Jezik

sr

en
Serijal: RUKOPISI NE GORE

Transkript prve epizode

Kada je ubijen premijer Srbije Zoran Ðinđić ispostavilo se da je Miloševićev sistem, u kojem je mafija s moćnicima vladala Srbijom, ostao neuništiv uprkos promenama koje su se dogodile 5. oktobra 2000. Iako je veći deo dokaza o dotadašnjem radu Službe državne bezbednosti uništen, ostali su jasni tragovi o tome kakvu je i koliku moć imala Služba državne bezbednosti sve do ubistva Ðinđića, kakva je bila uloga Jedinice za specijalne operacije i koliko je kriminal bio ukorenjen u svim porama društva još od '90-ih. U ovoj emisiji prikazana je hronologija nastanka jedinice, peti oktobar radomir markovic dokumentacdogađaji pre i za vreme 5.oktobra, kao i dokazi kako je dokumentacija Službe DB-a uništena tokom četiri meseca zaštite Radomira Markovića.

U ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića, novinara Slavka Ćuruvije, ubistva na Ibarskoj magistrali i ubistvu Ivana Stambolica, na posredan ili neposredan način učestvovali su pripadnici ili saradnici Službe državne bezbednosti, odnosno Jedinice za specijalne operacije. Nekolicina njih je u zatvoru, Legija je za mnoge ostao gospodin, najavljuje se povratak rasformiranih 'crvenih beretki' i u takvoj političkoj atmosferi zaboravlja se na žrtve. Oni koji su bez ikakve dileme morali da budu bar lustrirani, preživeli su promene i sada sa skupštinskih govornica sa osmehom na licu poručuju da je premijera Srbije ubila mafija, jer je i on bio kriminalac. Zorana Đinđića su, prema optuznici, ubili pripadnici JSO-a, koja je bila udarna pesnica Službe DB-a u Miloševićevo doba. Pozadina ovog ubistva biće vam možda jasnija posle emisije ''Insajder'' u kojoj smo probali da dobijemo bitne odgovore i otkrijemo mračnu stranu Srbije zbog koje će mnogi kad-tad morati da politički ili krivično odgovaraju. U ovoj priči nevinih nema.

Slobodan Milošević, arhivski snimak: "Zaklinjem se da ću svoju dužnost obavljati savesno i odgovorno po Ustavu i Zakonu i da ću se boriti za očuvanje suvereniteta, nezavisnosti i integriteta Savezne Republike Jugoslavije, ostvarivanju ljudskih i građanskih sloboda i prava i očuvanju mira i blagostanja svih građana SRJ."

B92: Najmračniji period Službe DB-a počinje odlukom Miloševića, Stanišića i Simatovića da se formira oružana jedinica u okviru službe. JSO koja je zvanično promovisana tek '96. godine, nastala je mnogo ranije, ali je do te godine menjala samo nazive. Da su ljudi iz blata još uvek pretnja za ovu zemlju možda najbolje govori činjenica da će jedan od pripadnika jedinice, koji je iz cele priče izašao još '93. godine, ipak iz bezbednosnih razloga u ovoj emisiji biti zaštićeni svedok.

Svedok: "Počelo je sa onim našim procenama da će biti sukobi na području Hrvatske. I mi smo dobili određene zadatke u službi da pratimo, i sa konkretnim zadacima smo već odlazili dole, pre samih tih početaka sukoba i početak sukoba.''

 

''Sa našom pojavom dole videli smo da postoji ogroman broj ljudi koji su jednostavno pogubljeni, nisu znali šta da rade. Prva formacija koja se pojavila to je policijska, od policajaca koji su otkazali poslušnost Zagrebu i ostali su u sklopu kninske policijske stanice. To je jedna preteča svih formacija koje će se pojaviti na području Krajine, naročito u vidu specijalnih jedinica ili posebnih namena."

B92: Prva oružana formacija koja kasnije dobija naziv - Jedinica za specijalne operacije nastala je još '91. godine u Kninu. Centar za obuku formiran je u Golubiću.

Svedok: "Kapetan Dragan je uzeo za sebe zadatak da oformi jedinicu mobilnu, jaku, opremljenu, koja je imala zadatak da dejstvuje po celoj teritoriji bivše Republike Srpske Krajine, u što kraćem roku i što efikasnije."

Milos Vasić: "Svrha i namena te prve jedinice, koju zapravo treba i u smislu njihove taktike, doktrine i upotrebe na terenu, razlikovati od onoga što će '96. nastati u prepakivanju cele te stvari, ono što je nazvano Jedinica za specijalne operacije. Njihova svrha, namere i doktrine bile su drugačije.

Bila je reč o jednoj tajnoj, potpuno ilegalnoj - kao što je JSO bila do svog kraja potpuno ilegalna u smislu Zakona o unutrašnjim poslovima - jedinici čija je svrha bila infiltracija i subverzija susednih država, prvo Hrvatske, zatim Bosne."

Svedok: "Što se tiče pravljenja sukoba, to je praktično tema koja spada u doktrinu i taktiku. Šta znači praviti rat gde ga nema? Taj sukob se vrlo lako uradi. Tada je, u to vreme još bila prisutna JNA. Šta se radilo? Obuče se uniforma hrvatska koja je zarobljena, pripuca se po vojsci, normalno ne po ljudima nego po tehnici. Primera, ako hoćete da napravite sukob sa vojskom ostave se te čaure mađarske, znači ne naše proizvodnje, delovi znaka uniforme - nije bitno, zna se to precizno i vrlo jasno ko se bavi tim poslom, ko je i čije je to. I šta se dešava? Normalno je da će vojska kao formacija odgovoriti na tako nešto iz onog pravca odakle je dobila napad, a ti napadneš, normalno, sa pravca neprijatelja. I vojska - šta se dešava? Sutradan odmah odgovori i tu je neminovan sukob."

