kao i Kolubare brine ministar energetike. Kada su troškovi za mehanizaciju bili najveći, tu funkciju su obavljali Radomir Naumov i Aleksandar Popović, ponovo kadrovi DSS-a. Obojica su odbili razgovor za Insajder. Za izveštaje je na kraju odgovorna Vlada Srbije, koju je u to vreme vodio Vojislav Koštunica, ali je tokom njegovog drugog mandata 2008. godine odgovornost sa DSS-om delila i Demokratska stranka.

Činjenica da je pre godinu i po dana gradonačelnik Beograda Dragan Đilas rekao da je Kolubara najveće leglo kriminala i korupcije ukazuje na to da vlast zna šta se dešava u tom preduzeću. Uprkos tome, do danas nije bilo konkretnih reacija nadležnih institucija.

Prema saznanjima Insajdera, po dolasku novog rukovodstva u EPS 2009. godine, poslovanje Kolubare počela je da istražuje komisija za internu kontrolu koju je formirao novi direktor EPS-a Dragomir Marković, kadar Demokratske stranke. U tom izveštaju se, prema našim informacijama, navode brojne nepravilnosti u poslovanju svih privrednih društava EPS-a, među kojima je i Kolubara. Pošto javnost ima pravo na potpuni uvid poslovanja javnih preduzeća, Insajder je od EPS-a tražio izveštaj komisije za kontrolu. Naš zahtev je odbijen uz obrazlozenje da je izveštaj stigao do Upravnog odbora EPS-a, ali da je vraćen na doradu i ovih dana se očekuje njegovo usvajanje. Do tada javnost nema pravo uvida. Direktor EPS-a odbio je snimanje razgovora za Insajder.

Dok se čeka izveštaj komisije za internu kontrolu, Insajder je, na osnovu podataka koje smo dobili po Zakonu o dostupnosti informacija, utvrdio da su najveci troškovi za zakup pomoćne mehanizacije bili 2008. godine kada je direktor Kolubare bio Vladan Jovičić. Bez obzira na rekordne troškove, zadržan je na visokoj poziciji u Kolubari, gde je i danas izvršni direktor. Tvrdi da deo odgovornosti za tolike troškove snosi i njegov prethodnik Dragan Tomić. Obojicu je na tu funkciju imenovala DSS.

 

B92: Da li možete da nam objasnite zbog čega su toliko drastično porasli troškovi za zakup mehanizacije?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa, jednim manjim delom zato što su takvi ugovori kakve sam nasledio dolaskom na mesto direktora Kolubare na samom kraju decembra 2007 godine, prakično, 27. decembra. S druge strane, tokom 2008. godine, izmeštate reku Kolubaru, pripremate se za izmeštanje reke Peštan.

B92: Početkom godine postoji plan koliko će se potrošiti za zakup mehanizacije, taj plan je probijen?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Tačno. Jednostavno, u našem narodu je lako razumljivo kada kažete da je neko lopov. I to svi znaju šta je, niko ne zna šta znači održivi razvoj, niko ne zna šta znači poštovati određene geomehaničke uslove eksploatacije.

Činjenica je da, između ostalog, i od vremenskih uslova zavisi kolika je potreba za mehanizacijom, ali to i dalje ne objašnjava konstantan i drastičan rast troškova, kao ni angažovanje mašina 24 sata 31 dan za redom.

Insajder je došao do dnevnika radova u kojima se navodi da je jedan budložer, navodno, radio puna 24 sata, 31 dan u mesecu. Samo tog meseca, ako se mašina plaća 100 evra po satu, vlasnik buldožera je zaradio cak 74.000 evra. Neke od mašina koje su radile neprestano ceo mesec, vlasništvo su firme “Devix” Vitomira Dimitrijevića. On je, ujedno, jedan od najvećih privatnika, njegova porodica radi sa nekoliko firmi u Kolubari, a osim mehanizacijom, bavi se i trgovinom ugljem.

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Evo, ja ću Vam to pojasniti, mada nije to... Jednostavno je i prosto - ako imate sposobnu mehanizaciju, menjate 3 posade u 24 sata, onda može da radi. Radi jedan bager od njih - roto bager - bez prekida 24, 80 sati itd. Znači da je to moguće, ukoliko imate osnovno sredstvo koje je ispravno, ako imate...

