Jezik

sr

en
Serijal: KOLUBARA - PREVARA VEKA

Transkript druge epizode

“Uključi mozak, isključi B92” – ovakvim plakatima izlepljen je ceo Lazarevac, dan posle emitovanja emisije Insajder o zloupotrebama u rudarskom basenu Kolubara. U prvoj emisiji otkriveni su svi dokazi o prevarama koje su se dogodile u državnom preduzeću Kolubara u vreme dok je direktor bio Dragan Tomić, funkcioner DSS-a. Predsednik opštine Lazarevac u kojoj se nalazi rudnik Kolubara je Branko Borić, takođe funkcioner DSS-a. Zanimljivo je da je suština sadržaja plakata zapravo poruka da je serijal emisije Insajder upren protiv DSS-a. To je ujedno bila i reakcija na sve objavljene dokaze o tome da je u vreme dok je direktor Kolubare bio Dragan Tomić došlo upravo do čudnog poslovanja tog državnog preduzeća. Bilo je moguće da, kako je otkriveno u prošloj emisiji Insajder, Kolubara plaća, na primer buldožer privatnika, mesečno 74 000 evra jer je taj buldožer navodno radio 24 sata 31 dan u mesecu. Objavljeni su i dokazi o tome da je Dragan Tomić, dok je bio direktor Kolubare, u tom državnom preduzeću angažovao mašinu firme čiji je upravo on suvlasnik, kao i da je za tom mašinom navodno upravljao radnik 96 sati bez prestanka. Dragan Tomić je danas savetnik direktora u direkciji za investicije EPS-a. Direktora EPS-a Dragomira Markovića postavila je DS, dok je predsednika UO EPS-a Acu Markovića imenovao SPS. U međuvremenu, UO EPS-a usvojio je izveštaj interne kontrole Kolubare kojim su praktično potvrđeni svi navodi emisije Insajder da je u periodu od samo nekoliko godina na račune povlašćenih pojedinaca, a na štetu Kolubare, EPS-a, države i građana otišlo više desetina miliona evra. U zaključku interne kontrole ne navodi se, međutim, nijedna privatna firma kojoj je Kolubara godinama plaćala. Podsetimo, Insajder je objavio da, u jednoj od firmi, koja trenutno radi u Kolubari, udeo vlasništva ima član najuže porodice Radosava Savatijevića, inače člana UO EPS-a. Savatijević je godinama unazad, preko nekoliko firmi u čijem vlasništvu učestvuje on ili sa njim povezana lica, radio sa mehanizacijom u Kolubari, ali su firme u čijem vlasništvu učestvuje bile i direktan kupac uglja od Kolubare. U Upravni odbor EPS-a, javnog preduzeća čiji je sastavni deo i Kolubara, Savatijevića je imenovala Vlada Mirka Cvetkovića, na predlog koalicije SPS-PUPS-Jedinstvena Srbija, decembra 2008. godine. Tako je krug zatvoren. Istovremeno, najavljuje se i poskupljenje struje, uz obrazloženje da je cena najniža u regionu, ali za sada niko od predstavnika vlasti ne zahteva ispitivanje kako je bilo moguće da Kolubara za samo nekoliko godina napravi toliko velike gubitke koji, na kraju, ulaze u ukupan gubitak EPS-a.

Prema istraživanju Insajdera, postoje dva mehanizma pomoću kojih se, u nedostatku adekvatne kontrole, povlašćeni pojedinci, na štetu Kolubare, EPS-a i države, bogate godinama unazad. Da bi se ugalj iskopao, neophodna je mehanizacija. Tako su rukovodioci Kolubare, uz opravdanje da preduzeće nema dovoljno svoje, iznajmljivali privatnu mehanizaciju, na šta se najviše novca troši u periodu od 2004. do 2008. godine. Drugi način, pomoću kojeg povlašćeni pojedinci godinama zarađuju na štetu Kolubare jeste kupovina i prodaja uglja. Godišnje se iz Kolubare iskopa oko 30 miliona tona uglja. Najveći deo, oko 90 odsto iskopanog uglja, namenjen je termoelektranama, državnim firmama koje posluju unutar zajedničkog sistema – EPS-a, kojem pripada i sama Kolubara. Ostatak, do 10 odsto godišnje, namenjen je za industriju i široku potrošnju. Za pojedince je to, međutim, bio veliki prostor za zaradu, pošto je Kolubara ugalj godinama prodavala po ceni daleko nižoj od tržišne i – samo povlašćenim kupcima. Neverovatan je podatak do kojeg je dosao Insajder da ugalj direktno od Kolubare, iako je najjeftiniji, ne kupuju državne institucije i preduzeća, već u toj trgovini posreduju privatnici.

Momčilo Cebalović, direktor sektora za odnose sa javnošću EPS-a: Zašto toplane kupuju ugalj od posrednika, zašto toplane ne dođu u Kolubaru pa kupe ugalj – to je pitanje za toplane. Ali, bilo bi logičnije da toplane kupuju ugalj direktno od Kolubare, kao veliki kupac, a ne preko posrednika. To bi bilo logičnije.

Prema dokumentu do kojeg je došao Insajder po Zakonu o dostupnosti informacija, na spisku direktnih kupaca uglja od Kolubare, primera radi, ni danas nema beogradske toplane. Od svih toplana u Srbiji, direktno od Kolubare se snabdeva samo jedna, i to toplana u Boru. To, praktično, znači da ugalj, dok stigne do beogradske toplane, postaje skuplji bar za profit koji uzima privatni preprodavac. Direktor “Beogradskih elektrana” u čijem sastavu su i beogradske toplane, Zoran Predić, odbio je razgovor za Insajder, pa je tako ostalo nejasno iz kog razloga se toplani isplati da ima posrednika u kupovini uglja iz Kolubare, kada su u pitanju dva državna preduzeća. Jedan od posrednika u kupoprodaji uglja između Kolubare i toplane godinama je, prema istraživanju Insajdera, bio sadašnji član UO EPS-a Radosav Savatijević Kene.