B92: Jedinica pod nazivom "Knindže" dobija ponudu da još '91. godine dođe u Srbiju, gde će navodno, kako im je rečeno, imati svoj centar u kojem će obučavati ljude koji će se kasnije vraćati u Krajinu ili Bosnu. Stacionirani su bili kod Sremske Mitrovice.

Svedok: "Kamp je izgledao vojnički, prepoznatljivo, sa obeležjima isto Knindži, imali su na kapi četiri obrnuta S sa krstom."

Milos Vasić: "Služba DB-a nije imala nikakvu osnovu da drži uniformisanu i naoružanu formaciju, niti je postojala takva osnova u Zakonu o unutrašnjim poslovima koji je važio tada, i u zakonima koji su... zakon je bio menjan, i praktično u manje-više istom obliku važi i danas."

Svedok: "Obuka je bila intenzivna. Međutim, video sam da više nisu samo Krajišnici u sastavu te jedinice, nego da ima ljudi iz Srbije. Čak šta više, bila je jedna grupa koja se deklarisala kao 'Zemunska grupa' i svi smo ih zvali - Zemunci."

B92: Ubrzo kapetan Dragan odlazi iz jedinice, a komandant jedinice koja dobija novi naziv postaje čovek sa nadimkom Rambo.

Svedok: "Sad, kad je došla oprema bilo je razgovora o oznakama. Pojavljuje se prva oznaka zvanična te jedinice, posle oznake Knindži, pojavljuje se naziv Jedinica za posebne namene. Iznad tog znaka je pisalo na rukavu - milicija i na tom znaku je bio vuk sive boje.''

''Jedan dan kad smo ručali dobili smo uzbunu. Rambo je bio vidno uznemiren, nervozan, čak u jednom momentu je rekao da smo danas završili što se tiče jedinice. Ja sam bio u autu, nisam smeo odmah da ga pitam o čemu se radi. Međutim, kad smo došli u Beograd bilo mi je sve jasno. Mi smo krenuli putem Dedinja, i došli smo na Dedinje. Bila je tu masa ljudi. To su bili protesti."

B92: To je bio 9. mart 1991.?

Muški glas: "Da. Bili su protesti i mi smo prošli, policija nam je otvorila prolaz. Mi smo bili teško opremljeni, čak smo na vozilima, oklopljenim vozilima imali teške mitraljeze, topove 20 milimetara, što nije bilo jasno. Međutim, izgleda da je Rambo odlično znao o čemu se radi. Došli smo gore, raspoređeni smo, zadatak je bio - patroliranje, zaštita prvenstveno Miloševića i svih koji se nalaze u njegovom objektu i njegovog samog obezbeđenja ličnoga. Pošto smo mi bili neki, nazovi, drugi krug obezbeđenja koji puca bez opomene. Šta to znači? Znači, ako bi neko ušao unutra iza žice, u prostor do vile i sektora koji smo mi držali - bio bi ubijen istog momenta."

Slobodan Milošević (mart 91): "Državni organi Republike upotrebiće svoja ustavna ovlašćenja u interesu mira građana Srbije i nikome neće dopustiti da u Srbiji seje haos i nasilje."

B92: To je bila negde ta prva, da kažemo, zvanična zloupotreba te jedinice u političke svrhe?

Svedok: "Da."

B92: Ta jedinica se tada zove - Jedinica za posebne namene. Da li u tom trenutku vi imate nekakve papire, osim tog znaka?

Svedok: "Nemamo nikakve papire. Mi smo to uvek potencirali i stalno su se skupljali spiskovi, pravili su se. Znači, konstantno su uzimana imena, podaci, matični brojevi, sve. I uvek se predavao spisak baš iz tih razloga da bi mi dobili neki dokument, legitimaciju, u stvari, koju su oni obećali više puta. Sam Franko je dolazio, obećavao svima pred strojem da ćemo biti pripadnici MUP-a Srbije. Međutim, to se nikad nije desilo. Samim svojim prisustvom na teritoriji Srbije i pojavljivanjem na Dedinju, mi smo praktično aminovani da smo pripadnici MUP-a Srbije i radili smo te zadatke praktično koje niko nije hteo ili nije smeo da radi. Zašto? Oni su to vrlo perfidno uradili. Znali su da svi ti momci koji su pripadnici te jedinice su momci sa ratišta, ratnici nisu policajci, i ako dođe do neke situacije, naročito ako je ugrožen neko od pripadnika ili kao jedinica sama - da će pucati. A od policijskih jedinica tada ne verujem da bi to neko uradio."

B92: Kako ste primali platu? Da li ste imali zdravstvene kartone?

Svedok: "Da, primali smo platu u kešu. U kešu smo primali platu. Jednom sam ja bio u praćenju tog vozila, išli smo u Beograd. Dobili smo u MUP-u pare zapakovane i te pare smo doneli u bazu i delili po spisku. Dobiješ svoje pare, i to je sve. Potpišeš se. Nikad nisi dobio nikakav papir da si dobio te pare, nikakvu priznanicu, ništa."

B92: Da li ste se vi nekada bunili zbog svega toga, što niste prijavljeni, što niste...

Svedok: "Nema tu puno prostora za bunjenje. U takvim formacijama nema demokratije, nema samoupravljanja, nema ništa. Tu je vrlo jasna stvar, hijerarhija je...''

B92: Koji je bio cilj države da ima takvu jednu ilegalnu...