B92: Ima tu jedna čudna stvar, da je taj buldožer radio 31 dan u mesecu. Prilično je nemoguće da bilo koja mašina radi toliko dugo?

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Moguće je, zašto nije, 31 dan, po 24 sata, to je 700 i nešto sati. Kad se servis radi, a ja nikad nisam radio servise, ja doteram drugu mašinu, istovarim, svoju mašinu natovarim, radim servise. I nikada nisam servis radio u kopovima, na terenu, nego sam radio u svojim servisima. Prema tome, to je apsolutno moguće, ako je mašina tehnički ispravna.

B92: Pomozite mi da izvedemo računicu, ako je taj 1 buldožer radio 31 dan, sećate li se koja je bila cena radnog sata možda?

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Ne baš.

B92: Ni otprilike?

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Ne.

B92: Recimo da je prosek bio 100 evra...

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Mislim da nije bio, da je bio manje.

B92: Dobro, ali u svakom slučaju je ta mašina mogla da zaradi dosta novca. Da li možete da mi kažete, ako znate, koliko taj buldožer košta da se kupi, da li ste vi kupovali nov, ili polovan, ako možete to da nam objasnite?

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Imate Vi i troškove tu, Vi imate, recimo, troškova oko 60 odsto goriva, imate mazivo, pa servisiranje, pa amotrizaciju, pa mašiniste. Znači da to nije tek tako, to jeste kad se gleda onako u bruto, za 700 sati ste zaradili, ne znam tamo koliko para, i to je to.

Izveštaje o angažovanju mašina potpisivali su nadzorni oorgani Kolubare. U tim izveštajima ne navodi se da su mašine menjane, niti postoji bilo kakva registarska oznaka vozila. Prema istraživanju Insajdera, teoretski je nemoguće da jedna mašina na kopu radi puna 24 sata, jer samo u prepodnevnoj smeni, kada se najviše radi na kopovima, postoje čak 2 sata praznog hoda. Naime, prema našim saznanjima, postoji redovna pauza od pola sata, zatim pola sata za sipanje goriva, dok je najmanje sat vremena potrebno nadzornim organima za planiranje dnevnog posla.

Pomenuta mašina je radila u julu 2008. kada je direktor Kolubare bio Vladan Jovičić. Iako su troškovi za mehanizaciju u tom periodu bili najveći, tvrdi da takve izveštaje prvi put vidi.

B92: Evo da Vam pokažem. Znači, to je jedna te ista mašina koja je radila 24 sata dnevno 31 dan u mesecu. Sad ja Vas pitam, da li je to zloupotreba, ili nije zloupotreba? Da li je to moguće, ili nije moguće?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Ja vidim da je to 31 dan u mesecu, ja vidim da je jednostavno to tako i ja, jednostavno, tvrdim da o ovome što ovde piše bolje da budu odgovorni, da odgovor daju oni koji su ovo potpisali, i na osnovu ovoga fakturisano nešto.

B92: Znači, Vi lično ne osećate odgovornost za takve stvari i mislite da je to moguće

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Ja mislim da je to moguće ako su svi ovi ovde, a prilično su odgovorni ljudi po potpisima koje vidim u pitanju - nisu ni šusteri, nisu ni niti NN lica, već jednostavno i dan-danas zaposleni, i dan-danas ljudi koji se nalaze na istim tim mestima. A govorim da su to direktori ogranaka… Znači, znam koja je firma “Deviks”, znam da je to prilično jedna ozbiljna firma na tlu Kolubare.

B92: Koja ima mašine koje mogu da rade 24 sata dnevno 31 dan u mesecu?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Kad kažem ozbiljna, govorim o tome da je uvek imala mašine koje su kvalitetne.

B92: Toliko kvalitetne da rade bez prestanka?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: To očigledno smo konstatovali zajedno, jer nikada nisam do sada video taj papir, da je to prosto jasno kao dan svakome da je to “stiropor”, nemoguće, mislim jednostavno.