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: Beogradske toplane, kao javno preduzeće, svake godine od Kolubare uzmu i određenu količinu uglja za tzv. male toplane koje nisu priključene na gas i slično, i mislim da je to negde 25-30 hiljada tona godišnje. I to je godinama radio jedan trgovac ugljem... I to je bio uhodan sistem da se to što smo pričali, ugalj... Kupi za 10 maraka, proda ovde za 100 maraka, itd, itd...

Prema istraživanju Insajdera, firme koje su u nekom trenutku bile povezane sa Radosavom Savatijevićem Kenetom, godinama unazad snabdevaju beogradske toplane ugljem iz Kolubare. To su firme “Pam-Ek”, “Aleksandar” i “Beoogrev”.

Jedini vlasnik “Pam-Eka” od septembra 2008. je upravo Savatijević. Kao većinski vlasnici u toj firmi prethodnih godina smenjivali su Savatijević i izvesna Gordana Kokotović koja ima holandski pasoš. 2009. godine u firmu ulazi strani kapital u visini od milion evra, iza kojeg stoji izvesni Dupko Dragojević iz Austrije. “Pam-Ek” je snabdevao beogradske toplane od 2004. do 2008 godine, kada snabdevanje preuzima firma “Aleksandar”.

Stopostotno vlasništvo u firmi “Aleksandar” imao je član najuže porodice Radosava Savatijevića sve do dokapitalizacije 2009. Tada dolazi do promene naziva firme u “Aras Beton”, Savatijevići zadržavaju simboličan udeo vlasništva, a većinski vlasnik, dokapitalizacijom, postaje Duško Dragojević, isti čovek koji je 2009. uložio million evra u “Pam-Ek”. Firma “Aleksandar” beogradske toplane snabdeva 2008. godine, a onda posao preuzima firma “Beoogrev”.

 

Vlasnik “Beoogreva” je do 11. 08. 2009. bio Radosav Savatijević, tada već uveliko član UO EPS-a. Kako je ugovor beogradskih toplana i “Beoogreva” zaključen 09. 09. 2009. godine, to znači da je Savatijević istupio iz vlasništva manje od mesec dana pre zaključenja ugovora. “Beoogrev” je nastavio snabdevanje toplana u 2010, kao jedini učesnik na tenderu.

Od 2004. do ove godine, na tenderima beogradskih toplana učestvuju stalno iste firme. Posebno je zanimljiv tender iz 2008. godine, na kome jedna drugoj konkurišu četiri firme sa kojima je Savatijević na neki način povezan.

Firma “Aleksandar” u tom trenutku je u vlasništvu Jasmine Savatijević. “Beogrev”, čiji je vlasnik prilikom raspisivanja tendera Radosav Savatijević. “Pam-Ek” čiji je jedini vlasnik od septembra te godine Radosav Savatijević, a do septembra suvlasnik sa Gordanom Kokotović. Četvrta firma je “Beokran sistem”, suvlasnik ove firme do septembra bila je ista Gordana Kokotović koja je i suvlasnica “Pam-Eka” sa Savatijevićem. Od septembra, isključivi vlasnik “Beokran sistema” je Ivan Ivanović, koji je istovremeno i direktor Savatijevićevog “Beoogreva”.

Sve četiri firme su godinama imale i mehanizaciju u angažovanu u Kolubari.

Zanimljiv je i jedan od ugovora do kojeg je došao Insajder, između preduzeća “Pam-Ek” i RB Kolubara, koji se tiče snabdevanja beogradskih toplana. Ugovor je iz 2004. godine. U dokumentu, kojim se Kolubara obavezuje da će isporučiti preduzeću “Pam-Ek” dovoljne količine za potrebe beogradskih ustanova i preduzeća, ne navode se imena direktora, a iz potpisa ugovornih strana imena zastupnika nisu prepoznatljiva. U ugovoru takođe stoji:

“Isporuka od 19.860 tona sušenog uglja, koja je tenderom odobrena količina, uvećava se na 22.000 tona usled gubitka koji nastaje tokom transporta uglja vagonima i kamionima”.

Prkatično je tako preduzeće “Pam-Ek” dobilo preko 2.000 tona više od količine utvrđene tenderom beogradskih toplana, uz objašnjenje da toliko uglja nestaje prilikom transporta.

Slobodan Đerić, direktor Kolubare od kraja 2001. do 2004. godine, pokušao je da prekine tu praksu, odnosno da nametne Kolubaru kao direktnog snabdevača beogradskih toplana. 2002, posle donošenja zakona o javnim nabavkama, Skupština grada Beograda je, kao osnivač Beogradskih elektrana, raspisala oglas za nabavku uglja. Đerić kaže da je neverovatno koliko su nadležne gradske institucije insistirale na tome da imaju posrednika u kupovini.

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: Mi se javimo na tender, oni nas diskvalifikuju. i kažu, kažu – vi niste dostavili bilans za prošlu godinu i nemate iskustva u trgovini ugljem i ne možete vi vašom mehanizacijom dobaciti do malih, ovaj, toplana, ne znam, na Mašinskom fakultetu, mora se tamo negde zavlačiti i slično. I onda sam ja, da ne kažem preko političara i preko MUP-a pokušao da kažem: “čekajte, bre, ovde nešto debelo smrdi”, a naša ponuđena cena je bila 365 dinara po toni. A naš konkurent, koji je godinama to radio imao je tad, čini mi se, 903 dinara po toni, i oni hoće da daju snabdevanje uglja beogradskim elektranama ovome. A za transport imamo, normalno, svoja transportna preduzeća. Mi smo koristili železnicu do Beograda, jer je to jeftinije – ekološkiji spremniji prevoz. I onda smo i sledeće godine dobili na tom tenderu, znači da snabdevamo “Beogradske elektrane” i normalno, kad sam ja smenjen, normalno da “Beogradske elektrane snabdevaju opet trgovac, trgovci, šta se tu radi...