Svedok: "Može biti više razloga koji bi mogli biti cilj. Jedan razlog je bio samo zastrašivanje svih. Nas su se bojali, to je očigledno bilo. Javna bezbednost, policija se bojala nas i bilo je sukoba. Kod nas je pisalo iznad znaka – milicija. Mi smo spadali u miliciju i nismo spadali u miliciju, jer smo bili resor. Znači, nije bilo to rasčišćeno ko je ko, a mi nismo u suštini tada zvanično bili niko i bili smo sve. Bili smo prećutno ta neka snaga, tajna snaga, jer niko nije imao uvida kod nas, jako malo."

B92: Kriminalci, prema svedočenju našeg sagovornika, ulaze u službu još '91. godine. Ta veza između kriminala, DB-a i politike godinama postaje neraskidiva.

Svedok: "Ta 'Zemunska grupa' koja se pojavila i koju smo mi zvali, kontaktirali smo, videli smo da ti momci imaju, ne kažem nekog ratnog iskustva, ali su imali iskustva sa oružjem. I to se videlo po rukovanju oružjem i prilikom obuke i svega, neki su bili u odličnoj kondiciji. Veoma je to bilo interesantno. Pojavio se jedan dan jedan problem. Jedna grupa ta baš koja je došla nova iz Zemuna su otkazali poslušnost instruktoru i nisu hteli da ga slušaju, jer su smatrali da to što on radi sa njima da to njih ponižava, na tom drilu u obuci."

B92: Ko su bili ti ljudi? Da li su to bili kriminalci?

Svedok: "Recimo, jedan od tih pripadnika imao je, pisalo mu je razbojništvo, jedan drugi je imao razbojništvo sa silovanjem. Kasnije, ti momci kada su bili prisutni, videli su da su pogrešili. I jedan od njih je ispričao da su njima rekli, jedan je čak mislim došao iz zatvora, raspoređen, da mu se računa 1 prema 3 meseca. Znači, jedan mesec proveden u jedinici, tri meseca mu se skida kazna."

B92: Činjenica da država pod svoju zaštitu stavlja ljude koji imaju kriminogenu prošlost, neminovno se odražava i na one koji to nisu, odnosno na celu jedinicu.

Svedok: "Dešavalo se, na primer, da su policajci prepoznali negde jednog pripadnika iz te 'Zemunske ekipe'. Policajci su ga prepoznali na ulici u uniformi i onda su počeli prozivati kompletnu jedinicu. Ja mislim da je odatle i krenuo problem te jedinice i kriminogenih zona i pojavljivanja kriminalaca u toj jedinici."

B92: Još od '91.?

Svedok: "Da, samim našim dolaskom u Srbiju."

B92: A šta se dešavalo sa ljudima koji su hteli tome da se suprotstave, odnosno da izađu iz svega toga?

Svedok: "Bilo je teško otići iz jedinice. Čak je jedno vreme bio popularan čak i špalir za odlazak, to je nečasni otpust iz jedinice, što nije baš poželjno za bilo koga. Uvek se osećalo prisustvo te dugačke moćne ruke iz Beograda. I samo jednog momenta da ne ideš u tom pravcu koji te usmerava, istog momenta si osećao prisustvo te ruke."

B92: '93. godine tadašnji komandant pod nadimkom Rambo odlučuje da napusti jedinicu, jer shvata o čemu se radi. U istom trenutku odlazi još 128 pripadnika Jedinice za posebne namene i jedinica pod tim imenom prestaje da postoji.

Svedok: "Ostalo je dosta ljudi. Stub, kičma te jedinice je instruktorski kadar. To je jedna posebna sorta ljudi, koji sam ja osetio na svojoj kičmi - instruktore. Oni su stub svake takve jedinice. Nisu toliko ni oficiri, koliko su instruktori. Instruktori su dobrim delom ostali i oni su bili stub te jedinice. I znam da su otišli, prešli su u tu jedinicu koja je tada formirana, u stvari od njih je formirana ta jedinica u Kuli."

B92: U to vreme, '93. godine dolazi do spajanja Arkanove Dobrovoljačke garde i delova raspuštene Jedinice za posebne namene. Od toga se pravi Jedinica za specijalne operacije.

Milos Vasić: "Kako se Srpska dobrovoljačka garda regrutovala, to hvala na pitanju, je stvar razjašnjena, da ne ulazimo u to, po zatvorima i od, kako se to kaže - žestoki momci sa vrelog beogradskog asfalta, znaći, brate - tom ekipom. Tako da je tu još napravljena neka vrsta subkritične mase za ono što će se kasnije pojaviti. Ako uvedete krimose u policiju, podelite im oružje, legitimacije i ovo, i ono, i onda im dovedete jednog Legiju, koji se pojavljuje u proleće '92. kod Arkana, pošto je, po francuskim izvorima, dezertirao. A zašto je dezertirao? To bi francuski izvori mogli da objasne, takođe. Njega dovodi – uostalom, kao i Antu Gotovinu, koji se nešto malo ranije pojavljuje - u vezu sa izvesnim oružanim pljačkama po Francuskoj. Ali sad, to je pitanje koje treba pitati Francuze. I tu se već vidi polagana preorijentacija u obuci, u strojevoj obuci, u vojnoj etikeciji i u svemu na standarde Legije stranaca. Legija uvodi kapu koja se nosi nakrivljena na krivu stranu. Legija uvodi salutiranje šakom na francuski način, umesto na naš način. Legija uvodi onaj spori hod sa geganjem francuskih legionara i pozdrav oružjem na francuski način, dakle, takođe sa rukom ovde."

B92: 1996. godine jedinica koja je nastala još '91. zvanično je promovisana u Jedinicu za specijalne operacije. Pod tim imenom ostaje do raspuštanja u martu 2003. godine. Njen komandant, Milorad Ulemek Legija svoju počasnu promociju doživeo je u vreme Stanišića, a važnu ulogu imao je u vreme dok je na čelu službe bio Radomir Marković. Sve do 2003. godine JSO čak i kao izdvojena jedinica iz SDB , ostaje udarna pesnica te Službe, koja služi za obavljanje mnogih prljavih poslova.