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: Znate šta je rezultat toga? Rezultat toga da je taj buldožer trebao da za tu godinu zaradi milion evra. Znate ono, “nemojte me pitati za prvi milion”. Pa mu je u međuvremenu, ja mislim u avgustu ili kad, smanjena cena da ne bi, pa je zaradio nešto preko 800.000 evra. E, vi imate milion evra da platite za zakup jedne mašine koja efektivno, ponavljam, efektivno radi 24 sata dnevno na godinu dana, a nemate 100.000 evra da kupite novu mašinu. Šta vam to govori?

Najbolji dokaz da privatne mašine Kolubari nikada realno nisu bile potrebne 24 sata dnevno je to što je takvu praksu novi direktor zabranio.

B92: Da li danas postoji slučaj da 24 sata dnevno rade neke mašine u Kolubari 31 dan u mesecu?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare: Ja se iskreno nadam da ne postoje.

B92: Da li vršite kontolu?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare: Prema svim pravilima je to zabranjeno. Ugovorom je predviđeno da se mašine mogu plaćati najviše 7i po sati dnevno, a nadzor nad celim tim poslom predviđen je procedurom. Kolubara ima svoje procedure, poslovne, pa i taj način organizovanja kontrole predviđen procedurom. Prosto, mašina dobija dan ranije, mislim od upravnika kopa, dobija raspored. Onda ujutro dolazi opet...

B92: To je procedura koja je postojala i ranije je li tako?) Nadzor. Je li to ista ta procedura, ili ste menjali tu proceduru kontrole?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare: Dobar deo procedura poslovnih procedura Kolubare je promenjen. Ne bih mogao da Vam odgovorim sa sigurnošću da li je i ovde nešto promenjeno.

Ćeran je na mestu direktora Kolubare nasledio Vladana Jovičića, u čije vreme su napravljeni najveći troškovi za zakup privatne mehanizacije. Uprkos tome, Jovičić je i danas na mestu izvršnog direktora Kolubare. Ista je situacija bila i kada je Jovičić došao na mesto generalnog direktora Kolubare. Tada je na visokoj funkciji zadržan Jovičićev prethodnik Dragan Tomić, odgovoran za drastičan rast troškova Kolubare za privatnu mehanizaciju. Umesto sankcije i Tomić je praktično nagrađen funkcijom zamenika direktora EPS-a i, istovremeno, predsednika Skupštine Privrednog društva RB Kolubara. Sa tih funkcija je takođe mogao da utiče na poslovanje Kolubare.

Insajder je došao do faksa sa spiskom firmi od kojih Kolubara iznajmljuje mašine. Umesto imena vlasnika, navode se njihovi nadimci napisani rukom, kao što su “sin Vite Gusana”, “Karan”, “Bosanac”, “Tića”, “Grof”. Prema nekoliko izvora Insajdera, potpis koji stoji pored ovih firmi pripada Draganu Tomiću. S obzirom na to da je Tomić odbio razgovor za Insajder, ostaje nejasno da li potpis označava firme koje ostaju u poslu.

Direktor je u to vreme bio Vladan Jovičić, koji kaže da Tomić na njega lično nije vršio nikakav pritisak.

B92: Kako biste ovo nazvali? Ovo je faks, da li prepoznajete taj paraf sa strane?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Da, Dragan Tomić.

B92: Znači vi niste videli takav jedan papir?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Ne, sad baš pokušavam … Dobro, sem datuma, ali ne vidim…. Pokušavam da vidim, iskreno, da Vam kažem, da se bavim malo, ovaj, istragom.

B92: Dobro, možemo mi to kasnije još da analiziramo.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Opa!

B92: Zašto ste rekli “Opa”?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa, ništa, rekao sam opa zato što sam tražio broj na koji je došlo to.

B92: Kome je došlo?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Po ovome, došlo je pomoćniku za tehničke poslove.