B92: Već drugi put pominjete da postoji jedan veliki trgovac, da li mislite na čoveka koji je trenutno u upravnom odboru EPS-a, Radosava Savatijevića zvanog Kene?

Slobodan Đerić, generalni direktor Kolubare od 2001. do 2004. godine: Pa da. Da, to je taj.

Radosav Savatijević je odbio snimanje za Insajder, pa samim tim i priliku da komentariše Đerićeve navode o razlici između cene po kojoj se ugalj nabavljao od državnog preduzeća Kolubara i cene po kojoj se dalje preprodavao državnom preduzeću Beogradske elektrane. Kolubara je, praktično, u poslednjih 10 godina, uspela da se nametne kao direktan snabdevač samo te 2003. godine. Uprkos tome što državna preduzeća, beogradske toplane i Rudarski basen Kolubara gube novac zbog činjenice da između njih posreduje privatni trgovac, osim bivšeg direktora Kolubare Slobodana Đerića, niko od bivših i aktuelnih rukovodilaca Kolubare u tome ne vidi problem. Tvrde da je čak i neizvodljivo da se sama Kolubara bavi prometom, ali i da same beogradske toplane nisu tražile da budu direktan kupac.

B92: Zbog čega Kolubara nije direktno potpisivala ugovor i snabdevala toplane?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa to verovatno treba pitati toplane, očigledno im nije odgovaralo, očigledno toplanama nije odgovaralo da rade direktno sa Kolubarom.

B92: Kako može da im ne odgovara, kad je to najniža moguća cena?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Verovatno zato što se Kolubara nije javila na tender koji je raspisala toplana.

B92: A zašto se niste javili na tender?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa, postoje znači, mogućnosti da li je nešto izvodljivo ili nije izvodljivo.

B92: Čekajte, sada kažete da Kolubari ne bi bilo u interesu da uzme tako velikog kupca i da snabdeva direktno?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Da, ali nije registrovana za taj posao.

B92: Kako nije registrovana za taj posao?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Zato što, kada kupac kupuje, on uvek kupuje franko prerada, franko vreoci... da li me razumete, a dalje transport – da li je on železnicom, da li je drumski – to je stvar onoga ko kupi ugalj.

B92: Ali, Kolubara ima mogućnost da doveze do Beograda železnicom.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Nema.

B92: Direktor koji je sedeo tu pre vas je to pokušao da uradi i iskoristio je tu mogućnost, znači, prevoza uglja do Beograda železnicom.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa, je l’ uradio?

B92: Da.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa, šta je uradio?

B92: Snabdeo je jedne godine beogradske toplane.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Jedne godine je snabdeo beogradske toplane…

B92: Prve godine je pokušavao, treće godine je bio smenjen, druge godine je uspeo da snabde beogradske toplane.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: A što nije prve godine?

B92: Zato što je ispao iz igre.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Nije raskinuo ugovor, šta?

B92: Ne, nego je dobio objašnjenje da Kolubara nema iskustvo u trogivni ugljem.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Dobio je objašnjenje da nema iskustvo u trgovini ugljem. Pa, dobro, to je moguće da Kolubara nema iskustvo, ako je dobio objašnjenje, a Kolubara prodaje decenijama ugalj, jedino je on bio taj koji nije znao kako se to radi.

B92: Ali, i vi ste sad rekli da Kolubara nema mogućnosti da prodaje.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Možda, ja sam rekao kao mogućnost, nisam rekao kao tvrdnju.

B92: Ali, vi ste bili direktor, sad vas ja pitam: jeste li imali mogućnost, ili niste imali mogućost?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Nije mi bio interes da se javim na tender, iz prostog razloga što nemam dovoljno prevoznih jedinica da mogu da razvozim do beogradskih toplana…

B92: Zašto se Kolubara ne javlja na tender za snabdevanje Toplane Beograd?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Kolubara ne da se ne javlja na taj tender, nego se inače ne javlja na tendere za snabdevanje ugljem. Ja sam tu situaciju zatekao, nemam nameru da je, u tom smislu, menjam.

B92: Beogradske elektrane, to je državno, pripada državi, odnosno gradu Beogardu. Kolubara pripada državi. Zar ne bi bilo isplativije za samu državu da to ide direktno?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Ukoliko bi se “Beogradske elektrane” javile nama sa potrebom da direktno ugovaramo ugalj bez tendera, mi bismo, verovatno, odnosno siguran sam da bismo imali dobru volju da razgovaramo o tome i pokušamo da pronađemo tehničke uslove da to obavimo na kvalitetan način.

B92: Nisu se javljali?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Da li Kolubara može da isporučuje ugalj beogradskim toplama direktno, verovatno bi se to moglo rešiti ako bismo, da kažem, seli, dogovarali se i napravili neki plan. Ne, ne znam, nismo probali.

B92: Kao što isporučuje toplani u Boru.

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Toplana u Boru, da, kupuje direktno od nas, verovatno zato što ne plaća. Da napravim malo i... Doduše, pošto smo pomenuli i Bor, moram da pohvalim da je Bor počeo da plaća makar i novi ugalj, znači posle nekoliko godina. Ono što je bitno reći da Rudarski basen Kolubara mora se baviti proizvodnjom uglja za termoelektrane, ne ide država i kafana, ne ide država i trgovina. Vi sada mene pitate zašto Kolubara nema mrežu trgovinskih prodaja, da je to dobar koncept razvoja Kolubare. Ne, to nije dobar koncept razvoja Kolubare.

B92: Ja sam vas pitala za državno preduzeće i snabdevanje jednog državnog, odnosno gradskog preduzeća?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Verovatno ima zaista i drugih tih preduzeća, i verovatno bi se o tome dalo pričati. Da bi se moglo, možda, nekim dogovorima, blagovremenim, organizovati direktno snabdevanje.