 

Vladimir Nikolić: "U jesen 1998. godine na čelo RDB-a dolaze dva policijska generala - Rade Marković i Nikola Ćurčić. Sve negativnosti u javnosti su vezane za ime Radeta Markovića, ali namerno pominjem generala Nikolu Ćurčića, koga javnost ne pominje tako često, a treba znati da je on bio siva eminencija službe u to vreme i da barem ravnopravno ta dva imena dele odgovornost za sve negativnosti koje su se događale u službi u njihovo vreme. Oni su dezavuisali osnovne principe i postulate rada tajne policije i na velika vrata u službu uveli jedan diletantizam, koji je za posledicu imao da na odgovorne funkcije u službi dođu kadrovi koji nisu kompetentni i kojima je jedina odlika i svojstvo zbog koga su postavljeni bila poslušnost i bezpogovorno izvršavanje tih zadataka koji su pred njih postavljani.''

Milos Vasić: ''Dolazi taj 5. oktobar u kome, naravno, Legija izvodi onaj svoj cirkus, koji je najobičnija jedna nameštaljka, dolaskom u Beograd, ljubljenjem popa u ruku i vraćanjem natrag. Jer, ja ne znam sa kojim namerama su oni odande krenuli. S kojim god namerama da su bili krenuli, onaj prizor 5. oktobra popodne je bio dovoljan da im te namere izbije iz glave. Poslednja stvar koju ću da kupim, koju ću da poverujem je da su oni kao iz patriotizma kao nešto zbratimili s narodom. Ma nemojte, molim vas. Ljudi su videli da tu šanse nema, da je stvar gotova, podvili rep i zbrisali natrag, u ispostavu bezbednosti, ne znam ili u Lipovicu odakle su krenuli."

B92: Dobro, ali tadašnji DOS je izašao sa pričom da su oni, u stvari, pomogli 5. oktobru.

Milos Vasić: "Mislim, pomogli su u smislu, kao nisu nas sve pobili, kao što su Legija i Duća kasnije, kako priča neko od svedoka - Sve smo mogli da ih pobijemo, da rasteramo sve to do Avale. Ja sam jako sumnjičav, čisto taktički u tom pogledu. Tamo je bilo preko pola miliona ljudi na ulici, od kojih jedan znatan procenat naoružan.''

Dušan Mihajlović: ''Nemamo razloga da sada krijemo ili da neko beži od te jedne jednostavne, surove istine - da je celo podzemlje, posebno ovde beogradsko, ne samo demokratsko, praktično stalo, učestvovalo u tim tzv. demokratskim promenama i učestvovalo u 5. oktobru. Pogledajte ko je razoružavao policajce i policijske stanice, i ko je odneo kalašnjikove iz policijske stanice u Majke Jevrosime.''

Zarko Korać: ''Kako su učestvovali? Ja sam bio pred Skupštinom. Kako su, gde su bili?

B92: Pa tako kaze Dušan Mihajlović.

Zarko Korać: "Pa, to je izvelo 500-700 hiljada hrabrih. Dušan Mihajlović ne zna ni šta se zbivalo tada i bolje mu je da ćuti. Mislim stvarno, ako je to rekao, ja se izvinjavam, ja sam inače sa njim u vrlo prijateljskim odnosima, ako je to rekao. Dušana Mihajlovića nije bilo ta tri dana, od 2. do 5. nismo ga baš mogli naći. Prema tome, neka mi on ništa ne priča, molim vas. Mislim, nadam se da vi tačno interpretirate šta je rekao."

B92: Potpuni citat.

Zarko Korać: "Ne mogu da verujem da je rekao da su oni odigrali veliku ulogu, jer on o tome ne zna ništa."

B92: Da su učestvovali u petooktobarskim promenama, to je rekao.

Zarko Korać: "Dušan Mihajlović nije bio pred Skupštinom. Kaže da je sedeo u svojoj stranci i čekao da vidi šta će se dogoditi, da je bio ugrožen. Bilo je lidera DOS-a koji su došli, jedan je došao sa pancirom, neko mu je dao, sećam se. Znate, smešno je, svi su neku herojsku ulogu odigrali. Ja koji sam sedeo na tom stepeništu, mislim stvarno. Još sam onako, imao sam bolesnu majku. Ako me neko ubije, ko će... moja majka je umirala. Mislim, stvarno je to strašno."

Vuk Drašković, oktobar 2000: "Postigli smo sporazum o 23. decembru kao danu demokratskih izbora za Skupštinu Srbije, pravih parlamentarnih izbora i o sastavu prelazne Vlade Republike Srbije. Najvažnije nam je bilo da u ovom trenutku obezbedimo sledeće - vladavinu prava, lične i imovinske sigurnosti i kraj nečemu što je već godinama Srbiju činilo zemljom organizovanoga državnoga terorizma. I da će u roku od nekoliko dana biti razvlašćeni centri dosadašnji državnog terorizma u Srbiji, sva nerasvetljena ubistva i zločini"

B92: Ispostavilo se da je prelazna vlada bila velika greška DOS-a.

Boža Prelević: "Tu su bila tri ministra, Tomović ispred SPS-a, Stevan Nikčević ispred SPO-a i ja sam bio ispred DOS-a. Zatekli smo, da kažem, SPS-ovsko, JUL-ovsko i radikalsku policiju, DB i sve ostale aparate koje je bračni par, vrlo često uz pomoć i šefa radikala, formirali poslednjih 10 ili 15 godina, odnosno nešto više od 10 godina. Zatekli ste osnovne poluge Miloševićevog režima koji je bio autokratski, koji je radio mnoga krivična dela za koja niko nikada nije bio osuđen. Tako da, zatekli smo, čini mi se bez ikakvog scenarija, jedan dosta moćan aparat bivšeg diktatora. I vrlo brzo se videlo, u stvari, da pošto ovi iz DOS-a nisu imali scenario, da i DB i policija nisu bili bez scenarija."