B92: Ko je to?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa, gospodin Vulićević, dok sam ja, a radi se o maju mesecu 2008…

B92: Vi niste znali da je vaš pomoćnik za tehničke poslove dobio takav papir?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa, ja sam bio tolika “ovnina” da su oni mene ubeđivali da sve što sam ja potpisao je to to, a onda se posle ispostavilo da su na kopovima potpisivali, isto tako, ugovore o angažovanju mehanizacije, kroz usluge isti…

B92: Hoćete da kažete…

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Hoću da kažem da su sadašnji zamenici i tehnički direktori, i klinci-palci oni koji su pravili sve ovo! Zato sam rekao da su isti. Znači, to je cela priča. Znači, ja sam za to da se neka svest promeni, na kraju krajeva, ko je odgovaran da odgovara, pa neka je to i Vladan Jovičić. Ali je suština u tome da svi ti su i sada tu, ili su malo bolje napredovali, očigledno su malo bolje napredovali.

Reakcija Vladana Jovičića ukazuje na to da je sistem u Kolubari postavljem tako da čak ni generalni direktor nije znao šta sve dešavalo u preduzeću, odnosno šta rade njegovi pomoćnici i od koga dobijaju instrukcije. Za razliku od Vlaana Jovičića, Dragan Tomić je nekoliko puta odbio razgvoor za Insajder, pa tako nećete čuti odgovor na pitanje da li je sa mesta predsednika skupštine Kolubare uticao na poslovanje Kolubare, čak i bez znanja tadašnjeg direktora Vladana Jovičića.

B92: Zbog čega ste ostavili ljude koji su bili na odgovornim funkcijama i danas na odgovornim funkcijama?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare: Zato što je Kolubara težak, inertan sistem, koji ne trpi improvizacije i ne trpi da se sa njim igrate. Ja sam tamo došao iz Elektroprivrede Srbije, ali sa 20 godina radnog iskustva u TE Obrenovac. Ne poznajući te ljude, uveren sam da Kolubara ima sigurno i boljih kadrova nego što su svi ti ljudi, pa i ja verovatno. Radim na tome da prepoznam mlađe, slobodoumnije, interesantne kadrove u Kolubari. Neke sam uspeo da podignem, neke planiram da podignem.

Analiza zvaničnih izveštaja Kolubare do kojih je Insajder došao po Zakonu o dostupnosti informacija, pokazala je zapanjujuće razmere neopravdanog i nekontrolisanog trošenja sredstava državnog preduzeća. Naime, dok su troškovi za Zakup privatne mehanizacije drastično rasli, količina iskopanog uglja je manje-više ostajala na istom nivou.

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: Evo, uzmite jedan podatak. Novi direktor, koji je imenovan pre koliko godinu i po dana, evo, izašao je u javnost više puta sa podatkom da je zakup smanjio sa, čini mi se, 50 miliona evra na godišnjem nivou, na 10 miliona. I da je ovaj smanjio cenu zakupa. Pa, to samo po sebi govori - a ništa se nije promenilo u tehnologiji otkopavanja - to samo po sebi govori da su 4 petine zakupa bile nepotrebne.

Od 2003. do 2008. troškovi zakupa mehanizacije rasli su enormno iz godine u godinu, pa je tako u 2008. utrošeno čak 53 miliona evra, što je 20 puta više nego iznos koji je utrošen 2003. Istovremeno, uz ovolike troškove, proizvodnja uglja je povećana za samo pet miliona tona. Sredstva koje je Kolubara ulagala u privatnu mehanizaciju nisu u nekim godinama čak ni pratili rast proizvodnje, pa je 2006, u odnosu na 2005, proizvodnja blago pala, dok je za troškove mehanizacije umesto 3,8 miliona evra utrošeno 17,5 miliona evra.

Najzanimljivije su dve godine – 2007. i 2008, kada je utrošeno fantastičnih 83,3 miliona evra, 30, 3 miliona 2007. i 53 miliona 2008. Inače, ove dve godine su bile izborne godine u Srbiji. Direktore koji su o ovim troškovima odlučivali postavljala je grupa stranaka na vlasti. Jovičić od 5. oktobra 2000. do decembra 2001, Đerić od 2001. do 2004.