Više od 90 odsto uglja iskopanog u Kolubari odlazi u elektarne za proizvodnju struje, dok je ostatak, najviše 10 odsto prodaje se za široku potrošnju. Kolubara prodaje ugalj direktnim kupcima po znatno nižim cenama od tržišnih, što je godinama stvaralo ogroman prostor za profit. Sve do prošle godine nije bilo ni pravilnika koji utvrđuje koji kupac ispunjava uslove da kupuje direktno od Kolubare, pa je tako ostavljena mogućnost da pravo direktne kupovine imaju povlašćeni pojedinci.

Novi pravilnik, donet 2010. godine, samo delimično uređuje prodaju uglja. Prema tom dokumentu ugalj iz Kolubare prvo dobijaju sindikati, udruženje penzionera, udruženja invalida, industrija, pa tek onda privatna stovarišta, odnosno trgovci. Međutim, ni novi pravilnik nije, zapravo, rešio problem, jer i dalje odluku o tome koji trgovac može da kupi direktno od Kolubare i koliko uglja dobija, praktično, donosi komercijalni direktor Kolubare. Tu funkciju od 2006. godine, obavlja Radisav Ranković, dugogodišnji član SPS-a.

B92: Pravilnik pre 2009. nije postojao?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Ali su postojala nepisana pravila i ta su pravila uglavnom preneta i regulisana su uslovima i načinom prodaje, ovim pravilnikom koji je donet u 2010. godini.

B92: Na koji način se danas, prema pravilniku, neki kupac kvalifikuje kao kupac, da li postoje neki uslovi, npr. da ima stovarište?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Trgovci moraju da ispunjavaju određene uslove, a to je pod 1. mora da podnese određeni zahtev, pismeni zahtev da ima želju i da može da se bavi tim poslom, pod 2. mora da ima potvrdu APR da je registrovan za prodaju uglja na veliko i na malo, mora da ispunjava sledeće uslove: da ima potvrdu da nema ni sudsku, ni upravnu meru. To su uslovi koje mora da ispunjava svaki kupac da bi mogao da postane kupac u PD Kolubara Lazarevac, i to vodeći računa, ne da postane kupac u onom periodu kad je špic grejne sezone, nego da traži, da podnese zahtev u onom periodu kad jednostavno Kolubara može da izađe u susret i neke količine ponudi i novim kupcima.

B92: Znači, vi tvrdite da mora da bude registrovan u APR za trgovinu ugljem da bi mogao da se bavi tim poslom?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Tako je.

B92: A ako se ispostavi da nisu?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Priznaćemo grešku svoju. Ja sam u par navrata tražio informaciju i izveštaje od službi, jednostavno, da vodimo računa ko je kupac uglja, sve u Kolubari, i da li ispunjava sve tražene uslove po pravilniku, jer je pravilnik “Sveto pismo” za Kolubaru i komercijalu koje mora da se poštuje.

 

Insajder je po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja dobio spisak kupaca uglja direktno od Kolubare. Na tom spisku ima mnogo firmi za koje se zvaničnom registru kao pretežna delatnost ne navodi za trgovinu ugljem, niti bilo šta slično.

- Primera radi, za firmu “Devix” se, recimo, u zvaničnom registru kao pretežna delatnost navodi proizvodnja metalnih kontrukcija.

- Direktan kupac je i preduzeće “Janko Stajčić”, za koje u zvaničnom registru kao pretežna delatnost stoji ostalo obrazovanje.

- Firma “Plan Projekt”, registrovana za izgradnju stambenih i nestambenih zgrada. Zatim, “Autocentar Pavlović”, pretežna delatnost održavanje i popravka motornih vozila, vlasnik Marica Pavlović.

- “Luneja Kolor”, pretežna delatnost proizvodnja predmeta od plastike za građevinarstvo, vlasnik Ljiljana Mikić.

- Na spisku onih koji u Kolubari imaju šifru i direktno kupuju ugalj nalazi se i firma “Klik grup”, čiji je vlasnik Igor Dramićanin, a koja je registrovana za pretežnu delatnost trgovina na veliko i malo ostalim kancelarijskim mašinama i opremom.

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Ja imam zvaničan podatak, ne kažem da to nije istina, ja imam zvaničan podatak i saznanje u stručnoj službi, u komercijali, gde ja rukovodim, gde ispred mene ima još dosta rukovodilaca, ljudi koji znaju i treba da se bave ovim poslom, ja nemam takvo saznanje da su te firme sa teritorije opštine Lazarevac, ja samo znam da su te firme dugogodišnje privatne firme, od 70-ih godina i nisam siguran da nisu registrovane za prodaju uglja na malo i veliko.

Da bi se iskopao ugalj, državno preduzeće Kolubara koristi teške građevinske mašine. Tu takozvanu pomoćnu mehanizaciju Kolubara godinama iznajmljuje od privatnika. Od 2004. do 2008. godine za tu namenu Kolubara troši mnogo više od planiranog. Neverovatan je podatak da tih godina EPS, u čijem sastavu posluje i Kolubara, nije reagovao. Nikome nije bilo čudno ni to što se iste firme koje Kolubari iznajmljuju mašine pojavljuju i na spisku direktnih kupaca uglja od Kolubare.

Dva su moguća razloga za to. Prvi, da jednostavno ti pojedinci koji imaju mašine u Kolubari imaju vezu u tom državnom preduzeću i na taj način dolaze do jeftinog uglja, koji, zatim, plasiraju na tržište po mnogo višim cenama. Drugi razlog je ponovo direktno vezan za angažovanje privatnih mašina u Kolubari. Naime, moguće da je Kolubara angažovanje mehanizacije praktično isplaćivala u uglju, robi do koje se teško dolazi i za kojom uvek postoji veća tražnja nego ponude.

Tako, upravo pojedinci koji u Kolubari angažuju privatnu mehanizaciju i istovremeno trguju ugljem imaju i najveću mogućnost zarade preko tog državnog preduzeća.