B92: U prelaznoj vladi formirana je akcija 'Poskok'. Za 40 dana uhapšeno je 57 visokih funkcionera. Tadašnji koministar policije Boža Prelević napominje da su to jedini zatvorski dani Mihalja Kertesa, ali da je uspeh 'Poskoka' nekome zasmetao, pa je zbog toga i ukinut.

Boža Prelević: "Ja mislim da e 'Poskok' zadro u mnoge vrlo moćne finansijske centre i lobije i da je brzina kojom su oni rešili Ibarsku magistralu, a zatim krenuli da rade i druge stvari, nešto što nije odgovaralo onome ko je došao posle mene. Ja ni na jedan drugi način ne mogu da objasnim da je 'Poskok' uhapsio Kertesa, stavio ga u zatvor. Pazite - Kertes je tada imao obezbeđenje DB-a. Da je evidentiran manjak od 30 miliona maraka i da posle toga nema procesa. Nema ničega."

B92: Tadašnji načelnik DB-a Radomir Marković ostaje na toj funkciji i pored promena koje su se dogodile.

Boža Prelević: "Ja sam njega više puta pritiskao da podnese ostavku, što je on deset puta izjavio. Na kraju, on je na sastanke kod mene dolazio sa pištoljem. Šta hoću da vam kažem?"

B92: Zašto sa pištoljem?

Boža Prelević: "Vi znate da je tu postojala neka pretnja i Stevi Nikčeviću i meni itd. Sve vi to znate. Znate da je to bilo u medijima, vodi se postupak za to itd. Zašto je to tako? Zašto je neko smislio da je dobro da Rade Marković ostane tu, da mnogi od njih ostanu - ja ne znam. Ja samo znam da je ta prelazna vlada penzionisala 13 generala i preko hiljadu i 300 ljudi, na potpuno miran način. U DB nije mogla ni da uđe."

Slobodan Tomović, oktobar 2000: "Nemam dokaze o nekoj krivici gospodina Rada Markovića, koji bi me kao, molim vas da mi verujete na reč, saveznog čoveka i čoveka koji pošteno nastupa u svemu što je do sada radio, opredelilo da kažem - To treba rešavati tako."

B92: Prelazna vlada trajala je skoro četiri meseca do formiranja nove vlade Srbije. Tadašnje trojno ministarstvo nemoćno je kada je u pitanju smena Radomira Markovića, jer je uvek bilo dva prema jedan, SPS je naravno bio protiv. Jedini koji u tom trenutku može da uradi nešto, s obzirom da je već izabran za predsednika Jugoslavije, je Vojislav Koštunica.

Milos Vasić: "Da je 6. oktobra proglašena privremena vlada i raspisani izbori za Ustavotvornu skupštinu odmah, bez ikakvih razgovora i putem nasilnog svršenog čina, bez ikakvih obzira na Koštuničina legalistička lelemuđenja i prenemaganja, da on neće da postane predsednik dok mu ne potvrdi Savezni Ustavni sud. Savezni Ustavni sud koji je u tom trenutku trebalo pohapsiti i zatvoriti istog trenutka, gomila hohštaplera i prevaranata, tadašnji Ustavni sud, to tvrdim otvoreno. To je trebalo pohapsiti smesta, jer su oni izazvali 5. oktobar, krvoproliće koje umalo nije nastupilo i što su jedna gomila bezprincipijelnih dripaca. E, dakle, Koštunica čeka da mu taj isti takav savezni Ustavni sud potvrdi da je on predsednik. Pa, njega su, što kažu Bosanci - dok izvukoše međeda na krušku, iščupaše mu uši. Prvo se jedva kandidovao, pa jedva pristao da bude predsednik, i onda šta - prva stvar koju uradi zadrži Pavkovića kao stabilnost vojske. Pa, vojska je tog trenutka jedva čekala da im se Pavković skloni s očiju, jedan dosadni Mile zglorijozus, jedna hvalisava vojničina, mislim magarac jedan najobičniji, koji okolo ide celo leto 2000. i sebe slavi kao pobednika nad NATO paktom i ne znam, pravi promocije knjiga Mire Marković. I to da mi ugrožava stabilnost vojske? Ma, nemojte. Zadržava jednog Rada Markovića, jer Koštunica naime - kako se izvoleo izraziti - nije bio vlastan da prihvati ostavku Rada Markovića, ali je bio vlastan da se šezdesetak puta s njim viđa u Palati federacije, to je mogao."

B92: Zašto on štiti Radeta Markovića?

Milos Vasić: "Štiti ga zato što je Koštunica, kao i svi drugi naši političari, bolesno i slaboumno fasciniran tajnim službama, špijunažom, prisluškivanjima, dosijeima."

B92: Znam, ali ne može u tom smislu da bude fasciniran ako se zna kakav je taj prethodni period.

Milos Vasić: "Ja ne vidim da je Koštunica ikad imao bilo kakve rezerve političke i idejne prema prethodnom periodu Miloševićevom. Ne sećam se da je ikad rekao nešto."

B92: Poziv za razgovor uputili smo i Vojislavu Koštunici, koji na isti nije čak ni odgovorio. Ne treba naglašavati da premijer ima obavezu da odgovori na pitanja koja su od javnog i državnog interesa. U ovoj emisiji zbog toga nećete imati prilike da čujete njegovu priču, ali ćete zato prvi put čuti neke bitne detalje, koji ukazuju direktno na političku odgovornost Vojislava Koštunice u vreme prelazne vlade.