2003. godine, kada je u posmatranom periodu trošak zakupa mehanizacije bio najniži, direktor je bio Slobodan Đerić, nestranačka ličnost, ali postavljen na zahtev Demokratske stranke, kada je predsednik vlade bio Zoran Đinđić. Prva Vlada Vojislava Koštunice 2004. imenuje funkcionera DSS-a Dragana Tomića na mesto direktora Kolubare. U vreme dok je on bio direktor, troškovi su porasli 10 puta, sa 2,9 miliona evra na 30 miliona evra. Posle izbora 2007, direktor Kolubare postaje Vladan Jovičić, takođe DSS. U to vreme, troškovi za zakup mehanizacije, kao i gubici Kolubare su najviši.

B92: Zanimljivo je to, par puta ste pomenuli da ste smanjili cene zakupa.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Tako je

B92: Vrlo je logično, ako je smanjena cena dok ste vi bili direktor u odnosu na prethodni period, zaista se postavlja pitanje – logično – da li su cene bile “naduvane”? Novi direktor je dodatno smanjio cene?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Sve to diktira, ipak, dat obim poslova i data ponuda. Ako imate više mogućnosti, onda, normalno da je stvar jeftinija. Ako imate monopolistički, da kažem, uslov, onda vi možete da kažete da je koliko god hoćete nešto.

B92: Vi hoćete da kažete da ste se rukovodili samo tržišnim pravilima i zakonima

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Da. I šta se dešavalo u okruženju sličnih firmi, u privrednom miljeu šta se dešava, nisam ja izmišljao sada - “ajde da skinem za 30 posto ili za 15 posto cene”, već jednostavno šta se dešava. S druge strane, efekat smanjenja cele, da kažem, prilično je tu inertna stvar, već su meseci u 2009. godini počeli da pokazuju da obim zakupa opada u materijalnom smislu.

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: Ono što sam praktično uradio odmah po dolasku u julu mesecu, već u prvim nedeljama praktično, tražio sam od ljudi, tehnike, struke, da kažu koji je to minimalni broj potrebnih mašina za, opet kažem, nesmetano obavljanje procesa proizvodnje. Tačno je da smo smanjili znači za zakup, ukupan zakup smo smanjili za više od 30 miliona era na godišnjem nivou. Ova godina, u poređenju sa 2008, a proizvodnja je na približno istom nivou, 29 i po - 30 miliona tona uglja.

B92: Ali ako kažemo da trošite danas otprilike 30 miliona evra manje nego 2008, 2007. je isto bila ogromna, ogromni troškovi su bili za zakup mehanizacije. Dakle, mi možemo u ovom trenutku da kažemo da je to u tim godima bila klasična pljačka?

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: Ja se ne bih usudio da to tako komentarišem. Prosto, to su činjenice. Činjenica je da je u međuvremenu nabavljeno nešto mehanizacije, opet kažem, činjenica je da se rudarstvo menja, tako da svakako bi trebalo analitički pogledati tu godinu, pa onda reći o čemu se tu radi.

Ključno objašnjenje bivših rukovodilaca za drastičan rast troškova od 2006 je što, navodno, upravo od tada Kolubara izdvaja mnogo više sredstava za infrastrukturne radove u opštinama koje okružuju kolubarske kopove, ali se ispostavilo da je Kolubara plaćala mnogo više nego što je zaista urađeno. Prema istraživanju Insajdera, iz Kolubare je samo preko zakupa privatne mehanizacije od 2004. do danas izvučeno oko 130 miliona evra. Istovremeno, tih godina Kolubara beleži i ogromne gubitke u poslovanju. Novac se slilo na račune privatnika, čije je mašine Kolubara plaćala i kad stoje u mestu, i to po neopravdano visokim cenama. U međuvremenu, svi akteri postali su toliko uvezani da jedni druge štite. Kada se postavi novi direktor, koji bi trebalo da uvede red u poslovanje, to jednostavno nije moguće, jer stari kadrovi koji su pravili gubitke prelaze na druge funkcije u okviru istog preduzeca. Zbog toga se opravdano postavlja pitanje da li je procenat koji mnogi uzimaju zapravo jedini razlog zbog kojeg se međusobno stite, ali i razlog zašto nadležne institucije godinama ćute.

Nastaviće se...

KOLUBARA - PREVARA VEKA