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Siguran sam da količine uglja koje su dobili od Kolubare su bile realne i nisu sigurno favorizovani ni jedan, ni drugi, ni treći u odnosu na ostale kupce. Po pitanju mehanizacije – mehanizacija, to nije fah za komercijalu.

B92: Objasnite sada ovo, prema našem istraživanju, ceo sistem je postavljen na sledeći način: ljudi imaju mašine u Kolubari i isti ti ljudi kupuju ugalj, prema našem istraživanju, prosto je neophodno da su imali neku vezu unutar same Kolubare. Ko je veza?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: To ne znam.

B92: Da li biste vi sad, da ste na mom mestu, poverovali da oni to rade potpuno legalno, legitimno, bez ikakvih malverzacija koje se dešavaju mimo očiju javnosti?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Ja neću sad da se upuštam u to kolike novce zarađuju pojedinci.

B92: Ne, ja vas pitam da li biste vi u tu priču poverovali?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Imam pravo da poverujem ili ne.

Za razliku od RB Kolubare, površinski kop Kostolac, takođe jedno od preduzeća EPS-a, raspisuje javnu ponudu za prodaju uglja. Kako bi zadovoljili što više kupaca i kako ne bi stvarali dominaciju velikih trgovaca na tržištu, u Kostolcu su ograničili količinu koju svaki kupac može da dobije. Tako, u Kolubari sa jedne strane postoji nekoliko kupaca koji se izdvajaju po količini uglja koji dobiju, a u Kostolcu su te razlike mnogo manje i praktično svi dobijaju sličan deo kolača.

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Mislim da je takav tender, kao što je raspisan u Kostolcu, mislim da on nije primeren i mislim da on ne može da se primeni u Kolubari, da se ne može u Kolubari to prImeniti.

B92: Zašto?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Rekao sam vam zašto, šta su nama osnovni ciljevi, osnovni ciljevi su industrija i sopstvena proizvodnja, to je neminovnost, mi to moramo da podmirimo u potpunosti, a to su škole, bolnice, obdaništa, sindikati, penzioneri, invalidi, udruženja...

B92: Postoji nešto što se zove limit, kada je u pitanju gornja granica količine uglja koji se kupuje. To je uradio Kostolac. Tako da neko može da kupi maksimum 3.000 tona ili 5.000 tona. Je l’ to ne bi rešilo tu dilemu?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Neka to bude ideja, ali bojim se da ne bismo mnogo veliki kvalitet dobili. Zaista ne znam šta je Kostolac dobio time. Cenim napor Kostolca u smislu raspisivanja tendera i uzećemo i njihova iskustva, zaista. Nismo za porediti, Kolubara je ipak mogo veći izvor, mnogo značajniji proizvođač od Kostolca i greška u ovome bi mogla izazvati veću dominaciju pojedinca na tržištu.

B92: Ali, samim tim, mnogo je važnije da se uvede red?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Slažem se. Ja sam se potpuno otvoreno složio. Dva su velike stvari, plaćanje rešeno, upravljanje tom trećom kriškom nije rešeno. Nije rešeno, još uvek tu postoji mogućnost individualne procene. 40 godina je tako i tako je bilo i 2010. godine. Pokušaćemo, u saradnji sa ministarstvom, da dođemo do tendera. Ja sam siguran da je interes Kolubare da raspišemo tender. Ako me pitate da li bi Kolubara više zaradila - da. Mi možemo da stavimo 50 evra početnu cenu i sigurno ćemo na tanderu dobiti veći prihod.

B92: Dakle, ne odlučuje valjda samo jedan čovek o tome kome će koliko uglja otići?

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine: Ako mislite na konkretne firme, to radi komercijalni sektor.

Mašine u Kolubari i poziciju da direktno kupuje, prema saznanjima Insajdera, imaju dve firme koje se vode na sina i snaju Dragana Markovića Palme. Firma “ATP Palma”, čiji je vlasnik Palmin sin je, prema istraživanju Insajdera, na spisku direktnih kupaca uglja iz Kolubare, ali i na spisku kupaca površinskog kopa Kostolac, koji je takođe sastavni deo EPS-a. Sam Dragan Marković, po sopstvenom priznanju, već 30 godina trguje ugljem.

Osim Dragana Markovića Palme i Radosava Savatijevića Keneta, spisak ljudi koji su u Kolubari angažovali privatnu mehanizaciju i istovremeno preprodavali ugalj iz Kolubare je dugačak. Na tom spisku su stranački i opštinski funkcioneri Lazarevca.

Tako, u državnom preduzeću Kolubara sa privatnom firmom “Neol gradnja” godinama radi Nenad Živojinović, član veća Opštine Lazarevac i funkcioner lokalnog SPS-a. Živojinović, koji je formalno jedini vlasnik firme “Neol Gradnja”, odbio je razgovor za Insajder.

Član opštinskog veća i funkcioner Nove Srbije Vladimir Jevtić zvani Jefta, vlasnik je firme “Nukleus” koja je na spisku direktnih kupaca uglja iz Kolubare. Zanimljiv je podatak da je na istoj adresi na kojoj je registrovana Jeftićeva firma “Nukleus” prijavljena i firma “Plan projekt”, koja formalno nije u vlasništvu Jeftića, a koja ima mašine u Kolubari.

Snimanje za Insajder odbio je Slavoljub Pavlović Kolubarac, pa tako nemamo odgovor na pitanje da li je tačno da je upravo on stojao iza firme “Eurotem”. Pavlović je predsednik lazarevačkog SPS-a i direktor “Kolubara Građevinara”, ćerke firme Rudarskog basena Kolubara, preko koje se godinama bez tendera angažovala privatna mehanizacija u Kolubari. Vlasnik “Eurotema” formalno je Ljubica Bjeličić, sekretar lokalnog SPS-a. Međutim, u dnevnom listu “Pres” Palović se nedavno u jednom tekstu dovodi u vezu sa ovom firmom, koja je bila direktan kupac uglja iz Kolubare i istovremeno imala privatnu mehanizaciju.