Goran Petrović: ''Moram da kažem da sam negde krajem 2001. godine – znači, novembar, decembar - sticajem okolnosti bio u prilici da razgovaram sa defakto najbližim saradnikom Vojislava Koštunice, koji je u to vreme već bio predsednik SRJ. Kao neko ko je dugi niz godina radio u službi, trebalo je da ja u jednom krajnje neformalnom razgovoru kažem šta mislim o tome što se u prethodnom periodu dešavalo u službi i šta sa tom službom treba činiti nakon tih demokratskih promena. Da podsetim, ja sam tada bio izbačen iz službe. Radio sam u jednoj privatnoj firmi pod nekim optužbama da sam, već poznato, strani plaćenik, izdajnik, da sam izdavao vojne i državne tajne.''

''Ja sam tom saradniku Vojislava Koštunice kratko i jasno rekao da je prosto više nego očigledno da je služba teško zloupotrebljena, izmanipulisana - pre svega u slučaju 'Ibarske magistrale', zatim u slučaju 'Slavka Ćuruvije', a verovatno i u još mnogim drugim slučajevima – da je zbog toga neophodno promeniti rukovodstvo službe Radeta Markovića, naravno, prevashodno. A onda, formirati komisije i dati zadatak nekom novom rukovodstvu – tada ni sanjao nisam da ću to biti ja – da ispita sve te afere, i da oni koji su za nešto krivi snose i odgovarajuću sankciju za to što su počinili.''

''Moj sagovornik je bio vidno iznenađen onim što sam ja rekao. Doslovce mi je rekao: ''Čudi me da vi, koji ste dugi niz godina radili u službi, tako ružno govorite o službi, o rukovodstvu. Da li vi znate da su vojska, policija, a pogotovo Službe bezbednosti, i vojna i civilna, stubovi svakog sistema, svakog režima, da se sa njima nije šaliti, igrati, da se tu ne može ništa radikalno menjati, da se tu ne mogu povlačiti neki ishitreni potezi, jer će to ne samo uticati na rad tih službi nego će dovesti do destabilizacije zemlje u celini?'' Ja tada nisam znao da je Rade Marković ostvario vrlo srdačne i vrlo prisne odnose sa većinom članova kabineta Vojislava Koštunice, pa sam rekao: ''Ne, vi ste u zabludi. Verujte mi, ništa se neće desiti i ako uhapsite one koji su odgovorni za neki kriminal, pa bio to i Rade Marković, a kamoli ako ih smenite.'

B92: Ko je bio vaš sagovornik?

Goran Petrović: ''Nisam želeo i ne želim da mu pominjem ime. Međutim, ono što je interesantno meni danas - kada sa ove vremenske distance, a i ranije, razmišljam o tom razgovoru – je činjenica da sam ja tada bio u jedinstvenoj prilici da na izvoru, iz prve ruke čujem svojevrsni program, manifest ili platformu tog, ja ga definišem kao nacionalsocijalističkog-antihaškog-antievropskog i lažnog patriotskog bloka. Znači, u ovome što se danas dešava vi prepoznajete upravo tu priču.''

 

Vuk Drašković: ''Ono što se moralo učiniti i na čemu smo insistirali, mi iz SPO-a, je to da se Služba DB-a odmah rasformira, prvog jutra, kao što su radili u Češkoj. Da dođe politička snažna stručna ličnost, da ih sve postroji, biografije, da istresu džepove, i da kažu – Od danas ste svi pod istragom.''

Dragoljub Todorović: ''Sam Marković je stalno govorio – Ako kaže Koštunica, ja ću otići. A Koštunica je stalno govorio da on treba da ostane.''

'Kostunica bi trebao da odgovara, ne samo zbog Markovića nego i zbog Tomića, i zbog Pavkovića, koji sad odgovaraju. Evo, sada odgovara Pavković u krivičnom predmetu za atentat u Budvi. Marković odgovara za tri ili četiri predmeta, za zloupotrebe, za ubistva, za teške zločine. Dakle, kada se ispostavilo da je Marković pravio zločine, tu bih voleo da Koštunica snosi određene konsekvence.''

Zarko Korać: ''Ali, bilo je zanimljivo da je on zaštitio načelnika DB-a. Nama svima je to bilo jako čudno. Ja lično moram da kažem da do dana današnjeg nemam jasan odgovor zašto je on to uradio. Ima vrlo neprijatne neke ideje. Ali, nemam zaista nikakav dokaz za to. To je po mom mišljenju jedna od ključnih stvari koja se dogodila. Sve kasnije jeste do izvesne mere bilo u senci toga, naročito uzimajući u obzir da je kasnije taj čovek uhapšen, da je on osuđen za određena krivična dela za koje je terećen, i da se i danas nalazi kao predmet u nekoliko sudskih sporova, koji imaju ekstremno ozbiljan karakter, na primer - pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi i neke druge stvari. Znači, gotovo je neverovatno da on koji je znao da je to čovek koji je vodio Službu DB-a u trenutku kada je ubijen Ćuruvija, kada je ubijen Ivan Stambolić, kada je pokušan na Vuka Draškovića dva puta atentat, prilikom jednog su ubijena četiri čoveka, uključujući i brata Danice Drašković - na Ibarskoj magistrali su četiri nevina čoveka ubijena – da je takav čovek koji je morao negde biti odgovoran za to, hajde da kažem najblažu reč – da je on zadržan. Ja nemam jasan odgovor na to pitanje. I bojim se da je to u velikoj meri odredilo dalju sudbinu reformi u DB-u.''