Na poslovima sa Kolubarom godinama zarađuje i preduzeće “Janko Stajčić”. Dugogodišnji rukovodilac tog, nekada društvenog preduzeća, bio je Mileta Radojević, funcioner SPS-a. Radojević je zatim preko firme u kojoj je suvlasnik, postao i suvlasnik preduzeća “Janko Stajčić”. I posle privatizacije to preduzeće nastavlja poslove sa Kolubarom, pa tako “Janko Stajčić” i danas ima mašine u Kolubari, ali je i na spisku direktnih kupaca. U međuvremenu Mileta Radojević imenovan je za v.d. direktora GSP-a Beograd.

U poslu sa mehanizacijom i ugljem je i firma “Kalča” iz Lazarevca. Vlasnik predzeća je Marija Pavlović, snaja Nenada Pavlovića Neksa, vozača bivšeg direktora Kolubare Dragana Tomića. On i njegov brat, inače policajac u Protivterorističkoj jedinici, Predrag Pavlović, bliski su DSS-u. Kako je B92 ranije izveštavao, Predraga Pavlovića je u policiju primio lično tadašnji resorni ministar Dragan Jočić, uprkos tome što je Pavlović imao krivični dosije.

B92: Da li je bilo povlašćenih kupaca uglja iz Kolubare, pošto znamo da je ugalj u jednom periodu, koji se kupi direktno iz Kolubare, bio mnogo jeftiniji nego što je mogao da se proda na tržištu? Da li je bilo povlašćenih?

Radisav Ranković, pomoćnik generalnog direktora Kolubare za komercijalne poslove: Direktan odgovor – povlašćenih kupaca u tom pogledu nije bilo. Ako smatrate povlašćenim kupcem onog kupca koji se bavi organizovanom prodajom uglja i koji je konstatan kupac u proivrednom društvu, što se može videti iz podataka, ako se bavi nabavkom uglja kod nas i ako tokom cele godine, od januara do decembra, bez obzira na grejnu sezonu kupuje konstante količine i ako mi poštujemo ugovor, ako on uredno plaća, ako ima sigurnu garanciju da će plaćati uredno, ako sa njim nikada nismo imali nikakvih problema, ako ga smatrate povlašćenim kupcem – neka bude povlašćeni kupac.

Na osnovu nekoliko primera jasno je da postoje povlašćeni pojedinici koji su sa Kolubarom napravili dobar biznis. Dok Kolubari iznajmljuju svoju privatnu mehanizaciju za koju im se plaća oko 100 evra po satu, istovremeno su i direktni kupci uglja od Kolubare, po znatno nižim cenama od tržišnih. Dešavalo se, kao što je objavljeno u prošloj emisiji, da, na primer, mašina radi i 24 sata 31 dan za redom, ili da jedan čovek upravlja mašinom bez prestanka četiri dana za redom.

Takođe, u jednom od dnevnih izveštaja do kojeg smo došli, a na osnovu kojeg je Kolubara plaćala, navodi se da je jedna mašina radila 25 sati u jednom danu.

Koliko je mašina zaista radila nije bilo moguće kontrolisati. Kontrolu je trebalo da vrše nadzornici, pa je njihov potpis jedini garant da je mašina zaista toliko radila, ali to istovremeno znači da mora da im se veruje na reč. Druga, mnogo pouzdanija kontrola je mogla da se vrši preko potrošnje goriva.

Na primer, buldožer koji efektivno radi, troši oko 40 litara goriva na sat. Ako radi ceo mesec po 24 sata dnevno, mesečno buldožer potroši 29.760 litara goriva. Međutim,, prema istraživanju Insajdera, mašine nikada nisu radile bez prestanka, pa je očigledno da se tu stvarao i višak nafte.

Prema rečima bivšeg direktora Kolubare Vladana Jovičića, do 2008. godine sve privatne mašine su se snabdevale gorivom na privatnim pumpama, dakle potrošnju a samim tim ni efektivan rad mašine nije kontrolisala Kolubara, odnosno, ispostavilo se da su vlasnici mašina sami sebe kontrolisali.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: To gorivo u datom momentu je, u zavisnosti od ugovora, bila obaveza Kolubare, a sa druge strane, jednostavno, samom činjenicom da to nije korektno, onda sam ja zabranio jednostavno ulazak i zahtevao da se sva ta mehaniazcija namiruje cisternama Kolubare, Kolubarinim gorivom. Pa, zato što sam smatrao da postoji neviđen ulaz-izlaz. Vi ne možete da kontrolišete da li je neko nasuo u svoju mašinu, ili nije nasuo u svoju mašinu i čije je gorivo. Ovako, ako je to Kolubarino, vi onda na kraju meseca kažete – “e sad, ‘Petre Petroviću’, tvoja mašina jeste radila toliko-i-toliko, tvoja faktura jeste toliko-i-toliko, ti si Kolubari dužan za gorivo”, odnosno ja upravo kroz taj mehanizam mogu da kontrolišem da li je ona imala toliko moto časova ili nije. Ako me razumete zbog čega sam posegao i za tim, da kažem jednostavno, tehničkim modelom, da bih mogao jednostavno da imam jasnu sliku pred sobom šta se konkretno dešava.

B92: Znači, vi sada meni govorite da su postojale, da su privatnici do te vaše odluke dovozili gorivo na kop?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Da to je bila praksa.

B92: To je bila praksa?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Nasleđena koja je, koja je...

B92: A ko je tada plaćao?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Kolubara je jednostavno plaćala nasleđenu fakturu.

Privatnici su tako sami kontrolisali koliko je mašina efektivno radila, ali i koliko je nafte potrošila. Zanimljivo je i to da su dvojica privatnika, pored mašina koje su beležile ogroman broj radnih sati, imali i svoje benzinske pumpe. To su Vitomir Dimitrijević i Nenad Živojinović, funkcioner lokalnog SPS-a i član opštinskog veća. Živojinović je odbio razgovor za Insajder. Bivši direktor Kolubare Vladan Jovičić pokušao je da zaustavi nekontrolisani rast troškova upravo tako što je, kako sam kaže, uveo kontrolu potrošnje goriva. Tvrdi da je zabranio da privatne cisterne ulaze na kolubarske kopove.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Pa jednostavno, pošto to nije vlasništvo Kolubare, tih mašina koje su angažovane, vlasnici tih mašina i tih firmi su vršili namiru tih mašina, kao bez da treba da bude natočeno gorivo nije bila pauza za tople obroke, ili šta ja znam šta već, što samo govori da tu nije bilo baš konkretno vođeno od samog nadzora i kad vi, jednostavno, vidite da vam troškovi rastu, vi jednostavno morate preduzimati korake koji su naredbodavnog karaktera da bi se sami troškovi uveli u nekakve okvire.

B92: Vi ste na neki način zatvorili svoj posao, vi imate i benzinsku pumpu. Na koji način ste vi svoje mašine snabdevali gorivom?

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: Isključivo sa svoje pumpe, većinom na licu mesta i sa svojim gorivom.

B92: Ali, u jednom trenutku, Vladan Jovičić je bio direktor, tvrdi da je zabranio ulazak privatnim cisternama...

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: On je zabranio, bilo je to jedno dve-tri nedelje, ja sam tražio da mi dozvoli, s obzirom da ja imam pumpu i on je to dozvolio.

B92: Ako se sami snabdevate gorivom, kažu da je gorivo neki način kontrole koliko zaista mašina efektivno radi. Ako jedno...

Vitomir Dimitrijević, vlasnik privatne firme “Devix” Lazarevac: imam, naravno da imam, ja imam uvid kroz sate... Sve se to vodi ... Apsolutno, ja to imam koliko je koja mašina potrošila na svakom poslu, i da je zamenjena, i kad je zamenjena mašina, itd.

Lanac je tako potpuno zatvoren, odnosno nije bilo nikakve provere koliko je mašina zaista radila. Kolubara je, istovremeno, privatnu mehanizaciju plaćala za radove na kopovima, ali i za radove na infrastrukturi u opštinama koje okružuju kopove Kolubare. Međutim, mnogo više novca Kolubara je potrošila za angažovanje mehanizacije na samim kopovima.

Upravo je na kopovima mnogo lakše sakriti malverzacije. Naime, ako se proknjiži da je novac potrošen na, primera radi, izgradnju puta u nekoj opštini, taj put mora da se vidi i na terenu. Ako se mašina angažuje na kopu, dokazi o količini radova koji su zaista izvedeni – svakodnevno se iznova prekopavaju.

Postoji, međutim, dovoljno nelogičnosti koje ukazuju i na to da su postojale i duple fakture, odnosno da je Kolubara rad jedne mašine plaćala dva puta.

To je bilo moguće, jer Kolubara nije direktno iznajmljivala privatnu mehanizaciju, već preko takozvanih ćerki-firmi. Naime, 2004. i 2005. godine iz Kolubare su izdvojene sporedne delatnosti, tačnije delovi firme koji se ne bave direktno iskopavanjem uglja. Tada je država formirala nekoliko novih preduzeća.

Ta nova državna preduzeća Kolubara je mogla da angažuje bez tendera, uz objašnjenje da će se novim firmama tako pomoći u prve četiri godine samostalnog poslovanja. Tako je Kolubara praktično angažovala nekadašnje ćerke firme bez tendera, a ćerke firme su angažovale privatnike, bez tendera, na poslovima u RB Kolubara, pri čemu je ćerkama firmama ostajao izuzetno mali deo profita, koji se menjao iz godine u godinu.

Firme preko kojih je Kolubara iznajmljivala mehanizaciju su “Kolubara Građevinar”, “Kolubara Usluge”, ali firma “Kolubara Mali Borak”, koja je odavno imala isto pravo rada u Kolubari bez tendera.

Insajder je po Zakonu o dostupnosti informacijama od javnog značaja od Kolubare, između ostalog, tražio i dokumentaciju za dva meseca angažovanja firme “Devix” preko “Građevinara” i “Usluga”. Prema dnevnim izveštajima koje smo dobili, postoje slučajevi da je mašina istog tipa radila istovremeno i za “Usluge” i za “Građevinar”.

Međutim, na dokumentima na osnovu kojih je Kolubara plaćala, nema nikakve oznake vozila, pa je nemoguće sa sigurnošću tvrditi da li je ista mašina plaćena kao da je radila na dva mesta u isto vreme. Sam Vitomir Dimitrević kaže da o duplim fakturama ništa ne zna i tvrdi da on sam nikada nije dva puta naplaćivao rad jedne mašine.

 

Nejasan je i slučaj firme “Kačer Turist”, čiji je većinski vlasnik bivši direktor Kolubare Dragan Tomić. Skip koji je ova firma iznajmljivala Kolubari radio je po 10 sati dnevno na dva mesta, u Belanovici i u mesnoj zajednici Mali Borak. Na dnevnim izveštajima, takođe, ne postoje upisane registarske oznake vozila. Prema našem saznanju, ova firma je u Kolubari angažovala samo jedan skip, pa nije jasno kako je ta mašina mogla da radi na dva različita mesta po 10 sati, i da za 4 sata ide sa jednog mesta u drugo. Tako je radila nekoliko meseci za redom.

Bivši direktor Kolubare Vladan Jovičić, tvrdi da ne zna da su postojale duple fakture, odnosno da su, kako se navodi u krivičnoj prijavi anonimne grupe građana iz 2008, pojedine mašine navodno radile i po 48 sati dnevno.

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Ne verujem da je to tako bilo, verujem, jednostavno, ljudima sa kojima sam radio, ako su oni to toliko pravili previda, to jednostavno više nije previd

B92: Znači da je radila 48 sati dnevno?