Dragan Bujosević, 2002: ''Da li biste, kada biste ponovo bili predsednik Jugoslavije, zadržali Radeta Markovića i generala Pavkovića na istim mestima? Tu su vam vaši saradnici iz DOS-a, da ih tako nazovemo, ipak ste na istom poslu, najviše zamerki uputili.

Vojislav Koštunica, 2002: ''Bilo je jako važno u jednom vremenu vrlo nestabilnom obezbediti jedan kontinuitet određenih državnih struktura, pre svega vojske i policije. Zamislite da su u toj nestabilnosti, zaista u iznenađenjima s kojima smo se suočili na jugu Srbije, počele neke velike kadrovske premetačine po vojsci i policiji. Na šta bi to ličilo? Dakle, bilo je potpuno logično da se u tom trenutku ništa ne menja.''

B92: Radomir Marković je u zatvoru. Protiv njega se vodi više postupaka, zbog ubistva na Ibarskoj magistrali, ubistva Ivana Stambolića i pokušaja ubistva Vuka Draškovića u Budvi. Pod teškim optužbama za Ibarsku magistralu je i bivši načelnik Beogradskog centra Milan Radonjić, koji se brani sa slobode. Njegov zamenik iz tog vremena Veselin Lečić i dalje radi u službi. On je optužen, pa oslobođen za atentat na Ibarskoj magistrali.

Dragoljub Todorović: ''Još uvek ti kadrovi, koji su učestvovali u tim atentatima koje pominjem, rade u UDB-i, još uvek su na visokim položajima, bez obzira što je Milošević u zatvoru, bez obzira što je Rade Marković u zatvoru, bez obzira što je komandant JSO-a - koja je specijalna jedinica za ubijanje ili je s kadrom smrti resora DB-a - Milorad Ulemek Legija, i Maričić Duško, i njihov pomoćnik taj Zvezdan Jovanović, svi su oni u zatvoru, a i dalje rade ti ljudi koji su učestvovali u tim zločinima. Recimo, poznato je da je Deveto odeljenje, koje je Odeljenje za fizičku pratnju, da su isti ljudi pratili Slavka Ćuruviju do samog momenta ubistva i Vuka Draškovića do zločina na Ibarskoj magistrali. I dalje svi oni rade u Službi DB-a.''

Rajko Danilović: ''Neću da pominjem imena. Jedan sad vrlo važan funkcioner u toj službi mi je rekao – Oni se ponašaju kao bratstvo. Oni imaju 'omertu'. Čak se i on oseća, iako je visok funkcioner, vrlo neprijatno među njima. To je kao neka sekta. To ne može svako biti. Ja čak mislim da su oni sa velikim rezervama Radomira Markovića primali. Nikad ga nisu ni smatrali svojim čovekom. Jer, Radomir Marković je posle 28 godina rada u Javnoj bezbednosti postao šef te, po volji bračnog para. Znači, to je jedan poseban soj ljudi, koji valjda misle da su od nas lepši, bolji, pametniji i da treba da nas čuvaju od nas samih.''

Milos Vasić: ''To kilavo legalističko mrljavljenje, kao – Nisam vlasta to, ali sam vlastan da ga primam, da slušam intrige koje mi prenosi – to, da. Cela ta priča dovela je dotle, prvo – da se banda pregrupiše i konsoliduje, drugo - da se uništi gomila dokaza. Postoje svedoci koji su gledali svojim očima kako gore vatre u šumi dole, ispod Instituta za bezbednost...''

B92: Postoje i dokazi.

Milos Vasić: ''... kako cele noći gore svetla po kancelarijama gde je kompjuterska oprema itd. Dakle, tu nemojmo pričati da ništa nije uništeno od dokaza, čak što god i Duško Mihajlović i Goran i drugi pričali. Znamo vrlo dobro i postoje ljudi sa nižih nivoa, koji su već sve to lepo ispričali i objasnili šta se događalo. Tu svedoka ima.''

B92: Ekipa ''Insajdera'' došla je do dokaza da je dokumentacija Službe DB-a uništena tokom četiri meseca zaštite Radomira Markovića. Zbog toga svi koji su za to znali, uključujući i lidera tadašnjeg DOS-a, treba da snose odgovornost što krivični postupak nije pokrenut protiv onih koji su prekršili zakon. Uvidom u navedenu dokumentaciju resora DB-a zaključeno je da je već nakon održavanja saveznih i predsedničkih izbora 24. septembra 2000. godine otpočeto sa određenim pripremama za eventualnu evakuaciju dokumentacije RDB-a. Dana 6. oktobra 2000. godine tadašnji načelnik RDB-a Radomir Marković uputio je svim načelnicima centra RDB-a depešu 3210, u kojoj je između ostalog naložio da je neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju, a njeno čuvanje, odnosno uništenje nepotrebno je realizovati shodno pravilima. To je predstavljalo pripremu za akciju nezakonitog uništavanja dokumentacije do koje je došlo. 7. oktobra 2000. godine održan je sastanak u objektu Instituta bezbednost na Banjici. Sastanak je inicirao i njime predsedavao tadašnji zamenik načelnika RDB-a Nikola Ćurčić. Prema njegovom nalogu, tadašnji načelnik Pete uprave Miloš Teodorović i načelnik Treće uprave Milan Đurović pozvali su na sastanak načelnike centara DB-a iz cele Srbije. Budući da je preovladao stav da do uništavanja dokumentacije ipak treba da dođe, Teodorović je po nalogu Ćurčića taksativno nabrojao šta od dokumentacije treba uništiti, što su prisutni beležili u notes. Naređeno je uništavanje dosijea prethodnih i operativnih obrada od '98. godine, a koje se odnose na lica DOS-a i Otpora, njihove kartone iz kartoteke, delovodnike i mikrofilmove za ovaj period, mesečne izveštaje o radu za prethodne dve godine. Zatim, očistiti hard disk u kripto zaštiti, uništiti dokumenta vezana za materijalno, finansijsko poslovanje. Uvidom i analizom izjava dolazi se do zaključka da je u periodu od oktobra do decembra 2000. godine došlo do grubih zloupotreba i nezakonitog ponašanja od strane Nikole Ćurčića, Branka Crnog, Miloša Teodorovića, Milana Đurovića, zatim do sistematskog uništavanja dokumentacije RDB-a i pokušaja naknadnog davanja legitimiteta navedenim nezakonitim radnjama. Još 15. marta 2001. godine tadašnji vrh Službe DB-a konstatuje da su se stekli uslovi za pokretanje krivičnog postupka prema organizatorima i izvršiocima navedenog dela. Dokument, odnosno dokaz do kojeg je došla ekipa ''Insajdera'' dostavljen je i Tužilaštvu još 2001. godine, ali je istraga pokrenuta samo protiv Radomira Markovića. Ostali akteri tog protivzakonitog čina su ili na sopstven zahtev otišli u penziju, kao na primer Nikola Ćurčić, ili kao Miloš Teodorović sada rade u BIA.