Vladan Jovičić, generalni direktor Kolubare od 2007. do 2009. godine: Na dva mesta, znači, fakturisana, onda jednostavno jasno kao dan da je fiziki nemoguće. Mislim, to ne može da objasni ni ne znam koji stručnjak, ni ne znam koji naučnik. Da je na dva mesta mogla da radi po 24sata, to je, ja definitivno... zloupotreba. Ne može drugačije da se nazove.

Kolubara je, prema odlukama Vlade, imala pravo da angažuje ćerke firme bez tendera praktično do 2009. Ono što nije jasno je to na osnovu kojih kriterijuma su ćerke firme, inače državna preduzeća, angažovale privatne firme, s obzirom na to da nisu raspisivale tender. Aktuelni direktori ćerki firmi “Kolubara Građevinar” i “Kolubara Usluge”, Slavoljub Pavlović Kolubarac i Duško Obradović odbili su razgovor za Insajder. Na razgovor je pristao samo Marinko Marić, koji je bio direktor “Građevinara” do 2007. godine, inače odbornik G17 u Skupštini opštine Lazarevac. Iako su privatnici formalno angažovani preko ćerki firmi, pa i “Građevinara”, Marić tvrdi da se on kao direktor nije pitao koji privatnici će biti angažovani u Kolubari, već da je o tome odlučivalo rukovodstvo samog RB Kolubara.

B92: Kako mislite, Kolubara je imala tu ekskluzivu?

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Po ugovoru je definisano da će odabir mehanizacije vršiti stručni ljudi iz Kolubare.

B92: I znači vama su samo rekli – ove mašine će da…

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Stigne spisak… ..

B92: Ide faktura preko “Građevinara”?

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Da, da...

B92: A zašto onda faktura nije išla direktno, ko, mislim zašto ih Kolubara nije direktno angažovala onda?

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Pa pitajte njih, mogu da pitam zašto su oni nas i osnovali. Znači, to je isto pitanje, oni su nas…

B92: Nije isto pitanje.

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Pa oni su...

B92: To je zamena teza.

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Oni su, oni su, ne oni... Pa, najverovatnije je bilo lakše da tako rade, pretpostavljam da je to.

B92: U kom smislu bilo lakše?

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Pa, zato što su jednostavno, veliki je to obim posla, disperzija, mi se već bavimo tim poslom i to je možda bio razlog. Nikad mi nije palo na pamet zašto to rade preko nas da ih pitam

B92: A je l’ vam nije nikad palo na pamet da je razlog tome…

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Pa zašto bi palo, ako dobijam posao ja...

B92: Činjenica da “Kolubara Građevinar” može da radi u Kolubari bez tendera i poslove koje plaća Kolubara bez tendera.

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Pa to, pa to je...

B92: Je l’ vam ikada palo na pamet?

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Taj osnov je bio taj, toga, znači to je prvi osnov. Mislim, zašto te poslove nisu dali nekom drugom, to je na njima. Ja nisam ni jednu mašinu zaposlio, mene to ne interesuje.

B92: Kako vas nije interesovalo, bili ste direktor u “Građevinaru”?

Marinko Marić, direktor firme “Kolubara Građevinar” od 2005. do 2007: Pa nije me intere… Oni kažu – treba im 10 kamiona. i pošalju firme, znači, koje su po cenovniku saglasne da to rade. I mi im pošaljemo, znači firme su, bilo je tamo 200 kamiona, to se definisao neki broj, i to je radilo.

Novi direktor je smanjio ukupne troškove za zakup privatne mehanizacije u 2009 godini za oko 36 miliona evra. Upravo je toliko, prema rečima Nebojše Ćerana, godišnje izbijeno iz džepa privatnika koji su u poslu sa mehanizacijom.

Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare: Posao direktora Kolubare u ovim okolnistima je jako izložen pritiscima svih vrsta. Svim vrstama pritisaka. To što me pitate, nisam imao “filmskih” pretnji, holivudskog karaktera, u smislu, ne znam. Nije da nisam mislio o tome, nije da nisam mislio o tome, nekome sam smanjio posla 30 miliona evra. Nisam imao smetnji holivudskog tipa. A da je posao direktora Kolubare izložen raznim pritiscima - da. Imao sam pretnje privatnih preduzetnika, ako su to pretnje. To je pritisak, nisu to pretnje, ali pritisak. Recimo, “mi ćemo da blokiramo Lazarevac jer nemamo posla u Kolubari”. Da, mislim da ima i dopisa sa tim u vezi, nisu to nikakve tajne, telefonske. Ljudi smatraju da je to normalno, da imaju pravo.

Kolubara je sastavni deo EPS-a, preduzeće od strateške važnosti za Srbiju, jer se od uglja iz Kolubare proizvodi oko 50 odsto struje u zemlji. Koristeći razne povlastice, političke veze, ali i nacionalno dobro koje pripada državi, odnosno svim građanima, pojedinci su se godinama bogatili na štetu Kolubare. Sistemska pljačka rudarskog basena Kolubara, preduzeća koje je sastavni deo EPS-a, traje već godinama i to, uz praktično, prećutnu saglasnot svih Vlada Srbije koje su formirane od 2001. do danas. Prema saznanjima Insajdera, policija se zloupotrebama u Kolubari bavila još 2002, kada su podnete i krivične prijave protiv tada već bivših rukovodilaca Kolubare, koji su i danas na visokim funkcijama u tom preduzeću. Nije jasno šta se desilo sa tom krivičnom prijavom, ali to ukazuje da vlast i nadležne institucije već dugo znaju šta se dešava u Kolubari. Mehanizam izvlačenja novca iz državnog preduzeća Kolubara dobro je razrađen. Nije se menjao godinama, pa je tako veliki broj biznismena, pojedinaca, političara postao sastavni deo lanca prevare, što je dovelo do toga da nadležne institucije do danas ćute.

 

Nastaviće se...

KOLUBARA - PREVARA VEKA