Boža Prelević: ''Poraženi su Petog oktobra pobedili. Znači, onaj ogroman svet i ogromna energija nije bila dovoljna da urazumi nekakve golobrade đečake da država nije njihova, da nije proteran Marko Milošević da bi se na njegovom mestu pojavio Krcun, neki novi Krcun, nego je ideja onih koju su rušili Miloševića bila da se nikad više ne pojavi ni Marko, ni Krcun, niti bilo ko od njih. Zatim, ide ta smešna priča o lustraciji, koja nikad nije urađena. Ko je trebalo da sprovede lustraciju? Deo onih koji su imali dosijee, pa i saradničke? Kako god okrenete i obrnete, šta god je Milošević sa ovom državom uradio, šta god je dotakao, on je to opoganio i razbio, pa i opoziciju. Deo te opozicije je bio i na vezama iste te Miloševićeve DB-a. Vi nakon Petog oktobra imate da određeni ljudi iz iste te Miloševićeve tajne policije napreduju na visokim pozicijama, pa i dan danas.''

Goran Petrović: ''Meni je interesantno sa ove pozicije sada da saznam odgovor na pitanje, pošto ja nisam bio deo Petog oktobra – Da li su ljudi iz DOS-a, koji su Vojislava Koštunicu kandidovali za predsednika SRJ, uopšte znali ko je taj čovek? Znači, da li su znali kako on razmišlja, kakve ideje ima, šta planira da radi kada jednog dana postane predsednik države ili su to i oni saznali tek kasnije, kada je on te svoje ideje počeo da ostvaruje u praksi. A te ideje ja sam otprilike definisao kao neku plišanu evoluciju, ne čak ni plišanu revoluciju nego bukvalno kao plišanu evoluciju, koja će se odvijati tako nežno, da će taj neki demokratski preobražaj društva da se desi sam od sebe u onako nekom dužem vremenskom periodu, i da će se sve te institucije sistema transformisati iz tog zla i kriminala iz Miloševićevog vremena u neke normalne demokratske institucije.''

Zarko Korać: ''Mi smo, naravno, već tada isticali Koštunici, s obzirom da je on bio izabrani predsednik Jugoslavije, da on mora da pozove te ljude i da traži da daju ostavku. Ja, naravno, mislim da bi oni dali ostavku, s obzirom na situaciju i tadašnji njegov autoritet u javnosti. Međutim, on to nije nikad uradio. Mi smo imali podatke da Rade Marković dolazi u kabinet kod Koštunice, da verovatno podnosi izveštaje. Neki među nama su tvrdili da on odnosi i dosijea, koji su inače iz DB-a – znači, ova politička dosijea, naša dosijea, recimo moj – koji po zakonu ne smeju ni da se nose van te ustanove. Zakon je tu vrlo jasan. Naravno, mi smo prigovarali. Međutim, Koštunica je smatrao da bi to destabilizovalo državu. Znači, to nikada nije Radeta Markovića... On je, kako Rade Marković tvrdi, ako je to istina, postigao s njim neki dogovor.''

B92: Iako je Vojislav Koštunica nekoliko puta rekao da nije imao nikakav dogovor sa Miloševićevim načelnikom DB-a, Radomir Marković je takve tvrdnje možda nespretno, a možda namerno, vrlo jasno demantovao. Naime, Radomir Marković je u trenutku konstituisanja nove Vlade Srbije članovima vlade po kuriru poslao pismo u kojem se navodi: ''U dogovoru sa Vojislavom Koštunicom molim vas da uvažite moju ostavku na položaj načelnika RDB-a. Ostavku podnosim u skladu sa obećanjem koje sam dao predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici i u skladu sa dogovorom koji smo tada postigli – da ostanem na funkciji do izbora nove vlade'', naveo je Radomir Marković 25. januara 2001. godine. Vlada Zorana Đinđića ne prihvata tu ostavku, jer smatra da je jedino moralno da Radomir Marković bude smenjen. To je ujedno bila i prva odluka koju donosi novo formirana Vlada Srbije. Do destabilizacije države zbog njegove smene, kao što vam je poznato, nije došlo. To se nije dogodilo čak ni kada je Marković uhapšen.

Vladan Batić, 2001, o hapsenju Markovića: ''Mi ulazimo odlučno u borbu protiv kriminala. I želim, takođe, da vam kažem da u toj borbi niko neće biti nedodirljiv.''

B92: Ispostaviće se da je nedodirljivih ipak bilo.

RUKOPISI NE GORE